Okreni se ka suncu, dete moje…

Tuga mi je zgrabila srce. Proći će. Nije strašno…ali boli. Brine me. Zaokuplja mi dušu, misli, srce, pažnju. Izaziva strah i dovodi u nesigurnost. Šta će biti sa njim? Kako će se izboriti za svoj život…onakav kakvim ga on zamišlja? Kako da ga zadržim na zemlji, dole, tu…u ovom svetu punom grešaka i nas koji grešimo? Kako biti sudija tačnije…kako biti branioc kada vidim šta se dešava veoma bistra pogleda? Ne gledam kroz naočare zamagljene majčinskom subjektivnošću. Gledam jasno – istini u oči.

Pogrešio je. A ko nije? Ali i onda…ne zanima me onaj ko, zanima me baš on. Moj sin. Moje dete. Moje izgubljeno dete. Korača mnogo boljim putem, mnogo manje zapinje, sapliće se ponekada sam o svoju laž, sam o svoju sitnu prevaru. Ali korača dalje. Tu smo…u prikrajku, sledimo ga, ne potpuno neprimetno ali na nekoj dozvoljenoj distanci. Ako vidimo potrebu, pritrčimo mu u pomoć. Da li smo u tom slučaju zaista pomoć ili bi ga trebalo pustiti da šeta potpuno sam, da shvati sve opasnosti na tom putu onakvima kakve zaista jesu…nemilosrdne, halapljive, žaljne dečijih srca koja traže sebe i sliku života pred njima?

Da, napravio je veliku grešku. Ovaj put – skupo ga je koštala. Izgubio je nešto do čega mu je izuzetno stalo. Nisam učinila mnogo da to ne izgubi…shvatila sam, možda oštro ali ne i hladna srca, da ovaj put ne mogu da mu pomognem. Ne…ne mogu na način na koji bi on želeo. Tako neću, ne želim, ne smem. Ako učinim to ovaj put, neće shvatiti ozbiljnost svog postupka, opasnost koju je izazvao istim, posledice svog nepromišljenog i ishitrenog ponašanja. Neće shvatiti i umesto da mu pomognem, učiniću mu veliko zlo.

Drago moje dete…nadam se da razumeš da je tvoja neumerena reakcija ovaj put uzela od tebe ono što si zavoleo, sport koji ti se dopao, sport u kojem si uživao, prijatelje koje si tamo stekao. Nadam se da razumeš da nije niko drugi kriv do tebe koji si dozvolio sebi tu slobodu da se bahato ponašaš prema sebi samom. Ja nisam dala na tebe. Ne dam da te vredjaju. Borila sam se za tebe, za tvoju ličnost, za ono što ti jesi. Jer znam da to jesi. Znam da si dete vredno pažnje, znam da si dete dobra i velika srca. Znam da si toliko pametan da to ponekada baca druge u senku koju ne mogu da podnesu. Znam to. Znam…ne sve…ali znam mnogo. Dovoljno. Danas je to bio sport…šta će biti sutra, prekosutra? Šta će biti sledeći plen? Šta ćeš sledeće sam sebi oduzeti?

Želim biti uz tebe i uvek hoću. Ali prvo ti moraš biti uz sebe. Uvek i u svakom momentu. Moraš želeti dobro sebi. Moraš činiti dobro sebi. Sada si sam sebe povredio. Ja ću se boriti sa tobom za tebe, biću tu ali ti to moraš želeti. Moraš znati da je ceo život jedna borba, učenje, velika želja i velika snaga. Da bi uspeo, moraš to hteti. Ne možeš dozvoliti sebi tu slobodu, da sediš i čekaš lepe dane da ti pokucaju na vrata. Oni su već tu. Trebaš ih samo primiti otvorena srca a vrata tuge i nezadovoljstva zaključati i baciti ključ što dalje od sebe. Samo u retkim prilikama, možeš ga pozajmiti i zaviriti u te sobe…ali samo kako bi shvatio da su one druge, obasjane srećom i pozitivnom snagom mnogo lepše i mnogo udobnije.

Nemoguća misija

Izem ti i torbu i spisak i peglanje i pripreme i sve po onom drugom spisku. Mi ćemo da se naradimo a on će da se provede. I…onda će još usput i da nam nedostaje. Te ovo sine ide sa ovim, te ono sine ide sa onim. Te…peri uši, kosu, zube, kao konj…kad dodje kući ima prvo zube da mu gledam jel se žute kao uskršnja jaja ili se šljašte beli kao haljina u mlade…Te nemoj u trenerici uveče, te idi u trenerici preko dana. Pa onda – gaće se menjaju svaki dan, kupa se svaki dan, ne smrdi se, čarape se menjaju pre nego što se ukoče, vežbe se rade svaki dan, ne svadja se, ne turaju se slušalice u uši u društvu…Trenerica se diže da guzica ne viri iz nje, ukljukaj se da se ne prehladiš. Kako sve to nacrtati jedanaestogodišnjaku u mozak i isprogramirati ronzanje sedam dana unapred?

