Kada strelac iz godine aždaje pokuša biti produktivan

Kažu cure, jel, gde ćeš blizanca koji radi samo jedan posao?! E sad, hajde da to uzmem zdravo za gotovo, to je tako, pa tako je. Horoskopski znaci i ja? Pa ono…malko smo kao posvadjani. Nije da nemam pojma, ali…kao i da nemam. Odustala sam od čitanja horoskopa kada mi je sinulo, upalila se lampica, skontala, uklavirila, doprlo mi do mozga, (e to je bilo poniranje u velike dubine, nešto kao potraga za izgubljenim blagom…) da je maaaalko nemoguće da se dnevna, mesečna, pa bogami i godišnja prognoza za sve, ili barem dobar deo ljudske populacije ove naše, nama za život jedine poznate, planete…svodi na dvanaest mogućih. Hmmm, pomalo zabrinjavajuće. Znači, ako je kojim slučajem nekoj ribi (ne onoj što pliva, a ne ni onoj u miniću) horoskop za taj dan da je pregazi traktor dok se uredno valja sa nekim farmerom u kukuruzima, pa zar je moguće da će se sve ribe (i one muške) valjati u istim, ili barem sličnim, kukuruzima i da će baš sve, al sve pregaziti traktor?
E sad, za one koji ubace tu i uglomer, pa lenjir, pa podznak pa knjige, pa geografske položaje, pa se udube u računicu i ko zna šta već (jer ja pojma nemam o čemu pričam) to već nije za potceniti. Po svim njihovim proračunima ja već uveliko živim u inostranstvu i uživam blagodeti istog.
No, priča je pošla odatle, da su me cure podsetile na to, da sam jednom, ne tako davno, usudila bih se reći, pokušala biti ekstra efikasna. Iskoristiti svoj potencijal do maksimuma. Vreme utrošiti na najbolji mogući način, sa što manje praznog hoda. Uraditi više stvari od jednom. No…i to se skoro neće ponoviti. Ne znam da li je do toga što ne videh blizanaca u sebi, ili je to što me majka priroda (mama i tata) stvorila tako rasejanom…Ne znam šta je…ali…ponoviti se neće. Umalo da se pretplatim na trideset punih godina plaćanja pepela! Zašto?! Zato!!!
Opet jadna priroda, stvori i ženu i muškarca, sad kako šta kad i zašto, ne bih ulazila u detalje. Ono što je bilo predvidjeno, jeste da muškarci nose brkove, a žene suknje. Ja suknje baš i ne volim, ali što se brkova tiče…pa ono, kod nas u familiji, kada se krene deliti nešto po brkovima, žene vala ne ispadaju iz reda. Nešto je kao…majka nam pomenuta priroda omašila.
E sad, što nije u redu, nije i sa time se valja pozabaviti i posvetiti dostojnu pažnju toj sitnoj estetskoj grešci koja se potkrala. U današnje vreme – nije nerešiv problem. Pišu ljudi da su se i u drevnom Egiptu žene depilirale, imale razne recepte, te med, te vosak, te ušpinovani šećer (to za one efikasne – uz kolač, može i depilacija)…E pa, nećemo valjda zaostati za njima? Da sad ne povlačim istorijske momente tipa kada je sve to krenulo kod mene…ko je stariji, moji brkovi ili ja,…milioniti put po redu, odvrnem ti ja šporet (možda bolje da sam učila kuvati neke druge stvari)…turim ti ja vosak po sred ringle u taman primerenoj posudici dubine čitavih jedan i po cm. Vidim…biće tu malko vremena da se odrade neki drugi poslići, taman dok se to fino počne krčkati…
Baš malo pre toga, dok sam boravila u onoj prostoriji gde bismo navodno najmanje u toku dana trebali boraviti, čiji je središte pažnje Weseli Centar…primetih, kako se naša, doduše mlečnog stakla, tuš kabina više ne providi. Napao je kamenac. Šta napao…okupirao, zauzeo, porobio!!! Tu se komotno moglo obavljati više radnji od jednom (uz više osoba, naravno) a da niko ni ne primeti onog drugog (ako nema zvučnih i mirisnih efekata, naravno). Odluči ti strelac – aždaja, u prevodu moja blentava malenkost, pozabaviti se tim, nazovi problemom.
