Šetajuća antireklama u duelu sa maturantkinjama

Sedim ti ja juče kod frizera (no…i to se desilo!!!)…pa gledam, pa ne verujem…al’ ajd…došla cura od 18 godina na probnu frizuru! Jeee, pa nije valjda da se udaje? Pa se misli, razmišlja, prebira po glavici joj pametnoj, hoće li umetke ili neće? A umetci…ni manje ni više, brat bratu, sestra sestri…pa…tu negde pa stotka (u onim unijinim novcima, jel’…). A kosa? Do guzice…Sreća, pa naš frizer nije govanjce (da prostite…), pa joj je nežno rekao da joj je maltene kosa duža nego umetci…

No…daljim, nenametljivim prisluškivanjem (nisam, časna reč…ali čulo se šta pričaju), skontah da je reč o maturi. Vaooo, pa…moram priznati, kao pravi bakutaner…ni mature, maturske haljine, frizure, nokti, kosa, šminka (a verovatno ni brusevi i gaće) za tu priliku…nisu više ko što su „kadgod“ bili! Princ Vilijem i ona njegova Pepeljuga su dimče na vaginče spram priprema koje ove curice obavljaju za taj dan, dan završetka nekog stepena školovanja. Kako proslavljaju…mora da su sve talenat za talentom.

Kako da kažem…možda ova moja slova odaju neku zavist…ko će me znati…mi smo bili sretni sa cipelicama koje smo kupili u Subotici nam našoj, haljinom za koju sam materijal kupila u Giovanniju (ili kako se već piše…), pa sam je posle nosila i kao trudničku, frizurom na koju me je prisilila Kraljica Majka 🙂 . Da sam se ja pitala (a jesam…ali nisam imala srca to uraditi mami mi mojoj)…otišla bih u farmericama i majici, ne bi mi smetala ni neoprana kosa i osećala bih se odlično!

Situacija danas: haljina se obavezno šije kod poznatih kreatora, cipele se idu kupiti što dalje od Subotice, najbolje ako za taj šoping treba i pasoš, rade se pomenute probne frizure, zakazuje se šminkanje kod profesionalca, unapred se nabacuje ten u solarijumu, pedikir, manikir, veštački nokti…one malo bolje stojeće tatine devojčice sa od prirode datim talentom za ubedjivanje, verovatno umesto zlatnog prstena dobiju kao poklon i silikonske…e sad, grudi…usne…pa onda….protivstrijocelulitske terapije…i tako redom.

Na kraju, mislim ja, kada dodje dan M, svi zaborave i zašto je došao a sve se pretvori u jednu veliku cirkusijadu devojaka namontiranih na štikle kojima bi se, bez sve šale, odlično dale napraviti rupe za palantovanje „paradičke“…Nije da im ne stoje dobro…ali…samo dok stoje. Kada krenu u pohode…pa…recimo samo, uspeh se zove stići od tačke A do tačke B. No, da sad stavim tu svoju kvazi zavist na stranu – zaista su lepe tog dana i verujem da mnoge od njih dobiju pohvale na fotke koje glase otprilike ovako: „…je…kako si bila lepa tu na slici, nisam te ni prepoznala!“

Eh…nije da me neko pita…ali ja sam zaista za onu…malo prirodniju varijantu, gde ne trebaš nositi svoje ime na čelu da bi te drugarica iz klupe prepoznala…Doduše, ja sam uvek za previše prirodnu varijantu, pa kada operem kosu…svi me pitaju…jeeee, šta si uradila sa kosom, farbala si se? Ma jok…samo sam je malo našamponirala. Narasla mi je prilično jako…ali ne zato što sam je puštala, nego zato što je nisam šišala. A još malo da sam sačekala, mogla sam i sasvim solidno, leteće prevozno sredstvo napraviti od nje! Kažu…malo ti je svetlija kako si se ufarbala. Pa sad…diskutabilan momenat, zavisi jel’ ste gledali dole ili gore. Gore tamno, dole svetlo…kao neka šarena torta sa metlom na kraju. Sramota me je bilo i reći ko mi je frizer (ako se odlazak jednom godišnje kod istog smatra imati frizera). Nije me sramota bilo zbog mene, nego zbog njega, da ne brukam čoveka! Kakva bih mu ja samo šetajuća antireklama bila!

Tako da…svi gornji navodi kokoške vam koja ovo piše, prilično su sumnjivi i teško prihvatljivi, samom njenom nepodobnošću, neupućenošću, činjenicom da je možda sve samo zavist koja govori iz nje…činjenicom da samo kokodače a nema pojma o tome šta je lepo i šta danas prolazi…mada je ona davno već prošla i davno već zaostala…