Oni će sedeti na zadnjem sedištu….alo bre deco, pa nemojte, biće vam muka, ovo – ono…ne…oni prvo tamo seli, no nekim se čudom premestili…Mahasmo jedno pola sata dok autobus nije krenuo…imenjaci i ja, mama….Kako ono reče jedna biserna mama učitelju?…sretan put i lepo se provedite…a on, pogled kroz prozor i šeretski osmeh,…da, baš, hoćemo…naravno, on pogotovo! Pištaljka oko vrata, svi senzori aktivirani, pažnja na full nivou, u kese pokupio tombolu od dečijih džeparaca i zdravstvenih knjižica. Kada je dobro vreme da vas zovemo? Pa…otprilike…nikad. Kada uopšte može biti dobro vreme pored devetnaestoro svojih, a pride punog dabldeker autobusa dece? Plus…rodjene žene u istom autobusu kao učiteljice jednog od razreda…(slobodna procena mene mame)…

No, stvarno ne znam šta je taj čovek bogu zgrešio, ali na hrabrosti mu se divim. Znači, nema tih novaca da bih ja pokupila krdo dece i vodila ih sa sobom u egzibiciju zvana ekskurzija. To jurnjava, to vika, to dreka, to svadjanje, to poslati sve na spavanje, to ubediti sve da je spavanje za spavanje. To nahraniti ih sve i ubediti da je hrana za jedenje a ne za gadjanje. To objasniti da ekskurzija nije isprobavanje svih do tada nesavladanih veština, to…ma dobro, možda on čovek ( ili je možda nad – čovek…) voli malo izazova. Ono…da zada sebi nemoguću misiju, pa je po tom ostvari. A ako je ostvari, ma pehar da mu se izlije u njegovoj veličini.

Kaže čovek…dobro su putovali, još malo i tamo su. E, neka su, taj mi je deo važan. Sad još istu priču da vidimo po povratku i sve će biti ok. Poglavlje ekskurzije za ovu godinu završeno. Oni će da liju suze tuge, mi suze radosnice. U medjuvremenu, želim im da decu još ne prave (rano je valjda za takve strahove), da ne potroše mnogo paste za zube u svrhe koje ne služe pranju istih, da ne istražuju čari alkohola (jes da sam već pitala jednog mladog heroja je li poneo piva, vina i rakije…), da dodju kući u jednom komadu, bez dodatnog komada…i tako, želim im da igraju čoveče ne ljuti se, bingo, da čitaju knjige, lepo jedu, lepo šetaju, obnove gradivo iz prirode i društva, malo matematike i po koji čas gramatike. Šta su mi skrivili da im takve gadosti želim? Pa otišli su a nas su ostavili ovde.

I ja bih na ekskurziju!!!!!!!!!!!!! Da me vode, narvno, ne da vodim….da ne bude zabune…

Reči koje su nedostajale

Ne volim proleće. Sav normalan svet ga voli. Ali ja ne. Pa valjda se i ne uklapam u sve normalne ljude. Jer, da sam normalna, sada bih upijala sunčeve zrake i bila zahvalna na D vitaminu kojima će  početi sunce da nas zasipa (dok ne krene da nas bije ona rupa u ozonu…). Ali jok, ja radije cvrčim, patim, tugujem za zimom. Tako mi je lepše. Tako mi je lakše. Lakše je tugovati, nego uživati u pruženom svetlu. Lakše je prepustiti se, nego upustiti se u borbu. Lakše je pun saveta biti, dobre teorije, podloge za zdrav i sretan život, nego u istom zaista i živeti.

Kraljica Majka imala je jednu bistru izjavu u toku izliva pameti mom starijem sinu: „Put sreće i poštenja je teži put“. Istina. Ne zato što je to Kraljica izjavila, nego zato što zaista i jeste tako. I za jedno i za drugo treba voditi konstantnu borbu sa samim sobom, kako ne bi posustali i prepustili se onom sivom, onom ružnom, lošem i tužnom.

Dogodi se tako, jedna ružna stvar. Ono ružno što korene vuče u prošlosti, ne tako davnoj. Čujem, tako, još po neku ružnu reč. Pogodi me. Kažu mi nešto loše, učine nepravdu, ja je osećam. Celom sobom. U potpunosti me savlada. Dozvolim to. Samo malo i prepustila bih se cela.

Mangup je imao jednu stidljivu rečenicu da mi kaže. Oklevao je. Nije želeo da me povredi. Zamolio me je da ne trošim energiju na ono ružno što mi se dešava, nego da se uživim u sve ono lepo oko nas i da je na to trošim bez žaljenja. Na trojicu mojih muškaraca.

