Dragi naši…zašto ste nam vas uzeli?

…da znate…baš nam nedostajete. Neka čudna knedla (malo…malo, pa mi se zbog nečeg u zadnje vreme zaglavi u grlu…) opet mi opseda vrat i dodje mi da ga zadavim, pa da me ne maltretira više. No, to se neće desiti jer ja sam faca u ovoj priči i ja odlučujem šta će sa mojim glavonosiocom da bude.

Što bi reklo moje najmladje (a imam ih čak dva komada ) dete: “Mama…jedva čekam da idemo u Kruševac…no, sa druge strane, baš i ne čekam, jer…kada dočekam, to znači da ćemo krenuti a kada krenemo, to znači da će brzo i proći…“ – tako reče i ne pogreši. Istina. Odbrojavanje traje još od 2007. godine kada smo vas prvi put posetili u vašem novom domu, novoj kući, starom gradu ali sada vašem novom gradu, …daleko od očiju…ali ne i od srca. Traje i pitanje kada ćemo kod Dušana u Kruševac. To je uvek u modi…čak, kada bismo stavili na vagu Kruševac i more – uopšte ne garantujem da ne bi bio Kruševac taj koji bi prevagnuo. Zašto? Jer ste vi tamo.

Zašto vas volimo samo toliko koliko vas volimo a volimo vas ogromno? Zato…što ste naši, zato što ste to što jeste, zato što je bilo nezamislivo kako ćemo kada odete, pa eto ipak, svi preživesmo ali vas se veoma često setimo. Veoma nam često nedostajete, veoma često žalimo što vas je život odveo tim putem (negde malo rdjaviji, negde malo bolji…negde pravi primer kvalitetnog auto – puta…negde radovi još traju), veoma često poželimo da se desi neko lepo čudo i da se vratite…pa taman vašu kuću i na nekom kamionu doneli u našu i vašu…Suboticu.

Draga naša Tetkačo bila si tu…uvek. Ako smo mislili nekoga maltretirati svojim kafiranjem, znali smo da uvek možemo računati na tvoju nesebičnu žrtvu . Ako su padale bombe…nama su padale kockice za yamb. Ako smo želeli nečije strpljenje i nečiju opuštenost, nečiji osmeh i dobru volju…nečije razumevanje…bila si tu.

Rodio se Boki…rodio se Dušan…rodio se Ivor…rodio se Deki…rodila se Lana. I…svi zajedno…odrastaše u dvorištu jedne ulice pune voća…prašnjave, blatnjave, zatrpane snegom…svih godišnjih doba njihovog najranijeg detinjstva. Voleli su se, svadjali su se…imali su policajca Dušana u svojim redovima…brata trezvene glave koji je kao neutralac najčešće posmatrao i ocenjivao nastalu situaciju. Nekako…uz vas, srce nam je bilo puno.

Nije nama srce sada prazno, prepuno je i dalje, prepuno isčekivanja susreta, sećanja, lepih uspomena…ali…nedostajete, da ga kako okrenem…nedostajete nam. Osećam neki žal za onim danima…ali kada bih mogla da ih ispreplićem sa ovima danas. Neke stvari ne bih menjala…ali ako bih nešto mogla promeniti, to bi bilo postavljanje barikadi na putu za Kruševac…ali trajnih, eto…to bih promenila, čak i ako znam da je vama dobro baš tamo gde jeste, bez obzira što i vas ponekad, ako ne i svako jutro uz kaficu, zaboli srce bar na tren.

Hvala vam na odmoru, hvala vam na danima sa vama…hvala vam na svemu,…ali i onda, zašto je baš moralo tako biti, da nam vas uzmete i odvedete daleko od nas?

Sedim ti ja juče kod frizera (no…i to se desilo!!!)…pa gledam, pa ne verujem…al’ ajd…došla cura od 18 godina na probnu frizuru! Jeee, pa nije valjda da se udaje? Pa se misli, razmišlja, prebira po glavici joj pametnoj, hoće li umetke ili neće? A umetci…ni manje ni više, brat bratu, sestra sestri…pa…tu negde pa stotka (u onim unijinim novcima, jel’…). A kosa? Do guzice…Sreća, pa naš frizer nije govanjce (da prostite…), pa joj je nežno rekao da joj je maltene kosa duža nego umetci…

No…daljim, nenametljivim prisluškivanjem (nisam, časna reč…ali čulo se šta pričaju), skontah da je reč o maturi. Vaooo, pa…moram priznati, kao pravi bakutaner…ni mature, maturske haljine, frizure, nokti, kosa, šminka (a verovatno ni brusevi i gaće) za tu priliku…nisu više ko što su „kadgod“ bili! Princ Vilijem i ona njegova Pepeljuga su dimče na vaginče spram priprema koje ove curice obavljaju za taj dan, dan završetka nekog stepena školovanja. Kako proslavljaju…mora da su sve talenat za talentom.

