Lamperija na pola zidova

Danas je tako lep dan. Sunce je obasjalo celu ulicu, dvorište…kuću. Svetlost zrači, izjutra…to je bila Dekijeva soba, kao da si ušao u potpuno obasjanu sobu, koja dalje zrači svetlost u hodnik. Bilo je prelepo. I terasa, pogleda na dvorište, crnu i belu četvoronožnu drugaricu, koje trčkaraju naokolo jer su se zraci sunca rasuli i po travi. Sada je dnevna soba u potpunom blještavilu. Obožavam to, iako retko imam priliku da uživam, pošto je ovih dana rano mrak…mada sada sve kasnije.1-IMG_2667

Ustali smo prepuni energije, svako sa svojim planovima. Šta su čiji zadaci. Ali, nije nam bilo teško, neka posebna energija ispunjavala nas je i podsticala da sve sa osmehom na licu uradimo.

Navratio je i tata. Sretan. Pozitivan. To je dodatna radost. Od nedavno, imamo novu ljubimicu, malu patuljastu jazavičarku. Znam, mala i patuljasta govori isto, ali ona je zaista i mala i patuljasta. Pomalo je i mršava, ali…ugojiće se. Dali smo joj ime Lenka, da bi na kraju ipak bila Anka 🙂

Uživali smo i u prizoru da je sretna. Trči radosno po dvorištu, ravnopravno sa Mazom, sad već starosedeocem u našoj kući.

Naša kuća…nisam skoro pisala o njoj. Ne znam zašto. Zaslužuje milion reči i više.

1-IMG_2668Znate, to je stara kuća…ako ću iskreno, mislim da je 57-mo godište, naravno prošlog veka, u ovom još nismo dotle dogurali. Ne bih sad o kvalitetu gradnje…solidna je. Da vam pravo kažem, nije baš ni moderna. Znate ono nekad, kada se lamperija stavljala na polovinu visine zidova – e…imamo i taj zastareli momenat u hodniku. Ali, mogu vam reći…uopšte mi ne smeta, naprotiv, odiše nekom starinskom toplinom…

E da…imamo i očajne, kvadratne, jednobojne, sjajne, bledozamalovanila boje pločice u celoj kuhinji, tu negde, opet, do pola visine zida, pa u celoj prostoriji. Čak mi ni to ne smeta, uopšte. Sem toga, tu je, u centru pažnje, i stari kotao za loženje, tu, baš u kuhinji, a pored njega, uz pločice, gusto naslagana drva za loženje. Da, u kuhinji, XXI vek 😉 Pa onda kante za drva, a u drugom ćošku, papagaji na starinskoj mašini za šivenje, bez mašine, uspomena na mog dida Peru. Ti papagaji stravično rasipaju semenke i perje…e, to mi malo smeta 😀

Prozori, veliki, ogromni, starinski, dupli, znate ono, otvorite, pa još jednom otvorite, a kad brišete prašinu, tek posle usisavate jer opada farba, traže remont ili zamenu (što će im, jednom kada do toga dodje, oduzeti dušu). Ali – dihtuju, ne duva vetar kad stojite pored njih 😀 Ni oni mi baš ne smetaju.

Parket je sasvim solidan, doduše, u hodniku malo lopta ide sama, pa stane na uzbrdici, ali – znate vi kad je bila 57-ma godina 😉 A možda i nije od onda…nije me briga.

Cile, mačak koji ima tako nesretan život. Donešen da bude dvorišni mačak, oduzete muškosti iz tog cilja 😀 , a završio kao kućni, bez izlazaka bez nadzora. Nema gde nije, sedi sa nama za stolom čim neko oslobodi stolicu, ima svoje igralište, krevet, loptice, drvo, spava na trosedu, dvosedu, lejzi begu i sisa polar ćebe kao da mu je majka rodjena. Jadan, šta reći…

Deca, kad koji dečak gde. Svaki ima svoj kutak, i…mogu kako hoće. Uživaju, mislim da uživaju. Izgledaju sretno, i mi smo veoma sretni sa njima. Polagacko se navikavaju na neke obaveze. Mislim da im ne padaju teško. Uče da pomažu. Uživaju sa kućnim ljubimcima: Maza, Cile, Anka, Kiki i Lili (oni što razbacuju perje). Na proleće će im se pridružiti još barem dva papagaja, u dvorištu, voalijeri koju smo nasledili od dide i majke, pošto su se oni ponovili za veću. Mislim da će lepo biti čuti ih kako cvrkuću (ili se deruckaju) u dvorištu.

