E dosta više sa tim plastikanerima!!!

Visa karticaHajde da me neko uputi…imam problem…nisam sigurna da li sam dobro upoznata, ali čini mi se da su VISA kartice platežno sredstvo, ne govorim u svetu, nego naravno kod nas, u Srbiji. Moram da proverim, jer znate…kod nas ništa nije kao u svetu,…pošto mi nismo svet…mi smo, je li…sami svoji. Pitam, jer od kada su se pojavile, sve mi je to nešto sumnjivo.
Da sada ne promovišem ni jednu od sedamnaest hiljada banaka u Subotici koje pojedoše naš Korzo, pa šire u centar, a bogami i dalje odatle….još kada je medju prvima jedna banka iz zemlje koja naročito voli da istakne izgovor slova rrrrrrr, zakoracila u naš grad, hrabro sam i sa puno isčekivanja naručila kod njih neko plastično parče dimenzija za stati u novčanik, sa kojim su mi rekli da na pojedinim mestima mogu plaćati. Čak mi i spisak takvih objekata dadoše sa osmehom i velikim optimizmom da će se isti spisak uredno dopunjavati.
Dobro sad, ajde, nema veze što baš nisu ažurirali spisak, važno je da se zaista pojavljivao sve veći broj vlasnika hrabrih da naplate svoju robu i usluge gurajući plastiku u neki razrez, pa sad jel’ uspeo prolet kroz isti ili nije, zavisilo je od „motorike“ prstiju, a bogami i šake, prodavačice koja se latila tog zahtevnog posla.
Pa još kada se i u našem tadašnjem naselju nam, zamalo pa seoskom, na putu izmedju Subotice i Palića, pojavio STR sa sve tim uredjajem (sad sam pametnija – POS terminal bi bio naziv te čudotvorne mašine) mojoj ushićenosti nije bilo kraja. Problem je nastao kada sam shvatila (ima tome verovatno nekih pet godina) da jedino ja i možda pojedinci sa iste adrese, hoćemo da nam se kartica provlači kroz razrez (POS terminala, naravno). E onda mi je sinulo zašto se sve prodavačice razbeže sa blagajne kada me vide da ulazim u prodavnicu sa ciljem da kupim, a i pošteno platim ono što uguram u korpu. Pri tome sam morala uvek da najavim da ću koristiti predmet ove diskusije, iliti plastikanera, kao sredstvo plaćanja, kako one u trgovačkom zanosu ne bi veoma hitro lupile sumu i da im ona fioka sa parama ne uskoči u krilo previše rano. I tako…uglavnom mi je uspevalo da im na vreme taj doživljaj najavim…a ponekada i ne…Ali na kraju krajeva, da li je to moja obaveza, ili je moja obaveza samo da platim što sam uzela?
Jednom prilikom, nije mi ni pamet bila dovoljno brza, a ni jezik nije iskočio brže od pameti, pa sam opušteno stajala kraj kase, još opuštenije izvukla visu i pružila je prodavačica. Jeeee, koja je paljba tada nastupila, krenuvši od gadnog pogleda (koji mogu podneti, često me ljudi tako gledaju, sad il’ sam ja jako gadna, il’ ponekada  imaju problem sa mnom…)pa dalje ka podizanju tona na kupca koji je uvek u pravu (jeste…da…baš…), ka prebacivanju kako nisam najavila plaćanje na drugi način a ne gotovinom (kao da podižem stotine hiljada evrića iz banke), pa kako ona sada ne zna šta da radi, pa kako to treba stornirati, pa šta će ona sad…i tako redom. Rekoh joj, vidi ovako, uopšte me ne zanima tvoj problem, ja keša nemam, pokriće na kartici imam, piše da je primate u prodavnici, vidim POS terminal (da se malo razbacujemo izrazima) vam nije pokvaren, ti si trgovac ja kupac, ti treba da znaš svoj posao, ja tvoj ne moram da znam. Reši kako znaš i umeš. Meni sve  što je u korpi treba i hoću to da platim, ne da ukradem. Dakle…rešavaj. Šta je radila? Stornirala je…e baš me briga kako će objasniti gazdarici storno i šta me briga što lupa brže od pameti.
Ima onih kojima to nije predstavljalo problem, ali nikako da nabodu kako treba provući, pa vuče polako, pa vuče brzo, pa malo zameša, pa ništa ne uspeva. Onda u pomoć zove iskusniju koleginicu, provlačila sigurno i pedeset puta. Ova uzima problem u svoje ruke i uspešno ga rešava. Naravno, onda upućuje mladju i neiskusnu koleginicu kako treba da se kreće kroz već pomenuti razrez na već pomenutom uredjaju. Eh da…i obe me gledaju kao državnog neprijatelja broj jedan!
Znači, …i taj je deo nevolje zvane kupac sa visa karticom prošao, sve dok se ne oglasi ono čudo sa pištućim zvukom i porukom kako transakcija nije uspela…jooooo, zaboravile su javiti gazdarici da ne telefonira, da se skine sa hot lajna, iliti da oslobodi jedinu telefonsku liniju u te svrhe (ko je još mislio da će zaista biti problematičnih koji će želeti na taj način da plaćaju…?!) Malo sad već kvrckam prstima o šta stignem, malo nervozno, ali ne dam se…i gazdarica se skida…sa telefonske linije…idemo dalje, u avanturu naplate jednog belog hleba, dva mleka i pavlake…opet se oglašava ono čudo…transakcija nije uspela, molim, pokušajte ponovo….ne oseća se baš dah strpljenja u STR-u 20 m2 sa magacinskim prostorom zajedno…I onda, ajmo Jovo nanovo, sem gazdarice, uklavirila je da važna ogovaranja ostavi za kasnije. Sledeća poruka…kartica odbijena, mrki pogled obe, za svaku pohvalu, trgovkinje! Ja stojim, ne mičem se, hladnokrvno odgovaram, kartica ima pokriće, izvol’te ponovo. Nisam došla u radnju bez para, sad jesul’ papirne, il’ plastične, šta vas briga! Jeeee, prošla je, sad ona iskusna objašnjava onoj neiskusnoj gde, koliko i šta trebam potpisati, pa gde šta ona da upiše, pa procedura kome koji papirić i zahvalan pogled što mi najzad vide ledja!!!
To je bilo pre nekih već „ošacovanih“ pet godina, danas su problemi preopterećene telefonske veze (neka me neko ispravi ako je ovo loš termin), loše telefonske veze (isto molim za ispravku ako treba), šta ja znam šta sve još, pa onda i po pola sata (a možda i više) na svim kasama u gradu stoji po jedan nemoguć kupac koji je želeo da uredno plati sredstvom plaćanja – visa karticom! Ne znam kako ostali, ja više nemam volje čekati, i nemam volje da me svi kupci u prodavnici gledaju kao lopova, jednostavno ostavim kesu na kasi, možda se zahvalim na saradnji (ako sam dobre volje), i produžim dalje.
Sutradan, naravno, ponovo dodjem sa namerom da platim plastikanerom i tako ću i svaki naredni dan….pa taman glavom kroz zid prošla!!!