Šta je alimentacija?

U rečniku nepoznatih pojmova, pa u nekoj slobodnoj definiciji, to bi bilo otprilike ovako: „Alimentacija je nešto poput čupanja zdravog zuba odbeglom roditelju“.

U životu pak, alimentacija bi bila novčana nadoknada za izdržavanje dece TOG roditelja koji treba da plaća pomenutu nadoknadu, a nalaze se pod starateljstvom drugog roditelja.

U očima TOG roditelja koji treba da od svoje slobode otkine novčanu nadoknadu – ista se smatra nadoknadom za učestale frizure ONOG roditelja (pretpostavka da je ženski roditelj ali što da ne i obrnuto), za praćenje poslednje mode istog – ONOG roditelja, za šminku, manikir, pedikir, lude zabave, ispijanje kafe sa drugaricama, sportske kladionice, ispijanje piva do ranih jutarnjih sati, kotliće, roštilje, ljubavnice, ljubavnike…

U očima ONOG roditelja, smatra se uzročnikom prosjačenja od TOG roditelja koji treba da je isplati.

A šta kaže zakon? U suštini, alimentacija bi trebala da pruži podršku roditelju, koji ima starateljstvo nad decom, neku vrstu sigurnosti, odnosno, učešća u „troškovima“ koje isti taj roditelj koji odgaja decu (pri tome mislimo kod koga su deca) ima u njihovim svakodnevnim aktivnostima a jednako tako i potrebama zdravog odrastanja, razvoja, druženja i obrazovanja. U principu, to podrazumeva kako kupovinu obuće, odeće, igračaka, knjiga, plaćanja članarina za aktivnosti na kojima dete učestvuje, tako i učešće u troškovima struje, grejanja, vode, hrane, telefona, interneta…i svih drugih, danas, svima nama podrazumevanih potreba.

Ovo poslednje, naravno, zvuči grubo, suvoparno i poput „cene koštanja“ deteta, ali, realnost je na žalost ta, da nas sve to prati kroz život i sve to neko, negde, očekuje od nas da platimo.

ONAJ roditelj bio bi najradosniji da ne ovisi o prosjačenju od TOG roditelja. TAJ roditelj, bio bi najsretniji da ništa ne mora izdvojiti za svoje dete ali da se pri tome, može dičiti istim, njegovim ili njenim uspesima, radovati se kako zdravo raste i kako ima sve što je potrebno za normalne uslove današnjice.

Da se razumemo, ako ne pre – onda sada pri kraju. Ovo je banalizovani opis alimentacije kao nečeg lošeg, što nastaje kada roditelj koji treba da odvoji novac iz svog novčanika za svoje rodjeno dete, odbija da shvati da je to nešto najnormalnije i da bi još normalnije bilo da ga zakon na to ne mora primoravati. Tada, onaj roditelj koji ovisi od iste te alimentacije, bude bačen u ralje očajnog osećanja da mora da prosi za pomoć svojoj deci od roditelja iste te dece. Takodje, biva osudjen zbog svoje istrajnosti u tome.

Neki odustanu na pola puta, jednostavno – nemaju se snage boriti za nešto za šta je suluda i ideja da je potrebna borba. Neki – ne odustaju i bivaju smatrani za veštice, vešce, zle ljude, gramzive ljude, proračunate ljude, ljude bez razumevanja…

Nema razumevanja kada je u pitanju dobrobit dece. Alimentacija je pomoć njima i oni imaju pravo na nju.

Svima koji se opravdano nadju povredjeni ovim tekstom, moje iskreno poštovanje (mada…koga briga za moje poštovanje…), jer to znači da vode brigu o svojoj deci bez da ih neko na to primorava. Takodje, ne vode brigu samo rečima već svojim delima i svojom ljubavlju pružaju deci zdravo detinjstvo.

