Džepno izdanje karikature života – poglavlje…7

(nepotrebno izostavljeno) (a nadovezuje se na poglavlje 3)(al’ može i bez njega)

Nije da Kraljica Majka nije bila odgovorna majka…naprotiv. Al’ ne možeš ti sa opaljotkom izaći na kraj. U stvari, ako i devojčica (?!) nije bila opaljotka, postala je vremenom. Još u veoma mladim danima, kada je veoma rano da roditelji usmeravaju decu ka odredjenim sportovima (morate priznati, sve ispod tri je rano…), ona se uspešno bavila treniranjem udaraca svoje glave. To joj je, pokazalo se, odlično polazilo za istom. Pokušala je izazvati potres mozga u nekoliko navrata. Naravno, uklizavanje sa petog na četvrti sprat, direktaš u komšijina vrata od stana, nije dalo očekivanih rezultata. Ostale su samo zabezeknute face istog, koji je otvorio vrata i ako nije delovalo kao obično kucanje i Kraljice, kojoj se bebecka otrgla iz ruke, pa pravac na niži sprat.
Ništa – prvi neuspeh nije je obeshrabrio. Usledio je niz padanja, rasturanja kolena, sitnijih udaraca dok, najzad, jedan nije izazvao pijano šetanje po dvorištu. Što je, naravno, Kraljici bilo sumnjivo, pa pravac bolnica. Lakši potres mozga. Najzad uspeh. Osvojeno zlato! Sa ovim je sportom završila. Postigla je što se postići moglo, dala svoj maksimum i okrenula se novim izazovima.
Griženje. Sa sebe, prešla je na okolinu. Mislim da je krenula od rodjene sestre, koja je urnebesnim krikom (nevaljalica jedna) prenela tatu iz vožnje, Kraljicu iz sna (put ka moru)! Šta se dere dok vozim – mislio je tata?!!! Možda zato što je ona lujka ugrizla, ni manje ni više, nego za obraz?!
To je leto obećavalo. Manje više za kupanje i sunčanje. Opekotine od sunca nisu nikoga zabrinjavale. Ono što je preokupiralo roditelje, bake i deke, bila je u bukvalnom prevodu sa madjarskog jezika – grižuća devojčica iliti devojčica koja grize. Nadmetali su se ko može više, brže i bolje da skloni svoje dete od iste. Kada je god bila na slobodi, ne u ketrecu (ili moderno – ogradici)(a primerenije za nju – kavezu), pretila je opasnost iz prikrajka. Baka i deda su svoje dve preslatke unučice neumorno sklanjali. Jednostavno – nije tolerisala njihove lepršave haljinice i uvek uredan izgled. Zar to nije dovoljan poziv i drsko izazivanje?! No, nije videla neke šanse za napredak, takodje, niko nije odobravao ni ovaj sport…pa je opet, silom prilika, od istog odustala…
Poriv u njoj zauvek je ostao ali je vreme naučilo da se izbori sa njim…donekle. Možda bi ipak trebalo okačiti na vrata od njenog današnjeg mesta stanovanja, umesto broja, kao kod sve normalne čeljadi, tablu sa upozorenjem: „Oprez, kera laje ali možda i ujeda!!!“…

…nastaviće se…