Za mene, sretan dan. Lep dan. Dan zaokružen nekim pozitivnim osećajem. Mogu reći, posle dosta godina, da volim, cenim i raduje me da je tako…drage ljude koji su roditelji čoveka koji je poslednjih godina učinio više da unesreći svoju decu, nego da ih usreći. Ja više sa time nemam ništa, ali deca – ne bi smelo tako biti. Danas je dan kada je trebao biti uz njih. Prvo uz svoje roditelje a posle uz svoju decu. Nebitan je. Svaki čovek bira svoj put, on je svoj odabrao i neka šeta njime kako mu je drago.

Raduje me da su deca bila uz baku i dedu. Drago mi je da su mogli učestvovati u svom prazniku. Drago mi je da sam čiste duše mogla otići pred njih i preći prag njihove kuće bez griže savesti da sam nešto loše učinila. On je jedna priča – oni su druga priča. Oni su baka i deda moje dece i radosna sam da je vreme donelo mir i razumevanje, a odnelo neku gorčinu koja se nametnula a nije ni trebalo da je bude.

Kada čovek malo popusti, dozvoli onim pozitivnim mislima da ga obuzmu, lakše je biti sretniji. Ili makar, lakše je pružiti sebi i drugima barem poneki sretan trenutak u vremenima kada je takvih sve manje. Ne zato što smo nesretni, nego zato što ne stignemo da primetimo, osetimo i udahnemo sreću koju u stvari imamo.

Uživajmo u tim treptajima pozitive koja nam navre ni otkuda, izazvana ničime, jednostavno…dozvolimo im da nas zaokupe i ne dajmo nikome da nam iste zameri. Nema ništa loše u tome da volimo ljude koji su deo nekoga ko nas je povredio. To nisu bili oni i nisu zaslužili da za isto ispaštaju. Povredjeni smo jedino ako dozvolimo da to budemo…a ja to odavno nisam. Hvala ti bože što još uvek – umem da volim i ne umem da mrzim!

I…sretna slava svima koji je danas slave!

Naprotiv, više bi joj smetalo da se pojave znaci iskakanja iz iste, jer to bi, skoro zasigurno, donelo sa sobom nevolje. No, to se ipak desilo.

U trku, ni ne bacivši pogled kroz prozor, takodje, ni ne osvrnuvši se na zvuke laganih kapi na prozoru, izašla je na ulicu i tek tada primetila da će imati problem tokom celog dana. Tmurni oblaci stajali su iznad nje, čekajući da se otvore upravo u najnezgodnijem trenutku…kada bude na putu do one zgrade. Ni ime joj ne želi reći. Retko kada je ta zgrada donela nešto lepo, sem bolnog izvlačenja prošlosti na površinu, dokazivanja, upiranja prstom, suza, zlobe…

Ostade kod kuće. Kišobran. Nazad se, naravno, neće vraćati, doza sujeverja ipak joj ne dozvoljava. Odlučuje se da hrabro korakne u dan, ne znajući šta je čeka iza sledećeg oblaka.

Hoće li proviriti tračak sunca ili će se za njim redjati jedan za drugim, oblaci, tmurni, teški, olujni? Sa druge strane…i da je ponela kišobran, bi li joj on pomagao da se zakloni od svih kapi koje budu padale ka njoj? Prekrio bi, i onako, samo delić nje. Čemu kišobran? Prvi nalet vetra izložio bi je ponovo istim onim kapima od kojih bi se pre toga uspela skloniti. Možda, još gore, izvrnuo bi njen kišobran naopako i još je više ogolio u očima prolaznika. Bila bi, kao naga usred užurbanog, zaposlenog sveta, koji bi našao vreme da se okrene i posveti joj podrugljiv pogled.

Pruža korak, skuplja ruke oko kaputa, da ga malo pripije uz sebe i pokloni sebi neku vrstu sigurnosti. Ide. Što je sudjeno – sudjeno je. Biće kako treba da bude. Nikakve kapi i nikakvi oblaci neće uspeti da je ometu u onome za šta se bori. Bori se za deo sunčevih zraka koji će i dalje nastaviti da greju sve ono što je njenom srcu drago. Pružiće joj okrilje i toplu sigurnost, sigurnost koju je stekla i ne želi da izgubi. I nikakav kišobran, nikakvo skrivanje, bežanje…nije joj potrebno da u tome uspe. Potrebno joj je samo da hrabro gleda kroz tmurne oblake, razgrne ih svojom voljom i zgrabi tračak sunca koji je njoj bio namenjen.

1. Maksimalno produktivno iskoristiti vreme za veliko spremanje od A – Ž pa onda još jednom od Ž – A
2. Lenčariti po ceo dan, ustajati u podne, gledati tv, filmove, serije, reklame i sve po redu
3. Ispijati kafe po kafićima, komšilucima, prijateljskim i manje prijateljskim domovima
4. Uključiti računar i ne gasiti ga, nego izrabljivati dok se tipke ne izližu da još jedino možete kucati ako kucate na slepo ili ako već i prsti sami idu gde treba da idu
5. Družiti se sa decom, pomagati im oko škole, spremati im doručke, ručkove, večere, užine…
6. Navijati sat i buditi ukućane da idu gde već ko treba da ide
7. Čitati neku odličnu knjigu koja jednostavno ne dopušta da se zaustavite, pa vas onda ukućani spominju gde ste i šta ste
8. ….još mnogo toga što mi ne pada na pamet jer mi je mozak na godišnjem…

Dakle…ako ste mislili da sam kao dobra domaćica tačku pod 1. odradila, jok, nisam…ne da mi se. Da li se lenčarim po ceo dan, jok, ne merem, pošto obavljam tačku pod 6, jer škola prosto nije imala razumevanja da promeni starijem sinu smenu kako bih ja mogla spavati dok sam na GO. Da li gledam filmove, serije…ne više nego kada radim a to nije mnogo, nego koliko prostor od ponoći do 7 ujutro dozvoljava a da se usput i naspavaš. Da li mi je uključen računar…ooooojeste i izrabljujem ga maksimalno i onda kritikujem decu….cccc, sram me bilo. Šta ću kada volem (a vole i oni…). Družim se sa decom – pa, ne previše, pošto su na njihovu sreću u školi i ne moraju gledati ceo dan mamu kući. Doručci, ručkovi, priprema istih – u razumnoj meri. Knjiga – e tu ću da okrivim (mada sam kao rekla…neće ona biti kriva) mamasavetu, što se spakovala i ide na put i nije mi ostavila neko dobro štivo. U to ime, sad moram popuniti „prazan“ prostor peglanjem…što baš i nije tako loše, jer ću možda oslobodini jedan zid od prislonjenog veša, te će isti moći opet početi da diše.

Kako mi je na GO? Dobro ali…žalim se, problem je što je prekratak za sve što bih želela da radim. Ali…ko dočeka penziju, možda će uspeti da uradi sve što je mislio a nije mogao

Tako da…odoh da uživam dok još mogu.