Kokicina bistroća

Čekajući na pravo vreme i prave stvari … rizikujemo da ne dočekamo ni one ne toliko prave, a opet toliko lepe trenutke u životu. Nikada nije pravo vreme, jer pravo vreme je upravo sad. U prevodu – ne znamo da li će nas sutra pregaziti tramvaj dok sedimo na ONOJ šolji i obavljamo radnju, pa čak i ako to bilo na trećem spratu bez lifta 😉

Korak u Kokicin svet

Isčekujući neprestano nešto o čemu bih pisala, primetila sam da u stvari – ništa ne pišem. Pa zar se ništa ne dešava? OOOda…dešava se. No, razmišljala sam nešto. Mora li se moj blogovski svet svesti na priče iz života? Toliko sam emocija ostavila u svojim pisanjima, što ne žalim, naravno…ali, ima tu toliko intimnih momenata, naročito vezano za moju decu, koje jednostavno – ne želim da iko da sebi za pravo da preispituje. Pod broj jedan – uvek će biti neka mama koja sve radi najbolje i baš kako treba. Pod dva – ja nisam od tih mama i spremna sam to da priznam. Pod tri – ako ipak objavim nešto tako lično, logično je da ljudi čitaju i imaju svoj stav.

Dakle – šta mi je činiti? Ništa, baš ništa, nastaviti tamo gde sam stala ali želim da uobličim ovo, moje, naše mesto u svetu u nešto što nisu samo priče, jer to nije ono što sam ja. Jeste…ali još mnogo toga jesam ja i zašto ne bih i to podelila sa svim dobronamernim “svratiocima” (znam da reč ne postoji…ali šta me briga…) na ove stranice  jedne kokoške kojoj se tepa? Čekajući “pravi” tekst, koji nikako ne dolazi, shvatih – pa zar mora biti samo tekst? U to ime … živeo update WordPress – a, iskoristiću punim plućima sve novine koje sa sobom nosi… foto post, video post, link post, … i sve po redu. Pa… da krenem, upravo napravih prvi Korak u Kokicin svet.

Braćno savetovalište

Nisam štrocnula slovo. Nije bračno savetovalište…u potrazi sam za braćnim savetovalištem! Postoji li tako nešto? Išah…slušah…primenjivah…sve savete…sve dobre, zaista dobre savete. Trudih se. Trudismo se. Ima li rezultata? Bilo je. Sada…neki novo – stari momenti.

Borba. Kao borba dva pitbul terijera u ringu samo bez navijača zakrvavljenih očiju koji bi ih još više razjarivali u želji za krvlju, pobedom, novcem. Ne. Samo borba dva brata za položaj boljeg, pametnijeg, jačeg…Izazvana? Čime?

Ne znam. Nisam pametna. Nisam mudra. Nisam dovoljno jaka. Pričam samo iz svoga ugla kao majke. Svako tu ima svoj ugao posmatranja. Stariji ima svoj ugao…koji obuhvata drugačiji sadržaj nego ugao mladjeg koji obuhvata neki sasvim drugačiji prikaz dešavanja. Pa onda…ugao Dejanov, koji možda ima najširi vidokrug ali koji opet, sam početak ugla ne može da doživi onako kako ga ja doživljavam…a nas dvoje zajedno ne možemo sve doživeti onako kako to deca doživljavaju.No, da sada sve ostale izuzev nas četvoro izostavim iz ove neobične analize, pošto se bojim da bismo se izgubili u lavirintu bez šanse da se zdrave pameti iz istog izvučemo.

Veliki brat…večiti filozof. Inteligentan…da, veoma. Svestan toga? Ooooda, previše. Emotivan? Da, no na prvom mestu njegovih emocija nalazi se on pa onda stižu ostali. Grub zaključak jedne majke? Nije, realan je. Osetljiv? Da. No, realno…a ko nije? Razumevanje za druge? U veoma tankim crtama…

Mali brat. Mali živac. Da, jeste. Medjutim…inteligentan? Jeste. Svestan toga? Ne, nikako. Emotivan? Prilično. Osećanja prema drugima? Previše izražena. Vera u sebe? Ravna nuli. Izazvano okolinom? Rekla bih – da. Konstantan osećaj manje vrednosti – izuzetno prisutan.