Polagacko se i ozelenjavamo. Uživamo čak i u šupi za koju mi je prva misao bila – treba je srušiti. Preživela je, zahvaljujući mudrijima od nas 😉

Terasa, nazovi terasa, koja je u stvari predsoblje, najsvetlija je tačka kuće. Stvarno, puna je prozora i trenutno – puna cveća. Uživam u tome. Čak mi ni roletne koje blago ne podnosim ne smetaju.

Da ne zaboravim – najzad imamo dnevni boravak – nešto što nam je do sada jako nedostajalo – mesto gde možemo zajedno da uživamo u filmovima i serijama, koje su naš omiljeni deo razonode.

Da ne propustim – Dejanova rasveta 😀 Led sijalice tu, tamo i na TV-u!! Ali, nisu to obične led sijalice, to su led sijalice čiju boju menjate na daljinski. Dakle, ne udjete u sobu, puknete prekidač i upalite svetlo. Jok, udjete u sobu, dohvatite daljinski, pa tamo nešto vrtite da podesite boju. Ni to mi ne smeta, cooool je jer njih trojica uživaju u tome, pa šta ću, i ja, kuhinjski moljac, pridružujem se ekipi. One ledice na tv-u…to vam dodje nešto kao produženi efekat sa ekrana, što više akcije, to više boja na zidu, a koje prate ritam akcije – šta da vam kažem, kompletan doživljaj, pa još kad uključite zvučnike…

Dok ovo kucam, mačak se na stolici kraj mene razbija od spavanja. To zato što mu je teško, kao što ranije napomenuh. Mangup skuplja tragove Maze i Anke po dvorištu, Deki je stigao sa treninga, mazi dvorišne životinje, Boki nosi drva koja je mangup nacepao. A ja – čekam da mi narastu kiflice koje neće biti kiflice nego pita – stvar snalažljivosti 😉 jer trošim vreme na kucanje teksta 😀

I onda, kada miris kolača ispuni kuću, koja baš i nije najfensi kuća u gradu – ona za nas poprima ukus i miris najlepšeg doma na svetu. Zato – što odiše toplinom, zato što zrači neku pozitivnost, zato što se u njoj osećamo jako dobro i od prvog dana – kao kod kuće. Zato, što se osećamo kao porodica koja se voli i poštuje, koja iz dana u dan uči kako treba da funkcioniše. I…polagacko idem, jer, uskoro će i Kraljica Majka da zaturira mašinu iza ćoška 😉

I zbog svega ovoga se kaže, dome slatki dome!

Godišnji odmor van sezone

Kako ga provesti? (pod pretpostavkom da nemate mogućnosti da putujete)

  1. Maksimalno produktivno iskoristiti vreme za veliko spremanje od A – Ž pa onda još jednom od Ž – A
  2. Lenčariti po ceo dan, ustajati u podne, gledati tv, filmove, serije, reklame i sve po redu
  3. Ispijati kafe po kafićima, komšilucima, prijateljskim i manje prijateljskim domovima
  4. Uključiti računar i ne gasiti ga, nego izrabljivati dok se tipke ne izližu da još jedino možete kucati ako kucate na slepo ili ako već i prsti sami idu gde treba da idu
  5. Družiti se sa decom, pomagati im oko škole, spremati im doručke, ručkove, večere, užine…
  6. Navijati sat i buditi ukućane da idu gde već ko treba da ide
  7. Čitati neku odličnu knjigu koja jednostavno ne dopušta da se zaustavite, pa vas onda ukućani spominju gde ste i šta ste
  8. ….još mnogo toga što mi ne pada na pamet jer mi je mozak na godišnjem…

Dakle…ako ste mislili da sam kao dobra domaćica tačku pod 1. odradila, jok, nisam…ne da mi se. Da li se lenčarim po ceo dan, jok, ne merem, pošto obavljam tačku pod 6, jer škola prosto nije imala razumevanja da promeni starijem sinu smenu kako bih ja mogla spavati dok sam na GO. Da li gledam filmove, serije…ne više nego kada radim a to nije mnogo, nego koliko prostor od ponoći do 7 ujutro dozvoljava a da se usput i naspavaš. Da li mi je uključen računar…ooooojeste i izrabljujem ga maksimalno i onda kritikujem decu….cccc, sram me bilo. Šta ću kada volem (a vole i oni…). Družim se sa decom – pa, ne previše, pošto su na njihovu sreću u školi i ne moraju gledati ceo dan mamu kući. Doručci, ručkovi, priprema istih – u razumnoj meri. Knjiga – e tu ću da okrivim (mada sam kao rekla…neće ona biti kriva) mamasavetu, što se spakovala i ide na put i nije mi ostavila neko dobro štivo. U to ime, sad moram popuniti „prazan“ prostor peglanjem…što baš i nije tako loše, jer ću možda oslobodini jedan zid od prislonjenog veša, te će isti moći opet početi da diše.

