Mesto u svetu za našeg manjeg dečaka

Jedan je dečak već dobio svoje mesto u svetu…origami majstorije već uveliko traju…Onoliko koliko škola i vreme dozvoljava…a taman primereno, zajedno sa nama, Boris prikazuje svoje umeće savijanja papira po principu – baš kako treba.
Jedan drugi dečak strpljivo čeka svoje mesto u svetu…biće to Dekijeve kućne čarolije…onoliko koliko i njemu dozvole obaveze oko domaćih zadataka i škole.
Naravno – u njegovo ime odrasli će drage volje podeliti neke od zanimacija malog dečaka…jer, internet je ipak prevelik zalogaj da se dozvoli malom detetu da ga okusi…
Sve to – u cilju ravnopravnosti, ne polova, ne generacija, nego dva brata…Primetili smo da ponekada Deki tužno sedi a ipak – ponosno predstavlja svugde svoga brata. Tužno – zašto tužno? Tužno – zato što je još uvek u potrazi za svojim talentom…Šta je njegov talenat? Ne ljubomorno, ali pomalo ljutito…ponekada gleda na sebe. Zašto on ništa ne zna? Zašto Boki bolje i brže čita? Zašto Boki bolje i brže piše? Zašto će Boki pre njega završiti školu?
Zato sine, što je stariji…jednostavan odgovor u glavi odraslog čoveka. Ali u dečijoj? Nije tako jednostavno kao što se to nama čini. On prebira u svojoj glavici gde on to greši i zašto nije dovoljno dobar? Pa onda mi prebiramo po našim glavama – gde li grešimo, pravimo li razliku? Ističemo li previše sposobnosti starijeg dečaka? Pa opet, nepošteno je prikrivati ih kako bismo poštedeli manjeg dečaka.
Balans je ono što nam je neophodno. Prava mera. Kako je postići? Uz sav napor čovek neminovno napravi greške i povuče pogrešne poteze. Prava mera. Gde je, ima li negde priručnik za njeno postizanje? Ili je priručnik u našim glavama, u našem osećaju, slobodnoj proceni odrasle duše kako ne povrediti male glavice, njihove emocije, skrivene…i opet…ne izazvati one preterano naglašene, nepoželjne, ruku na srce – po malo histerične u njihovom nezadovoljstvu?
Ravnoteža u donošenju odluka…naučno – fantastični pojam.
Mislili smo – pomoći dečaku da nadje sebe, dati mu vreme…kažu, decu treba usmeravati. Vrlo rado, samo da osetimo naznake ljubavi ka nečemu. Za sada je to – teška srca priznajem i ovako javno naglašavam – fudbal. Malac se nešto zagrejao za loptu za kojom trči zamalo pa tuce njih, a sve u cilju da je onda šutnu?!!! Ali hajde…videćemo, još ga nije ni počeo trenirati a već se napalio…
U medjuvremenu, dok ne krene da juri za gore pomenutim neživim kožno – loptastim objektom šutanja…pružićemo mu priliku da provede neko vreme u toku dana sa nama, postavljajući postove o stvarima koje ga zanimaju ili koje napravi u školi, nacrta u momentima stvaralačkog nadahnuća…savije, pokušavajući da oponaša starijeg brata, u isto vreme idola i glavnog krivca….
Blog je u izradi….Deki je u stanju pripravnosti…pa, do nekog narednog susreta, ko zna gde, ko zna na kom mestu u svetu….pozdrav svoj dečici na njihovom putu kroz život….i pozdrav svima onima koji ih na tom putu uspešno prate…