A ja se zapitah, zašto je oklevao? Zašto je mislio da će me povrediti? Možda zato što dozvolim onome ružnom, prljavom i tužnom da me uzme sebi, obuhvati, kao rukama oko vrata i guši, guši…ne prestaje. A ja, kao statua, stojim, ne mrdam, samo održavam neku jadnu ravnotežu i trudim se da ne puknem o zemlju. Otpor ne pružam. Ne dovoljan. Kao da sam isključila onaj deo sebe koji oseća potrebu da se bori, uhvati u koštac sa nevoljama i pobedi ih. Jednu za drugom. Obori ih na kolena, da mole za milost i oproštaj i udalje se daleko od mene…

Ne sećam se tačno kada sam ga isključila. Negde u toku zime. Te zime koju volim. Volim njeno belilo, volim njene tmurne, a ipak svetle dane. Volim njenu hladnoću…a opet…toplinu u sobi. Volim je, deo mene je. Uvuče mi se u kosti. Teško mi je rastati se od nje. Moraću primiti sunce u naručje. A to je teško. Potreban mi je period adaptacije, prilagodjavanja…prihvatanja novih uslova, novih okolnosti. A to mi ne ide uvek jednako dobro.

Za sreću se treba boriti. Sreću treba čuvati. Sreću treba stvarati iz dana u dan. Paziti je, negovati je, hraniti je, voleti je. Tuga je mnogo lakša. Jednostavnija za primenu. Jednostavnija za konzumiranje. Ona dolazi sama od sebe, nepozvana. Ne moraš je ni negovati, ma … ne moraš ništa sa njom raditi, ona radi sve za tebe i uzima sve od tebe. Dolazi kao nepozvan gost, ne čeka pozivnicu. Tuga je prijatelj za slabu dušu, hrana za bol.

Imam ja snagu za sreću. Mogu ja to podneti. Mogu je izdržati. Samo se uspavala u meni. Iscrpela je moja draga zima. Probudiću je ali sama, bezuspešno…No, imam pomoć, hrabre putnike uz mene. Pomoći će mi, da ponesem teret…težak teret… lepog, mirnijeg života. Biću hrabra i odabraću i ja taj teži put…put sreće i poštenja. I ko god želi na tom putu da nam se priduži, mesta ima, sreća je široke ruke…

Sreća u izmaglici

Sedela je sama u sobi, na krevetu. Telo joj je podrhtavalo u ritmu koji nije dozvoljavao predugo zadržavanje na jednom mestu. Teralo ju je da se uznemiri, da prošeta, napeto, po kući, domu, koji nekada ulivaše mir, toplinu, odmor…mesto gde je pronalazila sebe. Neujednačeni koraci nosili su je iz jednog ćoška njenog nemira ka drugom. Tražili ono što je prestalo da postoji. Mir. U duši, u srcu, u telu.
Tražili su samo jedan kutak gde će drhtaji popustiti, dozvoliti telu da predahne, srcu da se smiri. Svaki je novi korak uznemiravao srce, koje je, mahnito lupajući odzvanjalo u njenoj glavi koja više nije umela ispratiti sopstvene misli, sopstvene strahove. Odzvanjalo je kao zvona crkve koja povlače za najavu velikog dogadjaja ili velikog kraja. Zvonilo je za uzbunu. Kraj puta je na vidiku. Ima li nastavak ili je slepa ulica?
Nemir je postajao jak do te mere da ni krevet više nije bio spas. Zaboravila je šta je to zavući se pod toplo ćebe, ušuškati se, opustiti glavu na jastuku, prepustiti se snovima, odmoriti se od dana koji ostavlja za sobom i poći u novi sa nadom…Nada je nestala. Ostali su jedino strahovi koji ni malo nisu pomagali da se telo smiri. Potpirivali su nemir svojom jačinom, svojim intenzivnim prisustvom, svojim nametanjem u svakom minutu i na svakom svakom mestu. Strah. Verni pratioc u nevernom životu. Verni podanik koji je ispunjavao svoju obavezu u njenom uplašenom srcu.
Strah. Od života. Strah. Od smrti. Strah. Za decu. Strah. Od neizvesnosti. Strah. Od samoće. Strah. Od izdaje. Strah. Od bolesti. Strah. U svakom kutku samo strah.
Umor, napetost, obaveze, život bez podrške, život bez poverenja, život bez nade, život za preživljavanje, život bez očekivanja…učinili su svoje.
Dalje više ne može. Nastavlja da šeta. Nemir joj i dalje vri  venama. Potrebna joj je pomoć. Iskrena, nesebična, požrtvovana pomoć. Potrebna joj je uteha. Potrebne su joj oštre reči ljubavi. One, istinske, nesebične, koja će njene strahove saseći pri prvom nicanju iznad zemlje, ne dozvoliti mu da se razgrana, ne dozvoliti mu da je obuhvati svojim granama i čvrsto stegne, ponese…u neke crne visine i potom pusti, da padne, duboko, u ponor bez izlaza…
Odlučuje da ubrza do kraja puta. Preuzima rizik neizvesnoti. Stiže do njega i negde…u daljini…kroz izmaglicu…nazire pomoć…toliko željenu, toliko potrebnu…i kreće ka njoj, laganim, pomalo nesigurnim ali istrajnim koracima. Jer na drugom je kraju čekala sreća.

