Prava ljubav, nikada preboljena…

Gotovo. Opet ću sebi nadenuti pridev babe. Osetim neko čudno peckanje u stomaku kada mi neko pomene hekleraj. Strašno!!! Želja u meni ponovo raste i ne mogu da joj se oduprem. Toliko je jaka da ne dozvoljava ni trenutak za razmišljanje. Takodje, zdrav mi razum govori „Sanja, okani se ćorava posla, nemaš vremena ni za ono što moraš!!!“, ali strast i užitak koje bockanje u konac donosi mnogo su jači! Smirilo se u meni, nekih ranijih godina, pritajilo ali nije nestalo…Takva se ljubav uvek pamti i nikada ne nestaje…Ja i igla za heklanje…Ja i konac oko prsta…Ja…kao prava pravcata bakica pre vremena…Ahhh…ne mogu više da lažem ni sebe, ni druge. Nisam prebolela tu ljubav. Ono što je nedostajalo u našoj vezi bilo je malo inovacija, malo osveženja, malo zanimljivosti i praktičnosti…Dugo se sve svodilo na čipkice koje nisu pronalazile mesto u prostoru u kojem sam živela…već su utočište i topli dom nalazile u nečijem drugom krilu, nečijem nežnijem i lepšem zagrljaju. Sada će se to promeniti. Ovaj put želim da uspemo. Ovaj put učiniću sve kako treba! Povučena nekim drugim ljubavima, nekim drugim plodovima istih, ohrabrila sam se i ja da još jednom okušam našu sreću! Već juče, bez mnogo razmišljanja (jer mnogo razmišljanja dovodi do zdravorazumskog zaključka a za to u pravim ljubavima mesta nema) nabacila sam novo perje (čitaj konac – vunicu) kojim ću okititi novu iglu veličine broj 7. Takve zahvate još nismo isprobali i verujem da će biti zanimljivo. Ono što nam nedostaje je vreme da se bavimo nama, medjutim, ako su osećaji iskreni i obostrani naći će se koji minut i za to. Ako sve bude kako treba i ako posvetimo dovoljno pažnje jedno drugom, neke ću se zime upakovati u rezultat našeg voljenja…

Kapa u koju ću neke zime da turim glavu
Šal u koji ima da se umotam