Virtuelno iskustvo

Znači da mi je neko rekao pre desetak – petnaest godina da ću sa interneta učiti heklati ne bih mu verovala. Takodje, da mi je neko rekao da ću bilo šta naučiti sa interneta, bledo bih ga gledala. Moje bi oči bile uprte u tu vanzemaljsku pojavu sa pitanjem: „…a šta je to?“! A ta bi se vanzemaljska pojava onda radije ubila nego da mi uspe objasniti pojam tog vantelesnog iskustva (naravno – jasno mi je da su virtuelno i vantelesno dva različita momenta, ali bi mi tada to tako izgledalo)!
Šta je, dakle, internet? He, neću se ni truditi da odgovorim na ovo, niti ću guglovati da nadjem definiciju, ostaviću mangupu prostora ako želi to stručno da objasni. Ono što hoću i moram da najavim (najavim u smislu prozovem, pohvalim) jeste ono što nam on nudi. Mogu li to? Ma ne mogu ni to. Deca su se neki dan počela nagadjati oko brojeva i kada je kraj. Rekosmo im – nema kraja, to je beskonačno. A šta je beskonačno? Pa ono što nema kraj. A kako to da nema kraj? Pa eto, lepo, nema kraj. Hmmm, baciše se u rebus, barem mladji. Ovaj veći je kao mudriji i učeniji, pa navodno razume. Svaka mu čast, ja ne razumem.
Ono što sam htela reći je da su i mogućnosti na netu otprilike takve – beskonačne. Kada je počelo moje druženje sa internetom? Nemam pojma, znam samo da od kada je počelo, prilično je ovisničko. Mailovi su sitna riba za sve ono na šta se možemo navući ovako online. Naravno, (ne da je to nešto loše) nisam se navukla na XXX varijante (možeš navući boleštinu – onako, pravu, internetsku), jedno vreme su me držale igrice(a) koje zahtevaju svakodnevno prijavljivanje da bi napredovao. Sa toga sam se uspešno skinula i ne dozvoljavam sebi više ni da provirim kako stoji moj nalog. Pre toga sam se upoznala sa manguparijom online, pa smo to preveli sa virtuelnog u stvarno druženje, koje se ispostavilo veoma lepo i od toga mi internet ništa bolje ne može ponuditi! Držao me je i myspace, facebook. Nije da sam se morala skidati sa njih, nema ni potrebe, nisam ovisnik u tim vodama. Smatram ih korisnim za obnoviti neka izgubljena prijateljstva, razmeniti virtuelne fotografije životinjskog carstva, objaviti po neki zanimljiv link…Ne vidim ništa zlo, niti naopako u tim vodama.
Onda sam videla mog starijeg junaka kako je izlistao i u kupus pretvorio knjigu origamija, takodje i sve šeme koje je imao u telefonu su mu dosadile, pa je otkrio origami na internetu. Jeee, meni ni na pamet nije palo da potražim video uputstva. A on…šta radi, eno ga u guglovoj pretrazi, pa klikne na videos i pravi momak, samo tako!!! E nećeš vala mali samo ti!!! Pa nisam ni ja od juče! S obzirom da sam pri poslednjoj selidbi (sa prelaznog mesta kod mojih, na trenutačan nam stančić nam naš) pobacala sve novine sa šemama za hekleraj, bockanje iliti kukičanje, našla sam se u nebranom groždju kada mi se želja za tim ponovo javila. Kada me uhvati, ne pušta i moram je zadovoljiti!!! Hranu za svoju glad našla sam na istom mestu gde i moj sin. Youtube i ostali tubovi videos iliti video zapisi. Žalosno je da na našem jeziku ne nadjem ništa zanimljivo ali sreća moja engleskim se veoma dobro služim, tako da kada bi mi neko sada tražio da mu šemu objasnim na maternjem nam našem jeziku, ja bih zapela, jer sam prevela sve bodove na english i tako ih razumem.
Moram da priznam, naše bakice (one koje su heklale), imale su možda mnogo veće bogatstvo, jer su školu te veštine nasledile ili pokupile od ženica koje su bile voljne da to podele sa njima. Ista je priča u bezbroj drugih voda, kada su se knjige sebično čuvale ili otvorena srca pozajmljivale, pa zatim bile zaboravljene na policam ne pravih vlasnika…Ista je priča bila u bezbroj drugih veština za koje su informacije bile više nego teško dostupne…Ista je priča bila sa običnom fotografijom, razvijanjem filmova i digitalnom fotografijom, kada je ova druga imala dugačku kolonu protivnika, dok jedan po jedan nisu posustali, prihvativši novotariju i priznajući je kao ravnopravnog naslednika nečega što je za nama…
Danas je druga priča, priča protiv koje neki vode zapenušanu borbu, boreći se za nešto što je bilo, dok drugi svim srcem udišu dah novotarija. Sebe stavljam u ovu drugu grupu (o mangupu neću ni da razgovaram na tu temu – on je posebna sorta koja priča drugim jezikom 😉  ) Važno je samo naći meru, granicu i ne dozvoliti sebi da je predjemo!!!

