Dakle…da unesemo početno stanje u ovu novu nam, 2010. godinu. Prvo bi trebali staviti tačku na prethodnu godinu, zaključ(a)iti je…pa tek onda. Ali to i nije tako lako i bilo bi u suprotnosti sa Starom gospodjom. Znači, ništa što je iza nas ne možemo izbrisati. Nešto i ne želimo a nešto se jednostavno ne da izbrisati. Ruku na srce, ne bih ni mnogo toga htela da uklonim iz sećanja na ono što je bilo, čak, ma kako nekada mislili da nam je teško, uvek se možemo ugledati na one kojima je još teže. Istina, kažu ljudi…nije se dobro uporedjivati sa onima kojima je lošije jer to ne vodi uspehu, nego zadovoljavanjem sa onim što imamo.
A šta je loše u tome biti zadovoljan onim što se ima, pa ipak, nadati se i radovati svemu što je više? To je način da čovek bude sretniji, manje zabrinut, manje napet. No…lako je to sve reći, nositi ružičaste naočare, dok imaš na šta teže da se ugledaš. Onog momenta kada ti postaneš neko u odnosu na koga ljudi mogu reći “…ma pusti, njima je još gore…“ sve je teže zadržati pozitivan stav o životu, navlače se neki mračniji tonovi na naše poglede na svet i okolnosti uopšte. Znači – biću sretna da ta rečenica nikada ne bude usmerena ka nama.
Šta će nam se lepo a šta ružno dešavati, videćemo, doživećemo, uživaćemo i preživećemo. Sve je to za ljude. Svako dobro i svako zlo. Treba biti zahvalan na svakom dobrom koje nam je poklonjeno, takodje, prihvatiti i svako zlo…jer „…svako zlo za neko dobro…“. 
Novi radni dani su na pomolu, zahvalna sam što ih imam, tužna sam…jer ovo je onaj deo godine kada u poslu koji se trudim da pošteno radim, kao i sav drugi pošteni radni svet, nema baš mnogo mesta za odmor kod kuće, vreme sa porodicom. Nailaze polako oni dani…kada radno vreme prekoraci onih 8 preporučenih sati, da bi se zaustavilo na preporučenih koliko god se mora. Strah me je unapred…jer deca neminovno ispaštaju, ovi odrasli ukućani pak razumeju…Dečije se obaveze ne smanjuju povećavanjem naših obaveza na poslu…takodje, ni njihova ljubav i želja za vreme provedeno sa nama nisu ništa manji samim time što smo mi osudjeni da iz kuće izlazimo u polumraku a vraćamo se u potpunom mraku…
Ručice, ruke…koje me obuhvate kada nakon umirivanja u krevetu napuštam njihovu sobu, govore sve, koliko oni žele da budu uz nas, koliko im je potreban dodir, toplina naše ljubavi…koliko im znači ono malo vremena što u toku radnog dana uspemo da odvojimo za njih. Tuga je to i sreća, istovremeno. Tuga – što ti momenti nisu duži, a sreća – što uopšte imamo te momente.
Sada počinje ono vreme, kada čekam da mi vreme prodje i da život ponovo krene svojim tokom, tokom kada mislim da nemam vremena za ništa, da bih shvatila da sam imala vremena za svašta, tek sada, kada krene ovo ništa…Jer ništa je…ako se dan svede na odlazak na posao, dolazak kući u večernje sate, obavljanje roditeljskih dužnosti upravo tako, kao obaveze, serviranje večere, deca na kupanje, deca na spavanje i laku noć, dobro jutro, novi radni dan…
Sada počinje to vreme, pitanje je samo dana…
:maul: :doh: :neeeee: :juuu: :frka: :plez: :rugal:
Janko…znaš kako kažu…kad nemaš šta pametno da kažeš, možda je bolje da ćutiš…e sad, jesam li ja gore nešto pametno ili manje pametno kazala, mogao si i drugačije da rečeš, verujem, pisanje ti nije slabija strana :maul: :maul: :maul: :maul: :maul:
E, te „ručice i ruke“… će sve oprostiti jer, razumeju da mama mora da radi, da zaradi za život, ali to propušteno vreme, bez „ručica i ruku“, nikada se neće vratiti, na žalost. Čim stigneš kući, odmah ih zgrabi, ljubi, grli, golicaj, jer, taj smeh i tebi će dati snagu da izdržiš svo to vreme bez njih. A za ostalo, znaš i sama. Pošto sam i sama „stara dama“ i fina, neću reći da je nova godina „isto sranje, novo pakovanje“, jer nema smisla. Reći ću samo da si sve lepo sumirala, zamo još da zaključ(a)iš staru i započneš novu. Treba malo truda, ali, proći će i to! Idemo u nove radne pobede! :whistle:
Eeee, baš je to Dudo tužno, što se to izgubljeno vreme ne može vratiti a ko zna šta ću još u hodu naučiti zbog čega bi bilo dobro malo unazad ići…No, pošto to ne može, glavu gore i hrabro napred… :good:
Pa da, ne može se imati samo jedno da bi uživao u obe stvari; zapravo, smatram da više uživaš u ovom što je malo jer možda bi bila više umornija i manje cenila ono što imaš. Dakle, nema biranja, tako je kako je i ono što jeste važno – ne počinje se ništa ispočetka, već se nastavlja da bi bilo bolje, ne od onih, kako kažeš, koji imaju manje nego da se približite onome što će biti blizu tome koliko vama treba. Forverc, kako kažu Švabe sa Vukovim izgovorom, u nove radne pobede :pozz:
Tačno tako, Stevo, pičimo pravac napred pa šta bude :kul: a mora da bude :good:
Eh, Kokice izginućeš od posla do februara! Šta da se radi, zasuci rukave.
Mnogo mi se svidja tvoj pozitivan pristup svemu, i to da je i dobro i loše „za ljude“
Tako treba razmišljati!! :heart: :heart: :heart:
:neeeee: jedino, malo dok je to loše nije baš da uživamo i da nam nije krivo dok traje…ali…kad prodje, pa bacimo pogled unazad, nekako nas čini jačima kada znamo da smo nešto prebrodili :good: