(Ne)opravdano odsutni – za ceo život

Na šta ljudi spadnu da pišu jadikovke svojoj deci? Žal nad svojom sudbinom koju su pri tome sami izabrali? Šta dobiju od toga da unesu nemir u njihova srca, a pri tome ništa lepo nisu učinili za njih proteklih…najmanje 120 dana? Šta dobiju od toga da se ponašaju kao da je sve u redu, kada ništa nije u redu? Da im pričaju priče kako je njima teško, kako pate, kako ….a da pri tome ne mogu, niti će ikada moći, razumeti kako je toj deci!

Znate šta, vi…koji odgajate decu na daljinu…nekom telepatijom ili ko zna kakvim natprirodnim moćima…oprostite mi ali…ovaj put zaista više ne mogu da biram reči, da tražim celofan za pakovanje, mašne za obmotavanje… Serem se ja vama u taj vaš odgoj! Serem vam se u stotinu lepih, pažljivo biranih reči, epiteta uz ime, tepanja! Serem vam se u ljubav kada ste odabrali da ljubite na daljinu! Da prostite ali zaista…sada mi je već puna kapa a bogami i curi!

Da vas sve lepo po redu obavestim:

Mi, koji smo tu, ponekada i ne valjamo.
Mi, koji smo tu, ponekada i valjamo.

To je život, malo se volimo, malo se svadjamo ali SE! Što znači – nešto se dešava! Tu smo! Živimo i njihove živote sve dok im krila ne ojačaju dovoljno da ih pustimo od sebe! Biti uz dete znači dobiti njihovu ljubav, njihovu sreću, njihovu tugu, njihov bes! Biti uz njih znači znati primiti i poljupce i udarce rodjenog deteta! Poljupce, koji utisnu topli dah u vašu dušu, a udarce…po sred srca, naravno. No…vi ne znate kako to boli. Niste osetili. Niste ni mogli. Niste im dali prilike.

Da li znate kako boli kada dete viče da vas mrzi?! Da li znate koliko se nemoćno i tužno tada oseća?! Da li znate kakav bol nose u sebi?!

 

A da li znate kako je to teško preživeti? Da li znate kako je teško progutati suze i nakon toga ih sesti u krilo, dok se oni otimaju i bore za svoj bes? Da li znate kako ih je teško umiriti i strpljivo ljuljati u zagrljaju iz kojeg vam se otimaju sve dotle dok suze ne provale iz njih i dok ne otvore svoja velika srca? Da li znate kako je teško izdržati lupanje svog srca i slabost u nogama dok vas te reči ubijaju od bola? I…da li znate…kako je teško primiti reči mržnje, kada znate da nisu ni upućene vama?!

 

Da li znate kakav je ukus olakšanja, kada na kraju…ipak…dete zaspe u vašem zagrljaju, privijeno uz vas…uz reči da vas voli i da voli sve koji njega vole? Da li znate osećaj kada nakon besa iz pogleda zasija ljubav, prava, iskrena, duboka?!

Znate li kako se vaša deca bude, da li ustaju lako, da li ustaju uz suze…? Znate li kako ih treba probuditi pre škole kako im dan ne bi loše počeo? Znate li da je ponekada potrebno i skakukati na levoj nozi, češući se desnom rukom po zadnjici, ćutati i nežno pričati, a pri tome, pokušavajući ostati u svojoj sopstvenoj koži iz koje biste nekada najradije iskočili?

U stvari…da ne dužim, ma…ŠTA VI ZNATE UOPŠTE, SEM SVOJE SOPSTVENE BOLI?!!!!!!!!

Okreni se ka suncu, dete moje…

Tuga mi je zgrabila srce. Proći će. Nije strašno…ali boli. Brine me. Zaokuplja mi dušu, misli, srce, pažnju. Izaziva strah i dovodi u nesigurnost. Šta će biti sa njim? Kako će se izboriti za svoj život…onakav kakvim ga on zamišlja? Kako da ga zadržim na zemlji, dole, tu…u ovom svetu punom grešaka i nas koji grešimo? Kako biti sudija tačnije…kako biti branioc kada vidim šta se dešava veoma bistra pogleda? Ne gledam kroz naočare zamagljene majčinskom subjektivnošću. Gledam jasno – istini u oči.

Pogrešio je. A ko nije? Ali i onda…ne zanima me onaj ko, zanima me baš on. Moj sin. Moje dete. Moje izgubljeno dete. Korača mnogo boljim putem, mnogo manje zapinje, sapliće se ponekada sam o svoju laž, sam o svoju sitnu prevaru. Ali korača dalje. Tu smo…u prikrajku, sledimo ga, ne potpuno neprimetno ali na nekoj dozvoljenoj distanci. Ako vidimo potrebu, pritrčimo mu u pomoć. Da li smo u tom slučaju zaista pomoć ili bi ga trebalo pustiti da šeta potpuno sam, da shvati sve opasnosti na tom putu onakvima kakve zaista jesu…nemilosrdne, halapljive, žaljne dečijih srca koja traže sebe i sliku života pred njima?

Da, napravio je veliku grešku. Ovaj put – skupo ga je koštala. Izgubio je nešto do čega mu je izuzetno stalo. Nisam učinila mnogo da to ne izgubi…shvatila sam, možda oštro ali ne i hladna srca, da ovaj put ne mogu da mu pomognem. Ne…ne mogu na način na koji bi on želeo. Tako neću, ne želim, ne smem. Ako učinim to ovaj put, neće shvatiti ozbiljnost svog postupka, opasnost koju je izazvao istim, posledice svog nepromišljenog i ishitrenog ponašanja. Neće shvatiti i umesto da mu pomognem, učiniću mu veliko zlo.

Drago moje dete…nadam se da razumeš da je tvoja neumerena reakcija ovaj put uzela od tebe ono što si zavoleo, sport koji ti se dopao, sport u kojem si uživao, prijatelje koje si tamo stekao. Nadam se da razumeš da nije niko drugi kriv do tebe koji si dozvolio sebi tu slobodu da se bahato ponašaš prema sebi samom. Ja nisam dala na tebe. Ne dam da te vredjaju. Borila sam se za tebe, za tvoju ličnost, za ono što ti jesi. Jer znam da to jesi. Znam da si dete vredno pažnje, znam da si dete dobra i velika srca. Znam da si toliko pametan da to ponekada baca druge u senku koju ne mogu da podnesu. Znam to. Znam…ne sve…ali znam mnogo. Dovoljno. Danas je to bio sport…šta će biti sutra, prekosutra? Šta će biti sledeći plen? Šta ćeš sledeće sam sebi oduzeti?

Želim biti uz tebe i uvek hoću. Ali prvo ti moraš biti uz sebe. Uvek i u svakom momentu. Moraš želeti dobro sebi. Moraš činiti dobro sebi. Sada si sam sebe povredio. Ja ću se boriti sa tobom za tebe, biću tu ali ti to moraš želeti. Moraš znati da je ceo život jedna borba, učenje, velika želja i velika snaga. Da bi uspeo, moraš to hteti. Ne možeš dozvoliti sebi tu slobodu, da sediš i čekaš lepe dane da ti pokucaju na vrata. Oni su već tu. Trebaš ih samo primiti otvorena srca a vrata tuge i nezadovoljstva zaključati i baciti ključ što dalje od sebe. Samo u retkim prilikama, možeš ga pozajmiti i zaviriti u te sobe…ali samo kako bi shvatio da su one druge, obasjane srećom i pozitivnom snagom mnogo lepše i mnogo udobnije.