Ispunjena želja :)

Pre nekih…20 – tak godina (zar već toliko?!!!!!!) rekla bih da mi je životna želja da budem fotograf i da putujem svetom, fotografišem predivne pejzaže…gradove, sela, kante za smeće 😉 i šta god mi padne na pamet.

Danas – ta je želja ostala neispunjena ali neke druge stvari o kojima u tim godinama nisam ni maštala – ispunile su se.

Na današnji dan, pre okruglastih deset godina, na svet sam donela drugog dečaka po redu, Dejana.

Danas, shvatam da mogu uživati u momentima koje su neki drugi ljudi ovekovečili, putujući po svetu i ispunjavajući svoj san.

Danas, ja uživam u svojoj deci i čestitam svom dečaku rodjendan a ostavljam u potpisu vama i sebi da uživate u par fotografija za čije bih stvaranje samo volela da sam odgovorna.

Onaj ko je odgovoran je Trey Ratcliff, a mnogo više njegovih fotografija, od kojih zastaje dah, možete videti na www.stuckincustoms.com

 

 

Kizur Ištvan – škola koju volim i poštujem

Da krenemo od same izjave: „…poštujem…“. Škola nije živo biće i kao takvu – kako je možemo poštovati? U redu, a ko je vama rekao da škola nije živo biće?

Sada bih trebala da nastavim…kako se to uvek kroz razgovore provlači…sa onim tipičnim: „…eh…u naše vreme to nije bilo tako…“. E pa nije. Ovo nisu ta vremena i ne želim se ni osvrtati na njih. Mada…možda ipak, malčice samo da 🙂 .

Kako je to bilo u „ona“ savršena vremena? I da li su svi koji tu rečenicu izvlače kao kec iz rukava nekada pomislili kako deci oduzimaju upravo ono što sam gore „pogrešno“ izjavila? Kako da deca poštuju školu, učitelje, nastavnike, profesore, pedagoge, psihologe, prosvetne radnike, kada im se u startu formira slika: ovo sad i ono nekada. Pa zašto je samo to nekada valjalo? Hehe, možda zato što je sada teško biti žandar i vratiti se u istoriju i proveriti tvrdnje 🙂 .

U „ona“ vremena…i mi smo bili kampanjci. Čak…što da ne…i kampanjci sa Vukovom diplomom*** (a jel se Vukova piše velikim ili malim slovom? 😉 ). Učili smo kada je prigustilo (sem…svaka čast mojoj Dragani koja je jedina imala svesku u koju je prepisivala suštinu iz knjige…i pre svakog časa uredno ponavljala sa sve rukama na ušima…ali o tome drugom prilikom), izvukli se al’ za dlaku, završili školu i eto nas, ljudi smo.

Elem…šta sam ono htela reći, pogubih nit. Da…danas smo nešto ponovo razgovarali i shvatila sam koliko sam u stvari sretna što moja deca idu upravo u školu „Kizur Ištvan“ (u lepoj nam našoj Subotici 🙂 ).

Prvi razlog: deca su u školi učila da čitaju i pišu, oduzimaju i sabiraju, množe i dele. Šta je tu neobično? E pa…neobično je. Postoje škole koje su zaboravile zašto su prvaci prvaci. Očekuju od dece da stignu naučena u školu. Ako je tako…onda je naša učiteljica radila „suvišan“ posao, ali kao takav – obavila ga je odlično. Nema jurnjave, nema preticanja – ima samo želje da se gradivo nauči, da ga sva deca nauče, neka bolje, neka lošije…ali, nismo ni svi isti. I – ne ide se dalje dok se sva deca ne nauče osnovama, koje se sa razlogom nazivaju upravo tako.

Sledeći razlog…koji je doduše sazreo pre prvog…ali nije ni bitno, ne pravim tu sad neki hronološki pregled razloga, jeste saradnja na relaciji dečiji psiholog – roditelj – pedagog – učitelj – učitelj u boravku – dete – deca – razred. Jedan začarani krug ali ovom prilikom to je krug začaran magijom želje da se ostvari kontakt sa detetom, da se dete razume, da se utvrde koreni problema i da se isti rešava postepeno i strpljivo uz mnogo razgovora, pažnje, saradnje.

U prvom mahu, kada sam primila poziv od dečijeg psihologa u našoj školi, onaj prastari instinkt je proradio u meni: „Pa moje dete nije ludo! Šta će mu psiholog i odakle im ideja da razgovaraju sa detetom?“. Bila sam pozvana i ja na razgovor. Sama ideja o tome jako mi je loše pala, da budem iskrena. Sad ide ona: „U naše vreme to nije bilo tako. Kakvi psiholozi, kakvi bakrači? Problemi su se rešavali sami od sebe.“ Ih da…how yes no, kako da ne.

