Bez dlake na blogu

Najčešće ne pišem o sebi. Pišem dosta toga o svojim emocijama, o svojoj deci, o mangupu, o životu uopšte. Eventualno pišem o sebi u onom nakaradnom smislu…kako spomenuh nekoliko puta u „Džepnim izdanjima karikature života“ ili u „Rezultatu nepažljive igre“. To ne znači da ne cenim sebe. Naprotiv, da bih tako nešto napisala, morala sam se u potpunosti pomiriti sama sa sobom, prihvatiti sebe takvu kakva jesam i onda samu sebe izvrgnuti ruglu i pri tome uživati u tome.

Ovaj put, htela bih nešto reći o sebi, na malo drugačiji način. U životu uopšte nisam osoba koja pazi šta će kome i kako reći. Naravno  da ne idem po ulicama upirući prste u ljude koje ne poznajem. No, ako mislim da sam stekla neko svoje mišljenje, iznosim ga, relativno bez pardona. Možda malo upakujem, no to bih ostavila svojim dragima i najbližima da procene. Zapazila sam jednu stvar, blogujući – nisam  baš iznela mnogo svojih stavova o blogovskoj atmosferi. Tu i tamo, po malo…jesam. No, kako u zadnje vreme nisam ekstra aktivna po tom pitanju, kako na našem blogu, tako ni na drugim blogovima, primetila sam nekoliko sitnih nepravilnosti.

Na šta tačno mislim? Volela bih da mogu da nastavim da živim u ubedjenju da su svi koji su dolazili na naš blog dolazili zato što im je bio zanimljiv, zato što im se dopalo to što čitaju. Nikako ne bih volela da mislim da su bile samo uzajamno uzvraćene posete. Zašto to govorim? Zato što sam primetila da…nakon što sam izostala sa nekoliko postova na nekim blogovima, ni dotični blogeri nisu više navraćali na našu stranu. Zar to ne dovodi u pitanje sve prethodne posete? Da se razumemo, apsolutno nisam opterećena brojem komentara, brojem poseta, upućenih pohvala i kritika. Naravno da mi godi svaka povratna informacija, no…onog momenta kada postane formalna, gubi na svakoj vrednosti.

Svi smo mi pomalo tašti, svima nama godi da nas vole, da nas hvale. Kritike su dobro došle, no svakako ne dobrodošlije od onog prethodno pomenutog. Ima jedan blog koji sam otkrila i koji mi se mnogo dopao. Čitala sam ga zato što osoba koja ga piše odlično piše. Iskreno me je oduševila. No, moram priznati, radovalo bi me da mi je barem jedan put, na mojih 15 poseta, uzvratila istom. Ne zato da mi se divi, ne zato da mi ostavi komentar, nego jednostavno…da i ona vidi šta ja imam da kažem. Učinila je to jedan jedini put, kada sam ostavila link jer je bio usko vezan sa temom o kojoj je pisala (reč je bila o našem dragom jezeru Palić, a na to sam prosto slaba). Šta sam učinila? Prestala sam da posećujem njen blog. Ne čini li me to egoističnom, narcisoidnom? Ne. Jednostavno, čini me čovekom.

Malo bi se nas moglo pohvaliti time da voli laži i neistine. Zato nema potrebe da naglašavam da to ne volim. Blogovi koje posećujem, posećujem jer su mi dragi, jer ih osobe koje ih vode ispunjavaju svojom dušom. Neke blogove sam prestala pratiti ne zato što to ne želim, nego zato što ne mogu da stignem. Žao mi je zbog toga, ali…ruku na srce, svima su nama na prvom mestu obavezne stvarnog sveta (mada ne kažem da blog to nije), pa onda…koliko vremena dotekne za ovaj, blogerski.

U suštini, ono što sam htela sam reći, napomenuti, jeste da ne želim ništa na ovom, našem blogu, raditi zato što se tako očekuje, zato što to tako treba, zato što svi tako rade. To ne bih bila ja, i time bih ubila dušu ovog, našeg mesta u svetu. Ali, napraviću iznimku i malim ću slovima napisati, da bih želela da spomenem da je jedan od mojih tekstova ušao u izbor za blogopediju 2010. Da li je to merilo nekog uspeha ili jednostavno…ko je poslao taj je i izabran…ne znam. Mogla bih sada da zamolim one koji su učestvovali u izboru da se ne ljute, no ako se ipak naljute, šta da se radi, samo sam se iskreno zapitala. Ponosna sam ako je izbor bio rezultat pažljivo biranih tekstova, tužna sam ako nije tako. Da kažem da sam ponosna što sam se našla u tom društvu, nisam sigurna da bi bilo u redu, pošto pratim samo nekoliko od navedenih imena. Lično mi je žao što u tom društvu sem pomenutih, nije više i onih blogera koje redovno (koliko je to moguće) pratim, no pripisaću to tome, da nisu bili dovoljno obavešteni da pošalju neke od svojih tekstova, jer smatram da bi bili vredni zauzeti nekoliko stranica štampane hartije. Dozvoliću sebi takodje i tu slobodu, da ne iskopiram ovde linkove ka svim tekstovima koji će biti objavljeni, nego da vas uputim na originalnu stranicu na kojoj je objavljen izbor.

Toliko od mene na tu temu, ako se iko oseća povredjen, žao mi je, to što rekoh to i mislim a takodje se nadam i povratnoj iskrenosti.

