Okreni se ka suncu, dete moje…

Tuga mi je zgrabila srce. Proći će. Nije strašno…ali boli. Brine me. Zaokuplja mi dušu, misli, srce, pažnju. Izaziva strah i dovodi u nesigurnost. Šta će biti sa njim? Kako će se izboriti za svoj život…onakav kakvim ga on zamišlja? Kako da ga zadržim na zemlji, dole, tu…u ovom svetu punom grešaka i nas koji grešimo? Kako biti sudija tačnije…kako biti branioc kada vidim šta se dešava veoma bistra pogleda? Ne gledam kroz naočare zamagljene majčinskom subjektivnošću. Gledam jasno – istini u oči.

Pogrešio je. A ko nije? Ali i onda…ne zanima me onaj ko, zanima me baš on. Moj sin. Moje dete. Moje izgubljeno dete. Korača mnogo boljim putem, mnogo manje zapinje, sapliće se ponekada sam o svoju laž, sam o svoju sitnu prevaru. Ali korača dalje. Tu smo…u prikrajku, sledimo ga, ne potpuno neprimetno ali na nekoj dozvoljenoj distanci. Ako vidimo potrebu, pritrčimo mu u pomoć. Da li smo u tom slučaju zaista pomoć ili bi ga trebalo pustiti da šeta potpuno sam, da shvati sve opasnosti na tom putu onakvima kakve zaista jesu…nemilosrdne, halapljive, žaljne dečijih srca koja traže sebe i sliku života pred njima?

Da, napravio je veliku grešku. Ovaj put – skupo ga je koštala. Izgubio je nešto do čega mu je izuzetno stalo. Nisam učinila mnogo da to ne izgubi…shvatila sam, možda oštro ali ne i hladna srca, da ovaj put ne mogu da mu pomognem. Ne…ne mogu na način na koji bi on želeo. Tako neću, ne želim, ne smem. Ako učinim to ovaj put, neće shvatiti ozbiljnost svog postupka, opasnost koju je izazvao istim, posledice svog nepromišljenog i ishitrenog ponašanja. Neće shvatiti i umesto da mu pomognem, učiniću mu veliko zlo.

Drago moje dete…nadam se da razumeš da je tvoja neumerena reakcija ovaj put uzela od tebe ono što si zavoleo, sport koji ti se dopao, sport u kojem si uživao, prijatelje koje si tamo stekao. Nadam se da razumeš da nije niko drugi kriv do tebe koji si dozvolio sebi tu slobodu da se bahato ponašaš prema sebi samom. Ja nisam dala na tebe. Ne dam da te vredjaju. Borila sam se za tebe, za tvoju ličnost, za ono što ti jesi. Jer znam da to jesi. Znam da si dete vredno pažnje, znam da si dete dobra i velika srca. Znam da si toliko pametan da to ponekada baca druge u senku koju ne mogu da podnesu. Znam to. Znam…ne sve…ali znam mnogo. Dovoljno. Danas je to bio sport…šta će biti sutra, prekosutra? Šta će biti sledeći plen? Šta ćeš sledeće sam sebi oduzeti?

Želim biti uz tebe i uvek hoću. Ali prvo ti moraš biti uz sebe. Uvek i u svakom momentu. Moraš želeti dobro sebi. Moraš činiti dobro sebi. Sada si sam sebe povredio. Ja ću se boriti sa tobom za tebe, biću tu ali ti to moraš želeti. Moraš znati da je ceo život jedna borba, učenje, velika želja i velika snaga. Da bi uspeo, moraš to hteti. Ne možeš dozvoliti sebi tu slobodu, da sediš i čekaš lepe dane da ti pokucaju na vrata. Oni su već tu. Trebaš ih samo primiti otvorena srca a vrata tuge i nezadovoljstva zaključati i baciti ključ što dalje od sebe. Samo u retkim prilikama, možeš ga pozajmiti i zaviriti u te sobe…ali samo kako bi shvatio da su one druge, obasjane srećom i pozitivnom snagom mnogo lepše i mnogo udobnije.