Djak ponavljač

I kada mi neko kaže „Nikad ne reci nikad“ hoću za vrat da mu skočim! Ma valjda ja znam da neće nikada a pogotovo znam da ja neću nikada! Tako da, to su budalaštine, babske priče, trice, šta li već….nikad ne reci nikad…svašta….!!!
I nije prošlo mnogo…nikad ne reci nikad…počelo je da zvuči mnogo realnije nego babske priče, čak, rekla bih…ima nešto u tome. Sad…ili je to do ove četvrte decenije što je pre par godina razmenih ili je ono malo životnog iskustva koje nose sa sobom ili je svašta nešto i ništa, što je prošlost donela, no…ja počeh verovati u tu izreku. Ne kažu džabe – narodne umotvorine. Ta…ima narod um, pa to ti je…bolje mu je na vreme verovati, nego se bezuspešno bacati u koštac sa borbom unapred osudjenom na poraz u našu korist.
Skolski autobusRekoh ja jednom prilikom, ma šta jednom, rekoh ja u mnogo prilika…nema šanse da ću ja to raditi!!! Sve slušam, gledam, osvrćem se…pa ne verujem. Normalna li je ovaj čeljad oko mene? Šta bre sve ženice vise na telefonima, pa proveravaju domaće zadatke online, pa ispituju decu, pa izdaju uputstva za upotrebu dana, pa kako uspešno navući farmerice pred polazak u školu…pa…sve u svemu hot – line na relaciji posao – dete. I dalje gledam, slušam, sva u neverici. I onda sledi…“U moje vreme to tako nije bilo!!!“
Činjenica – neoporeciva, nije. Sad, ovo je priča iz gledišta mene kao deteta moje mame i mog tate, njihovo mišljenje, takodje osećaje tim povodom, nećemo uključivati u ovu raspravu na temu nikad…tako da, možda baš i nije najobjektivnija, ali…Mojamamamojtatamenenisumoraliproveravati. Tačka. Kraj. Da u samom startu naznačim, to ne znači da nije bilo neuradjenih domaćih zadataka, to ne znači da sam uredno bila spremna za odgovaranje svaki čas, to ne znači da nije mogla uleteti po koja ili više loših ocena, nego…imala sam tu sreću da je dnevnik šetao po abecedi, a moje je prezime sa početnim slovom V bilo na kraju tog puta. Tako da…dotle je već nastavnicima i dosadilo ispitivanje, pa kada bih i stigla na red, a osetila sam (pazi kada sam imala neki dar – šesto, sedmo ili osmo čulo…) da stižem, ja bih bacila pogled na lekcije, letimičan (ali jako letimičan), uključila malo senzor za snalažljivost i izvukla uspešno peticu. No, to je jedna stvar, jedan momenat, a drugi je taj da se celo opterećivanje mojih roditelja školom svodilo na povremeno pitanje da li imam domaći i jesam li ga uopšte uradila. U ovu konstataciju ne ulaze sitni detalji koji se tiču vladanja, jer…taj deo nema veze sa učenjem, jel…
Povremeno je meni moja mama znala reći „Daće bog da dobiješ dva puta teže dete nego što si ti!!!“ I šta je uopšte sa time mislila?!!! Ja nešto kao bejah naporna za upotrebu ili šta?!!!
No, da joj se želja ostvarila, vala jeste! Mislim da dobih jedno teško dete. Dobro, pametno, inteligentno, emotivno, spretno, zanimljivo ali teško…u slovo p slovo m pa sa sve tačkama teško dete!!! I kada je došlo vreme škole, eto, stigao i četvrti razred, krenuh ja u školu, sa njim, da utvrdim gradivo. Diskutabilno je da li utvrdjujem ili neke momente ponovo učim, ali opet sam u djačkoj klupi. Znači rekoh, pa porekoh. Glasno, mnogo sam glasno vikala da nikada neću učiti sa detetom jer to tako ne valja i nije istina da tako mora. Kada sa mnom nisu morali, neću ni ja. Ima da nauči.
Jedino sa čime se ne bih složila sada, nakon nekoliko godina je njihovo krivljenje nastavnika za dečije neznanje. Polazim od toga da je to od slučaja do slučaja. Moje dete je – pa…recimo…slučaj za sebe. Uz malo (zaista malo) truda mogao bi nanizati peticu do petice. Medjutim, pokupio je malo lenje krvi, malo egoistične naravi, inteligencije mnogo na mamu 😉 , zainteresovanosti na izvoz za sve drugo sem škole i eto ti…mama – izvoli ponovo u školu. Pita te neko?!!! Jok, ne pita, moraš – moram. Ne moram, ali hoću. Neću da dozvolim da dete svojom nezainteresovanošću za učenje sakupi loše ocene, neću da dozvolim da ima svoje mišljenje na tu temu, neću da mu objašnjavam zašto mora da uči. Kraj. Mora. Tačka.
I zato, živelo ispitivanje dece online, živelo proveravanje svesaka i knjiga, živeli tronedeljni odlasci u školu na konsultacije sa učiteljima, pedagozima, psiholozima, živeli domaći zadaci i živela naša deca i mi sa svim svojim očekivanjima od njih!!! I…neka imaju dovoljno snage da nas istrpe takve!!!