Novopečeni izvidjač, nadam se da će se i dobro zapeći :)

…nemam vremena…postade to totalno otrcana fraza iz mojih usta. O tudjim ustima neću da sudim…Nemam pa nemam…a šta bi podrazumevalo da ga imam? I da ga imam, opet ga ne bih imala jer bih radila nešto što sam oduvek planirala da radim kada budem imala vremena…pa bi tako, isto to, imanje vremena opet preraslo u neimanje vremena.

…dakle…to me dovodi do činjenice da možda nesvesno ne želim da imam vremena za neke stvari, pa na taj način pravdam sebe sebi i sebe drugima. A što se pravdam, prvo – što se pravdam sebi? Drugo – što se pravdam drugima? Ne pravdam se, izgovaram to kao dobro jutro, dobar dan, laku noć i prijatno. To sam što sam, organizujem se kako najbolje umem i mogu i ne želim nikome da polažem računa zbog toga.

Elem…šta sam u stvari želela da kažem? E da…da odvojim vreme od neimanja vremena i da kažem – ode naš novopečeni izvidjač na put vozom do Beograda, sa rancem većim od njega a ni on više nije mali, sa sve nekom busolom oko vrata, čiju je upotrebu pokušao da mi (bezuspešno, naravno…) objasni, sa baterijskom lampom za koju smo na noge podigli pola uže i šire familije, sa sve maramom (žutom – makar i tom, kada više nema one crvene) koju smo nekako vezali oko vrata, u uniformi zelene, maslinaste boje izvidjača…ode, a iskreno, izgledao mi je kao lik iz crtanog filma onako na stanici, pokušavajući istu busolu još tamo upotrebiti, sav uspirlitan šta, kako, gde…sa kime će u šator, šta će raditi, kako će biti…

Za početak, morala sam ga upozoriti da se drži čvrsto kada bude ulazio u voz, da ga ne odnese ranac skroz! Već sam slikovito videla prizor kako stoji na poljančetu i torba ga vuče na ledja…a noge mu se koprcaju u vazduhu. Onda ga slikovito vidim onako finog kako nema gde u momentu da opere ruke kada dotakne nešto prljavo (turila mu vlažne maramice za prvu pomoć)…što se zubiju tiče – osećam da će se osećati kada stigne kući. O gaćama ne želim ni da mislim, posladoh ih za izvoz, valjda ih neće sve čiste i uvesti nazad. Čarape?! Ufff, samo da ne osetim njegov dolazak nazad, nego da me obaveste nekim drugim sredstvom komunikacije…Dimni signali od pasulja? Mož’ i to 😉

Brinem se, no iskreno – ne za njega nego za okolinu. Ne bih sad u detalje, reći ću samo jedno – pubertet i Kalimero. Ceo je svet nepravedan i on je u potpunosti neshvaćen.

Radujem se, sa druge strane…što sam stekla utisak da su ljudi sa kojima tamo boravi u društvu, ljudi puni razumevanja, neke staloženosti i neobične smirenosti na kojoj bih mogla da im iskreno pozavidim. Reče mi jedan čovek „…ne razumem ljude koji ga ne shvataju!“ Kako se samo posramljeno osećam, jer iskreno – ponekada ga ni ja ne shvatam. Greška, nije da ga ne shvatam – jednostavno, ponekada izgubim strpljenje, pa onda on za mene, pa onda odosmo u krug neshvatanja, svadje, povredjenih ponosa (šta će nam?!)…Radujem se, pošto se nadam da je pronašao sebe u ovom društvu, na žalost, malom ali odabranom, pozitivnom. I kada pitam: „..je li pametovao?“…pa dobijem skroman odgovor: „…nema toga kod nas…“, sve mi lepo oko srca, pa se pitam, nije li samo naš ponos odraslih taj koji čini da njegovo uplitanje nazivamo pametovanjem?

Nisam bila izvidjač, ne mogu da kažem da žalim. Bila sam veslač(ica). Znam šta znači imati pozitivno društvo u tim godinama, naročito ako se u školi ne osećamo dobro i nailazimo na zid neprihvatanja jer nismo isti kao svi. Baš zbog toga, pozdravljam ljude koji rade srcem, pomažući drugima, prenoseći im svoje znanje, bez očekivanja a sa ogromnim davanjem. Hvala im na tome, nevezano šta je to čime se bave…