Kako da kažem…možda ova moja slova odaju neku zavist…ko će me znati…mi smo bili sretni sa cipelicama koje smo kupili u Subotici nam našoj, haljinom za koju sam materijal kupila u Giovanniju (ili kako se već piše…), pa sam je posle nosila i kao trudničku, frizurom na koju me je prisilila Kraljica Majka . Da sam se ja pitala (a jesam…ali nisam imala srca to uraditi mami mi mojoj)…otišla bih u farmericama i majici, ne bi mi smetala ni neoprana kosa i osećala bih se odlično!

Situacija danas: haljina se obavezno šije kod poznatih kreatora, cipele se idu kupiti što dalje od Subotice, najbolje ako za taj šoping treba i pasoš, rade se pomenute probne frizure, zakazuje se šminkanje kod profesionalca, unapred se nabacuje ten u solarijumu, pedikir, manikir, veštački nokti…one malo bolje stojeće tatine devojčice sa od prirode datim talentom za ubedjivanje, verovatno umesto zlatnog prstena dobiju kao poklon i silikonske…e sad, grudi…usne…pa onda….protivstrijocelulitske terapije…i tako redom.

Na kraju, mislim ja, kada dodje dan M, svi zaborave i zašto je došao a sve se pretvori u jednu veliku cirkusijadu devojaka namontiranih na štikle kojima bi se, bez sve šale, odlično dale napraviti rupe za palantovanje „paradičke“…Nije da im ne stoje dobro…ali…samo dok stoje. Kada krenu u pohode…pa…recimo samo, uspeh se zove stići od tačke A do tačke B. No, da sad stavim tu svoju kvazi zavist na stranu – zaista su lepe tog dana i verujem da mnoge od njih dobiju pohvale na fotke koje glase otprilike ovako: „…je…kako si bila lepa tu na slici, nisam te ni prepoznala!“

Eh…nije da me neko pita…ali ja sam zaista za onu…malo prirodniju varijantu, gde ne trebaš nositi svoje ime na čelu da bi te drugarica iz klupe prepoznala…Doduše, ja sam uvek za previše prirodnu varijantu, pa kada operem kosu…svi me pitaju…jeeee, šta si uradila sa kosom, farbala si se? Ma jok…samo sam je malo našamponirala. Narasla mi je prilično jako…ali ne zato što sam je puštala, nego zato što je nisam šišala. A još malo da sam sačekala, mogla sam i sasvim solidno, leteće prevozno sredstvo napraviti od nje! Kažu…malo ti je svetlija kako si se ufarbala. Pa sad…diskutabilan momenat, zavisi jel’ ste gledali dole ili gore. Gore tamno, dole svetlo…kao neka šarena torta sa metlom na kraju. Sramota me je bilo i reći ko mi je frizer (ako se odlazak jednom godišnje kod istog smatra imati frizera). Nije me sramota bilo zbog mene, nego zbog njega, da ne brukam čoveka! Kakva bih mu ja samo šetajuća antireklama bila!

Tako da…svi gornji navodi kokoške vam koja ovo piše, prilično su sumnjivi i teško prihvatljivi, samom njenom nepodobnošću, neupućenošću, činjenicom da je možda sve samo zavist koja govori iz nje…činjenicom da samo kokodače a nema pojma o tome šta je lepo i šta danas prolazi…mada je ona davno već prošla i davno već zaostala…

U životu…sad, tek započetom ili već uveliko zahuktanom…prodjemo, osetimo, suočimo se sa raznim strahovima. Da li smo ih izrekli, da li smo ih zaista doživeli ili samo umislili, no, oni su tu, deo su nas, deo su naših odluka, postupaka, deo su nečega što smo propustili da uradimo upravo zbog njih. Neizbežni su činilac ljudske psihe.

Poznajem NEKE koji se boje paukova. Ali – boje boje i to jako boje. Boje do te mere da će jastuk sa paukom na njemu izbaciti kroz prozor i ako pod njim neko doručkuje i pije mleko…Poznajem NEKE koji se boje visine…ali će ipak izaći na krov dvanaestospratnice i fotografisati se za uspomenu. Poznajem NEKE sa kojima delimo zajedničku želju – kada se uputimo na onaj svet, da nam uvale mobilni telefon u neki džep, napunjen, naravno i izdržljive baterije, naravno…jer nikad se ne zna, da se neće možda neki lekar dati u zbun i proglasiti nas neživućima, kad ono, ups, greška…ti se probudiš a ono – mrak! A zamislite još gori zbun – tamo dole nema signala, ili ima – ali u nekoj drugoj mreži a ne baš vašoj! Znači – kartice svih operatera takodje su neizbežne. E da…i da ima kredita na njima…No, još uvek postoji opcija da me na reš ispeku, to bi mi već sigurno došlo glave (a i ostalog, doduše…)