Da li smo pogrešili? Da li smo previše isticali starije dete i time nametnuli manjem osećaj da nije dovoljno dobar, dovoljno vredan, dovoljno inteligentan…? Nismo. Stariji dečak uradio je to sam, na žalost. Večito ugrožen u školi od strane druge dece, osećao se dovoljno slobodnim i jakim da kod kuće nametne svoj položaj jačeg i da se u odnosu na mladjeg brata postavi kao „glavni“ ako tako nešto uopšte može da postoji. Večito namećući sebe kao pametnijeg i sebe kao sposobnijeg, izazvao je u mladjem bratu osećaj bivanja u večitoj senci. Mladji se dečak, opet…isticao sposobnošću da oseća druge, da oseća kada su tužni, da se bori za pravdu, da upada u nevolje braneći drugare. Ono što je očekivao, podršku i sigurnost od starijeg brata, nije dobio.

I…dokle smo stigli tim putem? Do konstantnih svadja, nadmetanja, ko je pametniji, ko je jači, ko ima više prava, zašto je jedan stariji, on bi da bude mladji, onaj mladji hoće da bude stariji…i tako u krug.

Mi odrasli? Pita li neko nas za naša osećanja, našu snagu da se borimo sa tim….naizgled jednostavnim problemima? Jesam li na ivici živaca u nekim momentima? Jesam i ne stidim se to da kažem. Neka mi se pohvali jedan roditelj koga ne bi pogodilo i povredilo da posmatra rodjenu braću kako konstantno ispaljuju varnice jedan ka drugom…a danas – sutra, treba da budu oslonac jedan drugom u životu koji nije ni malo jednostavan i lak za upotrebu.

Ne znam…toliko toga htedoh još reći, napisati ali ne vidim svrhu. I onako nas večeras, sutra…opet čeka ista borba. No, tužno mi je to što moram reći, priznati da je to borba, kada je život nešto predivno zamišljeno a preslabo ostvareno. Mogli bismo toliko toga…ali, sami sebi oduzimamo te mogućnosti…tužno…zar ne?

8. mart – Dan obešenih kUranfila

…slikovito ga vidim – spreman za osmomartovsku akciju…2 štipaljke…već naoštrene. Najlipče odilo…iliti najsvečanije odelo, češalj u levi džep, na dohvat ruke, kolonjska voda Pino nešto…štraftu vuče do podruma…bicikl isparkiran i pokret, akcija, kreni!

Opkoračuje bicikl, pre toga je uspešno zakačio onim pripremljenim štipaljkama pantalone…ne daj bože da mu se „ukenjače“ na biciklu. Kreće, mota, hvata zalet….maštovito juri ka (pre)prodavcima rezanog cveća u celofanu, koji vrlo povoljno, samo za njegovu dragu (i njih još hiljadarku) nude veoma maštovit poklon – crveni karanfil, nešto kao…simbol Dana žena. Osvrće se….razmišlja…koliko žena ima na spisku? Mala pauza, ruka u džep, češalj, potez po glavi, ruka, češalj, ruka, češalj…e takoc, sada je u top formi. Sa ponosom kupuje 10 komada za deset sretnica koje ga nestrpljivo isčekuju…

Za to vreme…negde…u nekoj firmi…Dan žena uveliko se zahuktava. Žene – rade. Rade – na svojim radnim mestima. Ima ih nadrndanih, koje bi volele da godina ima 364, sa prestupnom 365 dana…i da je baš taj…8. mart, dan koji izostaje iz svih kalendara. Medjutim…aaaa, nemojte tako…tu su i fine dame, ponosne na dan za koji se žene izboriše (mamicu im njihovu da im mamicu)….Svilena bluzica jedva je sačekala da iskoči iz ormara, to se središe nokti, to se nabacila šminka, to se sredila kosa u stilu tapirung varijante gde ni muva ne ostaje živa kada je nadleće…Stigle su na posao ponosne – jer ovo je njihov dan.

Ali but, izem li ga…oseća se nedostatak muških jedinki u istoj…tamo nekoj firmi. Šta će jadni….sav teret tog praznika pao je na njihova jadna pleća…sve moraju pripremiti, organizovati, kupiti, pokloniti, poljubiti, čestitati…Šta će….opet…jadni, jel…žrtvovaše se i odoše u prvi bircuz da se izdogovaraju, razmene iskustva, malo oraspolože. Naravno, pri tome, njihov jedini, nesebični cilj je – zadovoljiti i usrećiti pripadnice lepšeg pola povodom i dalje…njihovog, jel…praznika.

