Nešto mi pritiska dušu. Teret prošlosti koji me grubo prati i uspešno onečišćuje sve lepo što imamo danas. Sve lepo, što je došlo spontano, neočekivano a taman na vreme.
Ne mogu ga se otarasiti, kao da je vezan nekim olovnim lancima i vuče me u dubine, dok ne dodjem do granice kada zamalo posustanem i dozvolim da me povuče do dna…. Pomislim – ne mogu, ne ide, teško je, nisam dovoljno snažna da isplivam. Imam zašto – ali…vuku me dole karike bezobrazluka nanetog mi nepoštenjem ljudskog bića koje je u nekim momentima zaboravilo da to jeste. I svaka karika nosi svoju priču. I samo mi je još do dve od njih stalo – obe imaju svoje ime i sa ponosom ih nosim. One čine da teret ostalih bude mnogo manje težak ali i same ga vuku za sobom, ma koliko se ja trudila da ih ne osete. Ima dana kada nesvesno svu težinu onih ostalih prebacim na njih i…što je neobično, ne osetim olakšanje, naprotiv…Sav teret postaje još veći, izazvanom grižom savesti slučajno nanetog bola težine. I onda, sakupim atome snage za koje mislim da su poslednji i podignem se…otmem lance iz ruku nemilosrdne prošlosti i povučem ih gore, na površinu. I onda…vidim poznat lik, pojurim nošena vetrovima sreće, istine i poverenja, zaboravivši olovni teret, radosna…što imam luku u koju da bacim sidro nade koje sam svo vreme nosila sa sobom. I mogu da odahnem, u maloj brodici, uljuljkana nežnim talasima mirne uvale ljubavi i sreće, uživajući u toplom liku i zveketu one dve drage karike…
Kako si ovo dirljivo napisala…Šta ti mogu reći, sem onoga što i sama znaš…?
Ne dozvoli da ti prošlot pojede sadašnjost i budućnost…Budi jača od bezobrazluka, smej mu se u lice, ne daj i ne daj da te zlo porazi…Ti zaslužuješ sreću svojom dobrom dušom i to neka ti bude mantra koju ćeš ponavljati…Moje dobre misli su sa tobom…da znaš.
Još jednom, hvala Veco, to ja tako ponekada trućnem, valjda kada su mi oni dani… :namig: u suštini, nemam ni jedan dovoljno opravdan razlog da se bedačim u budem na dnu, naprotiv. Sve je na strani sreće i na tome sam zahvalna onom nečem, jačem od nas, većem od nas, što mi je pružilo novu šansu u kojoj se trudim da uživam svim srcem :heart:
Draga moja Sanjočka! Zao mi je što prolaziš kroz taj period, ali, znaj, srećna si što imaš mirnu luku i Mangupa na kojeg možeš da se osloniš. Srećna si i zbog svoje divne dece. On je nesrećan jer nema ni decu ni sreću. A bezobrazluk se rešava, znaš već gde. Na žalost, moraćeš silom da tražiš pravdu za svoju decu, jer njegova nisu, najverovatnije, čim ne brine o njima. Ih, znaš da i ja imam taj problem i sve sam sama izgurala i guram. Njemu neću ni da se javim na ulici. To je još gore, gledam kroz njega. Žao mi je samo što će jednog dana moliti decu da mu dodju, kad ostari i onemoća. Plakaće on, znam, ali povratka nema! Kako objasniti deci da ih je tata zaboravio, kako? :unsure:
Tebi Dudo, još jednom, svaka čast na hrabrom koracanju kroz život. Svaka čast na pozitivnom stavu i kada misliš da ga gubiš, nemoj to sebi dozvoliti. Biće sve dobro, verujem ja u to, no, kao što sam rekla Veci, tu i tamo malo puknem dole, ali me tri muškarca u kući :namig: brzo vrate na mesto :yes: Ne mogu reći da baš nemaju tatu, ali to koliko ga imaju je ono…znaš već, komšija u prolazu…
Smatram da nije dobro biti zlopamtilo, ali nikako ne treba zaboraviti, jer prošlost je ili opomena ili sreća za budućnost :pozz:
Stevo, uopšte nije ludost to što govoriš. Baš tako, ne treba zaboraviti i sve dalje kako si rekao. Ako naučimo ponešto iz prošlosti, iskoristimo je u naše dobro i eto nama otvorenih vrata za lakši put u budućnost. Eh, nije džabe seda glava :namig: :namig: :namig:
Sanjice, svakom dođu trenuci kada pomisli da tone, a ti si jaka zena i sigurna sam da ti ni jedna bura ne moze naskoditi. Ne misli na proslos, vec uzivaj u svojoj sreci. A proslost je iza nas i ne moze nam nista.
Breskvice, istina je da sam jaka…tako zavrnem flašu od Coca-Cole da je posle niko živ ne može otvoriti :namig: :namig: :namig: ili nisi na to mislila :whistle: ? Šalim se malo, relativno koliko smo svi mi jaki ili ne, okolina nam u tome mnogo pomaže ili odmaže, ali definitivno sve kreće od nas :good: Prošlost je dobra i trebamo je iskoristiti u pravom smeru :yes:
Ma kakva prošlost, treba je zakopati koliko možeš duboko 😉
Ako merimo po odvrtanju čepa ili tegle, ja sam živi slabić 🙁
Al za tebe se ne brinem :heart:
:namig: :namig: al ja ponekad da :namig: :namig:
Zanimljivo je koliko smo u stvari sazdani kao jaka bića sposobna da mnogo toga izdrže, a da to često ne znamo dok ne skupimo te naizgled poslednje atome snage 🙂
:good: nevolja čoveka natera da upozna sebe i bolje nego što je želeo, takodje, da prodje testove za koje je mislio da nikada neće moći :yes:
Ne daj se Ines!Draga Sanja digni glavu,kreni dalje i istakni sve detalje,ne daj da ti kvare san.POZDRAV
Hehe, ako ja dignem glavu gore i istaknem sve detalje, ima da nekog oborim sa nogu koliki su mi (govorim o nosnim) :namig: Trudim se, ne dam im, ne može nam niko ništa, samo ponekad malo tonem ali i dižem se :good: :yes: Hvala ti!!!
:whistle: Ups brzopletost
Uh…Mila moja imam i ja jedan takav lanac. Meni nije ni najmanje težak, ali ovaj koji nosi ova moja mala karika je težak za troje. 🙁 U nekim stvarima im ne možemo pomoći, sem da ih ponekad čvrsto zagrlimo i isplačemo se sa njima. Posle toga :yahoo: i tako iz situacije, u situaciju dok ne napravimo ljude od njih.
Valjda smo zato i tu, kao roditelji, da im se nadjemo i kada su sretni i kada su tužni…nadam se da nam to polazi od ruke i ako, verujem, ponekada grešimo, hteli mi to priznati ili ne. Nose oni težak teret, samo…ko zna kakav su mogli nositi da im život nije krenuo tokom kojim jeste…(alaj sam ovo zakomplikovala ali razumećeš…)
Ako te ne mrzi pročitaj ovo http://www.charolija.com/svasta-nesto/sta-ce-da-mi-ostane-kao-uspomena-na-tatu-secacu-se/
Naravno da me ne mrzi :good: čak, žao mi je što ne stigem sve ispratiti. Pročitaću obavezno.