Ali, u zadnje vreme imam jedan novi strah. Jednostavno, došao je sam, nepozvan, nije me ni pitao da li sme da dodje. Svi su nešto u tom 21.12.2012. godine i šta će biti posle i hoće li biti posle i ako će biti posle, kako će biti posle. U svemu tome, nije me toliko strah hoće li biti nakon toga i mene, nego…šta bih radila da me taj dan dovede u situaciju da nam život visi o koncu i da obojica dečaka trebaju moju pomoć. Kako bih odabrala kojem od njih da pružim ruku da ga spasim ako nisam u situaciji pomoći obojici? Nije li to najgori izbor koji može biti pružen jednom roditelju? Samo to molim onog čiku gore, da me nikada…ali NIKADA ne dovede pred ta vrata…nek me nosi, ali neka njih sačuva….

Da se i dalje koriste olovka, papir i misli…moja bi hartija ostala bela, netaknuta, olovka oštra kao igla, a misli otupele od konstantnog ponavljanja istih radnji.
Ne, nije mene život moj zasitio. Zasitila sam se istih osam sati svakog prepodneva. Istih onih osam sati koji nam omogućavaju da izguramo od prvog do prvog. Istih onih osam sati za koje bi mnogi deo sebe dali.
Danas, kada ljudi čeznu za poslom, čeznu za šansom da zarade za svoj hleb (patetično, no ipak – istinito), ja evo sedim i tonem u dosadi istih zadataka i obaveza. Mogu više, mogu bolje, mogu drugačije, mogu interesantnije. No, raduje me da sam tu gde sam i zahvaljujem se svaki dan bogu na datoj mi šansi.

Istina, očekivala sam nešto drugačije od svog života. Ima li ko nije? Ne smatram se neuspešnom ali se isto tako ne zadovoljavam ovime sada. Ne podnosim susrete nakon mnogo godina i hvalisanje uspehom svog života – udala sam se, imam decu, porasli su i dobri su učenici. To nije tvoj uspeh, to je njihov uspeh. Dalje, udati se – nije uspeh, jer to bi značilo da smo se uspešno uvalili nekom, da nas je taj neko na našu sreću primio, kao dobročinitelj, socijalna ustanova, crveni krst…šta li već. Moja deca i moje bračno ili partnersko stanje nisu odraz mene, niti bilo koga, već trenutnog statusa ljubavi – imam li je sa kime deliti ili ne. Deca…nisu merilo uspeha, već bića doneta na svet sa pruženom šansom da u njemu rastu i formiraju sebe i svoj život…nastavljajući tako da postoje za sebe i samo sebe, a čineći pri tome i nas sretnima što ih imamo.
Da me sutra ili već danas neko upita – šta si postigla u životu, nisam sigurna da bih imala odgovor. Jesam li postigla nešto, svašta ili ništa? Šta smo to postigli u našim životima i moramo li baš postići? Imamo li nešto od toga da jednoga dana kada nas ne bude, (a svi ćemo mi otpakovati jednoga dana) neko kaže šta su sve naši uspesi (a naravno i padovi)? Živimo li za nas, naše roditelje, našu decu ili za svet?
Želim da mislim da živim za sebe. Potom, želim da mislim da činim najbolje što mogu za svoju decu. Živela sam srećno sa svojim roditeljima, uživajući u bezbrižnom detinjstvu koje su mi pružili. No sada, želim da se pokušam osvrnuti na ono šta sam postigla u životu ako sada povučem crtu…
Ništa bitno ovom svetu nisam postigla. Neće mi podizati spomenike, neće ulicama davati ime po meni, neću završiti ni u čijoj knjizi i verovatno nikada neću istu napisati ni sama. Sretna sam zbog toga. Ne nosim breme odgovornosti natovareno očekivanjima izazvanim natprosečnim uspehom.
Zadovoljiću se sitnim radostima uživanja o svakodnevnici, pokušaću da ne otupim totalno na poslu koji moram obavljati, radovaću se svojoj porodici, radiću što više mogu samo one stvari koje volim a ne koje se očekuju od mene i koje činim samo zato što tako treba. Praviću ono što mi se dopada sve dok mi se to dopada, pisaću kada mi se piše i čitaću samo onda kada mi se čita.
To sam postigla. Da znam ko sam, kakva sam i od čega sam. Da znaju moji najdraži ko sam, kakva sam i od čega sam. To i ništa više. Treba li mi išta više od toga?