…onaj sirotan sa štipaljkama, opet…ima problem. Previše je želeo a nije mogao, pa je posustao…stao malo da se odmori, odložio kuranfile na bicikl i ušao…oooo…gle slučajnosti, u neku tamo birtiju, kad ono, muško društvo komada mnogo. Priključi im se i zaboravi se malo, nije to lako…treba prikupiti snage, energije….treba sve te žene usrećiti. Nabacuje dodatni šmek na sebe, divan miris ispijenog piva na usnama muškarčine nam naše….Spreman je, sada može, karanfilčići jadni više ne mogu, posustaju polako, no…što se njega tiče…dobro je to, važno je setiti se.

Žene i dalje – rade. Onoj se gospoJi malo uflekala svilena bluza jer joj je mašina bljucnula malo ulja na nju….no, nema veze. Bila je prava prilika da se pokaže u punom svetlu i ona je to uradila! Biće druga bluza ali prilika…neće…

Dan prolazi, muškarci veseli, oraspoložili se pripremajući beskrajnu sreću – sreću – radost svojim koleginicama, ženama, mamama, sestrama, ljubavnicama, ….pa sve tako redom. Dan prolazi, žene…pomalo tužne, previše očekujući – premalo su dobile. Dan – kao i svaki drugi.

Na šta se sve svodi? Muškarci proslave, žene odrade. Pregršt bespotrebnih poklona koje niko ne voli. Muškarci jer im je smor što moraju da ga kupe i ako im je to teret a ne zadovoljstvo, žene – jer dobijaju brdo poklona koji su poklonjeni samo da bi zadovoljili neku očekivanu rutinu. Aman ljudi…čemu više? Čemu proslave dana žena, dana zaljubljenih, dana veštica ili već čega…Ako sam zaljubljena, zaljubljena sam svaki dan, ne kada mi kalendar to naredi…ako sam žena, pa bre…valjda sam žena i juče i sutra a ne samo danas….ako sam veštica (a jesam) veštica sam 24 – 7. Fuj, ne volim nametanje i baš zato uporno častim 8. mart masnom kosom i patikama 🙂

Ali,…medjutim…ne i ovog 8. marta. Ovaj volem i jedva ga čekam. Mangup časti. Toni peva. Mi idemo. Jupi, jupi, hura, jeeeeeeeeeeeeeeeeej!!!!

P.S: naš siroma na biciklu je odustao, legao malo u žbunje da se odmori…nema veze…stići će već kući u neko…gluvo doba noći, ko zna…možda mu se draga ipak obraduje…

(Ne)opravdano odsutni – za ceo život

Na šta ljudi spadnu da pišu jadikovke svojoj deci? Žal nad svojom sudbinom koju su pri tome sami izabrali? Šta dobiju od toga da unesu nemir u njihova srca, a pri tome ništa lepo nisu učinili za njih proteklih…najmanje 120 dana? Šta dobiju od toga da se ponašaju kao da je sve u redu, kada ništa nije u redu? Da im pričaju priče kako je njima teško, kako pate, kako ….a da pri tome ne mogu, niti će ikada moći, razumeti kako je toj deci!

Znate šta, vi…koji odgajate decu na daljinu…nekom telepatijom ili ko zna kakvim natprirodnim moćima…oprostite mi ali…ovaj put zaista više ne mogu da biram reči, da tražim celofan za pakovanje, mašne za obmotavanje… Serem se ja vama u taj vaš odgoj! Serem vam se u stotinu lepih, pažljivo biranih reči, epiteta uz ime, tepanja! Serem vam se u ljubav kada ste odabrali da ljubite na daljinu! Da prostite ali zaista…sada mi je već puna kapa a bogami i curi!

Da vas sve lepo po redu obavestim:

Mi, koji smo tu, ponekada i ne valjamo.
Mi, koji smo tu, ponekada i valjamo.

To je život, malo se volimo, malo se svadjamo ali SE! Što znači – nešto se dešava! Tu smo! Živimo i njihove živote sve dok im krila ne ojačaju dovoljno da ih pustimo od sebe! Biti uz dete znači dobiti njihovu ljubav, njihovu sreću, njihovu tugu, njihov bes! Biti uz njih znači znati primiti i poljupce i udarce rodjenog deteta! Poljupce, koji utisnu topli dah u vašu dušu, a udarce…po sred srca, naravno. No…vi ne znate kako to boli. Niste osetili. Niste ni mogli. Niste im dali prilike.

Da li znate kako boli kada dete viče da vas mrzi?! Da li znate koliko se nemoćno i tužno tada oseća?! Da li znate kakav bol nose u sebi?!

 

A da li znate kako je to teško preživeti? Da li znate kako je teško progutati suze i nakon toga ih sesti u krilo, dok se oni otimaju i bore za svoj bes? Da li znate kako ih je teško umiriti i strpljivo ljuljati u zagrljaju iz kojeg vam se otimaju sve dotle dok suze ne provale iz njih i dok ne otvore svoja velika srca? Da li znate kako je teško izdržati lupanje svog srca i slabost u nogama dok vas te reči ubijaju od bola? I…da li znate…kako je teško primiti reči mržnje, kada znate da nisu ni upućene vama?!

 

Da li znate kakav je ukus olakšanja, kada na kraju…ipak…dete zaspe u vašem zagrljaju, privijeno uz vas…uz reči da vas voli i da voli sve koji njega vole? Da li znate osećaj kada nakon besa iz pogleda zasija ljubav, prava, iskrena, duboka?!

Znate li kako se vaša deca bude, da li ustaju lako, da li ustaju uz suze…? Znate li kako ih treba probuditi pre škole kako im dan ne bi loše počeo? Znate li da je ponekada potrebno i skakukati na levoj nozi, češući se desnom rukom po zadnjici, ćutati i nežno pričati, a pri tome, pokušavajući ostati u svojoj sopstvenoj koži iz koje biste nekada najradije iskočili?

U stvari…da ne dužim, ma…ŠTA VI ZNATE UOPŠTE, SEM SVOJE SOPSTVENE BOLI?!!!!!!!!

Na obalama kruševačkog mora…

Dragi naši…zašto ste nam vas uzeli?

…da znate…baš nam nedostajete. Neka čudna knedla (malo…malo, pa mi se zbog nečeg u zadnje vreme zaglavi u grlu…) opet mi opseda vrat i dodje mi da ga zadavim, pa da me ne maltretira više. No, to se neće desiti jer ja sam faca u ovoj priči i ja odlučujem šta će sa mojim glavonosiocom da bude.

Što bi reklo moje najmladje (a imam ih čak dva komada 😉 ) dete: “Mama…jedva čekam da idemo u Kruševac…no, sa druge strane, baš i ne čekam, jer…kada dočekam, to znači da ćemo krenuti a kada krenemo, to znači da će brzo i proći…“ – tako reče i ne pogreši. Istina. Odbrojavanje traje još od 2007. godine kada smo vas prvi put posetili u vašem novom domu, novoj kući, starom gradu ali sada vašem novom gradu, …daleko od očiju…ali ne i od srca. Traje i pitanje kada ćemo kod Dušana u Kruševac. To je uvek u modi…čak, kada bismo stavili na vagu Kruševac i more – uopšte ne garantujem da ne bi bio Kruševac taj koji bi prevagnuo. Zašto? Jer ste vi tamo.

Zašto vas volimo samo toliko koliko vas volimo a volimo vas ogromno? Zato…što ste naši, zato što ste to što jeste, zato što je bilo nezamislivo kako ćemo kada odete, pa eto ipak, svi preživesmo ali vas se veoma često setimo. Veoma nam često nedostajete, veoma često žalimo što vas je život odveo tim putem (negde malo rdjaviji, negde malo bolji…negde pravi primer kvalitetnog auto – puta…negde radovi još traju), veoma često poželimo da se desi neko lepo čudo i da se vratite…pa taman vašu kuću i na nekom kamionu doneli u našu i vašu…Suboticu.

Draga naša Tetkačo 🙂 bila si tu…uvek. Ako smo mislili nekoga maltretirati svojim kafiranjem, znali smo da uvek možemo računati na tvoju nesebičnu žrtvu 🙂 . Ako su padale bombe…nama su padale kockice za yamb. Ako smo želeli nečije strpljenje i nečiju opuštenost, nečiji osmeh i dobru volju…nečije razumevanje…bila si tu.

