Nisam pametna, zato pazim na času

17.00 h roditeljski sastanak kod Dekija
18.00 h zakazan (nedelju dana ranije) familijarni odlazak zubaru, gde će samo najmladji učesnici biti predmet burgijanja. Ovi veliki su hrabri samo za male :whistle:

Kada se spomene roditeljski, ja odmah u bedak, šta će sad biti…ovaj put, nadala sam se da neće biti tema ekskurzija. Jer – što bi rekla moja koleginica – ne da nam komšija…A to ne može da Deki ne ide pošto je Boki na svaku išao. No, to nije bio slučaj. Malo je pričala učiteljica, u koju mi je bilo preteško gledati, pošto je nedavno ostala bez supruga i tuga joj izbija iz očiju, malo dečiji psiholog, koja je za našeg Borisa odigrala veoma važnu ulogu u životu. Bilo mi je žao što sam znala da ću se morati tražiti ranije, jer  je pravo zadovoljstvo prihvatiti savete koje ta žena nenametljivo ume da da.

Za ono kratko vreme uspela sam da pohvatam čak i po neku dobru taktiku koju koristimo (a koje sam u nekim susretima u četiri oka od nje naučila) u svakodnevnim situacijama komada mnogo, kao i da se prepoznam u onim bedastim potezima koje povučemo, ne ostavljajući sebi vremena da razmislimo prije nego što kažemo i uradimo. No da ne dužim, biću toliko slobodna da za one koji umeju da prepoznaju i priznaju da nemaju uvek pravo rešenje za sve ponudjene situacije, prikačim ovde savete koje nam je psihologica (glupo mi je da kažem psiholog, kada nije muškog roda, i ako je možda potpuno gramatički neispravno,  al’ šta me briga…) spremila. To je, naravno, samo za one koji već ne znaju sve i otvorena su srca da prihvate po neki savet (koji pri tome ne dajem ja, jer ja pojma nemam ali se trudim da naučim).

[box type=“download“] Za one koji ne znaju sve i dobro bi im došao po neki stručan savet, pri tome ne misle da su psiholozi psihozni i ne odbijaju pomoć, kao ni ideju da priznaju da im je pomoć potrebna

Preuzmi ovde ako se pronalaziš u gornjoj rečenici :kafa:

[/box]

17.50 h ….vreme je da se podje, mene…već unapred hvata prpa, panika, vrti mi stomak pa sve zavija. Boki…drhti već nedelju dana, mada nije doživeo apsolutno nikakvu traumu sa zubarom, niti zubarkom  :namig: . No, valjda mu se može oprostiti, naročito ako se uzme u obzir da je njegov dida onomad, dok još nije narastao (tada je bio nekih pedesetak mladjahnih godina), prestrašio zubara i sestricu mu, pa je ista nazvala mamu da joj kaže da ga više ne šalje u beloj košulji. Kaže ona, bela kosa, bela košulja, beo on, leži u stolici, bez svesti. No, možda to i nije loše, samo ga malo politi vodom kada završe i super, prošlo bi sve bezbolno. Ili, da ga vodi ona, kako ga je i do tada vodila…kako je vodila i njegovog brata, mene, sestru, pa sve tako redom…Šta reći, Kraljica Majka je hrabra za sve nas.

No, čini nam se, eto mladjahnog naslednika Kraljice nam Majke u vidu malog Dekija. Raduje se, usta…da nema ušiju, trčala bi oko glave. Kaže kako još sigurno tri puta mora da ide da mu bušikaju zube. I – hoće da ide samo kod ove zubarke i ni kod jedne druge! Divne, strpljive ženice. Mali seda bez problema, kulerski nešto priča…Kaže on njima – a kako da vam dam znak da me boli? Kažu one njemu – samo reci A. Kaže on njima – AA, a one…samo još malo, pa stanu. No, kada je sve bilo gotovo, on se smeje i onako šeretski klima prstom, ja sam rekao AA ali one nisu odmah stale, no nema veze…i već trči, radostan, da uteši brata kako je zubarka super i kako treba da bude hrabar. A Boki, samo što zemljotres nije izazvao u čekaonici.

Sve u svemu, obećale su da će biti iskrene prema njemu, da će mu sve reći kako će biti i tako je i bilo. Izvadila mu je zub, da nije stigao ni da primeti. Posle smo se slatko nasmejali…turila mu je tampon i uputstvo da ne priča nekih 5 minuta. Mi smo to, radi sigurnosti (?!) produžili na petnaest. Ali…taj bi i na guzicu progovorio da mora. Samo je mlatio rukama, pokazivao očima, ma, super je sve prošlo i svi smo bili presretni, što smo savladali (donekle) jedan strah! I – jako smo ponosni na dečake!

