Onaj što ti kaže kojim putem da voziš i kad (sad) da skreneš

Kokica za volanom…nije da sad moram detaljisati – navigacija, GPS, ili pak zajedno – u duetu, ili ako predjete granu – navoditelj kojom cestom bi bilo točno upravljati onim što se kotrlja na četiri (može i manje) gumom obložena metalna…blablabla…ko razume, shvatio je 🙂 .
Dakle, navigacija ili pametan mali uredjaj, gde ti cura ili dečko, sad već ko kako voli, kaže vozi tamo i tamo, toliko kilometara, za toliko metara skreni desno ili levo, a može i nastavi pravo…pa tako sve do željenog odredišta, obeleženih poput cilja na trkama formule 1.
Kad ga se dočepaš (cilja)…totalno si sretan što te mali nije nasamario i naveo da zamalo upadneš u rečicu, jer put postoji…samo da se vrati skela sa druge obale…(iz iskustva u familiji)!
Fantastična stvar. Moj prikaz ove spravice je naravno totalno laički, jer govorim isključivo kao „krajnji korisnik“, verujem (čak sigurno) da bi Mangup bio merodavniji da piše na ovu temu…ali, u medjuvremenu, ja ću samo linkovati po neki sajt, ako ne dobijem po prstima, od istog, gore pomenutog, Mangupa 🙂 .
Odličan drug na drumu! Samo me nemojte pitati kojim smo putem išli na more, je li preko ovog naselja ili onog, gde smo skrenuli sa onog auto – puta,  kad ne znam ni da smo se uopšte popeli na auto – put?!!!
Znam preko koje smo granice prešli, to je istina, jes da sam carinike zaobišla u velikom luku, sad jesu li trčali za nama ili pisali poternicu, nemam pojma, ja ih ni videla nisam!!! Takodje znam preko koje smo se granice vratili, jer nam je carinik mahao iz metalne neke konzerve, a i ja njemu, naravno…Sreća naša da ne završismo iza rešetaka!
Da ne skrenem sa teme (nemam navigaciju uz sebe, pa mi se dešava), sem što je fantastična stvar i odličan drug na drumu, takodje je i odličan zatupljivač mozga ili ono što je od njega ostalo nakon početka masovne upotrebe mobilnih telefona. Moram priznati, ne znam ni svoje dece broj telefona napamet, a pametnica ga nije ni na kakvo parče papira, salvete ili makar korištene maramice upisala. Tako da…ako izgubim mobilni, ne znam ko će mi biti u pomoći!!!
Htedoh reći – nemam pojma da ponovim relaciju kuda smo išli. Pre nego što smo krenuli, moj je tata, četrdeset i kusur godina, da ne kažem pedeset, profesionalni vozač pa još i u penziji, prostro (sad jel ovo ispravan izraz ili nije ne znam, ali on je to uradio) mapu Hrvatske i okoline i marljivo se trudio da nam iscrta kuda da idemo i naglasi da ćemo u Somboru sigurno tu i tu zalutati (iskustvo potvrdjeno pre par godina, sa velikim šansama da se uvek ponavlja). Pa se svojski potrudio da nadje i noviji put, brži i bolji. Naravno pažljivo smo ga saslušali (ali ja ništa nisam zapamtila!!!)poneli mapu i zaboravili je otvoriti do mora. Ovaj mu sitan detalj, naravno, nećemo otkriti. Šta je tehnika?! Ma…čudo jedno!!! Ljudi su škole učili – svaka im čast, godina pamtili ulice, puteve, prečice i ostalo, da bi mi, današnji mnogo razmaženi svet, uključili jedno puce (čitaj dugme) i da nam tamo od nekud neki glas govori šta da radimo…a mi mu uz to još i verujemo i prepustimo se u potpunosti. Ha, alaj bi nam zanimljivo bilo, da je spravica otkazala saradnju,…možda bi se družili sa kozama?!!!
Sve u svemu, svaka preporuka, ko god planira ići na duže (ne atletske) staze, da nabavi suvozača nalik ovom, samo neka gleda da bude svežije generacije, sa apdejtovanim (Vuk) mozgom, da ne bi vozili po njivama (da sad opet ne napominjem – iskustvo iz familije)(morate priznati – zanimljive)!
E da…i nismo zalutali u Somboru!!!