Rezultat nepažljive igre

„Ne vidiš dalje od nosa“ , pa dobro, šta vi ljudi mislite, dokle ja treba da vidim?! Znate li vi gde se moj nos završava? Pa vala nemam nameru svugde sa sobom nositi d(v)ogled kako bih videla dalje od pomenutog. Pa taj je izrastao, garant sam se tesno družila sa Pinokiom, ali nisam lagala, časna mi reč, da časna!!!

Ili je samo greška prirode, mislim…ono…nešto je trebalo da raste, zapričala se gospoja majka the prirodna, zanela se tamo kod neke zanosne plavojke, pa dok je njoj stavila na on rast onih duplih tik iznad pupka, zaboravila da turi kod mene na off onaj za udisaj i izdisaj. Mislim, alo….pa i sa upola manjim mogla sam sasvim solidno da dišem, čak više nego solidno, još i onda sam mogla ušmrkati za pola zgrade!!!

No, da je samo tu pogrešila, ne bih se ja bunila, nego, bre, sve greška za greškom. Da je pismeni rad pisan naliv perom, neko bi mislio da se zeznula, pa umesto plave uzela pisati sastav crvenom bojom. Umesto da mi uduva malo vetra u balone, da imam o čega i da okačim ono čudo što se na ledjima zakopčava, ona mi uduvala promaju iza ušiju i sad tako lebde, pa štrče, pa hvataju sve radio (a bogami i tv) signale u široj okolini! Nije ni čudo što ponekada pomislim da nisam sama u toj jadnici od moje glave.

A da me je malo bolje odmerila spreda i odostraga (da ne kažem, s’ guza) videla bi da se zeznula u proceni, jer ostade i prednjica i zadnjica jednaka. Neki dobar komad ugradnog plakara dao bi se napraviti od te dasketine zvane ženski grud puta dva. No,  sam…konkretni…guzni deo, to je već priča za sebe! Taj štrči, da kada skrenem iza ćoška, moja me guzica mene me juri još tri dana i malo duže!!! A i onda, kada me stigne, obesi se od umora, žalost jedna.

A ovako…dalje gledano, dao bi se i jedan dobar roštilj po sred šume napraviti. Juuuu, taman posla, ne idem u takve detalje, mislim na one balvane što mi je posadila po nogama, taman toliko da ni kila dobrano lepljivog meda ne bi bila dovoljna saseći tu šumu iz korena. Neki vosak priskače u pomoć, no i taj jadnik doziva spasioce kada krene da se razliva i vidi da kraja nema!!!! Šuma…do u beskraj. Naravno…i to ima svoje prednosti, tu se ni buve ne bi rado našle, čak bi se i one izgubile, da ne bi znale šta ih je snašlo!

O prelivanjima, izlivanjima, odlivanjima i ostalim salastim doživljajima sa farmericama koje se sa svakim pranjem sakupljaju ne bih želela ni da govorim. Bojim se da ni ogledala nisu više kao što su nekada bila! Sve se menja, sve prolazi. Pa tako i to. Prave ih nekako skučene, ne stane više u jedan prizor ono što je nekada stalo, treba barem dva ogledala za isti pogled!

No, ja nekako…volim moju Sanju, navikla sam na nju, pa je tako nekako i prihvatam. Jeste greška prirode, surova posledica nepažljive igre…ali šta mogu, ne mogu je prosto odbaciti i tražiti novu. Nju sam dobila (nije da sam je baš tražila…)i sa njom ima da živim dok nam se da. Ljubav je to prava, a prava ljubav granice ne poznaje. Kako ono kažu, nije važno ono što je spolja…važno je ono unutra. No…upravo to je ono što me i brine! Ima li nešto unutra?!!!