Da se razumemo – ne umem ispeći pilence od kilo i po i rasporediti ga na tri dana ručanja za četvoročlanu porodicu i da još svi kažu kako su se baš fino najeli. Ne umem, pa da ga naopačke okrenem. Ne umem ni ugrejati stan od 50m² u najveću zimu za osam hiljadarki, dok nekima to polazi od ruke na 150m². Eto, ni to ne umem. Ne umem ni svaki dan usisati, niti sam alergična na prašinu u kući. Ne umem i nisam.

Takodje, da se razumemo – ne umem ni pratiti mesečne troškove u kući, pa na kraju meseca napraviti uvid u pravilno i nepravilno potrošeno. Ne umem a neću vam ni reći da su mi troškovi svakodnevni posao u firmi, neću, baš neću!

Opet, neću vam ni to reći da ne umem da ispratim baš sve što se dešava u školi i ne znam u ponoć kada me probudite do koje su lekcije deca stigla u školi niti koji su zadatak dobili za domaći. Ne znam, eto…pa nek me streljaju zbog toga, ne znam, ne mogu i ne umem!

Ne umem se svako jutro našminkati, skockati, posvetiti pažnju svakoj dlaci na glavi. Ne umem nositi veštake na noktima niti umem biti izmanikirana. Ne umem biti dama, ma…ne umem biti žensko!

Umem al’ nemam vremena da još bolje umem razgovarati sa decom, gledati sa njima filmove, družiti se, čitati, heklati, blogovati, fotografisati, kuvati, peći kolače…

Umem rondzati i imam vremena za to! To može, onako usput. A sad ću da rondzam! Mislim…koji je klinac uopšte bio onoj lujki da se bori za prava žena? Hoću da budem domaćica i pri tome ne smatram da bih bila zatucana, masne kose, nenašminkana i u kecelji! Od toga sam već i ovako pola a kao…ravnopravna sam.

Kosu me mrzi oprati, jer dok to dodje na red, frka mi je, čini mi se, zaspaću u tuš kabini, pa ću još i štetu napraviti. Nenašminkana sam – jer nisam sigurna ujutro ni oči gde su mi, a ne maskara pa da je turim.

Ne mogu i ne umem da se pretvaram da mi sve ide od ruke i da sve stignem. Skidam kapu onima koji to mogu. Meni samo nedostaje skoro pa ceo dan koji poklonim firmi, a meni firma platu za uzvrat…tako to ide. Da naglasim – hvala dragom bogu što imam kome da ga poklonim! No, kamo lepe sreće da se svet ipak ne vrti oko novca i da mogu taj svoj dan da poklonim svojoj porodici i sebi samoj.

Hoću da stignem da živim! Hoću da stignem da budem sa decom. Hoću da stignem da budem sa mangupom. Hoću da stignem da se družim sa ljudima. Hoću da stvaram, da čitam, da pišem…Hoću sebe, neću ovu meni nepoznatu osobu providnih simptoma nepoznatog porekla!

I dalje me guši,
neki osećaj obmotanih ruku
oko grla,
stežu…
svojom nevidljivošću,
bole me.
Stežu me ničim izazvane.
Došle su, nepozvane.
Volela bih da odu,
pozvane da odu.

Želim sebe nazad,
sebe i svoj mir.
Unutrašnji mir.
Mir sebe sa samom sobom.

Posvadjale smo se.
Nismo to htele…
Dešava se.
Pomirićemo se…
samo treba volje i želje.
Samo treba….

Samo je ponekada
jako mnogo.
Samo je ponekada
više nego što mogu.
Samo je ponekada
ono što ipak mogu.

Samo – hoću li i ovaj put?
Samo – hoću li joj moći objasniti?
Samo – hoće li me poslušati?

Nadam se…
Proći će…
Znam…
Proći će…
Kako je došlo…
Tako će i otići…

Samo ću širom
otvoriti vrata
i zamoliti,
te, nevidljive ruke,
da odu…onako,
kako nisu došle…
pozvane…
jer pozvane bile nisu…

Sunce…možda je već svanulo…samo se ne vidi od oblaka…kišnih, teških, turobnih…Telefon zvoni sa pozivom na ustajanje. Možda je rano, možda je kasno…za njih, taman koliko treba. Ustaljeni koraci do dečije sobe…budjenje, pet minuta lenčarenja…pa ustajanje, pranje zubiju, oblačenje…pokret.

Kud koji, mili moji. Svako na svoju stranu. Radni dan uveliko traje. Isti, kao i svaki pre i ako bog da, biće i svi posle, dok radni vek ne prodje. Škola uveliko traje, redjaju se čas za časom. Interesantni – baš onoliko koliko deci željnoj igre mogu biti. Domaći za zabavu kod kuće – po meri baš onoliko koliko po meri deci umornoj od škole mogu biti.