Otišla, pričala, preživela i shvatila koliko je to u stvari bilo neophodno a ja na žalost nisam istrajala u tome do tada, dok oni, prosvetni radnici i psiholozi, nisu primetili potrebu i pokazali ogromnu želju da pomognu. Mom detetu, meni, razredu. Da svi zajedno, usaglašenim metodama, pomognemo detetu da se izvuče iz briga koje su ga morile. Nežna reč drage Dijane, zagrljaj, strpljenje, koje, da budem iskrena, ni ja kao majka ne mogu da izvučem iz sebe, a ona ga je izvukla. Brojanje do 10 sa mojim sinom, umivanje, 100 metoda za njegovo mirnije sutra. I…još toliko saveta meni, nama, porodici, kako da prevazidjemo problemčiće koje smo imali. Samo strpljivosti dragih ljudi u školi, mogu zahvaliti što je kako – tako, moj sin pregurao jako težak period. Da li je sada sve u redu? Nije, sada je stigao pubertet 😉 a tu nema leka sem pokušati zdrave pameti sačekati da napuni neku…recimo 19 – tu godinu 😉 .

Pa onda…malo dete zapada u „krizu“. Što je najvažnije – ne ostaje neprimećena. Učiteljica je odmah potražila pomoć koleginice pedagoga, primetivši kako dete gubi koncentraciju, ima besne ispade, ukratko – puca po šavovima, a što sve nije njegovo uobičajeno ponašanje. Da se to primeti – dete se treba i poznavati, a da se reaguje – dete se treba i voleti. Ponovo, velika pomoć od učiteljice i pedagoga, koja je odvojila svoje vreme kako bi meni kao roditelju prenela svoje utiske i predložila načine kako da se izborimo sa novom preprekom. Moje je bilo samo da prihvatim savete nesebično mi date.

Škola – nije samo učenje i ocenjivanje, škola je i život, sticanje prijatelja, a što da ne…i neprijatelja, škola je put odrastanja. Taj put može biti lep i manje lep. A…ako na tom putu naidjemo na Ljude koji žele da pomognu i da daju sebe deci koja su im poverena, taj put može biti mnogo lakši i hvala svima koji se za takav bore.

Suština, ono što htedoh reći a nije baš ni lepo: „Strašno ne volEm kada se u jedan košar svrstavaju svi učitelji i svi ljudi koji rade sa decom. Dalje, strašno ne volEm kada su svi oni od samog starta u OVA vremena osudjeni na to da su loši, ne postoji čak ni podela na dobre i loše. Dalje, još više ne volEm kada roditelji bez razmišljanja zauzimaju stranu svoga deteta, kao jedinog ko može da ima svoju istinu. I još, ne volEm kada daju sebi za pravo da napadaju prosvetne radnike zbog svega što njihovo dete ne može da postigne, ne dajući mesta mogućnosti da jednostavno – njihovo dete nije rodjeni genije. E da…i ona varijanta – daju im takve zadatke da ih ni ja kao roditelj ne mogu rešiti. E…i to baš ne volEm. Pa ako si roditelj, nisi i svršen odlikaš, samo imaš malo više godina iza sebe a malo manje ispred sebe.

I tako, svašta nešto još ne volEm…al da ne nabrajam…evo šta volEm, baš volEm školu Kizur Ištvan, jer je živa, od temelja do krova, od ograde do terena. VolEm je jer je divni ljudi čine…a deca k’o deca, neka nestašna, neka malo manje ali i to je život i to nas jača.

###Ideja za fotku je potekla od MamaSavete 🙂 ###

***Objašnjenje vukovca preuzeto sa Vukajlije: „Vukovac je dečak ili devojčica (ali uglavnom devojčica) koji su u svim razredima prolazili sa prosekom 5.00. Vukovci uglavnom u nižim razredima nose poluver. Umeju da napišu najbolji sastav u razredu iz srpskog jezika ma koja da je tema u pitanju.

Kada vukovac završi školu, obično se dešava da na ulici mora da pita gde je sever i kako to da sever nije uvek ispred njih gde god da se okrenu.

– Moja ćerka je vukovac!

– Stvarno?! Pa svaka vam čast, a gde vam je ćerka!