Da li su uistinu deca uvek dobrodušna?!!!

Uopšte mu nije bilo jasno kako je to moglo njemu da se desi. Njemu, koji govori engleski od pete, šeste godine, njemu, koji nije ni išao na časove engleskog jezika, niti je ulagao neki poseban napor da ga nauči. Jednostavno, počeo je da ga govori…crtani, ne crtani, ali govorio ga je čak i gramatički dosta ispravno. Njemu, koji je prvi i drugi razred osnovne škole proveo u društvu malog Amerikanca baš iz tog razloga, mogli su da razgovaraju na miru o čemu su hteli…engleski, naravno. Njemu, koji je u društvu sa tim dečakom imao još dve drugarice i koji i dan danas, u četvrtom razredu, kada se nadju, pošto više ne idu u istu školu, pričaju engleski.Bojice
Jednostavno, ne razume. Dobio je jedan. Naravno, ljut je zbog toga jer smatra da je nepravedno. Možda i nije napisao ispravno brojeve od jedan do deset. Možda, istina…ako je tako i jeste zaslužio jedan, ali i dalje ne razume kako je to dozvolio sebi i to ga čini nervoznim, tužnim, čini da ga sramota izjeda, mnogo jače nego ocena.
Deca, deca kao deca, jedva čekaju da pronadju slabu tačku onome na koga su zavidni, ma iz kog razloga. Deca kao deca, zadirkuju svakoga ko se zadirkivati da. Pa pri tome još, ako je reakcija više od očekivane tim bolje. Njihovo zadirkivanje uzima maha i oni se pronalaze u tome, to je njihovo zadovoljstvo, smisao njihovog dana, da unesreće neko dete, koje je možda malo drugačije od njih. Neko dete, koje drugu decu ne zadirkuje. Neko dete, koje samo želi da ga ne zadirkuju. Neko dete, on, koji je toliko emotivan, inteligentan, spretan, osećajan, a opet…toliko izgubljen. Toliko nesnalažljiv u društvu. Neko dete, on, koji ume da kaže za dobro dete da je dobro dete, jer je zaista dobro dete, a ne dete interesantno zbog svog bezobrazluka, zbog svoje pakosti, zlobe i zavisti. On, koji samo želi da ga ne diraju i prihvate kao takvog kakav jeste. Onog momenta kada bi ga takvog prihvatili, njegov bi bes bio mnogo manji. A bes se krije u njemu. Bes, neobičan bes, bes valjda na sebe samoga, bes, što ne ume da promeni svoju reakciju, bes što je nemoćan. Bes što ga namerno čine nesretnim.
Ali, daje sve od sebe. Trudi se. Dobar je. Mnogo je mirniji. Ipak to njemu polazi od ruke. Ima mladjeg brata, tu je, smišlja plan za njega. Kako da pomogne starijem bratu. Jer…zadirkuju ga. Diraju ga. A on…on je tako pažljiv prema njemu. On, koji ide u školu po mladjeg brata i dolazi kući po hladnoći  u majici kratkih rukava jer je bilo hladno i obukao ga je da se ne bi prehladio.
I dalje ne razume. Zašto njega? Zašto je on zaslužio da bude upisan u dnevnik? Zato što je učiteljica engleskog čula njegov udarac šake o sto? Udarac, koji jeste bio udarac besa, ali bes iz nemoći…bes koji su izazvala deca koja su se radovala njegovoj jedinici. Ne razume…ako je on upisan, u redu…ali zašto nisu i oni? Da li je to pravedno? Njemu beleže tragove lošeg vladanja, njemu, a on je samo dete koje ne zna kako da se izbori sa drugom decom. A sutra, kada izadje na ulicu, isto će ga to dete presresti, ponovo će početi priču od neki dan, izazivaće ga, na putu, počeće da ga šamara…on će početi da beži, ovaj će ga juriti i neće biti ništa…on će doći kući uplakan, potrešće ga groznica tuge, a ono će nevaljalo dete doći kući sa osmehom, njegovi roditelji neće ni slutiti šta se dešava, jer, bilo je na ulici i to nikoga ne zanima…