Odlazak po decu u školu. Dolazak kući. Dolazak sa posla. Ručak. Priprema, klopa, pospremanje. Druženje, kupanje, spavanje. Baš sve po redu. Redja se iznova…iz dana u dan.

Vikend…dugo očekivani vikend. Odmor, ako se onaj kome je odmor ponudjen odmoriti ume. Vikend – za porodicu, za slobodno vreme, za neke aktivnosti koje nisu našle mesto u prethodnim danima. Nedelja – sutra opet radni dan…i tako redom…iz nedelje u nedelju.

31.12 – neke godine. Slavlje, čestitke, želje, nadanja, sumiranja… 01.01 – neke…sledeće godine…i tako redom…iz godine u godinu…

Koliko godina? Ne znamo. Želimo li da znamo? Kako ih trošimo? Postoji li recept  za pametno trošenje vremena, godina nam ponudjenih? Postoji li šansa za napraviti neki aneks ugovora ili slično…ako primetimo nedostatke u ispunjavanju onoga što smo očekivali od potrošenog?

Je li promašen život ako se svede na gore pomenute radnje, ako nije glasan, ako nije javan, ako nisu postignute velike stvari? I…šta su uopšte velike stvari? Velika naučna dostignuća, velike pesme, veliki filmovi, velike uloge, veliki skandali? Šta je život koji opravdava svaku ponudjenu godinu?

Možda onaj koji svaku od tih godina ceni, koji ne popušta, ne posustaje… Onaj, koji ume da uživa u upravo onom što je a teži onom što je bolje, no poštuje ono lošije i time još više ceni ono što mu je.

Dobar je život odživljen život koji ne daje razloge za stid, za kajanje, već daje osećaj sreće svakim novim danom, nekim novim, sitnim znanjem, nekim novim proživljenim osećajem. Bio to osećaj tuge još ne doživljene, bio to osećaj sreće neopisane ili pak…sitne radosti, sitnog zagrljaja, sitnih reči…ili samo, nagoveštaj sreće, nagoveštaj tuge, nagoveštaj nadolazećeg dana…

Život je dobar sve dotle dok ga živimo, jer za sve to vreme imamo mogućnost da ga ispravljamo ako to želimo…Život je dobar i onda kada nas više nema, ako smo ga živeli dok nas je i bilo…Jer, ako nas je onda bilo…biće nas i posle samih nas. No, i onda, život je ipak surov ako otme mladost, jer joj nije pružio šansu da doživi starost…

Eto, zato. Ili hoćete dužu varijantu? Onda evo, sedite da vam ispričam priču…

Bila jednom jedna teta. No, ona još u suštini i nije bila neka teta, bila je mlada žena, zbunjena, pomalo uplašena. Uplašena…od života kakav nije planirala.

No, uspemo li svi mi odživeti život onako kako ga osmislimo?

Ta je teta, tako zbunjena, odlučila da najzad krene putem troje, više ne četvoro. Četvoro je davno prestalo biti četvoro, a sve više petoro. Kažu ljudi…od viška glava ne boli, no srce ipak da. I…taj put u troje, sa dva mala dečaka, bio je mnogo lepši. No, ona nije imala sa kime to da podeli. Nije imala uveče, kada dečaci zaspu, krilo u koje bi se zavukla i ugrejala. Nije imala sa kime da podeli sve lepo i sve ružno što bi joj se toga dana desilo.

Otkrila je druženje preko ekrana. Zašto? Ima li šta loše u tome? Upoznala je neke ljude, drage ljude, koji su joj svojim rečima pomogli da prebrodi strah. Pomogli su joj da vrati veru u sebe koju nikada nije ni imala. Pomogli su joj, da otkrije sebe i ono lepo koje do tada nije ni znala da ima.

Jedne joj je večeri jedan Dejan poslao poruku. Sa smeškom. Taj je Dejan bio dečko iz njenog grada. Taj je Dejan imao zamalo pa tri godine manje od nje. Taj je Dejan bio mladić, slobodan…Razgovarali su…skoro svake večeri po malo, ponekada…po malo više.

Dopalo joj se sa koliko ljubavi priča o svom nećaku. Dopao joj se čitav njihov razgovor. Nije bilo ružnih i provokativnih reči, nije bilo nikakvih poziva na kratka druženja. Samo razgovor. Veoma često, tema su bili i računari i neki njeni planovi da nabavi lap top. Pa planovi kako će on njoj da instalira sve što je potrebno. Pa planovi kako bi mogli da se upoznaju i druže.

Ona je planirala selidbu u već kupljen stan. On još nije ni planirao. Ona se još uvek selila i nakon tri meseca…on se već preselio u stan koji je u medjuvremenu našao.

