Priča o nečemu što nam služi da se popnemo u visine

…a to nisu ni lake ni teže droge, to su samo – stepenice. Sad ide ono…lepo je meni moj tata rekao…pa ono…a ja neću da slušam. Ali…pa sad ono…čovek se na tudjim greškama uči, pa opet…ali najbolje na svojima. E tako. To smo sada izveli pred oči javnosti, priznali da je tako, pa tako je i od toga ne bežim. E da mi je ova pamet a one godine (čitavih jednu i po manje…), opet bih tako uradila. Ali, šta je tu je…ko zna zašto je to dobro…opet će ona…stara….I tako (opet ona…kada ne znaš šta, a ti ubaci i tako) podjosmo od onoga što nas penje u visine a dodjosmo do dubioze. E vala, tako nam i treba. Hoćemo stepenice, hoćemo, nego šta.
Priča je počela još tamo negde 2008. godine (pazi mene, još…kao da je praistorija) kada sam mudro odabrala stan u kojem trenutno sretno živimo. Sve je to bilo super, stan – novogradnja. Stan – duplex (spominjala ga u trilogiji – Život u zgradi). Raspored, meni lep, moderan i zanimljiv. Zamerka – stepenište. Takodje spominjano u gore pomenutoj trilogiji. Kao što sam već ranije pisala…mislim, a možda i ne grešim, kao da su ga sastavljali i krojili, plus projektovali na licu mesta onako u hodu. I tako dobili za krajnji proizvod šta drugo, nego – pa, kako bih rekla…ono smrdljivo da ne kažem…a moram da kažem…sranjce (eto, tepam mu, pa valjda ne zvuči tako ružno). To……. da ga u daljem tekstu nazovemo skalamerijom, bilo je potpačeno velikom metalnom šipkom na kojoj bi mi svaka profesionalna voditeljica ljubavi bez emocija za novce pozavidela, jer za trening – dušu dalo!!! Dalje, škripalo je do besvesti, kao da se ista ta, profesionalka, bacila na posao u loše sklopljenom kancelarijskom prostoru iliti krevetu. Mislio bi čovek ponekada, evo, sada će se raspasti, ovo su mu zadnji trzaji. No dobro, nije baš toliko strašno bilo, ali da je bilo nefunkcionalno, vala jeste!!! U tome je naša skalamerija bila prva liga!!! Ispod, prostora,…pa bilo je…za neki očajan ormar sa kojim se majstor koji ga je pravio navodno dva puta slupao, pa je njegov očajan izgled opravdavala upravo ta činjenica. I sad, zašto sam ono rekla „lepo je meni moj tata rekao…“? Zato što jeste. Stepenice su užasne. Kratko i jasno. Trebalo bi ih zameniti još dok niste uselili. Doveo braću, dvojicu. Jedan projektuje – drugi pravi. Jedan računa, drugi seče. Došli, videli, popljuvali. Ja nešto kao u sebi zavrnula nosom. Ma…nemaju oni pojma. Dobro je to meni, nemam sad novaca, radi funkciju i to je to. Biću zadovoljna. Naravno, prostora za neki dnevni boravak nije bilo – jer…imali smo stepenište, zar ne?
Uselili se u stan sa dobrojetonama stepenicama. I tako…počeli da živimo u njemu. Počeli da sedimo za trpezarijskim stolom kada se družimo. Počeli da imamo manjak prostora kada je bilo kakav rodjendan u pitanju. Tati dosadilo da gleda i sluša kako škripi i kako užasno izgleda. Tata opet doveo braću. Brat što računa izmerio. Kažu…pet puta meri, jednom seci. Tata reče – za novce ne brinite, to ću ja da rešim. Mi – sretni. Ipak nije bilo dobrojetonama stepenište. Brat koji seče – isekao. Tačno po meri. Po meri brata što je merio i projektovao.
Došao je i taj dan. Isečeno, zaštitnim slojem ulakirano, doneto u stan. Brat koji je merio hvata se za glavu. Znoj ga obliva. Srce počinje brže da mu udara. Nervoza ga je sastavila, sve kipi, pa se hladi. Shvatio je – nije dobro merio. Doveo nas je do gore i onda nam fali 80cm do hodnika. Šta je to nama malima – preskočićemo. Nevolja, misli on…samo takva. Kako sada da saopšte to mom tati – ovaj će ih pojesti sa sve gaćama zajedno. Nije da ne bi bilo opravdano. Kaže brat koji je merio bratu koji je sekao – kako smo to merili? E kaže ovaj drugi – u tu čorbu mene nemoj trpati, ja onda nisam ni bio tu. Dobro kažem ja, biću ja kriva, nije problem. E da…kaže brat koji je merio sada već u polušali (mada šali, jer ja se takodje u toj čorbi krčkala nisam) ti si Sanja kriva, ti si držala kraj metra. Ma jesam, samo se nemojte toliko nervirati. A oni ni ne znaju šta kuva u mojoj glavi. Dakle, zaključak je, ako je on na manje prostora nego što ima stigao sa projektom do gore, znači da su stepenice strmije, što im daje više prostora ispod, što meni dalje odgovara jer daje mesta za udobno sesti na dvosed, što nama opet jako nedostaje. Za onih 80cm rupe – ma za šta su ljudi mostove izmislili?
Sada imamo stepenice koje ne škripe, koje lepo izgledaju, koje je tata finansirao, imamo most sa njih do hodnika, imamo dvosed uredno kupljen (tata, mi dopotovali) još pre dva meseca, koji takodje uredno stoji u magacinu prodavnice u kojoj već sednem ženi za sto da joj naguglam nešto što ona ne nadje (pitam se kako je do toga došlo…?!), imamo čak i gde da ga stavimo. Dalje, imamo molere, imamo cirkus, imamo Dekija u temperaturi koji bunca noću, imamo juga koji je ostao na parkingu jer je želeo samo u rikverc da ga vozim, otkazao saradnju za sve ostalo. Imamo semafor (da…već sam vam pričala o tome) a i ja malo sama radim kao semafor, u svim nijansama od crvene do zelene. Imamo poznatu cenu zadovoljstva da imamo ufarbane zidove i što je najzanimljivije, imamo nameru prodati stan. Hmmm, ko je tu lud?!!! Niko, želimo uživati u ovome što imamo, jer imamo mnogo, a to mnogo i najviše je…imamo jedni druge, koji se volimo, pomažemo, podržavamo i tolerišemo.