Jedan običan čovek

Sela sam sa namerom da samo malo lutam po internetu, „da vidim šta novo ima“, kao ono…u toku sam sa svim i svačim, pa da nešto ne izostavim. Nešto mislim, imam par ideja o čemu mi se piše, ali…da li pisati ako baš nisam raspoložena za to ili ipak ostaviti za neki drugi dan i neki bolji momenat? O čuvenom Majkl Džeksonu mi se ne piše, mada je to sada hit tema. Ne piše mi se o njemu, a ipak ga pominjem. Nije da mi nije žao čoveka, u stvari, ako ćemo iskreno, kao čoveka i nije…pa nisam ga ni poznavala, niti sam kafu sa njim pila, a takodje ni ovce čuvala. Kao čoveka neka ga žale oni koji mogu reći da su provodili vreme sa njim, sada da li lepo ili ne, to znaju oni sami. Kao umetnika – njemu svaka čast…nije da sam pratila njegovu muziku, i da sam nešto sekla vene za njim (nisam ni za kim – doduše, sreća pa sam kukavica, a i ni za kim mi se nije baš ni krv prolivala, a uz to još i padam u nesvest)ali hajde…kažu da je mnogo doprineo u muzičkom, pa i plesnom svetu, pa da im verujem na reč. Što se mene tiče, imao je OK pesama i to je to. Dalje, ne žalim ga kao čoveka koji je uništio sam sebe stremljenjem da bude nešto što nije. Sad, da li je on smatrao da treba da bude ono što je pokušavao da bude, ili je mislio da je rodjen u pogrešnoj koži, telu, sa pogrešnim nosom i pogrešnom kosom, ne znam, niti ja, niti naučnici, možda ni njegovi najbliskiji. To je znao možda samo on, a možda čak ni on. Bojim se…na tom se putu negde izgubio, i što je dalje išao, to mu je teže bilo naći izlaz odatle.
U celoj priči, naravno, i on je samo običan čovek, kao što su i sve ostale poznate i ekstra poznate ličnosti, pa tako ima svoju porodicu, kojoj je jednako teško, niti manje, niti više, nego ljudima koji su svetu nepoznati, a jednako tako gube svoje najmilije. I povorke na ulicam, histerije mladih devojaka, koje govore kako im je neizmerno značio, koje liju suze za njim, posipaju cvećem ulice…ne mogu reći lep prizor…jer uglavnom prestanak kucanja srca, sa nemanjem šanse da se ikada više njegovi otkucaji  ponovo osete, ne može da bude lepo, niti prijatno…ali, da kažem, ipak, lepo je odati počast nekome ko je zaista vredeo.
Jedino, koliko li je ljudi još sa ovoga sveta otišlo, a da se njihov odlazak nije ničim obeležio? Ne govorim o kamerama, ne govorim o svetskoj pažnji, novinama, predsednikovom iskazivanju saučešća…govorim o najobičnijoj…pažnji.
Ne volim dvoličnost, ne volim zabune, ne volim ljude koji danas pričaju jedno, a sutra već to poriču, ne volim laž (u stvari, koga uopšte briga šta ja volim – ne volim), pa bih tako i ja lagala da kažem da još pre par dana nisam surfajući po internetu gledala njegove fotografije, u stvari, fotografije nečega što je on (uz pomoć lekara koji su se tu verovatno dobro omastili) napravio od sebe. Nije to sada moj zaključak, o tome se uvek pričalo kada bi se pomenulo njegovo ime, u zadnje vreme, mnogo više nego o njegovoj muzici.
I sada svi, odjednom, samo zato što je prestao da postoji, barem njegovo telo više ne živi (kažu, njegov će duh zauvek živeti,…verovatno jer je bio poznat, a mi nismo…ko zna šta će se sa našim desiti)pričaju samo o njemu, o njegovoj važnosti, o njegovoj dobroti, o njegim uspesima (pa evo…pišem i ja, i ako sam počela sa time da mi se o njemu baš ne piše). Svaka radio stanica sada, odjednom, opet, samo zato što ga više nema, pušta njegove pesme, čupaju ih iz naftalina, ili gde se već drže te stare, dobre pesme…Mnogi sada ponovo uče ili tek prvi put uče korake i glumu iz spota „Thrilerr“…da mu ukažu čast i da ga ispoštuju kao umetnika.
Moram na ovo da primetim…gde su bili dok je bio živ? I zašto tek kada neko umre, o njemu počinje da se piše lepo? I zašto nekome treba zagorčati život, samo zato što je drugačiji? E taj deo priče, biti drugačiji i ne biti prihvaćen, dešava se i onima, manje poznatima, sa tom razlikom što im se ni nakon odlaska na neko drugo, sad bolje ili lošije mesto, ne ukaže pažnja, niti licemerstvo, pričom o tome kakve su sjajne osobe bile.  Ne znam…jednoga dana, kada za mene više ne dodje sutra, volela bih da ljudi, ako takvih bude uz mene…kažu, istina je, bila je veštica svoje vrste, istina je…bila je zolja, bila je teška, osetljiva, ponekada uvredljiva. Istina je…bila je drugačija, nije baš bila najbolja, ali nije bila ni tako loša. Imala je svoje dobre i loše dane. A ne tu da me neko upakuje u celofan i priča kako sam bila divna i fantastična…No, to sada na stranu, nešto mi se ne odlazi još…..(mislim… procene su da bih do prosečnog ljudskog veka mogla da maltretiram ljude još narednih četrdeset godina…)no sada, poenta je da je tog, običnog čoveka, kome je uz to bilo zanimanje da bude umetnik, a osobina jednostavno – da je drugačiji….trebalo poštovati i za njegovog života, jer malo će mu šta sada ovo značiti.

