Deda i unuk

Mislim, priča je već opšte poznata i svima dosadna , od nekih prihvaćena, od nekih ne, neki su nevaljali i zezaju me neki se raduju zbog nas , dakle, suština je, pripreme za more pa time i obaveze pred nama su mnogo zahtevne, pa ne ostavljaju prostora za neke ne znam kakve misaone tekstove. U to ime, evo jedne pametne fotke (dobila sam od svoje direktorice, ne možete mi to osporiti)

Deda i unuk

Život u zgradi – deo drugi

Upržilo sunce jedan dan…(upržilo je više dana…doduše, pa sada odmara), 16.00h je taman otkucalo svoje, vreme je za polazak kući. Nazad, u svoj Home Sweet Home (izem li ga ako sam ja ovo dobro napisala)…upadam u našu velelepnu, još uvek, novu zgradu, ali više ne i pod garancijom. Neka muzika odzvanja hodnikom, da ne kažem – dere se i zavija…ne bih da uvredim ukus nam naše Predsednice Kućnog Saveta (ne interesuje me ako je ovo gramatički neispravno, njena titula ima da se poštuje!).
Šta sad, kada to drugi rade, onda treba lepo da se pokuca na vrata, zamoli cenjeni dušmanin da sa takvom tiranijom prestane. Ali kada je ona u pitanju, o čemu pričamo? Pa nećemo, nadam se, sada izostaviti prava koje njena gore pomenuta titula nosi sa sobom? Da sada ne ulazimo u detalje kako je do tog Visokog položaja došla, zbacujući sa vlasti jednog ravnopravnog stanara zgrade (ženski šovinista – nije mogla podneti da je muškarac na položaju u zgradi) i samoinicijativno se prihvatajući da obavlja dužnost predsednice (dosta bre više sa poštovanjem, sad skidamo rukavice…).
I…da nastavim, odvalila ti naša predsednica zgrade muziku do panja, otvorila vrata, da se luftira, jer ona je ipak ugrožena, (stanari na prizemlju nemaju terase, time su zakinuti i za kiseonik), pa nešto švrlja po stanu, sve dok ne iskoči iz istog (a naravno da joj je stan tik do ulaza, da bi bila u toku sa svim dešavanjima, kao portir u nekoj važnoj firmi) sa belim papirićem u ruci i velikim entuzijazmom da isti okači na oglasnu tablu (već korištenu u razne svrhe pomenute u Život u zgradi – deo prvi). Tekst – veoma pažljivo biran, sigurno je i kaficu srknula dok je to na papir stavila. Dakle, da sada ja ne pokušavam ovde da se bavim resavskom školom, jer ipak je ona truda u to uložila, lepo da ja postavim sliku, pa da imate prilike videti isti prizor kao i ja:
Pelene na tabliMislim, šta reći??? Gde ćete bolji sadržaj za oglasnu tablu, odmah na ulazu u zgradu, kao slika i prilika svim stanarima, i onima koji imaju veze sa doživljajem (ali su naravno počinitelji nepoznati) i onima koji su se ni krivi ni dužni našli na tabli u svojstvu nekog od komšija iz priče (jer samo taj ko je tu simpatičnu smicalicu uradio, zna da je baš on traženi i odgovorni  ).
Dakle, meni sada uopšte nije bilo jasno, da li je pelena i dalje kod komšije, ili je ispred zgrade, ko je kome gde i šta na kraju ostavio i odakle ko i šta treba da pokupi i imam li ja ikakve veze sa tim? Jer sad već, sumnjam i u sebe polagacko…Ja ipak…produžih dalje, ko veli, moji više pelene ne nose, pa čini mi se da nisam ja u pitanju.
Sad hvatam krivinu, kad ono, na vratima za dvorište, osvanuo dodatak na uredno odštampanoj molbi da se vrata zatvaraju, sa sve potpisanim hvala. Neko je smatrao da to nije dovoljno jasno, pa je narodski dodao objašnjenje. Pravo izpod „Zatvaraj vrata.“ ubacio je (mada mislim da je u pitanju – la i da je to baba iz prvog dela ove priče) „Muve ulaze“ i u nastavku, a tačno iznad „Hvala“ dodade „=zatvori vrata=“ !
E…sad već znam šta mi je činiti! Mislim da treba da zatvorim vrata, sad da li treba da pustim muve da na miru ulaze i da im se onda zahvalim, pa zatvorim vrata…ili samo treba da zatvorim vrata, što sam planirala i bez onog „sredinskog“ dodatka?
Ja svakako sva vrata koja otvorim, čim prodjem kroz otvor koji se tada napravi, odmah i zatvorim. Pa pošto nemam dovoljno prosvetljen mozak mi moj, nastaviću tako, kako sam radila i bez ovog natpisa…pa valjda neću pogrešiti.

