Hvala…ono što često zaboravljamo

Čudna smo mi neka sorta – ljudi. Primetimo problem koji nismo mi napravili – da, odmah ga primetimo. Primetimo grešku, koja nije naša – odmah na sva zvona. Neko učini nešto što naša slobodna procena govori da baš i nije u redu – odmah ga kudimo. Neko nam pokuša učiniti nešto dobro – mi prosto u to ne verujemo. Ogovaramo – oooo da, budimo iskreni – ponekada sa velikim zadovoljstvom, ne zlonamerno – ali sa namerom da se zabavimo, da.
Onda se opet – nekome desi nešto lepo, ohrabri se da naglas to i izgovori, pokuša da razmeni koju reč na tu temu, oooo ne – to ne primećujemo, klimnemo glavom, posle se pitamo, a zašto li mi ono mlati glava gore – dole?
Godinama se prenemažemo kako bismo bili sretni da se ovome i onome najzad desi to što toliko priželjkuje. Dodje i to vreme. Desi se. Sve redom. Kao ispunjeni san. Zaboravljamo sve one godine prenemaganja u želji, pa mesto ustupimo prenemaganju u radosti…Reči: „oh…baš se radujem za tebe…“, dok se vrata za tom osobom ne zatvore. I posle komentar uz urnebesno prevrtanje očima: „Bože, gde će mi duša?“…i uz to komentar kako bolje da i ne kaže šta je toj duši bilo na pameti.
Imamo li mi ljudi, zaista, dušu? Ili se i tu, prenemažemo, kao da je imamo? Ima ljudi zlobnih, ima ljudi koji nisu takvi. Ime im ne znam. I opet, za zlo smo i ime nadenuli, a za dobro? Meni ne pada ništa prigodno na pamet.
No, ono odakle je u stvari ova moja maštarija krenula, jeste jedan običan, sveprisutan dogadjaj, pomalo dosadan i zamoran onima koje ne dotiče, ali ipak…Tu je. Jedna sitnica ili možda ipak, krupna stvar. Dok je bilo u toku samo naglabanje naveliko se pričalo o tome. Naveliko su se raspredale razne priče, izvodili tačni, manje tačni ili najviše, pogrešni zaključci. Pljuvalo se i hvalilo se, unapred. Dok je bilo, je li, samo u planu, visilo u vazduhu o nesigurnoj, nevidljivoj niti.  Sada je ta nit, nešto sigurnija, a tema je doživela svoje ostvarenje 1. septembra na stolovima djaka prvaka.

Udzbenici

Toliko spominjani, mistični, besplatni udžbenici. Koliko besplatni, kako besplatni, kome ih čuvati, kome ih vratiti? Hoće li tako ostati? Dakle, dok ih ne dobismo, pljuvali smo po svima koji su to i kako uopšte, zamislili…Pljuvali smo, onako delimično obavešteni. Sada smo, je li, malo više obavešteni. Knjige su tu gde jesu, u rukama naših mališana. I sada pričamo, malo manje grdimo, ali i dalje ne hvalimo. Zašto je to tako teško? Zašto reči mnogo lakše dolaze kada je potrebno iskazati nezadovoljstvo? Zašto jednostavno ne umemo reći: „Hvala za dobru ideju. Hvala što ste nam pomogli u velikom koraku u životu naše dece, pa tako i našem“?
Ja eto, sada to želim reći, pa makar mi se svi naglas smejali, takodje, rugali mi se. „Hvala što ste odvojili deo pažnje našoj deci. Hvala što ste ih obradovali prelepim udžbenicima na njihovim stolovima.“ Sa moje strane, ovo je iskreno. Moram priznati, u potpunosti nedorečena čitava situacija, ali…knjige su tu, pa sad, šta će biti, videćemo. Medjutim, gde bi nama, ljudima jel, bio kraj da i opet, nakon hvala, ne dodje ono ali…
Dakle, ja ću sada, opet, reći hvala, ali….o čemu ste mislili kada ste zadužili učitelje – učiteljice pomenutim udžbenicima u koje niko od vas, koji ste se to dogovorili, nije ni zavirio? Pitanje ostaje otvoreno, kako li ste uopšte zamislili da ove udžbenike vraćamo? Kako da ti prosvetni radnici odgovaraju za pomenute knjige u koje je neophodno svakodnevno (ako jel, ne idemo u školu samo da bi dobili opravdanu crtu…) pisati, crtati, poneke čak i seckati, lepiti i šta li već (pohvala za današnje izdavače, koji se prosto nadmeću čiji će biti lepši i zanimljiviji, neki čak i šalju knjige u rančevima…). Kako će ih vratiti? Ja sam, jel, pametno predložila na roditeljskom sastanku da organizujemo kolektivno druženje tamo negde u junu, trač party, pijanku, šta li već, uz brisanje knjiga i odvijanje ušiju sa istih…Naravno, dobih samo kisele osmehe i jedan iskren od učiteljice. Jer, šta sada ona treba da radi i kako da se ponaša?
Ako, kojim slučajem, neko dete ima potrebu da promeni školu iz nebitno kojih razloga, knjige, koje je sa ponosom primilo na prvi dan svoga školovanja, nema pravo da nosi sa sobom. Sve što je do tog dela školske godine radilo, puj pike ne važi. Mora da vrati poklon učiteljici. Ne zato što je to njen hir, nego zato što je zadužena za pomenuti broj mnogo puta pomenutih udžbenika. I šta onda….šta to dete tada treba da radi? Da piše molbu za nove knjige? Da kupi u sred školske godine nove knjige (ako se, jel, budu mogle nabaviti)….?
Ne znam, zanimljivo je to kako smo uleteli u taj nazovi projekat, koji u startu ima dobru ideju, ali veoma loše razradjenu. I…šta li oni misle, kako li će se neke naredne generacije dečice, koje jednako zaslužuju da dobiju nove udžbenike, obradovati kada ih na stolu dočekaju ishabane knjige, sa polurešenim zadacima, jer, da koliko žuljali, nećemo dovoljno ižuljati, da se prethodni odgovor ne da pročitati…Sada bi mogla da nastupi ona priča, nekada su se udžbenici nasledjivali…ali, sada nije nekada. Sva deca jednako zaslužuju. Ako je moje dete pre neki dan dobilo novu, na lepilo i hartiju mirisnu knjigu, sa još ne uvijenim koricama, zašto i neke naredne godine, neka druga deca, ne bi imala istu tu sreću?
Meni se sve čini, da će kraj ove priče biti ekologičan – reciklaža, čak, moguće je….da će neko od nas…jednoga dana odmotati rolnu toalet papira i videti da je 2+2=3 i nadati se da to nije iz udžbenika matematike na ime njegovog deteta…