Rodio se Boki…rodio se Dušan…rodio se Ivor…rodio se Deki…rodila se Lana. I…svi zajedno…odrastaše u dvorištu jedne ulice pune voća…prašnjave, blatnjave, zatrpane snegom…svih godišnjih doba njihovog najranijeg detinjstva. Voleli su se, svadjali su se…imali su policajca Dušana u svojim redovima…brata trezvene glave koji je kao neutralac najčešće posmatrao i ocenjivao nastalu situaciju. Nekako…uz vas, srce nam je bilo puno.

Nije nama srce sada prazno, prepuno je i dalje, prepuno isčekivanja susreta, sećanja, lepih uspomena…ali…nedostajete, da ga kako okrenem…nedostajete nam. Osećam neki žal za onim danima…ali kada bih mogla da ih ispreplićem sa ovima danas. Neke stvari ne bih menjala…ali ako bih nešto mogla promeniti, to bi bilo postavljanje barikadi na putu za Kruševac…ali trajnih, eto…to bih promenila, čak i ako znam da je vama dobro baš tamo gde jeste, bez obzira što i vas ponekad, ako ne i svako jutro uz kaficu, zaboli srce bar na tren.

Hvala vam na odmoru, hvala vam na danima sa vama…hvala vam na svemu,…ali i onda, zašto je baš moralo tako biti, da nam vas uzmete i odvedete daleko od nas?

Prosjaci ljubavi i nepravedne sudije

…dobila je jednostavan utisak da se ipak…i ako je napustio njihov život…sve i dalje vrtelo oko njega. Njihova sreća, njihova tuga, njihov radostan ili tužan dan. Ostavio je pečat, žig, koren  prošlosti koja ih je pratila svaki dan. I ako…gledajući napred, boreći se da nastavi svoj život što je bolje moguće…pa čak, mnogo bolje nego što je mogla u njegovom prisustvu…neki raniji dani boleli su je kroz njenu decu. Neki naredni dani…takodje. Svaka njihova suza zbog njega, svaka njena suza zbog njih…svaka njihova ružna reč upućena njoj….kazna…za sve ono što njemu ne mogu i ne žele da presude. Kazna njima, koji su uz njih. Kazna, jer on nije. Kazna – za sva obećanja koja oni jesu ispunili a on nije.

Boli. Boli jako. Deca kao prosjaci za mrvu ljubavi koju će dobiti kada on odluči da im je sebično prospe. Prosjaci koji čekaju da nadje mesta za njih. Prosjaci mali koji i ne znaju da on mesta naći neće. Ulio im je nadu…koja će zauvek ostati u njihovim glavicama da čeka svoje ispunjenje. Nada, da će jedan otac jednom naći mesta da im par noći pruži san u njegovom domu.

Roditelj. Roditelj koji nije spreman odreći se svog udobnog sna, pokriti svoju decu u svom krevetu, poljubiti ih za laku noć u svom domu…i…taman i na podu, leći kraj njih ali biti sa njima barem nekoliko noći.

Roditelj…koji skoro svako veče legne sa njima…na barem nekoliko minuta…jer…to je ono što vole…to je ono što im prija. Roditelj…koji zbog jednog izostanka u ležanju sledeći dan dobije porciju neiskrene mržnje, reči koje tako bole…reči pretnje od deteta…mami…koja sve čini da oni ne pate. Reči izrečene u afektu nekog nezadovoljstva, verovatno ne čak ni prema njoj…ali ipak, udarac za nju.

Deca…koja nakon kratkog vremena shvate da su povredili pogrešnu osobu…ali i onda još nisu svesni besa, razočarenja i nezadovoljstva koje osećaju prema njemu. A sve to – neće mu nikada ni pokazati jer u srcu kriju pritajeni strah…strah da ako njemu urade sve to što rade njoj, on više neće doći da ih vidi. Barem to behu reči malog deteta…

Tužno je…samo to…tužno. Stiska grlo jedne majke, kao surove ruke nekog neprijatelja obavijene oko njenog vrata…sve više tera joj suze na oči i svaki dan postaje sve teži, jer…budi se u strahu kako će joj svu ljubav tog dana vratiti njena deca…da li će joj taj dan suditi za njegova dela ili će je poštedeti tog bola…