Poruka na vratima

No, u svakom slučaju, ako i napravim bilo kakvu grešku, neki će to revnosni stanar primetiti i o tome me sigurno javno obavestiti, tako da…takve stvari ne moraju da me zabrinjavaju.
E sad….dalo bi se tu još svašta dodati, da ne kažem da je pred kraj dana, kada smo donosili neku policu i televizor težak kao tenk da nosiš (nisam ja nosila, ali momci su mi tako izgledali kada su stigli noseći ga peške sve do trećeg sprata bez lifta) predsednica kućnog saveta takodje pokazala kako je uvek prisutna i spremna da pomogne. Samo su je zamolili da se ne pridržava pomenutog sadržaja papira (ne onog sa pelenama), znači, zamolili su je da vrata ne zatvara. Paffff, dok oni odoše do auta da pokupe teret i popnu se sa njim do ulaska u zgradu, ona je već ista zalupila pravo njima pred nos i još ih gleda iznutra. Pa valjda je imala nesretno detinjstvo, pa je osetila da je ovo bio pravi momenat da to nadoknadi!??? Za ovo, nemam dokaza, ni fotografija, jer im je, kako se sećaju, pao mrak na oči!!!
Neću napisati nastavak sledi, kako to obično biva….ali prosto sumnjam da materijala neće biti….

Život u zgradi

Uf! Iz susednog je stana zamalo poletela šerpa! A ja sam mislila da takve ideje samo meni padaju na pamet. Čuje se urnebesna vika, dok ja „idilično“ pokušavam sebi dočarati rajsku plažu na naših 2 metra kvadratna terase.

Ta buka baš pomaže! Pokušaću je pretvoriti u hor zrikavaca, sa neke mirisne planine kraj mora, a miris borove šume, pomešan sa isparavanjem soli iz te ogromne vode zvane pomenutim morem, pokušaću da načinim od mirisa umorenog (barem mislim da se tako kaže) ulja, rasutog po pruzi, baš tu…u blizini.

Za ugodan život, potrebno je mnogo toga, a jedna od manje važnih, zašto bi i bila…, je mesto stanovanja…misliš, baš ti je svejedno, to malo vremena što provedeš u svome kutku, koji uz to zoveš dom, nije ti važno gde je, važno je da si kući, da se opuštaš na svom terenu.

Ih…nije važno…naravno da nije…sve dok imaš ljubazne komšije u english fazonu, koji ljubazno govore „Dobro jutro, komšinice. Lepo vreme…lepo, da…“. Sve dok imaš mesta za parking…“Izvolite, komšinice, evo…malo ćemo se stisnuti…nema šta…“(jaoooo, ova opet viče, sad se već brinem da će biti i veće štete!!)…što bi rekli stari ljudi „Kad čeljad nije besna, ni kuća nije tesna“. Sve dok su kontejneri poluprazni…i dok nije toplo vreme, i dok mirisi raznih, dobro uspelih jela (da ne uvredimo dobre domaćice, koje se bave sportom zvanim kuvanje), ali bačenih, jer je bila loša procena potrebne količine.