Kada je stigla noć, onako sve sabrano, kako to naša deca vole da procene, ovo je bio dobar dan (mada ja baš ne volim te procene, jer je svaki dan dobar dan zato što ga imamo). Plus – priznala sam mangupu da je bilo divno od njega što me je ubedio da barem pokušamo otići kod školskog zubara, jer sam ja bila seljačka varijanta za privatno – to je i dobro. No, privatno, to je i skupo, a što je skupo, to ne može biti često. A ovako, imamo rezervisane srede za takvu vrstu druženja i najzad šansu da ispravimo ono što sam ja zeznula, jer nisam bila dovoljno uporna da na vreme odemo kod zubara.

Grupnjak kod zubarke i sram vas bilo za asocijacije!!! :)

…da ne kažem…grupno okupljanje kod zubara…deluje manje uzbudljivo. A da je bilo uzbudljivo, e vala jeste. Ne znam da li se neko seća, ja se sećam, ali ne znam baš tačno odakle, Porodice Tarana? Nekada su oni, kada kažem nekada mislim ono nekada, davno nekada, nekada dok sam još imala baku i dedu i dok sam sa nekih tri godine odlazila u trafiku i tražila novine na ime Halužan, odložene uredno u fah za mog dedu, pokupila ih i zaradila od trafikoša (tako smo ga zvali) Bazoka žvaku, živeli sretno u nekoj od novina, sad da li Večernjim novinama, Večernjem listu, Sportu,…nemam pojma kojim. Bila je to…tako…zanimljiva porodica i ne znam šta se dan danas dešava sa njima. No svejedno, ako ne drugde, a ono, živi u nama, našoj porodici, svakako. Mislim, našoj široj porodici. Nije da smo njihova slika i prilika, tačnije, ne znam ni tačno šta nam je zajedničko, ali tako iz milošte tepamo sami sebi – Porodica Tarana. Roditelji, sestrini i mi…baš umemo biti zanimljivi, ali samo za neaktivne posmatrače, one što samo stoje i gledaju, a ne moraju da se priključe. Ko se priključi, taj je gotov. Za veke vekova, zapečaćen. Obeležen za ceo život. Osudjen na zauvek zagarantovano isplaniran i veoma gust red vožnje sa dozvoljenom izmenom u hodu.
Odlazak kod zubara – zakažeš i odeš. Ili…zakažeš detetu i odeš sa detetom. Ili odeš, predaš knjižicu, sedneš i čekaš u red. Slušaš doduše umilne zvuke zubne bušilice ali ko je još rekao da su zubari izmišljeni da bi nam život činili lepšim? Znači – to je kod nas izgledalo otprilike ovako:

•  višemesečno odlaganje da se detetu zaviri u usta i pogleda šta sve tamo možeš da pronadješ (greška mene  roditelja     majke, priznajem, ne znam da li mi se nešto prašta…)

•  najzad, sakupljanje hrabrosti da se ipak zaviri detetu u usta i gle čuda…bilo je šta i videti, a nešto je i falilo

•  falile su već postavljene „zvezdice“ u zubima, netragom su nestale – pojedene, verovatno

•  pojavio se novi zub, tik uz onaj mlečni, dosadni, što nikako da ispadne

•  imali smo inovacije u vidu novih kvarnih zubića

•  sve u svemu – pogled skoro ravan katastrofi

•  onda je mamu roditelja zaboleo stomak, skoro se skljokala od muke šta je dozvolila da se to izdešava u toj šupljini koju zovemo usta i kroz koju, navodno, ulazi zdravlje

•  slede, dalje, višednevni pregovori na temu – zubar i odlazak kod istog ili iste

•  sledi, dalje, ubedjivanje i obradjivanje, mito i korupcija, McDonalds angažovanje

•  uspeva

•  sestra zakuzuje odlazak kod zubarke, naravno, ne neke nepoznate, nećemo mi u dispanzer, tamo su rekli da deci prave zube i ako se deru, samo ih treba držati da se ne mrdaju, nego ćemo mi, ono…fensi, privatno, kod šogorove sestre, sa sve dvorištem i u kući…nema se, al može se

•  zakazivanje podrazumeva četiri komada dece, sestra i ja kao moralna podrška (kod mene je valjda sve u redu….sem…ali to sada nije važno) i to sve u 1 sat njenog vremena?!!!

•  javljamo se da ćemo kasniti, naravno, deca u školi i tako to, pet minuta tamo – vamo ….

