Skrivena tuga u duši malog deteta

Ustaje sa pitanjem: „Mama, je li sad kasno posle podne?“ Odgovaram mu: „Nije sine još, ne sekiraj se, reći ću ti kada bude vreme.“ I tako…malo miruje, pa ponavlja pitanje, dobija isti odgovor. Pun energije, priprema sobicu za svoj dogadjaj, za svoj dan, koji je isčekivao još od prošlog, svog dana, rodjendana. Namešta krevet, posprema igračke, razgovara sa bratom, dogovara se. Pun je strpljenja i pun je očekivanja.

U stanu se oseti miris peciva, jedna za drugom tepsije se redjaju…da svima bude dovoljno. Silaze povremeno, udahnu miris dešavanja u stanu, miris slavlja, obilaze, gledaju, traže svećicu…maleni planira kako će je on smestiti na tortu, jer sada on to već zna, može, velik je. Na njegovu tortu…slavljeničku. Planira šta bi se mogli igrati, kako da zabavi decu, svoju decu, tako on kaže. Planira kako da bude dobar domaćin i isčekuje….i ponovo pita…da li se bliži kasno posle podne? Dobija sličan odgovor, još malo sine…budi strpljiv, doćiće i tvoj momenat. Strpljivo prihvata odgovor i mirno provodi minute, sate do tog vremena.

Stigli smo sa tortom, koju su mu majka i dida za njegov dan, njegovo slavlje priredili, sretan je, zagleda je, da li će se svideti deci…i ponosan je, na svoj dan, svoju tortu i svoju decu, koja će doći da sa njim podele trenutke njegove sreće. Sklanjamo tortu na sigurno, pod prozor i promaju, da se ne istopi…da ostane lepa sve dok drugari ne dodju, jer je velika, ne stane u frižider. Da bude dovoljno za sve, naravno…da niko ne bude tužan.

Posedam ga u krilo i zamolim starije dete, da me malo poslušaju, da se dogovorimo…Kada dodju deca, njegova deca, da zaborave na nesuglasice, da se ne svadjaju, da pokažu svoje igračke, da podele sa njima to što imaju, da se zabave u njihovoj sobici, maloj doduše, ali njihovom carstvu…

Polako se oblačimo, u svečano naravno, da bude lep i za devojčice koje će doći. Još jednom se preslišavamo o pozivnicam koje je podelio, da li smo napisali vreme, mesto, telefon i sve što je potrebno. Još ga malo zezamo kako će od nas dobiti gaćice i potkošulju na štrafte (mogao je da bira čak i boju). Prihvata šalu, čak postižemo sporazum da ipak ne bude potkošulja, nego vojničke bermude i majica. I sretan je, ima osmeh na licu. Jer, blizu je…uskoro je vreme da stignu njegova deca.

16.oo vreme za slavlje. Užurbano se kreće po stanu, kaže, čini mu se da je čuo nešto u hodniku…
16.10 osmeh mu je i dalje na licu, sada pokušava da proviri kroz vrata na hodnik…da li dolaze njegova deca, opet, učinilo mu se da čuje glasove u hodniku.
16.20 sada već osećam ono što sam osećala cele nedelje, strah, paniku…ali ne izgovaram glasno. Uzimam ga u krilo, mi se odrasli krišom gledamo, oči govore više od reči.
16.30 suze mi pune oči, ali pokušavam da ih zadržim tamo gde jesu, mali mi sedi u krilu i osluškuje, kao da mu se čini da dolaze njegova deca. Dejan ga podiže, želi da proviri, možda će on bolje videti…da je hodnik prazan.
16.45 neko kuca na vrata, moja sestra sa porodicom, stigli su mu brat i sestra, kao spas u poslednji čas, da malo odagna tugu, i ne dozvoli joj da mu pokvari dan, njegov dan. Otvara poklon i poziva ih na igru. Provala suza iz mojih očiju. On ih, nadam se, ne vidi. On se odlično drži. Igraju se, braća i sestra…uživaju u njegovom danu, njegovom slavlju. I dalje povremeno osluškuje kretanja u hodniku, ali ne žali se, samo pazi na svoju decu, ako dodju, da ih čuje.
17.50 njegova deca i dalje nisu stigla, nikakvi se koraci hodnikom ne čuju. Donosimo tortu, sa promaje, uspešno sačuvanu da bude lepa i ukusna, da počasti goste. Namešta svećicu na nju, sedam godina, nameštaju se, on, braća i sestrica, duva svećicu i želi želju. Dejan se šali sa njim, sigurno je poželeo potkošulju i gaćice i namiguje mu, sad već znamo, moraćemo mu dati poklon ranije nego što smo planirali, da zaboravi, da ne oseti, prazninu…koju su mu donela njegova deca svojim nedolaskom, ni jedno dete…..tuga…On sa osmehom kaže, pa nije baš potkošulju, namiguju jedan na drugog i u vazduhu crtaju helikopter…na daljinski…san snova za njega.

Dune svećicu, pa onda svi zajedno, pa tako redom. Sestra fotogafiše, beleži uspomenu na njegov dan, šogor se trudi da osmehom i uz mnogo priče zataška nedostatak, njegove dece…tu smo mi…tu su mu braća i sestra. Ponosno jede svoju slavljeničku tortu i moli nas da malo ostavimo,…ako ipak neko dodje…da ne budu tužni…da za njih nije bilo…

Svi zajedno, što deca, što veliki momci, odlaze u njegovu sobu za žurkicu i igraju se, stvaraju galamu, hajku, zabavu, voze aute u nekoj kompjuterskoj igrici, i on ima osmeh na licu…i dalje…hrabro…

I oni veliki koje smo zamolili da dodju sutradan,…jer biće gužva, malo je mesta, ne možemo stati svi odjednom, dolaze na brzinu, samo da oseti da se nešto dogadja, da ga usreće, i on se raduje, raduje se i peškiriću i šamponu (jer…deca će doneti igračke…pa da budemo praktični…), sretan je, i negde duboko potiskuje svoje pitanje, zašto njemu deca nisu došla na rodjendan?

Zovemo ga do nas, ko veli, stiglo je vreme da mu poklonimo te vojničke bermude i majicu…silazi sa osmehom na licu, nada se nečem drugom, ali ima osmeh, pružamo mu helikopter na daljinski, i sretan je, jako je sretan, igramo se, galamimo, svi uživamo u zujanju onog ludog helikoptera….samo da prekrijemo tugu….

Pitanje ostaje, zašto?