– U drajzerovoj, skida se sa koksa.“***

P.S:  Hvala čika Balašević Djordjetu na uzrečicama „volEm i ne volEm“.

P.S.2: Nemoj da je neko pomislio da se uvlačim – ocene su već zaključene 😉 (doduše,…to je samo za ovu godinu, još ima prostora… 😉 )

I ja imam porodicu!!!

Danima je naše dete planiralo predzadnji dan škole kao nešto veoma značajno u njegovom životu. Nisu bile u pitanju ocene, nije bio u pitanju otvoreni čas, nije bila u pitanju sama činjenica da je raspust na pomolu.

Čini mi se…bila je to ideja da ćemo Mi doći da ga gledamo. Marljivo su se pripremali sa učiteljicom. Draga i divna žena. Odličan pedagog i predivan čovek. Proteklu školsku godinu doživela je i preživela porodičnu tugu, bolest, gubitak bračnog druga, gubitak još mnogo planiranih godina zajedničkog života…Tuga joj se ogledala u očima. I pored toga, smogla je snage da deca ne ostanu uskraćena za njenu ljubav, njeno zalaganje, njeno znanje pruženo njima…

Pružila je sebe onoliko koliko je mogla i to se osetilo, taj dan, uz tu dečicu, uz njihovu pesmu, glumu, žamor, sitne greške i velike osmehe. Osetilo se u njihovoj radosti da pokažu delić onoga što su naučili, što ih je naučila. Osetilo se u duhu koji je ispunio učionicu dok su sretno trčkarali po njoj…trudeći se da se svako nadje na svom mestu i da što bolje ispuni svoj delić zajedničkog zadatka.

Uspeli su u tome i ona je uspela u tome da od njih učini celinu koja predivno funkcioniše. Razred koji ima zajedničku nit, drugarstvo, sreću, doživljaje.

Mi smo se, naravno, potrudili da stignemo na vreme, čak…ranije. Poznavajući naše manje dete…razgledaće okolo u tuzi ako nas ne vidi odmah tamo, u društvu ostalih roditelja.

Strah da ne bude napušten ponovo…

Svi su izašli da kao pravi domaćini uvedu roditelje. Izašao je i Deki. Već par dana ranije uporno je pitao: „A Dejo…hoće li Dejo doći?“. Nismo hteli ništa obećati, jer loše je obećati a ne moći ispuniti zbog posla, obaveza. Dejo je mogao doći.

Krenuo je po hodniku sa osmehom…koji je polako prelazio u ozbiljan izraz lica. Nije nas odmah ugledao i ako smo stali tako da mu budemo skroz blizu kada izadje. Pošla sam za njim i štipnula ga po ledjima. Osmehnuo mi se i sledeće je bilo pitanje: „A Dejo?“. „Tu je, ne brini“. Zgrabio me je čvrsto za ruku, odveo do Deje, uhvatio i njegovu ruku, obesio se o nas…i…prilično zjalavo i ponosno, poveo nas u učionicu.

Ono, kako je to meni izgledalo i kako sam ga ja osetila, bilo je: „Imam i ja porodicu, imam i ja tatu! Možda nam krv nije ista, ali život koji pružamo jedan drugom jeste život kakav porodice žive!“. Bio je to njegov ponos, njegov uspeh, da pokaže drugima kako i on ima nekoga ko ima ulogu oca u njegovom životu!

I ako to drugari nisu primetili, jer…ne otudjivši se od oca, ne shvataju ni kolika je vrednost toga što imaju, on je primetio i njemu je značilo.

Sretno je bacao poglede ka nama, dok je sa drugarima, sav ozaren, davao sve od sebe da njihov i učiteljicin trud urodi osmesima na licima roditelja. Jer, ko je u stvari roditelj ako ne onaj ko nam pruža sigurnost i utočište, poverenje da znamo – biće tu uz nas i sledećeg jutra!

Sreća u zagrljaju poverenja

Svi smo mi (sem onih koji nisu 😉 ), prošli period zaljubljivanja, simpatija, maštanja o tome sa kime ćemo živeti, imati decu, provesti život. No dobro, ne znam za muški svet…i ako ne baš rodjena kao tipično – ženski primerak vrste, nisam u mogućnosti da udjem u njihove glave, maštanja, razmišljanja…A kada bih mogla, možda bih zažalila što sam uspela.

Da ne skrećem mnogo sa teme (do koje još doduše nisam ni stigla), htela sam napraviti paralelu izmedju zaljubljenosti mlade devojke i ljubavi zrele žene (sa čime se…opet….prvo moja Kraljica Majka a odmah zatim i Draga Mi Sister…nikako ne bi složile – mislim na deo o mojoj zrelosti).

