Ahhh…Bartolini…

Bila jednom jedna žlezda. Dadoše joj ime Bartolinijeva. Živela je mirno i sretno, povučeno….lučeći tečnosti taman toliko koliko treba i taman tamo gde treba. Živela je u svom šumarku, mala…kao zrno graška. Dosadilo je toj žlezdi, maloj žlezdi, najsladjoj na svetu, da živi život svoj, radi posao svoj…a da niko pri tome ne ceni posao njen.

Odlučila je da poraste. Od malenog…neprimetnog (sem za princeze) zrna graška…dostigla je veličinu dobrog oraha. Zrelog oraha. Oraha spremnog za pucanje. Jedan pravi, pošteni stisak i eksplodirala je naša žlezda, mala žlezda, najsladja na svetu.

Ponovo je pala u zaborav. Odlučila je da istraje. Nije se predala. Ponovo je počela sebe da hrani….da raste…raste…rasteeeeeiiii…hop, ovaj put…e…neće da pukne tek tako. Prvo će da da znak od sebe. Prvo će malo da žagne, da zaboli, bocne, uplaši. Uspela je…ne odmah…ali uspela je. Stanovnici obližnjeg seoca, Srce i Duša, zabrinuli su se i uspaničeno počeli da je traže, gde je šta je, ko je i zašto je?!!!

Redjalo se pitanje za pitanjem, a konkretni odgovori nisu pristizali. Misterija! Šta učiniti?! Dozvoliti joj da i dalje boravi u svom šumarku i ako je njen boravak počeo da narušava mir Duše i izaziva ubrzani tempo Srca? Nisu se predali ni oni. Baciše se u borbu 1:1 (Srce i Duša u duetu). Povadiše enciklopedije, obidjoše biblioteke. Raspitaše se. Ustanoviše da ona baš i nije tako jaka i opasna koliko se pravi.

U stvari…nije uopšte opasna dok ne pretera! Pravilica važnilica. Odlučiše Srce i Duša da joj daju još po koju šansu. Neka je tamo u njenom skrivenom kutku, neka živi život svoj. Neka živi i radi u miru i nemiru. Srce se opustilo, Duša se primirila. Što bi rekao narod: „Kad čeljad nije bisna, ni kuća nije tisna“.

Šta sam ono htela reći…ljudi – bolest – umiranje. Sebičluk. Da – sebična sam. Sutra možda mene strefi neka boleština. U stvari…to sutra će jednom sigurno doći. Pitanje je samo kad i da li želim da ga čekam u nemiru ili da živim u miru? Da – imam i ja teret na duši i strah za zdravlje svojih najbližih i sebe same. Šta bi bilo da se meni nešto desi i šta bi bilo sa mojom decom? Gde bi oni živeli, sa kime bi živeli i kako bi odrastali? Ali neću da mislim o tome.  Dosta je. U poslednje vreme ljudi samo o tome pričaju, ko je kad, ko je gde, ko je kako. Šta? Razboleo se, umro, nema ga više. Kupio garsonjeru, promenio adresu…kako god…

A nekada je bilo…ko je kad, ko je koliko, ko je kako i ko je sa kime. Šta…pa ovo – ono…kako da vam kažem…znate…radio one radnje…ma…sexao se nezakonito 😆 .

I tako…udubismo (udubiše…) se za vreme doručka u konstantnu temu koja me izludjuje i daje odvratan ukus svakom jelu, kad onda – odlučismo da potegnemo pitanje, kako bi promenili temu…“Ko se s’ kime kurva?“ I…tišina. Oooo bože…zar više ni to niko ne radi (mislim – zanimljivo mi je dok nisam glavni povredjeni lik) ili su ovi ovdašnji ljubavnici pametniji?

I onda….dobijemo odgovor na naše pitanje u jednom vicu:
„Zašto više nema toliko kurvašaga u velikim firmama? Ni to više nije kao što je nekada bilo…“
„Kako zašto? Pa sve sama familija!!!“