Zeleno – plavi pokušaj

Moje ime je Sanja Glamočanin i ja sam hekloholičar.

Šta ću, to je moj porok. Trebala sam ga steći u mnogo kasnijim godinama ali eto…desilo se pre i ne mogu da se izborim sa njim. Tačnije, stekla sam ga još mnogo, mnogo pre…no nisam znala šta ću sa njim. U pravdu sam heklala čipke koje BTW ne volim u kući više ni da vidim. Godinama sam ih uporno stavljala i moja je Kraljica Majka bila Ponosna na mene…no, morala sam biti iskrena, kako prema sebi, tako i prema drugima – bljak mi je i to nisam ja.

No, heklica je terala svoje a ja sam delila čipke. Nisam ih napravila na stotine ali nekoliko finih komadića jesam i usrećila (?!) sam one koji su znali pametno sa njima.

Onda me je Danijela prosvetlila. Otkrila sam čaroban svet heklarenja koji je u sebi nosio sve osim klasičnih čipki. Dala mi je ideju da istražujem i otkrijem sve čari koje taj svet nudi. Koliko god to onima koji na heklanje gledaju kao na bapsku zabavu izgledalo glupo, nezanimljivo i neshvatljivo, toliko bih ja volela mnogo više vremena posvetiti učenju tog zanata.

Za sada, otkrila sam ovaj način pravljenja nakita, koji u sebi nosi bezgraničan broj kombinacija perli…a već imam sliku nečega još zanimljivijeg. No, o tom po tom, u to ime treba mi malo alata i više pribora ali biće. Istina je da nemam pojma baš ni sa ovim šta ću jer, kako sam nedavno pisala, ne znam biti žensko a nisam ni devojčurak pa da se nakitim ovim papagaj nakitom…ali sigurna sam da će se neko pronaći u tome. Plan je bio da obradujem nećaku, mera mi je bio moj mladji dečak, no…izgleda sam se zaukala više nego što je trebalo i sada je prevelika narukvica.

Toliko od mene za sada na ovu temu…koga zanima, neka baci pogled na sličice…koga ne, neka i taj baci pogled na njih 😉

 

Palić iz drugog ugla – veslanje okom neveštog fotografa

Bilo nekada…sada se samo sećalo…No, da krenem od samoga kraja ili makar onoga što je u ovome momentu kraj…a pravi kraj…pa, nikada ne znamo kada će doći niti kakav će biti. I, što je najvažnije, ima li ga?

Naravno da sam skrenula u sasvim krivom pravcu od onoga kojim sam htela ići. Isto mi se dešavalo i tada…onih, davnih dana kada sam veslala. Redovno sam imala problem kako održati pravac, pa sam se vrtela, meškoljila, skretala, ispravljala, krivudala i tako…umesto planiranih 2, prešla i po 2,5 km trke.

To se, naravno, ne bi moglo nikako predstaviti profesionalnim i ozbiljnim bavljenjem sportom. No, trenirala sam, trenirali smo. Bili smo, manje – više, u ono vreme, rekla bih…neuspešni. Šta je ono što nas je držalo da treniramo? Znam šta mene jeste, odlično društvo i najbezbrižniji deo mog života, najviše zezanja, šale i ludovanja.

Neki i dan danas veslaju. Neki su danas mnogo uspešniji nego tada. Tačnije – neki su danas uspešni. Letos me je, neko, tačnije, iz onog vremena (nekih dvadeset godina unazad vreme) moj odličan drugar, zamolio da fotkam regatu koja se održavala na Paliću i za učesnike imala takmičare kako iz naše, tako i iz okolnih zemalja.

Da sam se radovala – jesam. Da sam imala tremu – jesam. Da je on samo za takve prilike nabavio fotoaparat – jeste. A da sam mu zavidela na alatki – vala tek to jesam! No, imala sam priliku makar dva dana uživati u istoj! Ogroman zoom (biće i veći!), kvalitetan objektiv, moje skromno i zamalo pa nikakvo fotografsko umeće i – evo sitnih i veoma suženih rezultata kao posledice svega gore navedenog.

O onome što je bilo nekada…a sada se sećalo, nekom drugom prilikom…koje će biti…no te će prilike biti u kategoriji nedelje smeha, naravno!