Zaljubljenost…leganje i ustajanje sa treperenjem u stomaku…voli li me ili pak ne. Svidjam mu se ili ne – nikako? Hoće li mi se obratiti ili samo proći kraj mene kao da ne postojim? I iz te zaljubljenosti, ako nam se „posreći“ stvori se „navodna“ ljubav. Da se razumemo, pod navodnicima je ne zato što sada smatram da to nije ljubav ili da nam se nije posrećilo…nego iz prostog razloga znamo li tada, u godinama kada nas još ni jedna ozbiljna briga nije zadesila, šta je to ljubav, šta je to voleti nekog i šta je to sreća? Tada…samo mislimo da je vrhunac naše sreće osvojiti simpatije onoga čiji se nam se stil, pojava, ponašanje, način govora, način zabave…dopao. Tada…nismo ni svesni da sve to izbledi kada se nadjete izmedju četiri zida i kada više nije važno sve to. Kasnije…kada prodje vreme…i kada prve brige pokucaju na vrata…shvatimo…da je sve to upravo bilo sve ono što nije bitno, nije važno, kako bi neka ljubav postala i opstala. Ali, to i onda ne znači da nismo voleli i nismo bili sretni. Voleli jesmo, na jedan način, način mlade osobe koja tek kroči u život. Bili smo sretni…ne znajući sva lica koja sreća ima.

I još…zaljubljenost, mladost, ljubomora…poverenje i nepoverenje. Kako neko stekne i kako neko izgubi poverenje? Je li to do onog drugog, do njegove sumnjičavosti, paranoje, nepoverenja u sve oko sebe? Ili je to ipak do osobe sa kojom smo?

Prošla sam period u životu kroz koji me je pratila neverovatna ljubomora, neverovatno nepoverenje. Mislila sam, sve to vreme, kako sam u pitanju ja, kako je u pitanju moja nesigurnost, moje nezadovoljstvo sobom. Tada su stigle one pomenute brige, prvo tiho kucajući o vrata a kasnije, kao da su ih nogom razvalile i provalile u moj život takvom silinom, da nisam ni znala šta me je snašlo. Moja je zaljubljenost iz mladosti završila tužno…ili sam ja to tako doživljavala sve dok nije zatvorila vrata sa druge strane. A tada…mir je kročio u moje srce, neki teret pao je sa njega. Otvoren je put nekim novim ljubavima i nekoj novoj sreći.

Zaljubljenost…u pratnji sreće, ljubavi i poverenja…bila je sledeća važna stvar koja mi se desila na putu kojim sam dozvolila sebi da podjem. Jer…sve zavisi kako gledamo na život. Za nekoga…ona bi patnja bila kraj. Za mene, bila je početak, bila je škola, bila je merilo kocke života…i pokazatelj da ništa u životu nije sigurno i ništa u životu nije večno.

Pitanje je samo…koliko verujemo, koliko se moramo truditi da verujemo i koliko možemo da verujemo a da se ne trudimo da verujemo.

Ovo zadnje je ono što nas čini sretnima. Verovanje…onako spontano, iz duše, iz srca, bez uloženog napora. Verovanje…iz prostog razloga što nekoga volimo…ne samo zbog toga što nam se dopada, nego zbog svega onoga što taj neko jeste. Verovanje, zato što je neko čovek koji zaslužuje poverenje jer ničim nije izazvao nepoverenje.

Neki ljudi teraju nas da patimo a da nisu čak ništa loše uradili. Jednostavno…neki ljudi nisu „kompatibilni“ ma koliko želeli to da budu. I tada…dodje vreme kada jedno od njih pregori, sagori, izgubi se i ne može više.

Za razliku od njih…neki ljudi, samim svojim prisustvom čine da se osećamo sigurno, dobro i samouvereno, čineći nas na taj način kompletnim osobama, osobama koje umeju da vole prvo sebe a potom i druge. To su osobe sa kojima zaista želimo provesti život i duše koje čine da se osećamo spokojno čak i kada dolaze vremena briga. To, upravo to, bilo bi ono što bih ja nazvala pravom ljubavlju i napravila bitnu razliku od zaljubljenosti koja dovodi do vrhunske sreće u beloj dugačkoja haljini i velike tuge kada se probudimo iz sna zvanog mladalačka zaljubljenost.

