Ko vam dade ovlašćenja da budete kompetentni?

I ko dade onome ko vama dade? Naš blog…naše pisanje. Najčešće izbegavam popularne teme, naročite one koje prošetaju po masi blogova u toku jedne nedelje. Zašto? Zato što imam neku svoju viziju našeg bloga. Našeg – mangupovog i mojeg. Naravno…već sam to spominjala, ali nije na odmet da se prisetim. To je vizija bloga sa dušom.

Dušu smo mu udahnuli još sa početnim trzajima istog, prvim, bojažljivo napisanim tekstom, prvim razgovorima o njemu…Tu dušu ne želim da izgubimo.

Postavlja se pitanje – da li smo blogeri? Ako jesmo – kada smo to postali. Ako nismo – kada ćemo to postati. Ako ne zadovoljavamo kriterijume – koji su to kriterijumi? Naravno…niko nas nije prozvao, niko me nije prozvao. Prozvala sam se sama. Nije da sam baš opšte prisutna na sve strane, čak, rekla bih, veoma sam malo prisutna u zadnje vreme. No, to me nije sprečilo da bacim pogled tu i tamo i naidjem na neke tekstove koji pišu o blogerima, pa ko je bloger, šta je bloger, šta je “čitač”…šta je “pisač”…i ostalo tako redom.

Pa onda slede dalje stručne analize blogerskog tržišta na našem podneblju…izvlači se džoker iz rukava kako upravo ta stručna persona ima pravo…da ne kažem – postaje kompetentna – da proceni ko je bloger a ko nije. Najjači argumenat – dug blogerski staž upotpunjen kvalitetnim pisanjem (za ono kvalitetno opet ne znam ko je taj ko će da potvrdi šta je kvalitet a šta nije). Znači – ako vaša arhiva nije dugačka barem četrdeset i osam plus kusur meseci – vi niste bloger sa stažom te samim time niste ni kompetentni da imate mišljenje o drugim blogerima…plus…da ga iznosite javno.

Elem – to me je podsetilo na situaciju kada sam se zaposlila. Usudila sam se da razmišljam svojom glavom na poslu i bila osudjena na propast tipa “balavice zelena, ti si juče došla i sada si našla meni da soliš pamet koja sam tu od bog zna kad”. Ono “tu od bog zna kad” podrazumevalo je da je kompetentna. E pa ja se sa tim ne bih složila, niti ikada hoću…pa sam tu gde sam, a gde sam to još ne znam, no…važno je da jesam.

Tako se vraćam na pitanje – jesam li ja bloger (da razmišljam samo u svoje ime…ne i mangupovo)? Arhiva nam se rasteže samo od aprila 2009. godine pa do maja ove, 2010 – te nam godine (ne objavih ništa u junu dok kvrckam ovaj tekst). Gde sam ja od kompetentnog…jel…I onda se setim gospodje Verke, koju jedino želim u ovom tekstu da istaknem. Ona sumnja u svoj blogerski staž, ne daje sebi za pravo da se naziva dovoljno velikim blogerom, dovoljno merodavnim…Zašto? Nije da je važno šta ja mislim (kratak mi staž) ali i onda mislim. Skidam joj kapu i nazivam je većim blogerom od svih onih čija je arhiva već požutela čak i na ovim elektronskim stranama, iz prostog razloga što ulaže ogroman trud i odvaja mnogo svog vremena, za koje se niko od nas ne može pohvaliti da ima na pretek, kako bi pročitala mnogo zanimljivih postova, kako napisane od strane onih…blogera sa jakim korenjem…tako i onih, koji tek puštaju slabašne korene i nadaju se da neće biti ugušeni onima…otvrdlim od vremena svog bitisanja na  blogerskim prostorima.

Ne…nisam ja ništa pogrešno shvatila, niti pogrešno protumačila, niti bila sebična da linkujem postove koji su me uputili u ovom pravcu. Jednostavno – nisam želela. Zašto trošiti vreme na upiranje prstom – kada i malu decu učimo kako to nije lepo. Jednostavno, želela sam reći da je bloger svako ko želi da bloguje i ulaže napor da to i ostvari. Svi smo jednaki, nema boljih, nema lošijih blogera. Ima samo onih…možda malo talentovanijih da iskažu svoje mišljenje na pravi način i onih, kojima to polazi od ruke, no…možda malo teže nego prvima. Važno je da imamo gde da napišemo to što mislimo. U stvari – najvažnije je da mislimo.