I…ipak sam pisala o hit temi…možda sam i ja ipak samo obično, dvolično biće…

Kako sačuvati veče?

Šta znači biti nervozan kao ker? Nije li to malo nepravedno prema prijateljima nam našim najboljim? Sad je li to jako, izuzetno, najstvarno jako nervozno, ili uopšte nije nervozno?
Šta ja znam…vidjala sam svakakve…kerove. Najnervozniji su oni mali, što valjda nedostatak telesne mase nadoknadjuju visinskim arlaukanjem iz sveg glasa! Mislim da bih tu uvrstila čivauve (čivave, ili kako već). Tako da…danas bih se slobodno moglo družiti sa njima.
Slobodno nazovimo ovaj tekst agresivnim nastavkom na jučerašnji. Tada sam još bila opuštena i sretna u isčekivanju manguparije da se vrati. Nije to da sad da meni njegov mangupluk nešto kao nedostaje, nego…ono…galama mi je u glavi, mnogo mi se duša tuda smuca, razgovaram sa računarom…pa sam donela i drugi…kao, nije mi dosta ovaj jedan, nego da se umrežim, pa da se Kokica i Sanja lepo druže! I ova moja deca, mladi naraštaji…baš su me danas znali ostaviti i uputiti se kod oca im njihovog dragog što odluči nakon pet nedelja da navrati u Suboticu nam našu trulu (njegove reči, ja bih mu najradije u usta skočila za takvu izjavu!)
Da li nervozan kao ker znači imati nešto u grlu što te guši, al ne ono kao da je neko obmotao šake ti oko vrata, pa steže, nego ovo bre gura iznutra, pa hoće da izadje. I tako…izlazi u vidu ovih nasumično nalupanih slova, koja tako čine jedan užasan tekst napisan nekom panikom i strahom, koja nastaje kada ne krene sve onako kako smo to mi zamislili.
nenervozni pasNešto smo ovih dana provlačili kroz redove nedostatak vremena. Eto, ja ga sada, danas, imam. Eto, a ja sada, danas, ne znam šta bih sa njim.
Mogla bih krenuti od kućanskih obaveza komada mnogo, ali zaista se nikako ne uklapam dobro u šemu domaćica koje petkom zajaše na usisivač, pa kada i sjaše, uhvate krpu za prašinu u ruke, pa sa njom mlate po kući, dok ne izližu sav nameštaj. Pa posle, pošto su ga toliko izlizale, treba mu vratiti sjaj, pa onda razvale duvati Pronto po celoj kući, pa sve do parketa, pa se onda svi ostali sapliću po istom tom, klizavom parketu, ali šta ima veze…važno je da blista. Nije da ih ne obavljam, ponekada se uzbunim, pa uradim…ali dok mi mangup na tv ne napiše „obriši me“, ja ga i ne obrišem. Istina…možda malo zavrnem nosom (imam i čime, hvala na pitanju), ali što jes, jes…posle su svi snimci legalno nabavljenih serija sa interneta mnogo bolji i jasniji!
Mogla bih pozvati prijatelje koje dugo nisam čula, a još manje videla…ali sve mi je nešto i slušalica teška…nije da ne želim.
Mogla bih igrati igrice na računaru, dočepala sam ga se, dočepala sam se oba, doduše…al ne ide mi, nije mi gušt ovako, kada mi je sve na izvol´te.
Mogla bih raspaliti muziku do daske, ali lepša mi je tišina, a nervira me tišina.
Mogla bih pisati nešto pametno, ali ni to mi ne ide. Možda bolje da sam ćutala, barem tako kažu, ako nemaš šta pametno da kažeš, a ti onda ćuti.
Od svega što sam mogla, a nije mi se dalo, uzela sam pregledati fotografije iz naftalina, pošto se na Facebooku zakuvala simpatična žurkica na račun fotki moje drage sestre (čitaj lakumić) iz doba osnovne škole…pa sam nešto osećala grižu savesti (ne preterano jako izraženu) da se samo na njen račun smejemo. Od svega, dakle, odlučila sam odabrati par sočnih (ne XXX sočnih, takve ne bih mogla imati baš i da hoću, nedostaje mi glavnih atributa, a nekih imam viška), i odabrala sam jedno pedesetak takvih. Mislila sam da je to uži izbor. To me je dovelo do zaključka da sam veoma zanimljiva osoba za ismevanje, što bi, dakle, pružilo im povratnu satisfakciju za sve šale nanete na račun pomenute grupice iz osnovne škole ovekovečene na fotografiji sumnjivog kvaliteta.
Bilo je tu i nekih zafrkancija na račun gore pomenutog lakumića i metle, pa sve tako redom, i onda sam nabasala na jednu svoju, materijalni dokaz da jesam veštica. Jašim je sve u šesnaest i sedamnaest! E sad…to bi bilo lepo videti, ali džaba, džaba (toliko sam polupana da mi svira u glavi „Jer ti si zmija, a ja sam žaba, žaba….“), jadna je Kokica ostala kratke pameti, nekako sam još i pronašla žicu za prispojiti se uredjajem zvanim skener na utikač koji će mu dati malo strujice, ali šta dalje? Izem ti wireless skener i nedostatak wireless majstora u blizini!!! I tako, gledam ja skenera, on mene uopšte ne gleda, gledam onih pedeset fotografija iz užeg izbora, a one ništa…ćute, i izem li ti, što nisu izmislili digitalni fotoaparat već tamo neke osamdeset i druge…
Znači, polako mi presušuju ideje. Sklonila za početak jedan računar, sklonila fotografije koje nisu bile dovoljno sočne (jesu bile vrlo zanimljive…ali ne dovoljno), one dovoljno sočne ostavim negde na dohvat ruke, ako se u medjuvremenu prosvetlim kako da ih uguram u računar (dobro, šaraf znam odvrtiti ipa ih ugurati u onu kutiju, ali sumnjam da bi bile vidljive na facebooku…), sednem za preostali komp u dečijoj sobi…i šta sad?
Veče pre juče, da ne kažem preksinoć…sam tako pametno iskoristila…kao da mi nije dosta posla i excelića na istom, nego sam se tada upustila u ludu zabavu do pola dva izjutra praveći obračun neizmirenih obaveza jednog čoveka prema jednoj ženi, koji ništa zajedničko sem dece nemaju, a po osnovu potreba iste te, male dece (ni neću da izgovorim ime toga, toliko mi to muči život), malo u evrićima, malo dodavajući kursne razlike zbog prentih obaveza iz ranijeg perioda, pa sve do u 0,04 pare neslaganja nakon svih izvršenih provera…pa posle mislim se…čemu to? Utrošila dva sata, barem, da sve tačno izračunam, da ne zakinem ni sebe, a ni onu drugu stranu…pa opet…šta ću sa tim? Samo da gledam kako sam pametna (pucam od pameti) što sam to napravila, i kada se toga dovoljno nagledam, mogu lepo pozadinski deo kada zabraoni da obrišem.  Čak ni za to nije dobro, onaj fotokopir papir prilično je krut u te svrhe. Gledam, pa me i to nervira.
Sada već polako crpim sve mogućnosti, a znam šta će sutrašnji dan da donese…neko bolje raspoloženje i euforiju da se obave sve obaveze nastale današnjim nemanjem pojma šta sa vremenom, i onda ću opet, sutra, vikati kako nemam vremena ni za šta, a kamoli za opuštanje.
A lepo sam mogla samo knjigu koju čitam već najmanje četiri meseca,( jer zadnja tri i po je brzina čitanja otprilike rečenica na dan) da otvorim, pa koliko pročitam, pročitam…u najgorem bih slučaju zaspala uz nju…i probudila se sutra, oslobodjena neke napetosti današnjeg dana…ponovo isčekujući mangupariju da mi dodje ostaviti otisak stopala na dvd-plejeru (jes da u Vukovo vreme nije bilo istih…ali mislim da bi voleo da ovako bude napisano)…toliko…idem ipak otvoriti knjigu, ili gledati Eddy Murphyja u Policajcu sa Beverli brda…