To bih ja nazvala pravom srećom, srećom za ceo život. A tu sreću – ne bismo imali – kada bismo drhtavo zatvorili sva vrata pred sobom u strahu od jedne neuspele ljubavi. Jer, jedna neuspela ljubav može biti ključ uspeha prave ljubavi, ako samo dozvolimo sebi da iz nje učimo i ojačamo, a ne dozvolimo joj da nas slomi!

Draga prijateljice, znaš da je ovo tebi upućeno…..nisam pametna…ali ti budi! Veruj ljudima koji su poverenja vredni i ne dozvoli da jedna miš – osoba, izazove da izgubiš poverenje u osobu koja ti je najbliža – sebe samu. Jer jedna, miš – osoba, je parazit i takva osoba je nesretna sama sobom, živi od toga da se na tudj račun jača. Ti si dovoljno jaka i dovoljno vredna i dovoljno hrabra da to prebrodiš i otvoriš vrata ka nekim novim ljudima i nekom novom, zanimljivom sutra! Puno sreće na tom putu!

Djurdjevdan – 6. maj 2012. godine

Dan izbora, slava velikog broja pravoslavnih vernika, nedelja…Za neke ljude – sasvim običan dan. Drugima…izuzetno važan praznik koji okuplja prvenstveno porodicu i prijatelje. Ove godine…ujedno i dan nekih…navodnih odluka, možda promena a možda istih…utabanih staza po kojima kročimo sada već…dosta nevoljko i razočarano.

Za mene, sretan dan. Lep dan. Dan zaokružen nekim pozitivnim osećajem. Mogu reći, posle dosta godina, da volim, cenim i raduje me da je tako…drage ljude koji su roditelji čoveka koji je poslednjih godina učinio više da unesreći svoju decu, nego da ih usreći. Ja više sa time nemam ništa, ali deca – ne bi smelo tako biti. Danas je dan kada je trebao biti uz njih. Prvo uz svoje roditelje a posle uz svoju decu. Nebitan je. Svaki čovek bira svoj put, on je svoj odabrao i neka šeta njime kako mu je drago.

Raduje me da su deca bila uz baku i dedu. Drago mi je da su mogli učestvovati u svom prazniku. Drago mi je da sam čiste duše mogla otići pred njih i preći prag njihove kuće bez griže savesti da sam nešto loše učinila. On je jedna priča – oni su druga priča. Oni su baka i deda moje dece i radosna sam da je vreme donelo mir i razumevanje, a odnelo neku gorčinu koja se nametnula a nije ni trebalo da je bude.

Kada čovek malo popusti, dozvoli onim pozitivnim mislima da ga obuzmu, lakše je biti sretniji. Ili makar, lakše je pružiti sebi i drugima barem poneki sretan trenutak u vremenima kada je takvih sve manje. Ne zato što smo nesretni, nego zato što ne stignemo da primetimo, osetimo i udahnemo sreću koju u stvari imamo.

Uživajmo u tim treptajima pozitive koja nam navre ni otkuda, izazvana ničime, jednostavno…dozvolimo im da nas zaokupe i ne dajmo nikome da nam iste zameri. Nema ništa loše u tome da volimo ljude koji su deo nekoga ko nas je povredio. To nisu bili oni i nisu zaslužili da za isto ispaštaju. Povredjeni smo jedino ako dozvolimo da to budemo…a ja to odavno nisam. Hvala ti bože što još uvek – umem da volim i ne umem da mrzim!

I…sretna slava svima koji je danas slave!

Kišobran

Potrčala je niz stepenice, već je kasnila. Konstantna trka, žurba, let kroz život nosili su je bez mnogo prostora za razmišljanje. U principu, sve je išlo po navici, ne onoj lošoj…samo uhodanoj. Dobro utabanoj stazi svakodnevnice, protiv koje, u suštini, nije ni imala šta reći.

Naprotiv, više bi joj smetalo da se pojave znaci iskakanja iz iste, jer to bi, skoro zasigurno, donelo sa sobom nevolje. No, to se ipak desilo.

U trku, ni ne bacivši pogled kroz prozor, takodje, ni ne osvrnuvši se na zvuke laganih kapi na prozoru, izašla je na ulicu i tek tada primetila da će imati problem tokom celog dana. Tmurni oblaci stajali su iznad nje, čekajući da se otvore upravo u najnezgodnijem trenutku…kada bude na putu do one zgrade. Ni ime joj ne želi reći. Retko kada je ta zgrada donela nešto lepo, sem bolnog izvlačenja prošlosti na površinu, dokazivanja, upiranja prstom, suza, zlobe…

Ostade kod kuće. Kišobran. Nazad se, naravno, neće vraćati, doza sujeverja ipak joj ne dozvoljava. Odlučuje se da hrabro korakne u dan, ne znajući šta je čeka iza sledećeg oblaka.

