Mirna luka

Nešto mi pritiska dušu. Teret prošlosti koji me grubo prati i uspešno onečišćuje sve lepo što imamo danas. Sve lepo, što je došlo spontano, neočekivano a taman na vreme.

Ne mogu ga se otarasiti, kao da je vezan nekim olovnim lancima i vuče me u dubine, dok ne dodjem do granice kada zamalo posustanem i dozvolim da me povuče do dna…. Pomislim – ne mogu, ne ide, teško je, nisam dovoljno snažna da isplivam.  Imam zašto – ali…vuku me dole karike bezobrazluka nanetog mi nepoštenjem ljudskog bića koje je u nekim momentima zaboravilo da to jeste. I svaka karika nosi svoju priču. I samo mi je još do dve od njih stalo – obe imaju svoje ime i sa ponosom ih nosim. One čine da teret ostalih bude mnogo manje težak ali i same ga vuku za sobom, ma koliko se ja trudila da ih ne osete. Ima dana kada nesvesno svu težinu onih ostalih prebacim na njih i…što je neobično, ne osetim olakšanje, naprotiv…Sav teret postaje još veći, izazvanom grižom savesti slučajno nanetog bola težine. I onda, sakupim atome snage za koje mislim da su poslednji i podignem se…otmem lance iz ruku nemilosrdne prošlosti i povučem ih gore, na površinu. I onda…vidim poznat lik, pojurim nošena vetrovima  sreće,  istine i poverenja, zaboravivši olovni teret, radosna…što imam luku u koju da bacim sidro nade koje sam svo vreme nosila sa sobom. I mogu da odahnem, u maloj brodici, uljuljkana nežnim talasima mirne uvale ljubavi i sreće, uživajući u toplom liku i zveketu one dve drage karike…