Za veći prikaz fotografija, naoružajte se strpljenjem (ima ih mnogo), kliknite na prvu i uživajte ako vam se dopada ono što vidite i ako još niste videli Palić iz ovog ugla…

 

(Ne)ekonomsko propagandni program

Otvaram frižider. Tužan pogled u prazno. Jelovnik za danas – lovački ručak bez divljači. To je otprilike isto kao što Kraljica Majka sprema rum kocke bez ruma. Nije da ih ne volimo. Čak, obožavamo ih! I da…ponekada su i bez čokolade. Šta da se radi, nije trčala za njom u prodavnici.
E da…i prezla za pohovanje. Tata ni ne može da pregura nedelju pre podne ako ga Kraljica ne pošalje u prodavnicu da je kupi. To je kao programirano da se zaboravi. I još…kada se vrati, onda progovara onaj griz što ga nema, a griz knedle ne mogu da izostanu iz zlatne čorbice, pa onda…hajde opet, tata – pravac prodavnica. Sreća pa Coca – Cola već sama uskače u korpu, jer je neizostavni deo, takodje, nedeljnog varenja.
Pogled u frižider i dalje nepromenjen. Tu i tamo se nešto zbunilo i ostalo na polici. A stomak krči. Nije što krči, nego bi ipak trebalo nešto jesti. Šta napraviti i od čega? Staje znanje. Otvaram neke recepte, još ih brže zatvaram. Kao da su pisani na nekom stranom jeziku…i ono što razumem, ne razumem. Ma…idem ja na Kuvajmo b(l)ogovski. Tamo sigurno ima neka ideja i za parolu – snadji se.
Krčkaju se tu i peku razne stvari, djakonije, kako već hoćete. Radi non – stop, 24 sata, od kada je promenio poslovni prostor. U onom starom, mnogo su ga zezali, čas radi, pa ne radi, kao da ima neku inspekciju na vratu. Kuvari(ce) se smenjuju, sa svojim idejama, idejama njihovih baka, komšinica, koleginica. Takodje, vrlo rado prihvataju i nove, koj(i)e će pokazati svoje umeće. Za rad u ovom restoranu nije potrebno biti profesionalac. Nije potrebna diploma, a još manje utrkivanje za nepristupačnim namirnicama. Potrebno je samo imati dobru volju, registrovati se i početi sa radom.

Za početak, evo šta su nam do sada kuvali naši zaposleni (dobrovoljni rad):

danijela73 (3)  i njen Kreativni kutak
Dudaelixir (30)  i Dudin blog
housewife (4)
kmicro (3)
Kokica (27) i ovo mesto gde ste trenutno
lakumic (4) će da ima blog, samo još nije obaveštena 😀
malabreskva (2) i Male Breskve blog
mangup (1) i njegov Blogovnik u izradi 🙂
milica tanaskovic (1)
SKORPIJA (2)
stevo (5) i njegov Hamzjakl
vesna (1)

Da napomenemo, u ovom restoranu nema rezervacija, uvek ima dovoljno slobodnih mesta, nema rezervisanih pušačkih i nepušačkih uglova. Svi su dobrodošli i svi mogu da kuvaju. Za klopu je dovoljno da navratite, a za kuvanje je dovoljno da se registrujete. Znači – svi su pozvani i svi mogu da se druže sa nama.

Prava ljubav, nikada preboljena…

Gotovo. Opet ću sebi nadenuti pridev babe. Osetim neko čudno peckanje u stomaku kada mi neko pomene hekleraj. Strašno!!! Želja u meni ponovo raste i ne mogu da joj se oduprem. Toliko je jaka da ne dozvoljava ni trenutak za razmišljanje. Takodje, zdrav mi razum govori „Sanja, okani se ćorava posla, nemaš vremena ni za ono što moraš!!!“, ali strast i užitak koje bockanje u konac donosi mnogo su jači! Smirilo se u meni, nekih ranijih godina, pritajilo ali nije nestalo…Takva se ljubav uvek pamti i nikada ne nestaje…Ja i igla za heklanje…Ja i konac oko prsta…Ja…kao prava pravcata bakica pre vremena…Ahhh…ne mogu više da lažem ni sebe, ni druge. Nisam prebolela tu ljubav. Ono što je nedostajalo u našoj vezi bilo je malo inovacija, malo osveženja, malo zanimljivosti i praktičnosti…Dugo se sve svodilo na čipkice koje nisu pronalazile mesto u prostoru u kojem sam živela…već su utočište i topli dom nalazile u nečijem drugom krilu, nečijem nežnijem i lepšem zagrljaju. Sada će se to promeniti. Ovaj put želim da uspemo. Ovaj put učiniću sve kako treba! Povučena nekim drugim ljubavima, nekim drugim plodovima istih, ohrabrila sam se i ja da još jednom okušam našu sreću! Već juče, bez mnogo razmišljanja (jer mnogo razmišljanja dovodi do zdravorazumskog zaključka a za to u pravim ljubavima mesta nema) nabacila sam novo perje (čitaj konac – vunicu) kojim ću okititi novu iglu veličine broj 7. Takve zahvate još nismo isprobali i verujem da će biti zanimljivo. Ono što nam nedostaje je vreme da se bavimo nama, medjutim, ako su osećaji iskreni i obostrani naći će se koji minut i za to. Ako sve bude kako treba i ako posvetimo dovoljno pažnje jedno drugom, neke ću se zime upakovati u rezultat našeg voljenja…

Kapa u koju ću neke zime da turim glavu
Šal u koji ima da se umotam