Pošto, nije da sam rodjeni novinar, a ni tekstopisac, narator i ostalo…smatrajte ovo samo mojim, možda neuspelim pokušajem, da pohvalim nedavno dešavanje u našem gradu, u Subotici.

Sa dolaskom proleća, neminovno dolazi i dečije pitanje, kada će stići zeko? A mama…kako on udje i unese poklone? A bio sam ja dobar, doći će meni zeko? Pa se tu možda malo i izgubi suština svima nam dragog praznika – Uskrsa…ali…to je za neku drugu temu. Dakle…gde smo ono stali..da…pitanja i odgovori. Onda tu slede roditelji sa raznovrsnim odgovorima, tipa: pa videćemo jesi li bio dovoljno dobar, trudi se da budeš dobar, pa ne znam da li će zeko ove godine imati dovoljno para za poklone…

Nadalje, roditeljima se pruža mesec dana šanse da iskoriste neoborivi izgovor da pokušaju da ubede decu da budu dobra (čitajte: da rade ono što im roditelji kažu, bez obzira da li je to stvarno dobro ili nije…nećemo valjda sada dovoditi u pitanje ispravnost roditeljskih odluka, kada su, naravno, uvek ispravne). Znači, to ide otprilike ovako, u uproštenoj verziji: „Budi dobar, ili ti neće doći zeko“.

I kada dodje taj dan…onda treba izvesti da dolazak čupave nam, mekane i slatke životinjice brzih nogu i veštog skoka, uobličimo na što interesantniji i ubedljiviji način. Pa sada tu do izražaja dolazi naša dovitljivost , ako nam je još nešto od toga preostalo…

Mogu samo da kažem, da se prisetim, da sam jedne godine od silne dovitljivosti i ubedljivosti, zamalo zeku uvalila u nevolju! Pokušavajući pokazati kako je upao u kuću da ostavi poklone (ne znam da li bi u originalu uopšte trebao da ulazi u kuću…), rasula sam travu na sve strane, navodnom stazom kuda je skakutao, i sva „besna“ odjurila do dece intenzivno ronzajući (jer to se samo tako može nazvati) na zeku, komentarišući kako je mogao biti tako nevaljao, da nije pazio kuda ide, da je rasuo travu na sve strane i da se baš ljutim na njega. Deca, pa čak i ona od 7 – 8 godina (još veruju??? ili su shvatili da im je u interesu da se prave???) istrčaše, iznenadjujuće, bili su na mojoj strani! Nastavljajući mojim putem, ronzajući, marljivo su sakupljali rasutu travu po celom hodniku, sobi i tako redom…sve dok nisu stigli do poklona. Efekat je bio odličan, ali trebalo je malo poraditi na tome, da ih se ubedi da ne treba da budu ljuti na zeku, jer je žurio, pa nije stigao paziti.

Tako da…ja sam odustala od prevelike maštovitosti, ko zna šta bih sledeće izazvala kod dece…pa smo se ove godine prepustili već organizovanom dogadjaju.

Sakupili smo se, šta odrasli, šta deca…bio je to otrilike 3:5 odnos, u korist dece…(što je, morate priznati, VEOMA hrabar poduhvat) i uputili smo se na Ergelu kod Kelebije, ili na Kelebiji, ili…ne znam već tačno kako je pravilno, ali razumemo se. Rekoše nam…tamo će stići zeko.

Prvo na šta smo naleteli, nije bio zeko, nego konj! I šta je uradio, naplatio nam je ulaznicu…nije sad važno koliko…jer važno je da deci ispunimo dan. Prvi hrabri ispad, bio je odmah kroz prozor, kada je jedan od pet progurao glavu kroz prozor auta i obratio se konju rečima: „Konju – reci konj!“ To je, naravno, izazvalo konjski osmeh kod konja (a i kod nas, odraslih) i tu produžismo dalje. Ergela – sama po sebi, je jednostavno rečeno, lepa, prijatna za odmor, pa je već samim time pun pogodak.

Bilo je tu svega…od, naravno, uobičajeno konja (nije da je bilo potrebno naglasiti…), pa do malih, pravih, dlakavih zečeva velikih nogu uokvirenih balama sena. Tu su ih deca na miru mogla razvlačiti kako su htela, sve u strahu roditelja da će zečići odskakutati iz krila, pa da će oni morati igrati neplaniranu igru jurnjave zečeva po celoj (čitaj: ogroman prostor) Ergeli. E to bi baš bio zanimljiv prizor…

Dalje…kutije razne, komada mnogo napunjenih sa još više pačića i pilića, naravno, odvojenih, da bi naša gradska deca mogla da uoče razliku. Bili su hvatani od strane „nedužnih“ mališana na razne načine, što opasne po život (malih čeprkavaca), što ne. Znači razne su varijante bile u opticaju, od one za vrat, pa stomak (ako ga ono jadno malo pile i ima), pa celo šakom….Ljubazni se domaćin trudio da im pokuša pokazati kako da ih pravilno uhvate, sad da li mu je to pošlo za rukom, znaće samo on, nakon prebrojanog ostatka pilića.

U zasebni ogradak (uf…kakva reč) od sena, bili su nagurani i mali, slatki vuneni tepisi punjeni živahnim mesancem – iliti…mala, slatka jagnjad. Njih baš nisu držali u krilima…ali da su ih maksimalno gnjavili (u pozitivnom smislu), jesu!

I onda! U daljini su ugledali kočiju i u njoj ogromnog zeca kako stoji i maše im!!! Naravno da su se obradovali i da je to za njih bio pravi doživljaj. Bilo je tu slikanja, deljenja bombona, neki nisu shvatali da treba da se odlepe od zeca, da nije postao njihov lični ljubimac (reč je o najstarijem = 10 godina).

Napravio im je zvrčku ili zez ili kako već, i razbacao jaja u žbunje, travu, pod kamenje, bolje rečeno, nema gde nije bilo jaja. Tada je krenulo sveopšte traženje jaja, u cilju sakupljanja što više jaja. Sakupljala su deca, sakupljali su roditelji, dok je zeko sve to svojim budnim zečijim okom pratio i na kraju krajeva, odabrao pobednika i one blizu pobednika. Nagrada je usledila, sad da li su pobednici bili zadovoljni ili ne,….nećemo ulaziti u detalje…kao što znamo, važno je učestvovati.

Usledile su još neke igre, skakutanja, razbijena jaja, i tako već redom. Malo osveženja i pletenih kolača i zatim urnebesna jurnjava po igralištu. Najzabavnija je bila žičara (po mom slobodno izvedenom nazivu), koja je „opčinila“ što decu, što odrasle. Deca su bila sretna, a odrasli još sretniji, sa nadom da su se mladi naraštaji pošteno izmorili i da će odlazak na spavanje biti kao iz bajke.

Da da, onih 3 odraslih naspram 5 malih, padoše sa nogu, a malima….nikada dosta zabave i dešavanja.

Sve u svemu, sve pohvale onome ko se setio da priredi tu zabavu, što zbog sebe (od nečega mora da se živi), što zbog dece, dan im je bio ispunjen i sretni smo svi pošli kući.