Po oprobanom receptu, skidaj sve sa sebe, zavuci se u kabinu i žuljaj (usput domestos, bref, cillit i ostala čuda koja cure niz kabinu uredno sredjuju i pete nemarne domaćice (fujjj)), bacila se ja na posao istrebljivanja gore pomenutog neprijatelja – kamenca. Sipam, trljam, žuljam. Zanela se ja…kad…zvoni telefon. Ne znam ni koliko je sve to trajalo i koliko bih se ja još utapala u tim miomirisima….da ne bi tog uznemirujućeg zvuka. No šta ću…sama u stanu…izletim onako u majici i gaćama, javim se na poziv – mangup zove…dogovorimo se, razmenimo koju reč (pojma nemam ni zašto je uopšte zvao) i krenem nazad u kupatilo, da nastavim započeto. Valja biti temeljan i obaviti posao konkretno. Trljati dok se ne providi. Medjutim, u tom momentu, shvatim da imam problem. Ali…taj problem više nije bio kamenac, a nije ni tuš kabina. Činilo mi se, kao nešto, vazduh je bio sumnjiv. Kao da se nije provideo kako je trebalo. Sve nešto, nije baš ni onaj cillit da zaudara koliko bi trebalo. U kupatilo…pa nazad iz kupatila. Hmmm,…dim, ujeee, odakle dim? Ne pušim, dakle…cigara nije. Sveća? Ma gde ćeš romantike i ribanja kupatila, pa još u po bela dana? Auuuu, čekaj, zašto sam ja ono htela da ubijam vreme ribajući tuš kabinu? AAAneeeee, vosak!!! Majku li mu njegovu i sa voskom i mojim pilećim mozgom, pa to se dimi urnebesno. Sada razumem zašto je tata uvek zavrtao nosom kada sam to radila u njihovoj kući. Ma daj da ga skinem. Medjutim…a sekunde su bile u pitanju, nisam se otezala časna reč…(barem ne od momenta kada sam osetila dim), zavrnuh prema kuhinji,…kad ono, vatra gricka li gricka moju divnu (meni jeste) narandžastu, medijapan, skupo i precenjeno plaćenu kuhinju koja me je koštala još toliko živaca i pre ovog, neočekivanog dogadjaja! Ne gricka, nego guta u plamenovima da su do pola gornjih elemenata išli. Ufonj, ufonj, drć, drć, šta sad??? U momentu mi je proletelo kroz glavu, kao prvo, dobro da sam sama, kao drugo,…jebote (da izvinete ali tu nije mogla izostati psovka) plaćaću stan još narednih trideset godina, a njega neće ni biti ako ne zaustavim nekako ovo čudo!!! Sreća, panika me nije uhvatila!!! Vosak, ne da se fino zagrejao, nego da sam ovim namazala sebe, ne bih više nikada imala nedostatak u vidu brkova, imala bih nedostatak kože! Stvar je bila u tome, da voska više nije ni bilo na jednom mestu! Razlio se u finom, tankom sloju, kao glazura za tortu, po šporetu (ne pitajte me kako je to posle sišlo), ringla se zapalila sve u šesnaest i sedamnaest, zavesica pored šporeta, srećom kratka, tek reda radi da se nadje…polako je postajala predmet interesovanja vatrici koja je želela da proba i nešto novo….medjutim, sreća, ta joj se prilika nije ukazala, jer…čini mi se…sada ne bih bila u stanju kvrckati ovde po tastaturi…Fioka meni sa leva, letela je brzom brzinom iz svoga ležišta, pih malera, izletela je više nego što sam planirala, ali i onako puno toga tog dana nisam planirala…u njoj, opet, sreća pa nemarna domaćica naslagala tri korištena stolnjaka, po kojima su deca uporno razlivala kakao ne shvatajući da se on pije iz šoljica…
Šta uraditi? Voda? U momentu se setih kako smo se rugali koleginici koja je polagala ispit iz zaštite na radu sa pitanjem i odgovorom kako se gasi požar prouzrokovan kratkim spojem ili greškama u el.instalacijama – vodom! Ajajaj…kako bi ta čas posla imala minival za dž! Dakle, sa vodom neću rizikovati, mada nije bila reč o kratkom spoju na el.instalacijama nego u mom mozgu (mada…možda je u njemu neki neopisani elektricitet koji stvara smetnje da pomenuti funkcioniše kako treba…) Navali dakle, Sanja, sa stolnjacima. Udri po vatri! Ne daj joj da diše. Uguši je načisto.
