Bez dlake na blogu

Najčešće ne pišem o sebi. Pišem dosta toga o svojim emocijama, o svojoj deci, o mangupu, o životu uopšte. Eventualno pišem o sebi u onom nakaradnom smislu…kako spomenuh nekoliko puta u „Džepnim izdanjima karikature života“ ili u „Rezultatu nepažljive igre“. To ne znači da ne cenim sebe. Naprotiv, da bih tako nešto napisala, morala sam se u potpunosti pomiriti sama sa sobom, prihvatiti sebe takvu kakva jesam i onda samu sebe izvrgnuti ruglu i pri tome uživati u tome.

Ovaj put, htela bih nešto reći o sebi, na malo drugačiji način. U životu uopšte nisam osoba koja pazi šta će kome i kako reći. Naravno  da ne idem po ulicama upirući prste u ljude koje ne poznajem. No, ako mislim da sam stekla neko svoje mišljenje, iznosim ga, relativno bez pardona. Možda malo upakujem, no to bih ostavila svojim dragima i najbližima da procene. Zapazila sam jednu stvar, blogujući – nisam  baš iznela mnogo svojih stavova o blogovskoj atmosferi. Tu i tamo, po malo…jesam. No, kako u zadnje vreme nisam ekstra aktivna po tom pitanju, kako na našem blogu, tako ni na drugim blogovima, primetila sam nekoliko sitnih nepravilnosti.

Na šta tačno mislim? Volela bih da mogu da nastavim da živim u ubedjenju da su svi koji su dolazili na naš blog dolazili zato što im je bio zanimljiv, zato što im se dopalo to što čitaju. Nikako ne bih volela da mislim da su bile samo uzajamno uzvraćene posete. Zašto to govorim? Zato što sam primetila da…nakon što sam izostala sa nekoliko postova na nekim blogovima, ni dotični blogeri nisu više navraćali na našu stranu. Zar to ne dovodi u pitanje sve prethodne posete? Da se razumemo, apsolutno nisam opterećena brojem komentara, brojem poseta, upućenih pohvala i kritika. Naravno da mi godi svaka povratna informacija, no…onog momenta kada postane formalna, gubi na svakoj vrednosti.

Svi smo mi pomalo tašti, svima nama godi da nas vole, da nas hvale. Kritike su dobro došle, no svakako ne dobrodošlije od onog prethodno pomenutog. Ima jedan blog koji sam otkrila i koji mi se mnogo dopao. Čitala sam ga zato što osoba koja ga piše odlično piše. Iskreno me je oduševila. No, moram priznati, radovalo bi me da mi je barem jedan put, na mojih 15 poseta, uzvratila istom. Ne zato da mi se divi, ne zato da mi ostavi komentar, nego jednostavno…da i ona vidi šta ja imam da kažem. Učinila je to jedan jedini put, kada sam ostavila link jer je bio usko vezan sa temom o kojoj je pisala (reč je bila o našem dragom jezeru Palić, a na to sam prosto slaba). Šta sam učinila? Prestala sam da posećujem njen blog. Ne čini li me to egoističnom, narcisoidnom? Ne. Jednostavno, čini me čovekom.

Malo bi se nas moglo pohvaliti time da voli laži i neistine. Zato nema potrebe da naglašavam da to ne volim. Blogovi koje posećujem, posećujem jer su mi dragi, jer ih osobe koje ih vode ispunjavaju svojom dušom. Neke blogove sam prestala pratiti ne zato što to ne želim, nego zato što ne mogu da stignem. Žao mi je zbog toga, ali…ruku na srce, svima su nama na prvom mestu obavezne stvarnog sveta (mada ne kažem da blog to nije), pa onda…koliko vremena dotekne za ovaj, blogerski.

U suštini, ono što sam htela sam reći, napomenuti, jeste da ne želim ništa na ovom, našem blogu, raditi zato što se tako očekuje, zato što to tako treba, zato što svi tako rade. To ne bih bila ja, i time bih ubila dušu ovog, našeg mesta u svetu. Ali, napraviću iznimku i malim ću slovima napisati, da bih želela da spomenem da je jedan od mojih tekstova ušao u izbor za blogopediju 2010. Da li je to merilo nekog uspeha ili jednostavno…ko je poslao taj je i izabran…ne znam. Mogla bih sada da zamolim one koji su učestvovali u izboru da se ne ljute, no ako se ipak naljute, šta da se radi, samo sam se iskreno zapitala. Ponosna sam ako je izbor bio rezultat pažljivo biranih tekstova, tužna sam ako nije tako. Da kažem da sam ponosna što sam se našla u tom društvu, nisam sigurna da bi bilo u redu, pošto pratim samo nekoliko od navedenih imena. Lično mi je žao što u tom društvu sem pomenutih, nije više i onih blogera koje redovno (koliko je to moguće) pratim, no pripisaću to tome, da nisu bili dovoljno obavešteni da pošalju neke od svojih tekstova, jer smatram da bi bili vredni zauzeti nekoliko stranica štampane hartije. Dozvoliću sebi takodje i tu slobodu, da ne iskopiram ovde linkove ka svim tekstovima koji će biti objavljeni, nego da vas uputim na originalnu stranicu na kojoj je objavljen izbor.

Toliko od mene na tu temu, ako se iko oseća povredjen, žao mi je, to što rekoh to i mislim a takodje se nadam i povratnoj iskrenosti.

Fotografija preuzeta sa sajta Blogopen