Hoće li proviriti tračak sunca ili će se za njim redjati jedan za drugim, oblaci, tmurni, teški, olujni? Sa druge strane…i da je ponela kišobran, bi li joj on pomagao da se zakloni od svih kapi koje budu padale ka njoj? Prekrio bi, i onako, samo delić nje. Čemu kišobran? Prvi nalet vetra izložio bi je ponovo istim onim kapima od kojih bi se pre toga uspela skloniti. Možda, još gore, izvrnuo bi njen kišobran naopako i još je više ogolio u očima prolaznika. Bila bi, kao naga usred užurbanog, zaposlenog sveta, koji bi našao vreme da se okrene i posveti joj podrugljiv pogled.

Pruža korak, skuplja ruke oko kaputa, da ga malo pripije uz sebe i pokloni sebi neku vrstu sigurnosti. Ide. Što je sudjeno – sudjeno je. Biće kako treba da bude. Nikakve kapi i nikakvi oblaci neće uspeti da je ometu u onome za šta se bori. Bori se za deo sunčevih zraka koji će i dalje nastaviti da greju sve ono što je njenom srcu drago. Pružiće joj okrilje i toplu sigurnost, sigurnost koju je stekla i ne želi da izgubi. I nikakav kišobran, nikakvo skrivanje, bežanje…nije joj potrebno da u tome uspe. Potrebno joj je samo da hrabro gleda kroz tmurne oblake, razgrne ih svojom voljom i zgrabi tračak sunca koji je njoj bio namenjen.

Godišnji odmor van sezone

Kako ga provesti? (pod pretpostavkom da nemate mogućnosti da putujete)

  1. Maksimalno produktivno iskoristiti vreme za veliko spremanje od A – Ž pa onda još jednom od Ž – A
  2. Lenčariti po ceo dan, ustajati u podne, gledati tv, filmove, serije, reklame i sve po redu
  3. Ispijati kafe po kafićima, komšilucima, prijateljskim i manje prijateljskim domovima
  4. Uključiti računar i ne gasiti ga, nego izrabljivati dok se tipke ne izližu da još jedino možete kucati ako kucate na slepo ili ako već i prsti sami idu gde treba da idu
  5. Družiti se sa decom, pomagati im oko škole, spremati im doručke, ručkove, večere, užine…
  6. Navijati sat i buditi ukućane da idu gde već ko treba da ide
  7. Čitati neku odličnu knjigu koja jednostavno ne dopušta da se zaustavite, pa vas onda ukućani spominju gde ste i šta ste
  8. ….još mnogo toga što mi ne pada na pamet jer mi je mozak na godišnjem…

Dakle…ako ste mislili da sam kao dobra domaćica tačku pod 1. odradila, jok, nisam…ne da mi se. Da li se lenčarim po ceo dan, jok, ne merem, pošto obavljam tačku pod 6, jer škola prosto nije imala razumevanja da promeni starijem sinu smenu kako bih ja mogla spavati dok sam na GO. Da li gledam filmove, serije…ne više nego kada radim a to nije mnogo, nego koliko prostor od ponoći do 7 ujutro dozvoljava a da se usput i naspavaš. Da li mi je uključen računar…ooooojeste i izrabljujem ga maksimalno i onda kritikujem decu….cccc, sram me bilo. Šta ću kada volem (a vole i oni…). Družim se sa decom – pa, ne previše, pošto su na njihovu sreću u školi i ne moraju gledati ceo dan mamu kući. Doručci, ručkovi, priprema istih – u razumnoj meri. Knjiga – e tu ću da okrivim (mada sam kao rekla…neće ona biti kriva) mamasavetu, što se spakovala i ide na put i nije mi ostavila neko dobro štivo. U to ime, sad moram popuniti „prazan“ prostor peglanjem…što baš i nije tako loše, jer ću možda oslobodini jedan zid od prislonjenog veša, te će isti moći opet početi da diše.

Kako mi je na GO? Dobro ali…žalim se, problem je što je prekratak za sve što bih želela da radim. Ali…ko dočeka penziju, možda će uspeti da uradi sve što je mislio a nije mogao 🙂

Tako da…odoh da uživam dok još mogu.