Skrivena tuga u duši malog deteta

Ustaje sa pitanjem: „Mama, je li sad kasno posle podne?“ Odgovaram mu: „Nije sine još, ne sekiraj se, reći ću ti kada bude vreme.“ I tako…malo miruje, pa ponavlja pitanje, dobija isti odgovor. Pun energije, priprema sobicu za svoj dogadjaj, za svoj dan, koji je isčekivao još od prošlog, svog dana, rodjendana. Namešta krevet, posprema igračke, razgovara sa bratom, dogovara se. Pun je strpljenja i pun je očekivanja.

U stanu se oseti miris peciva, jedna za drugom tepsije se redjaju…da svima bude dovoljno. Silaze povremeno, udahnu miris dešavanja u stanu, miris slavlja, obilaze, gledaju, traže svećicu…maleni planira kako će je on smestiti na tortu, jer sada on to već zna, može, velik je. Na njegovu tortu…slavljeničku. Planira šta bi se mogli igrati, kako da zabavi decu, svoju decu, tako on kaže. Planira kako da bude dobar domaćin i isčekuje….i ponovo pita…da li se bliži kasno posle podne? Dobija sličan odgovor, još malo sine…budi strpljiv, doćiće i tvoj momenat. Strpljivo prihvata odgovor i mirno provodi minute, sate do tog vremena.

