U zdravom telu zdrav duh

15.30 …još pola sata i polazim kući. Našoj kući, našem domu. Kraj radnog vremena. Predugih osam sati koje ostavljamo dragocenih pet puta nedeljno zarad nečega što je za život neophodno a opet, trebalo bi biti i nebitno. Novac, plata, zarada…kako god to nazvali. Osam sati…onim dobrim danima, kada nema neraščišćenih poslova, ograničenih termina, hitnih dešavanja…Još malo i mangup će doći po mene. Uhodana relacija – stan, Sanja posao, mangup posao, Sanja posao, prodavnica, stan.

U poslednje vreme, ubacili smo sitne zbunove za relaciju, treninge. Što malog dečaka, što velikog dečaka. Ostaje veoma malo slobodnog prostora u tom uhodanom danu. Danu koji podrazumeva ispuniti sve obaveze koje jedan radni dan od nas zahteva, obaveze koje od nas zahteva težnja da deci pružimo sve što im je potrebno, ne i neophodno. Ako to njih čini sretnima, mi smo još sretniji. Nekako, neki mi se osmeh sakrio u duši, tu stidljivo stoji, podseća me na sebe svaki put kada zamislim dečake, svakog u onom sportu u kojem se pronašao. Ili u kojem smo ga mi pronašli.

Onaj mali dečak uporan je bio u svojoj želji da trenira fudbal. Nije da se mogao ugledati na ikoga u familiji, jednostavno, valjda drugari tako diktiraju. Što se mene tiče, čim na ekranu vidim zelenu travnatu površinu prošaranu belim štraftama, ruka se hvata daljinskog upravljača i brzom brzinom skače na neki sledeći program…Ne volem, ne volem, pa to je čudo kako ne volem!!! Ali ovi mali dečaci, tako su slatki i tako su smešni dok jurcaju za loptom, da ne možemo a da ne uživamo u njima. Plus, kada se vidi da je trener totalno uživljen u ceo dogadjaj, dobra zabava ne može da izostane.

Zamislite scenu kada se čovek nasekirica zbog malih dečaka, do nekih osam godina najviše, koji ne uspeju dobro da odigraju utakmicu. Mislim…kao da su ne znam…neka liga šampiona, ako to postoji (čini mi se da sam čula tako nešto…) Do te mere, da se hvata za glavu sa tvrdnjom da on to ne može više da podnese. Nema tu…cile – mile… ko ne radi dobro…izvoli…okreni samo jedan krug ili daj deset (sklekova). Tako su slatki kako ozbiljno shvataju tu svoju obavezu. Deki – sve po pravilima, čim promaši, već sam leže na travu i radi sklekove. A kada krene da radi čučnjeve, onako mršav, sav je kao na federima, moramo ga moliti da barem ne odskakuje od zemlje dok ih vežba.

No…danas onaj drugi dečak, veliki dečak, Boris dečak…ima trening. Mačevanje. Mačevaoc, mačevalac, nemam pojma kako se tačno kaže, no…čini nam se, dobro mu ubodosmo sport. On sam…kružio je, kružio je, probali malo gimnastike, malo karatea, a ono mu sve stoji – znate kako kažu…kao piletu sise (da izvinu pilići…). Toliko je nezgrapan u svemu tome, da je prava tuga mučiti i njega i trenera i vredjati sport. No, u ovom slučaju je mnogo drugačije. Već pri samom predlogu o tom sportu, bacio se dečak u neku vitešku pozu i nabacio presretan izraz na lice. To je to! Pun pogodak! Nešto drugačije, nešto originalno, baš kakav je i on. Priča za sebe. Ne kažem da nisu sva deca priča za sebe, no on je zaista po malo drugačiji…

Odlično mu stoji i zaista se trudi. Što je zanimljivo, ne utrkuje se sa decom, nego se fokusira na ono što treba da uradi, kako treba da uradi, da uradi što pravilnije, što preciznije. Malo mu je jezik dugačak, ali to će trener da saseče. Već su ga prebacili u stariju grupu, što ga čini izuzetno zadovoljnim i ponosnim na sebe samog. Njegov je trud već u samom  startu nagradjen.

Mnogo, naravno…u sportu zavisi od trenera. Oni, kao i roditelji, učitelji, treba da upoznaju svako dete ponaosob ako su pravi sportaši i ako žele da iz deteta izvuku ono najkvalitetnije. Drago mi je da smo i u ovom slučaju naišli na predivnu saradnju. Što se tiče Borisa, trener je zainteresovano prišao, da se uputi u naš način vaspitanja i ophodjenja sa detetom, kako bi mu i on mogao što bolje pristupiti, pošto je primetio njegovu preosetljivost, osećajnost ali uz sve to, inteligenciju i sklonost ka baš toj disciplini. Drago mi je da vidim da se zalažu za sport i da nije svrha svega samo uzeti pare, odraditi odredjeno vreme i zaboraviti na decu. Svi radimo za pare, za odredjeni cilj, ali u ovom slučaju, lepo je osetiti onaj sportski duh, ljubav za očuvanje jednog tako plemenitog i neobičnog sporta.

Jednako mi je drago kada vidim Dekijevog trenera, koji je za barem metar i dvadeset centimetara višlji od svojih sportaša, kako im ozbiljno pristupa i kako se bavi sa njima, kako unosi sebe u to što radi. Tada je, nekako, svako odricanje u to ime mnogo lakše. Naporno je, prolaze nedelje u vožnji na relacijama trening – trening, ali sretni smo da u tom smeru uputimo decu u današnje vreme, kada su poroci na svakom koraku i samo vrebaju onu decu koja nemaju svoj put…vrebaju da ih uzmu sebi za vernog prijatelja, ovisnika, da ih udalje sa onog dobrog puta koji im je namenjen. Nadam se da ćemo istrajati…jednako mi…koliko i deca.