Djak ponavljač

I kada mi neko kaže „Nikad ne reci nikad“ hoću za vrat da mu skočim! Ma valjda ja znam da neće nikada a pogotovo znam da ja neću nikada! Tako da, to su budalaštine, babske priče, trice, šta li već….nikad ne reci nikad…svašta….!!!
I nije prošlo mnogo…nikad ne reci nikad…počelo je da zvuči mnogo realnije nego babske priče, čak, rekla bih…ima nešto u tome. Sad…ili je to do ove četvrte decenije što je pre par godina razmenih ili je ono malo životnog iskustva koje nose sa sobom ili je svašta nešto i ništa, što je prošlost donela, no…ja počeh verovati u tu izreku. Ne kažu džabe – narodne umotvorine. Ta…ima narod um, pa to ti je…bolje mu je na vreme verovati, nego se bezuspešno bacati u koštac sa borbom unapred osudjenom na poraz u našu korist.
Skolski autobusRekoh ja jednom prilikom, ma šta jednom, rekoh ja u mnogo prilika…nema šanse da ću ja to raditi!!! Sve slušam, gledam, osvrćem se…pa ne verujem. Normalna li je ovaj čeljad oko mene? Šta bre sve ženice vise na telefonima, pa proveravaju domaće zadatke online, pa ispituju decu, pa izdaju uputstva za upotrebu dana, pa kako uspešno navući farmerice pred polazak u školu…pa…sve u svemu hot – line na relaciji posao – dete. I dalje gledam, slušam, sva u neverici. I onda sledi…“U moje vreme to tako nije bilo!!!“
Činjenica – neoporeciva, nije. Sad, ovo je priča iz gledišta mene kao deteta moje mame i mog tate, njihovo mišljenje, takodje osećaje tim povodom, nećemo uključivati u ovu raspravu na temu nikad…tako da, možda baš i nije najobjektivnija, ali…Mojamamamojtatamenenisumoraliproveravati. Tačka. Kraj. Da u samom startu naznačim, to ne znači da nije bilo neuradjenih domaćih zadataka, to ne znači da sam uredno bila spremna za odgovaranje svaki čas, to ne znači da nije mogla uleteti po koja ili više loših ocena, nego…imala sam tu sreću da je dnevnik šetao po abecedi, a moje je prezime sa početnim slovom V bilo na kraju tog puta. Tako da…dotle je već nastavnicima i dosadilo ispitivanje, pa kada bih i stigla na red, a osetila sam (pazi kada sam imala neki dar – šesto, sedmo ili osmo čulo…) da stižem, ja bih bacila pogled na lekcije, letimičan (ali jako letimičan), uključila malo senzor za snalažljivost i izvukla uspešno peticu. No, to je jedna stvar, jedan momenat, a drugi je taj da se celo opterećivanje mojih roditelja školom svodilo na povremeno pitanje da li imam domaći i jesam li ga uopšte uradila. U ovu konstataciju ne ulaze sitni detalji koji se tiču vladanja, jer…taj deo nema veze sa učenjem, jel…
Povremeno je meni moja mama znala reći „Daće bog da dobiješ dva puta teže dete nego što si ti!!!“ I šta je uopšte sa time mislila?!!! Ja nešto kao bejah naporna za upotrebu ili šta?!!!
No, da joj se želja ostvarila, vala jeste! Mislim da dobih jedno teško dete. Dobro, pametno, inteligentno, emotivno, spretno, zanimljivo ali teško…u slovo p slovo m pa sa sve tačkama teško dete!!! I kada je došlo vreme škole, eto, stigao i četvrti razred, krenuh ja u školu, sa njim, da utvrdim gradivo. Diskutabilno je da li utvrdjujem ili neke momente ponovo učim, ali opet sam u djačkoj klupi. Znači rekoh, pa porekoh. Glasno, mnogo sam glasno vikala da nikada neću učiti sa detetom jer to tako ne valja i nije istina da tako mora. Kada sa mnom nisu morali, neću ni ja. Ima da nauči.
Jedino sa čime se ne bih složila sada, nakon nekoliko godina je njihovo krivljenje nastavnika za dečije neznanje. Polazim od toga da je to od slučaja do slučaja. Moje dete je – pa…recimo…slučaj za sebe. Uz malo (zaista malo) truda mogao bi nanizati peticu do petice. Medjutim, pokupio je malo lenje krvi, malo egoistične naravi, inteligencije mnogo na mamu 😉 , zainteresovanosti na izvoz za sve drugo sem škole i eto ti…mama – izvoli ponovo u školu. Pita te neko?!!! Jok, ne pita, moraš – moram. Ne moram, ali hoću. Neću da dozvolim da dete svojom nezainteresovanošću za učenje sakupi loše ocene, neću da dozvolim da ima svoje mišljenje na tu temu, neću da mu objašnjavam zašto mora da uči. Kraj. Mora. Tačka.
I zato, živelo ispitivanje dece online, živelo proveravanje svesaka i knjiga, živeli tronedeljni odlasci u školu na konsultacije sa učiteljima, pedagozima, psiholozima, živeli domaći zadaci i živela naša deca i mi sa svim svojim očekivanjima od njih!!! I…neka imaju dovoljno snage da nas istrpe takve!!!