Do tada, dim se već pošteno razvlačio po našem, dupleks jel…stanu. Ali, nije još dobio neku karakterističnu crtu, neku formu, neku boju,…bio je tako…nekako siv, običan. Sve dok…sve dok nije krenula garež. Crna…gusta. Lupajući tako po vatri, razvalih i onu usijanu posudicu za vosak koji je sada služio kao preliv na šporetu, pa se ona spuca, u tom letu zavrnu koji krug, pa pravo, preko mojih nogu, do pločica….Ostavi trag, ali ne onako konkretan, na jednom mestu, nego rasu se po podu, poprska me po rukama, ostavi komadinu na mojoj nozi i završi svoj vek, utihnu tamo dole…da je više nikada ne vidim i ne osetim!!! Ruke – postaše otprilike kao one kada daju znak da starost kuca na vrata, to jest, kada staračke pege počnu da naseljavaju kožu. Noga, nimalo privlačno i ako i dalje u gaćama i majičičici, onako presvučena voskom, ali ovaj neće samo dlakure skinuti, ovaj će malko teže da odluči sići, osećam, peče, boli…Kao uz inat, ova moja slametina od kose…puštena, to nisam ni primetila, imao je onaj čiko od gore puno posla da me sačuva u mojoj gluposti…Lete dakle stolnjaci na vatru, lete kuhinjske krpe, vičem na njih, oni na mene ne,…ćute i rade posao. Igramo se vatrogasaca. Moj narandžasti ormar davno je zaboravio na svoju boju. Postao je crn! Sve mi je to prošlo kroz glavu, ne da li će mene posle ovoga biti, nego, moja kuhinja, eto ti na i kada si se svadjala sa majstorom za istu, a lepo ti je rekao da je ukleta jer se navodno dva puta slupao dok je dovozio, pa je zato kasnio sa izradom iste. Fuj, crnjak, kakve kletve i ostala čuda. Ma bre glupost, moja glupost, moj plitki, pileći mozak, grejati vosak i ribati kupatilo. Alo,…strelac, imaš li ti mozga ili ti ga je ona aždaja u tebi zapalila?!!! Glupačo jedna, da glupačo!!! Pa onda, čoveče, spaliću stan, spaliću zgradu, posle će me još neko i ubiti zbog toga!!! A zbog čega?! Zato što ona smotana majka priroda nije primetila da stojim u redu za žensku čeljad pa mi dodelila da nosim brkove umesto suknje! Pi, mamicu joj njenu poljubim!!!Spasena kuhinja
Dosta sam lupala…nalupala sam je, načisto, vatricu, poslednji jezičci su splasnuli, takodje…i poslednja je krpa izgorela. Jedino…sada više ništa nisam videla! Sve je bilo…nekako, crno, malo kao i da je gušilo, pričaju ljudi, može se valjda od tog dima i ugušiti, jel….Ali, sreća pa imam tako dobre komšije da niko nije želeo da se meša gde mu nije mesto. Otrčah gore, pravo u potkrovlje da izvidim situaciju…dimčina, žešća. Crnilo…ne želim ni da mislim šta bi bilo da su mi deca bila kući! Otvorih one krovne prozore da malo izluftiram. Dim u velikom luku pokulja napolje sa krova naše zgrade. Katastrofa jedna na šta je to ličilo! Kao da je gorela zgrada! Dim kulja da se vidi dobrim iz daljine…Kuhinja, crna, gareži i komada zapaljenih krpa, stoljnjaka…na sve strane. Fioka – onako bačena leži na pločicama. Nesretna posudica dubine čitavih jedan i po cm, naopačke se prostrla po voskom uprskanim pločicama. Moje noge, ruke…isprskane nesretnikom koji nosi ime vosak. Šporet ili ono što je ostalo od njega – crven, usijan, kao što već rekoh, glazurom od voska doteran. Plafon…a šta je to? Ne vidim ga još uvek od dima, crnog, gustog….Opet…moje noge, tresu se, posustaju, tek sada…ruke…tresu se, prave kretanje u preseku desetak cm gore – dole. Kosa – malko kao da smrdi onim karakterističnim smradom ošurene svinje…Majica, pocepana, ne znam ni kada se to desilo…Sve je crno, sve je razbacano. Ali…vatre više nema. A nema ni pomoći. Nema…ni od prvih komšija. Niko…da pita…alo, bre, komšinice odakle taj dim sa prozora. Ma bole ih…samo kada njima ništa nije…
Zovem kozmetičarku, tek sada, umesto da je koza na vreme otišla kod iste, a ne bavila se nadri – kozmetičarstvom … Zovem je, da je pitam..alo, Snežo, zapalila sam kuhinju, imaš neki savet kako da poskidam vosak? Kaže ona…to ti Sanja goriš, ja evo sada idem sa posla, prolazim tu u blizini, vidim neki dim, nisam znala da je to od tebe…Ma da, ko bi i mogao misliti da će jedno obrazovano (barem srednjoškolski) čeljade zapaliti kuhinju voskom…Nemaš problema, kaže ona, medicinski benzin to rešava.
Zovem mangupa (polako mi je jasno zašto je zvao, valjda neka sudbina, šta li, da spase pilećegmozgakozu od samozapaljivanja…), kažem mu, vidi…skoro sam zapalila stan, ali kuhinju vala jesam. Vatra – ugašena. Požar – saniran. Sad ću lepo da krknem nešto da mi noge i ruke ostanu u jednom mestu…da prestanu da skaču tamo vamo. Posle…videćemo šta ćemo posle…Donese mi mangup soka, sundjera, krpa, deterdženata, dobre volje, zabrinutosti i podrške. Gde početi? Pa…valjda od početka….Eto ti sad, veliko spremanje kuhinje (raduj se pa još imaš i šta spremati), medijapan – čudo jedno izdržljivo!!! Ništa ni nagorelo nije!!!
I tako…da se vratim na onih dvanaest varijanti prognoze za bliže 7 milijardi ljudi?!!! Malo bi bilo nezgodno da su toga dana svi strelci, svugde u svetu, imali zvezde nameštene u pozi, za vatru spremne!!! Koliko li bi samo kuhinja na ovom svetu gorelo?!!! Tako da…od tog dogadjaja, spašavanja predmeta kredita utemeljenog na tri decenije…malko razmislim pre nego što krenem raditi više stvari od jednom. Nije to za svakoga….za mene oprobano i dokazano, nije, ne nikako…