Stigli smo sa tortom, koju su mu majka i dida za njegov dan, njegovo slavlje priredili, sretan je, zagleda je, da li će se svideti deci…i ponosan je, na svoj dan, svoju tortu i svoju decu, koja će doći da sa njim podele trenutke njegove sreće. Sklanjamo tortu na sigurno, pod prozor i promaju, da se ne istopi…da ostane lepa sve dok drugari ne dodju, jer je velika, ne stane u frižider. Da bude dovoljno za sve, naravno…da niko ne bude tužan.

Posedam ga u krilo i zamolim starije dete, da me malo poslušaju, da se dogovorimo…Kada dodju deca, njegova deca, da zaborave na nesuglasice, da se ne svadjaju, da pokažu svoje igračke, da podele sa njima to što imaju, da se zabave u njihovoj sobici, maloj doduše, ali njihovom carstvu…

Polako se oblačimo, u svečano naravno, da bude lep i za devojčice koje će doći. Još jednom se preslišavamo o pozivnicam koje je podelio, da li smo napisali vreme, mesto, telefon i sve što je potrebno. Još ga malo zezamo kako će od nas dobiti gaćice i potkošulju na štrafte (mogao je da bira čak i boju). Prihvata šalu, čak postižemo sporazum da ipak ne bude potkošulja, nego vojničke bermude i majica. I sretan je, ima osmeh na licu. Jer, blizu je…uskoro je vreme da stignu njegova deca.

16.oo vreme za slavlje. Užurbano se kreće po stanu, kaže, čini mu se da je čuo nešto u hodniku…
16.10 osmeh mu je i dalje na licu, sada pokušava da proviri kroz vrata na hodnik…da li dolaze njegova deca, opet, učinilo mu se da čuje glasove u hodniku.
16.20 sada već osećam ono što sam osećala cele nedelje, strah, paniku…ali ne izgovaram glasno. Uzimam ga u krilo, mi se odrasli krišom gledamo, oči govore više od reči.
16.30 suze mi pune oči, ali pokušavam da ih zadržim tamo gde jesu, mali mi sedi u krilu i osluškuje, kao da mu se čini da dolaze njegova deca. Dejan ga podiže, želi da proviri, možda će on bolje videti…da je hodnik prazan.
16.45 neko kuca na vrata, moja sestra sa porodicom, stigli su mu brat i sestra, kao spas u poslednji čas, da malo odagna tugu, i ne dozvoli joj da mu pokvari dan, njegov dan. Otvara poklon i poziva ih na igru. Provala suza iz mojih očiju. On ih, nadam se, ne vidi. On se odlično drži. Igraju se, braća i sestra…uživaju u njegovom danu, njegovom slavlju. I dalje povremeno osluškuje kretanja u hodniku, ali ne žali se, samo pazi na svoju decu, ako dodju, da ih čuje.
17.50 njegova deca i dalje nisu stigla, nikakvi se koraci hodnikom ne čuju. Donosimo tortu, sa promaje, uspešno sačuvanu da bude lepa i ukusna, da počasti goste. Namešta svećicu na nju, sedam godina, nameštaju se, on, braća i sestrica, duva svećicu i želi želju. Dejan se šali sa njim, sigurno je poželeo potkošulju i gaćice i namiguje mu, sad već znamo, moraćemo mu dati poklon ranije nego što smo planirali, da zaboravi, da ne oseti, prazninu…koju su mu donela njegova deca svojim nedolaskom, ni jedno dete…..tuga…On sa osmehom kaže, pa nije baš potkošulju, namiguju jedan na drugog i u vazduhu crtaju helikopter…na daljinski…san snova za njega.

Dune svećicu, pa onda svi zajedno, pa tako redom. Sestra fotogafiše, beleži uspomenu na njegov dan, šogor se trudi da osmehom i uz mnogo priče zataška nedostatak, njegove dece…tu smo mi…tu su mu braća i sestra. Ponosno jede svoju slavljeničku tortu i moli nas da malo ostavimo,…ako ipak neko dodje…da ne budu tužni…da za njih nije bilo…

Svi zajedno, što deca, što veliki momci, odlaze u njegovu sobu za žurkicu i igraju se, stvaraju galamu, hajku, zabavu, voze aute u nekoj kompjuterskoj igrici, i on ima osmeh na licu…i dalje…hrabro…

I oni veliki koje smo zamolili da dodju sutradan,…jer biće gužva, malo je mesta, ne možemo stati svi odjednom, dolaze na brzinu, samo da oseti da se nešto dogadja, da ga usreće, i on se raduje, raduje se i peškiriću i šamponu (jer…deca će doneti igračke…pa da budemo praktični…), sretan je, i negde duboko potiskuje svoje pitanje, zašto njemu deca nisu došla na rodjendan?

Zovemo ga do nas, ko veli, stiglo je vreme da mu poklonimo te vojničke bermude i majicu…silazi sa osmehom na licu, nada se nečem drugom, ali ima osmeh, pružamo mu helikopter na daljinski, i sretan je, jako je sretan, igramo se, galamimo, svi uživamo u zujanju onog ludog helikoptera….samo da prekrijemo tugu….

Pitanje ostaje, zašto?