•  uredno plaćanje parkinga sa razmakom izmedju dve poruke 20 minuta i dobitak na parkingu – pažljivo folirana kazna za parking – upecani baš u tom razmaku

•  sledi pregled…

Pranje zubijuMoja draga nećaka Lana došla je uz preduslov da prva udje kod zubarke, moj dragi nećak Ivor stigao je sa osmehom na licu jer on jedva čeka (?!!!) da ide kod Ildike (čitaj zubarke). Moja deca – hmmm, Deki dolazi jer je sretan što ćemo posle ići u pomenuti McDonalds, Boki bi opet, rado išao u McDonalds a da izbegne zubara. Seka – drhti od straha, ja – pa i ja se tresem od straha i ako neću morati ni sesti u stolicu.
Dakle, Lana zauzima prva položaj u onoj stolici gore – dole  sa sve reflektorom uprtim u facu kao da si na saslušanju, zubarka – istini za volju, divna mlada ženica sa četiri svoje devojčice kod kuće – što će reći…ima srca prema deci a i strpljenja komada mnogo. Otvorila je usta tek toliko da dozvoli da u njih poguraju sve što su mislile da uguraju, onda ih je lepo zatvorila bez namere da ih više otvori. Zubarka i sestrica uzimaju na jedvite jade, a skačući oko nje i zabavljajući je, ono što je njihovo, te Lana ponosno napušta stolicu – ona se izborila za svoje. Naravno, biće nove bitke. Umesto nje, uleće moja hrabra sestra. Velika je sada već, punih 39, čak je ni za ruku nije trebalo držati. Prolazi bez  suza. Zub doteran. Osmeh kao sa naslovnice. Dobila je nešto porculana na zub (zlatan zub više nije u modi). Na scenu stupa Deki. Iznenadjujuće hrabro seda u stolicu, zeva, priča sa zubarkom, pita hoće li boleti, ali hamburger mu trči pred očima i to ga čuva od straha. Ildika čak nije ni želela da ga odmah sastavi sa bušenjem zubića, medjutim, ovaj malac hoće, klima glavom (šta dete zna šta ga čeka)…buše one, tuširaju, pune, rekao je četiri puta po kratko A…i to je bilo to, slučaj završen. Deki gotov. Deki sa osmehom na licu. Zamolimo Ivora da se strpi i da pusti Borisa da on udje pre njega. Da napomenem, Boris je najstariji, trebao bi biti i najhrabriji…kad ono, kasnije saznajem (pošto sam ja čuvala Dekiju stražu, jel…) da je u nekoliko navrata želeo pobeći iz čekaonice sa izgovorima ne zna im se broj. Odem po njega, on…sav u suzama, crvenilo mu navrlo na lice, paničan izraz u očima i neće pa neće. Ali…jednom mora. A uz to, ženice su zaista bile divne. Seda momak, momčina sada već, drhti on, drhti i stolica sa njim. Suze mu se slivaju niz obraze, a zubarka…samo gleda i čudom se čudi. Ja – zemljo otvori se i progutaj me zajedno sa mojom sramotom i neodgovornošću izazvanom mojih strahom od zubara. No, polagacko, strah popušta i dogovor pada. Za nedelju dana – novi susret, pa ćemo malo zaštititi zube i uz to provući jednu popravku (on to ne zna, a neće možda ni skontati šta ga je snašlo…). I tako…Boki izlazi iz ordinacije nogicama koje posustaju od straha, treme, čega li već…Nakon toga – tuga velika. Vreme je isteklo. Ostade nam Ivor sav razočaran, tužan, nesretan. On nije bio kod zubarke. Jedva se miri sa činjenicom da je izostao iz tog doživljaja. Žalio se čak i tati njegovom, morali su ga tešiti i jedva da je suze obuzdao. A ja par sati pre toga rekoh Borisu – ako mi nadje nekoga ko voli zubara, ja ću mu medalju dati. Nisam ni svesna bila kakav se talenat (Ivor) krije u familiji.
Sve u svemu, McDonalds je pao svima (i onima koji se bušili nisu), Deki će se danas hvaliti u školi učiteljici kako je bio hrabar i popravio zubić, a Boki je jutros izjavio da se više ne boji tako jako zubarke, pogotovo što je obećala da neće morati dobiti inekciju. Dete moje?!!! Ne mogu da verujem. Znači…ja im ni u ordinaciju ne bi ušla a da mi onako sa vrata još, kao pikado, ne zapucaju inekciju u desni, pa nek posle rade što hoće…