Eto nama i 1. septembra

Onako u žurbi poletesmo iz zgrade…ta nećemo valjda odmah prvi dan da zakasnimo u školu. Ono moje, starije dete…prevalio prvu deceniju, otišao jutros u školu da se što pre vrati…samo je pogrešio smenu. Ništa novo. Sreća pa je u dobru školu otišao. Moglo je, je li, i gore da bude. Poneli i cvećku što što nam u uputstvu za polazak u prvi razred osnovne škole ostaviše….da je neguje i pazi, dok odrasta uz knjige i sveske, uz učitelje i nastavnike, odmore i časove. Poneli, nego šta…trebalo je navodno neku iz kuće, stana, šta li već…a mi, nije baš da smo mnogo zeleni ovih dana. Pa pošto „ne imali smo“ kod kuće biljku, nabavili je u radnji. Da budem iskrena (a žao mi je što je nisam fotkala) sve mi nešto bilo žao da je pošaljem, kako mi se dopala. Čak je i mališa bio spreman da je žrtvuje za neki bodljikavi kaktus…Ali jok, nećemo da ureknemo. Što je namenjeno i gde je namenjeno, tamo i ide.

Jurišamo tako nas dvoje, opremljeni, što praznom školskom torbom (čekamo besplatne udžbenike, jel…), što cvećkom, što….ajojjjjj!!! Pametna mamuskara je zaboravila fotoaparat za ovako važnu priliku. Sad nema povratka, ako se vraćamo i to je maler. Imamo telefon i samim time i nekoliko fotografija veoma sumnjivog kvaliteta. No nije to sada fotografska izložba, niti dokazivanje mamine (ne)veštine, nego momenat mladog momka, važan u životu, sada koliko, toga ni on sam nije svestan. Neki kažu, najlepše je djačko doba, iskreno, meni baš i nije….Uvek sam bila na tapeti (ne ukrasnoj, naravno). Bilo je tu od zubate, do iksnogaške, do daskače, pa da ne redjam dalje, pozavideli mi svi pesnici ovoga sveta na broju epiteta koje bih uz svoje ime uspela da uguram. U tom našem jurišanju, prepoznajemo i ostale djake koji tek sada otvaraju vrata škole, po istom lepršanju biljkica na vetru, po torbi koja odjekuje šupljikavošću, a ipak je teška….

Stižemo u školu, svi su nasmejani, nema vike, nema jurcanja po hodnicima, pomislio bi čovek, gde su sva normalna deca nestala?!!! Pa zar škola nije jurišanje po hodnicima, nadvikivanje učitelja i djaka, škripanje table, traženje sa časa da se ide u Weseli Centar, gde je neophodno zadržati se više od uobičajenog….Eh, taj deo smo odmah odradili. Prvi susret sa školom i pedagogom,…izvinite, mi bismo morali obaviti…ono, možete li nam reći gde je….E posle toga, možemo na priredbu. Priredba u čast mališana priredjena od strane malo većih mališana. Prvi čas, prvo zvono i … PUNA KESA KNJIGA!!!! Neće biti teže od 3kg ili već tako nešto. Dada, kako da ne, čak je i direktorica zamolila da odmah priskočimo deci u pomoć kada izadju sa časa, jer su knjige, jel, poteške, pa da im pomognemo…Navukli su fluorescentne prsluke, narukvice, sve da ih sačuva na putu od škole do kuće.

Jesmo li sretni? Jesmo, naravski 😉 ali malac još pojma nema šta ga  čeka, pa valjda zato 😉 Knjige…lepe, nema šta. Besplatne – videćemo, za sada jesu. Prvi je roditeljski večeras, pa čućemo, bićemo obavešteni. Ako trebali brisati na kraju godine – ja ću nekoga u top da stavim i dobrovoljno se javljam odmah da ih plaćam na rate. Brisati me mrzelo i kada sam ja u školu išla….(mrzelo me je doduše i pisati, ali ni je to sada važno). Utisak – ekstra! Već iz iskustva starijeg deteta, mnogo mi se dopada škola u koju smo dete upisali. Radujem se da mogu reći, nemam ni jedan valjan razlog popljuvati učitelje i ostale prosvetne radnike, psihologe, pedagoge, direktore i sve koji doprinose vaspitanju naše dece, kako je to ovih dana u modi. Nadam se samo snazi učiteljice kod koje je moje sitno detence dospelo, trebaće joj. Tvrdoglavosti mu ne manjka, ali zato ima i šarmerski osmeh…možda mu to malkice pripomogne 🙂