Ne, nije baš ni važno mesto stanovanja, sve dok ne osvane oglasna tabla, i na njoj razne zanimljivosti…

Naravno da izbor mesta stanovanja i nije tako bitan, zar ne?

Ali, onda dodje veče, i malo pripiti (ali naravno, ljubazni)komšija, pokušava, za sada, ući barem u zgradu. Vrata je naciljao, i rupu za ključeve je, doduše…i…ne bi to ni bio takav problem, da je brava ispravna (jer…ipak…to je novogradnja…znate ono…sve pod garancijom…sve novo…sve super!) I tako…nacilja ti moj komšija bravu, medjutim,…ništa! I tu mu u pomoć priskače supruga, neću reći sa brda sišla, jer ne želim da uvredim drage mi koze…koja se uredno javlja na interfon svom dragom, šta ima veze, pripitom suprugu, uz tekst „Ali ja nemam ključ!“ …alo, bre!!!…o čemu govorimo???…oni dugmići kraj slušalice su za igranje tetrisa, samo nedostaje ekran…ali uz njenu inteligenciju, sigurna sam da će se snaći i bez njega!

I…šta bi jedna zgrada bila, bez revnosnog predsednika kućnog saveta…Stoji ti, dakle, naša predsednica, sa druge strane vrata (a šta mislite odakle uopšte znam priču?) i uopšte ne uspeva doći do izražaja!? Suprug, opet, onako pijan i sav usrećen što mu žena igra tetris sa interfonom, odluči da upotrebi silu, i svojoj ogromnoj masi da ubrzanje pravo ka vratima!

I…uspešno prodire u zgradu! Srećom, naša ti se predsednica tu uspe skloniti, ali za dlaku! Odjuri on svojoj draganoj i ostavi vrata razvaljena.

Sledećeg jutra (sreća, pa smo od četrdeset i kusur stanova uspeli sakupiti para za oglasno parče plute), osvane na istoj pluti, kako bi bilo dobro prikupiti malo para da se poprave vrata. Jer…zaboravih napomenuti da pomenuti, sladunjavi bračni par boravi u stanu u svojstvu podstanara, i kao takve, baš ih mnogo i ne dotiče što je tamo neki ludak (bože…pa on nikada ne bi…a i zaboravio je šta je u zadnjih nedelju dana bilo, čim se malo otreznio…)razvalio vrata. Šta, kada se sve dobro izlomi…lako će oni naći neki drugi stan i neku normalnu zgradu, a ne tu neke primitivce, što koriste dugmiće za otključavanje zgrade.

Ne, zaista, nije baš važno odabrati dobro mesto stanovanja.

________________

Išla ja tako, vozila se, pardon, par dana biciklom na posao. Hrabro i veoma sportski nastrojeno i za svaku pohvalu, zar ne? To je učinilo da moj jugić mora biti parkiran, tih istih, nekoliko dana, na jednom mestu. Nisam znala, nisam ni sanjala da će to od mene načiniti onog istog, užasnog, dopisnika preko oglasne table, kojih sam se oduvek gnušala (punih tri meseca sam odolevala iskušenju da se uključim!).

Ne, nisam ni mislila da ću morati okačiti poruku sledećeg tipa:

„Poštovane komšije,

Unapred molim sve stanare da se ne ljute što im oduzimam dragoceno vreme. Naime, ovo se odnosi samo na pojedinca koji je pokušao da ostvari neki vid komunikacije preko prozora vozila reg.ozn. SU ***-**, prolivajući tečnost neutvrdjenog sastava sa prednje i zadnje strane istog.

Dakle, obraćam se tom pojedincu (a ako je običan prolaznik, onda ovo nikoga ne povredjuje) koji je nešto pokušao da kaže tim gestom, a ja zaista ne razumem šta.