Kako mi je na GO? Dobro ali…žalim se, problem je što je prekratak za sve što bih želela da radim. Ali…ko dočeka penziju, možda će uspeti da uradi sve što je mislio a nije mogao 🙂

Tako da…odoh da uživam dok još mogu.

Mrgud jedan rondzavi!!!

Idem po kući, no dobro, nije još kuća, stan je…ali efekat je isti…rondzam. Nije gramatička greška, to je trideset i prvo slovo naše azbuke, abecede, čega li, na koje Vuk nije računao, jer valjda…tada žene nisu rondzale, pa nije ni bilo potrebe za istim. Jer, pa…kanda (u prevodu – čini mi se ili već tako nešto) se to slovo više ni u jednoj reči ne koristi ili se barem ja ne mogu setiti ni jedne.
A kakav bi naš jezik uopšte bio bez te reči? Koliko bi samo rečenica bilo uskraćeno za jednu tako važnu i sveopšte prihvaćenu reč? I kako bi uošte muškarci mogli stati na rep ženama i reći: „Ma daj bre, ženo, ne rondzaj više!!!“. Ruku na srce, „Ženo ne zanovetaj“ ne deluje ni blizu tako efektno kao ono prvo.
No dobro, rondzam, rondzam, rondzam deci, rondzam mangupu. Više deci, nego mangupu. Ko mi je kriv i šta mi je krivo? Niko mi nije kriv i ništa mi nije krivo. Izem ti („izem ti“ nije psovka, zar ne?) ja žene i njihove hormone i kad ih raspale, pa se iznerviraju (hormoni) i rade ali baš tako kako ne treba. I kako uopšte da ne rondzam, kada u onom delu meseca kada treba da stignu, znate oni…gosti, žene dobiju hmmm, blagu ili manje  blagu promenu raspoloženja, pa onda kada gosti odu baš tamo odakle su došli…dodje neko zatišje, pa taman…svima lepo, eto ti sredine nekog imaginarnog meseca, kada se tamo nešto kod gostiju dešava, pa hormoni opet žurkiraju…i čas posla, istu žurku opet sele nama na vrat(a).
Hmmm i to su mi kao domaćice ;)Rondzam, jer mrzim školu i ako sam je završila! Rondzam, jer mrzim domaći i ako ga ja nemam! Rondzam, jer mrzim radno vreme od 8 – 16h! Rondzam, jer mrzim kuvanje još sa ulaza u stan. Rondzam, jer mrzim dan proveden do pred spavanje u kuhinji. Rondzam, jer mrzim mašinu za pranje sudova, pošto je nemam! Rondzam, jer mrzim da širim veš da se suši, a imam i mašinu za sušenje. Rondzam, jer mrzim da peglam, jer mi oduzima dragoceno vreme! Rondzam, jer mrzim kada ne legnem decu na vreme, pa ostane malo vremena za mangupa i mene. Rondzam, jer mrzim kada posvetim vreme mangupu i meni, pa ostane malo vremena za decu, mangupa i mene. Rondzam, jer mrzim razbacane papire po sobi. Rondzam, jer mrzim da diktiram kao vojskovodja deci vojnicima šta im je sve činiti!
Rondzam jer mrzim što rondzam!!!
Rondzam, jer volim sve to zbog čega ronzam, ali mrzim što nemam vremena pa da ne rondzam!
Eh…kada bi me bilo barem jedno četiri – pet komada, što bi meni bilo lepo (mada…i ovako se ponekada osećam kao da brojim više od jedne…). Nego…eh…kada bi me bilo više…šta bi bilo sa onima kojima rondzam? Ponekada im je i jedna previše, šta bi radili sa pet puta većom nevoljom nego što je sada imaju? Bojim se, ne bi imali snage ni da rondzaju!!!