Počele su šale na račun godina. Ona mu je uporno terala kako je matora za njega a on se uporno šalio sa njom i njenim iskustvom. I tako je ona njemu rekla da je ona kokošketina matora za njega a on je njoj rekao da nije, da je kokica. I tako je to njoj, toj teti, postalo simpatično i prozvala ga je Kokanom.

Malo po malo, razmenili su oni i brojeve telefona i večiti dogovor kada ćemo se upoznati. Ona je uporno terala kako nije kafanski čovek i kako bi najradije volela da se upoznaju kraj jezera Palić. No, bila je zima, pa su se u tu priču ubacili i termos sa kafom i dugačke gaće koje mu je za tu priliku obećala nabaviti.

Prolazile su nedelje, ništa se nije izdešavalo, Kokica je uporno odlagala susret…imala je drhtavicu u stomaku i neverovatnu tremu. Ali zašto? I onako su planirali samo da se upoznaju i budu drugari, šta će on sa njom, pa još dva dečkića pride? Pala je prva čestitka za Novu godinu…sa 2007 – me, na 2008 – mu. Baš joj je prijala. Sedela je tih dana kraj jezera u toplom kutku sa pogledom na zaledjeni Palić, klizače koji ispijaju čajeve. Setila ga se i setila se dogovora koji nikako nisu zaživeli…No, ni dalje nisu…

Jednoga dana, ta je teta uredno išla kući sa posla…takodje je uredno stajala na semaforu i pazila da ne pregazi pešake i bicikliste. I…učinio joj se neki poznati lik na biciklu kako razgovara sa prijateljicom. Odmah je prepoznala Kokana u njemu. Prva prilika, zaustavila je auto i poslala mu poruku da pazi kako vozi bicikl i prelazi ulicu. Nasmejao se u poruci nazad i rekao „…to si bila ti…Kokice! Nisam bio siguran, no učinilo mi se, pošto si gledala u mene…“. I…tako smo se nekako i dogovorili da se ipak nadjemo.

Teta je odložila odlazak na trening (više nikada nije ni otišla), hrabro je otišla kod njega na kafu i odnela mu brdo WC papira u poklon za useljenje. Pobegla je da se ne susretne sa prijateljima sa posla koji su stizali nakon nje…I…usledio je drugi susret kod nje…zakazano gledanje filma…filma se teta baš i ne seća, no svega posle, seća se sa velikom srećom.

Teta se seća i toga…da su vrlo brzo odlučili da se ugnjezde u istom gnezdu, da ne kažem, kokošinjcu, da mogu jedno drugo čuvati, maziti i paziti…

Trebalo je samo malo vremena da teta Kokica prihvati da je Kokan pravi mangup, divan čovek, koji voli njenu decu, koji je polako i pažljivo, nenametljivo, ušao u njihov svet, njihov život. Trebalo je…i još uvek treba, mnogo vere, poverenja i ljubavi da shvati da neće pobeći od nje i da neće pobeći od obaveza. Treba još mnogo vremena da teta Kokica shvati kako na ovom svetu zaista postoje dobri ljudi, koji umeju da cene prave vrednosti, koji poštuju pojam porodice i koji u njoj uživaju.

Treba još mnogo vremena da Kokica prihvati kako je sretna i kako nema ni jedan valjan razlog za tugu koja je ponekada uhvati. Tugu, koja je odraz straha, skrivenog u njenom srcu…a izazvanog nekada davno od nekoga ko nije zaslužio ni delić njenog srca, samo zahvalnost na deci koju je poklonio njoj i jednom mangupu. Deci u kojoj uživaju, deci sa kojom se bore, deci za koju se bore.

Sada se Kokica samo boji da ne bude ona kokica koja puca od kukuruza kokičara, jer…ponekada, dodju joj i takvi dani i onda…tim danima, Kokica bezrazložno strahuje da će ostati bez svog Kokana…Inače, ostalim danima, ona je mala kokoška koja se nada da neće nikada odrasti u kvočku koja neumorno kljuca…

I tako ide ta priča…nadam se da može i onaj kraj da se ubaci: “I tako su oni živeli srećno…do kraja njihovih života!“.

Čiča – Miča…gotova je priča.

Situacija br: 1

Stoje dve mamice ispred škole, nisam mogla a da ne načujem razgovor:

Prva: “Onda, idete na ekskurziju (idete podrazumeva da li će pustiti dete)”?
Druga: “Pa…ne, možda sledeće godine”
Prva: “Moj je još letos išao šest dana sa trenerom. I pre toga sam ga puštala. I moj je,…I moj će…I ja to tako radim i tako je dobro!”
Druga: ””

Situacija br: 2

Prijateljica prva: “E…znaš kako ja baš ne pričam puno o klopi, no juče sam zaista napravila tako ukusan kolač. Pravila sam ga na taj i taj način i da znaš, baš mi je lepo uspeo.”
Druga, “iskusna”, prijateljica: “Ma ja to ne pravim tako, ja ti to tako i tako i samo tako je dobro. Hoćeš da ti dam recept?” …i…već ga daje “neiskusnoj”.