Jedino što je taj, pomenuti auto učinio, je da je bio uredno parkiran na mestu koje deluje kao parking mesto, pokraj ulaza u dvorište. Nisam primetila da je na tom mestu napisano da je rezervisano, kao ni razlog zašto bi nekome, na tom mestu, taj nedužni automobil smetao. Prolaz za pešake je takodje bio prohodan…

Elem, smatram da ni vozač iliti vozačica pomenutog vozila nije učinila nikome u zgradi ništa loše, barem u takva dela nije upućena. Zato, da obavestim tog pojedinca, stakla su uredno oprana (doduše nije ceo auto, što se nadam da mi taj pojedinac neće zameriti…)te bih molila da pokušamo ostvariti kontakt na neki drugi, razumniji način, kao n.pr. preko iste ove oglasne table ili tipa „Komšinice, izvinite, ali meni zaista smeta što ste uradili to i to…“

Dakle, dragi pojedinče, zaista nisam razumela poruku koju je nosila tečnost zamuljavši prozore jugića, te iskreno molim za objašnjenje, možda jednostavno nisam dorasla tom nivou razgovora.

jugić

U potpisu, vozač SU ***-**, komšinica iz stana br. 16, Sanja

P.S: još jednom molim za izvinjenje sve na koje se ovo ne odnosi „

Veoma kulturno, zar ne? Nadasve prefinjenjo i ni malo sarkastično…

Stajalo je to tako, nekoliko dana, uredno, na onoj plutanoj tabli i na ponos onome ko je to napisao…i već, mislila sam, džabe, nema tu razgovora, kad onda, ugledah papirić u svom poštanskom sandučetu. Hrabra baba, iz stana broj četiri sa pogledom na parking gde je čitava 2-3 dana stajao moj jugić, veoma uspešno, naravno anonimno, ubacila je svoj odgovor, i tako je otpočelo naše ljubazno, komšijsko druženje. Njen ljubazan odgovor glasio je ovako:

„ISPOD PROZORA MOGA STANA NE PARKIRAJ! NEĆU DOZVOLITI DA UDIŠEM BENZIN JOŠ I NOĆU! PARKING IMA U DVORIŠTU ISPRED ZGRADE I GARAŽA! IZVOLI I DRŽI SE KULTURE STANOVANJA. INAČE SLEDI PAUK!“

(nisam joj rekla da vozim na gas, benzin je skuplji)

Nisam odolela, i kao svaki ljubazan činioc srećnog komšiluka, još jednom, pristupila sam akciji kačenja papira čiodama na oglasnu tablu (mora joj se dati neka funkcija…):

„Poštovani komšija, komšinice,

Ispoštovaću vašu ljubaznu molbu da se ubuduće ne parkiram ispod vašeg prozora, kako ne biste udisali miris benzina. Oprostite ako sam svojim nadasve nekulturnim ponašanjem ugrozila vaše zdravlje.

Ja, naravno, nemam parking mesto u dvorištu, a ponekada ponestane prostora ispred zgrade, pa mi je ovo (i dalje tvrdim parking mesto) delovalo kao mnogo logičnije rešenje, nego da parkiram auto u centru grada. Nema potrebe za paucima i ostalim gamadima, trudiću se da se lepo ponašam i da očuvam kulturu stanovanja.

Sa poštovanjem,

Vaša komšinica Sanja.

P.S: nadam se da ćemo nastaviti ovakvu vrstu komunikacije, mnogo je prijatnija nego ona prethodna…

Još jednom, srdačan pozdrav,

Sanja.

Ipak…kako je sve završilo? Ispostavilo se da anonimna bakica jako dobro poznaje mog oca (mali je svet, zar ne?) i da ga je u više navrata zvala da ispiju kaficu uz prijatan razgovor.

Ovoga puta, on je taj poziv prihvatio, samo…nisam sigurna da je razgovor baš bio prijatan, a nisam ni sigurna da je dobio kafu…nema veze…skuvala bih mu je ja…samo da nije tako žurno otišao…

[album: http://www.subotica.in.rs/wp-content/plugins/dm-albums/dm-albums.php?currdir=/album/mangup/Yugo/]