Fotografija preuzeta sa sajta Blogopen

Blogovanje ili u slobodnoj izvedbi pametovanje, zezanje i tugovanje on – line, bez krajnjih namera da ispadnemo ( ne znam odakle ) zaista i pametni :)

Blog boardKratko i jasno pitanje šta je blogovanje i šta će mi to? Da li se to jede, pije i kakve ja koristi imam od toga? Dakle, za početak, niti se jede, niti se pije, a koristi? Hmmm, ako očekujemo materijalno se isprsiti i ogrebati tim putem, onda odmah, ajd zdravo, tu nema života u tom smeru. Možda, jednom…ako nekom podje od ruke da zapliva u neke profesionalnije vode…Ali ovako, amaterski, naivno i iz hobija – tu je čisto zabave radi, druženja radi, razmene mišljenja radi, po koje kritike, po koje pohvale, po kojeg smajlija na ekranu….
Dakle, pitanje je bilo – šta je blogovanje? Da li sada da linkujem nekog na tu temu (što je u blogovanju veoma fer i u redu – ne mažnjavati tudje postove, eventualno se pozivati direktnim linkom na iste ili makar citiranjem…mada i to baš ne zadovoljava korektan odnos, ali prolazi…) ili da pokušam nekako to dočarati?
Neću se  niti okačiti, linkovati, vezivati…šta li već…niti ću citirati, (u stvari, linkovati ipak hoću) niti izvoditi prazne definicije pomenute teme, blogovanja. Istorijat blogovanja, izem li ga, koga zanima, neka malo gugluje (opet, po Vuku, jel…). Mene mnogo i ne zanima. Navodno je krenulo kao on-line dnevnik…ono što je bilo štampano kao Dnevnik Ane Frank,  pa ko je bio uporan isčitao je sve, ko nije (kao ja) pročitao je po koji red, pa odustao. Šteta papira, što se mene tiče, u današnje vreme.  Krenulo je tako…a završilo ko zna kako. Nadalje, nemam sada nameru nešto nabrajati moguće teme o kojima razglabaju blogovi, jer razglabaju o svemu i svačemu…jel…svi imamo različita interesovanja, različita zanimanja pa shodno tome, odabiramo i šta ćemo čitati i o čemu ćemo pisati.
BlogovanjeIz mog ugla gledišta, blogovanje je on-line piskaranje onoga što ti je trenutno na pameti. To mogu biti biseri mudrosti mene nemudre ili neki ispadi u toku dana, nedelje, neki kojih se sećamo, napisani na samo nama, svojstven način. Mislim da je blogovanje odraz naše ličnosti, našeg života (da ponovim – pričam o ovoj temi iz svog ugla gledišta – jer to je sloboda blogovanja (ne znam da li ovako nešto postoji, ali evo ja je sada imam)) našeg načina razmišljanja, našeg ličnog stava. Takodje, može biti i odraz našeg dobrog raspoloženja koje želimo podeliti sa nekim, pa ubaciti po koji fazon, vic, zanimljiv snimak, dobru pesmu…Sve je dozvoljeno (sem golotinje koja navodi na blud i surovo je skinu sa youtube-a i pošalju ti upozorenje), jer to je vaš blog. Vaše mesto za pisanje, vaše mesto za protest ako imate zašto da protestvujete, vaše mesto za pohvalu ako imate šta da pohvalite. Nije bauk, nije tabu, nije teško niti komplikovano. Malo osnovnog znanja ponašanja i kulture sa računarima (pošto je to je li…neki vid društvenog života) i svako može imati svoj blog.
Dakle, prvi korak, otvoriti svoj blog…nije težak. Taj prvi korak – napravićemo mi za vas (all free of charge 😉 ), ako želite da vas pridržimo, da ne padnete. Mesto za vaš blog je stranica otvorena upravo u tom cilju.
Vaša je sledeća briga – o čemu pisati? Ko će me čitati? I šta ako se nekome ne dopadne to o čemu pišem? Šta ako me neko iskritikuje?
Kao prvo – uvek se može izbrisati učinjeno. Prva dobra stvar. Druga dobra stvar – a zašto bismo išta brisali? Zašto ne bismo ostavili kao trag i podsetnik da u neko kasnije vreme, provirivši u arhivu učinjenog, primetimo način razmišljanja pre i posle, promene na nama samima koje nam je vreme donelo. Zašto dalje – ne bismo podelili ono lepo što osećamo sa nama dragim ljudima? Jednostavno – napišemo post (članak u blogu) i šerujemo (Vuk) ga sa prijateljima, što imejlom (Vuk), što fejsbukom (Vuk), što već čime nam na pamet padne…Kasnije, kada ih malo uputimo na naše postojanje, oni koje zanima šta imamo da kažemo i sami će se setiti doći na našu – vašu stranu i pogledati šta ste ovih dana napravili, naradili, pokvarili…
Da li smo nesigurni i dalje u to – šta ćemo sa time? Verovatno da da…ali…valja probiti led, posle ide sve kao podmazano. Kao dobro ulje za uklizavanje stižu i komentari prijatelja, familije, nepoznatih kritičara 😉  i naravno, kolega blogera, što iskusnijih, što manje iskusnih i svi su poželjni i oni loši i oni dobri i oni šaljivi, jer svaki je komentar u neku svrhu…iz svakog se komentara može doneti zaključak o postu, o komentatoru, o autoru posta, o mnogo čemu još.
Negativno u blogovanju? Ma ne postoji tako nešto ( 😳 ). Ako i postoji, otkrićete sami kada otpočnete blogovati…(opaka ovisnost – da ipak upozorim na vreme!!!).