Opet, Druga, “iskusna”, prijateljica: “E juče sam pravila odličan specijalitet, evo odštampala sam vam svima pa pravite”.
Ostale prijateljice: “Hvala”.

Situacija br: 3

Dugogodišnja drugarica prva: “Ćao, tako se retko vidjamo, kako su tvoji, kako si ti?”
Dugogodišnja drugarica druga: “Ma znaš, ne pitaj. No, mene nešto zavrće ovde ispod rebaraca, a juče sam dobila, pa me baš muči, izgubila sam 8 dcl krvi crvenkasto – smedjkaste boje, nijanse bliže braon…baš me brine. A mama mi je operisana, pa se brinem, pa da ne detaljišem ali…bilo je totototoito, tata je još loše, borimo se sa njim. A moje je dete fantastično, pravi primer dobrog djaka, dobrog deteta, odlično na svim poljima. Nego, izvini…moram da žurim, posao zove…”.
Dugogodišnja drugarica prva: “Da, naravno, hvala na pitanju, meni je sve ok i nemam ništa novo i ništa me ne boli i moji su super i deca su mi dobro i dragi mi je dobro”…u medjuvremenu…druga je već zauzeta prevrtanjem raznih “bitnih” papira komada mnogo…

***

Umemo li mi da slušamo? Ili smo toliko opsednuti sobom samima da ni ne primećujemo da su nekome zastale reči u grlu, koje je od srca želeo podeliti sa nama? Lako je pričati i lako je stajati i pretvarati se da slušamo. A čujemo li nešto? Čujemo li one koji su kraj nas? Čujemo li bol u neizrečenim rečima ili pritajenu sreću koju neko tiho, nenametljivo želi da podeli sa nama? Čujemo li mi uopšte i sebe same ili samo pričamo o sebi?

Nekoliko sam se puta u životu opekla i shvatila – ne pričam više mnogo o svojim osećanjima ljudima koji me okružuju, sem počastvovanim izuzecima, koji su svojim umećem slušanja zaslužili da podelim to sa njima. Pregršt emocija izgubilo je svoju snagu, jačinu, onog momenta kada su bile izrečene pogrešnim ljudima, onima koji su uspeli da iscede život iz njih, okrenuvši glavu baš u pravom momentu – onda kada je bila potrebna podrška.

Ljudi slušaju – dok vide da će od toga imati temu za razglabanje kada izadjemo iz prostorije. Ili – slušaju kada osete da će se na zadatu temu moći nadovezati svojim JA i svojim JA TO TAKO i svojim JA TO NIKADA NE BIH TAKO, pri tome ne čuvši ništa od onoga što ste vi u biti zaista rekli.

Duše slušaju – kada osete tudju dušu. Duše dele emocije, kada su im srca velika. Ljudi koji imaju dušu umeju da slušaju i ljudi koji slušaju umeju da pronadju one koji će ih slušati, umeju da podele i ono što osećaju, tiho…mirno a tako srdačno.

Mislila sam, da bi te ljudi čuli, treba ti prvo njih da čuješ. Čula sam ih. Potom, kada sam osećala da želim svoju bol da podelim sa njima, podelila sam. Čuli su me, navodno. Onda je na red stigla sreća…za moju sreću…ti ljudi, sa kojima sam podelila bol…nisu imali vremena.

Jednostavno…ima dana kada ljudi, ljudska bića, jednostavno…ne mogu da nadju vremena da podele radost tudje sreće…nije to…da su se radovali njihovoj tuzi, no…nisu bili ni ushićeni  zbog njihovog osmeha na licu…

…ili jedno totalno zbrčkano razmišljanje…

…čisto onako, razmišljam…poučeni nekim ranijim iskustvom, koristimo li ga u pravom smeru ili dozvoljavamo sebi da ponavljamo iste ili slične greške? U stvari…imamo li ikakvo iskustvo? Postoji neko neobično verovanje da si zelen dok si mlad. Pod tim zelen, misli se neiskusan, neupućen, neobavešten, svaki izrečeni savet smatra se pametovanjem…Da…balavica zelena, dobila ja to, nego šta…samo zato što sam pokušavala pošteno odraditi svoj posao. Varijanta „Ti…balavice jedna…juče si došla u ovu firmu i sad misliš da sve znaš…!!!“. Pa dobro, ne znam sve. No, veruju li oni uopšte da nisam ni mislila da znam sve, nego sam naprosto želela razmišljati. Zamislite tog čuda…raditi i pri tom još razmišljati!!! Pa nije li to prosipanje pameti?! Pa naravno…Lepo je stara škola učila…obaveze su ti to i to i ništa sem toga ne treba da primećuješ. Ti odradiš taj deo, to daš onom, onaj odradi svoj deo, da trećem i tako do vrha hijerarhijske lestvice, gde se pri tom…na tom dugom putu, izgube oni na dnu lestvice.

