Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija – SFRJ

Sanjati,
ne mogu ti to uskratiti.
dobro, zlo,
sve će se to jednom vratiti.
Mi moramo sanjati. Godine,
vidi šta su ti uradile.
Pobjeći, ne može se od sudbine,
sanjaj neke ljepše godine.
Svako ima svoje razloge
i kad razlozi ne postoje,
ti u ljubavi mojoj si,
iste stvari mi smo sanjali.
Sanjati,
nakon kiše sunce donijeti.
Igre sve i bez nas će se igrati,
mi moramo sanjati.

Crvena Jabuka – Sanjati

Uz dim cigarete, pevač lagano pevuši ove reči. Svi pevaju u jednom glasu, zajedno sa njim. Povlači novi dim, gutljaj piva i dalje, bez posebnog napora, nastavlja sa rečima koje nose me u prošlost. Onu…našu…svačiju…zajedničku. Prošlost zvanu šest + dva. Ne dva u jedan, ne osam na pet i pola + dva i pola. Prošlost koja stane u četiri slova.

SFRJ – Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija.

Ne interesuje me šta ko misli na tu temu. Ne zanima me što bi je toliko ljudi najradije zbrisali kao da nije ni postojala. Briga me što istorija danas nije ista kao istorija koju smo mi učili juče. Nisam je učila ni tada. Nisam je volela. Nisam volela ni one koji kroje istoriju taman po svojoj meri. Istorija koja me zanima je istorija koju sam živela. Istorija koju smo živeli – zajedno. Svi na okupu. Istorija u koju je stala pesma Od Vardara pa do Triglava. Istorija u kojoj smo imali plave kape sa crvenom petokrakom, plave suknjice, pantalonice, bele košuljice. Istorija u kojoj smo polagali pionirsku zakletvu. Istorija u kojoj je merilo istine bilo reći „Časna Titova pionirska reč! Ako tebe prevarim, druga Tita ne volim!“ I ko je sad Tito? I bio li je ikada? I je li uopšte postojala nekada Jugoslavija?

Jeste! Ne dozvoljavam da je izbrišu! Ako na popisu stanovnika države nam ove preostale, koja nije ni od koga odlazila, cepala se, koja je ostala kao spomenik svima onima koji su otišli da znaju odakle su otišli, budete videli jednog Jugoslovena kako ponosno stoji na papiru – ja ću biti ta, verujte mi! Možete mi se rugati, možete mi se smejati. Možete reći da sam naivna. Možete mi doneti pun kofer dokaza koji govore u prilog svima onima koji pljuju po onome što smo imali, ne zanima me. Želim da se sećam onoga što je bilo lepo.

Nemojte mi poturati političke činjenice, briga me za njih. Politiku ne volim, ne…to je slaba reč. Politiku mrzim, pljujem po njoj, ogavna je i proračunata u korist onih koji je se dograbe. Volim život. Volim sreću. Volim neke neobične ideale. Volela sam je. Našu Jugoslaviju. Imali smo je. Neko nam je uzeo. Pevali smo svi zajedno i onda odjednom – više nismo. Zabranili su nam čak i pesmu. Pokušali su. Ali i onda – ja sam oduvek slušala grupe, muzičare i sa ove i sa one strane, strane koje ne postoje a koje su nam nametnuli. Nije važno sada kakav ukus imam i da li vam se on dopada. Važno je da smo mogli zajedno. Bilo bi nam lepše i lakše. Uvek je zajedno bolje. Imali smo sve u jednom. Neko je poželeo da nemamo ništa u mnogo. I – ispunio je svoj cilj.

Sada ostaje…nama koji živimo u oblacima prošlosti…da se sećamo. Da uživamo u muzici prošlosti, da je želimo i žalimo. Da maštamo kako i dalje svi zajedno pevamo.

Šest republika i dve pokrajine. Slovenija, Makedonija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija, Crna Gora, Vojvodina, Kosovo i Metohija. Kako ja mojoj deci da objasnim da je sve to nekada bila jedna država…od Vardara pa do Triglava, od Djerdapa, pa do Jadrana? Kako da im objasnim da smo svi živeli zajedno? Da smo učili madjarski jezik kao jezik sredine, da smo učili i onda, latinicu i ćirilicu? Da smo učili ijekavicu, ikavicu, ekavicu? Da smo učili po koji čas od slovenačkog i po koji od makedonskog jezika? Kako da im objasnim da je njihova baka putovala sa jednog na drugi kraj te države (bez pasoša, naravno) i u svakoj ušla u prodavnicu koja se zvala „Željezničar“ i u svakoj imala prijatelje, radne kolege, koji su se okupljali ovde, na severu Bačke? Kako da im objasnim da je neko to ubio? Ne mogu, ne umem. A tako bih želela da ne trebam da im objašnjavam. Tako bih želela da su deo toga.

Šest baklji koje gore zajedno, okružene žitom. Žito je izgorelo, sve je nestalo, ostade nam samo garež, pepeo onoga što smo iz ruku ispustili. Ne dirajte mi uspomenu, recite što god želite ali ne očekujte da se složim sa bilo čime što je suprotno ovom tekstu. Neću, ne dam na nju. Ne dam na Jugoslaviju koju sam volela i koju i dan danas volim. To što mi je u srcu niko mi ne može uzeti. I voleću je…i topiću se kada čujem dalmatinski naglasak, i uživaću u pesmi na makedonskom…toliko pevljivom jeziku. I popiću mliko, onako, po bunjevačkom. I odvaliću bre, kao uzrečicu. I želeću da odem ponovo u Postojnsku pećinu….i želeću da ponovo odem na Ohrid, na Bled, na Bohinj. I kupaću se i dalje u hrvatskom moru. I želeću još jednom prošetati Baščaršijom. I želeću ponovo proći putevima kraj kojih umesto korova rastu kosovske jele. I želeću još jednom videti Petrovac. I dalje ću voleti ljude po tome jesu li dobri ili zli…i dalje ću grditi decu budu li pokazivali odredjeni broj prstiju (ma koliko to brojalo!)…i dalje ću ih grditi budem li čula da govore onaj madjar, srbin, hrvat…Može biti jedino – onaj dobar ili onaj loš dečak. Kraj.

P.S: zaboravih reći…ne poznajem drugu himnu sem „Hej Sloveni“.