No, nisam želela dati akcenat na nesrećnu atmosferu u poslovnim ambijentima. Nego, imala sam ja to neko, jel…nazovi životno iskustvo. No, opet, rekli bi neki, odakle joj životno iskustvo, balavica jedna, nema još ni pola veka (i šta je više sa tim balcima?!!ima li neko maramicu?!)? Ipak, po nekom mom skromnom mišljenju, ako smem reći, osećam kao da sam ipak nešto iskusila.

Prvo sam bila deo jedne porodice, onda sam stvorila svoju porodicu, onda sam mislila da sam tu porodicu izgubila, dok nisam shvatila da su deca moja porodica. Potom je našu malu porodicu uveličao jedan mangup i učinio je kompletnom. Sada…kao i sve porodice, imamo svojih lepih i manje lepih dana. Manje lepih ne zato što tako želimo, nego zato što život neminovno nudi i one malo trnovitije puteve.

Mislim da je uspeh jedne porodice upravo u tome. Kada naidju ti…trnovitiji putevi, da ostanu zajedno na njima. Da zajedno koračaju i zajedno prebole rane koje oni nanesu. Lako je koračati kroz aleje cveća sa pogledom na idealan zalazak sunca, udisati prijatne mirise okolnih šuma…Ali, kada nas obavije gust dim nevolja, briga i problema…pravi je uspeh zajedno razgrnuti ga i otrgnuti se iz njegovog zagušujućeg daha.

Za sada, koračamo uspešno. Koračamo zajedno. To je moj spas, to je naša sreća. Teško je kada čovek nema sa kime da podeli misli koje ga tište, osećaje koje izazivaju bol u grudima. Još je teže kada nemamo kome pokloniti ljubav i pažnju. No, ponekada, nesvesno povredjumo one koje volimo. Ponekada je to istina koja traži da izadje na slobodu a možda bi je bilo bolje sačuvati u srcu. Ponekada je to neki ishitreni postupak, neodmerena reakcija. Lepota voljenja je u tome da oprašta takve momente, briše ih iz svog sećanja i ustupa mesto nekih vedrijim iskrama.

Grešim. Moje me je skromno iskustvo mnogo toga naučilo. Promenilo me je. U stvari, da li je? Ili me je promenila činjenica da mogu da računam na svoju porodicu, da imam podršku i razumevanje? Možda mi je samo trebalo rame na koje se mogu osloniti. A je li moje rame dovoljno jako da pruži oslonac u onim lošim trenucima bola i tuge, razočarenja i neshvatanja? Ili je samo podstrekač dublje boli? Nesvesno, no ipak…učinkovito? Možda je istini koja boli ipak mesto u srcu, pa čak i po cenu toga da ga malko zagrebe.

Nije ništa strašno, nije ništa velike pažnje vredno. To je jedna sitnica. Sitnica koja je deo drugih sitnica koje život znače. I od tih sitnica ponekada uspešno sagradimo problem za koji smo svesni da nikada nije trebao da se vine u visine, da mu mi, svojim reakcijama, nismo dali podstreka.

Ne treba hraniti loše osećaje, treba ih eliminisati. Mislila sam da sam tu školu savladala, no, očito, još me čeka dug put. Svako iskustvo, pa i ono najružnije, korisno je na svoj način. Korisno – ako iz njega izvučemo ono nešto, što je njegova srž, ono nešto – što je ostavilo traga na nama. Korisno – ako shvatimo gde smo pogrešili ili priznamo sebi da nismo pogrešili. Korisno je ako pomogne da u budućnosti ne ponavljamo greške i ako od nas načini bolje ljude, ma kako teško bilo.

Ja sam sretna žena. Sretna zbog šansi koje mi život iznova pruža a mislila sam da ću ostatak provesti životareći. Sretna, jer je odneo tugu iz mog života i zamenio je srećom. Ne onom…nasmejanom vrstom sreće. Nego sreće u srcu i onda kada je tuga u očima.

Šta sam u stvari želela reći? Ne znam, brdo mi je nekih zbrkanih emocija u duši. Osećam neku nepravdu koja mi je poznata a možda ipak – umislila sam. Biće da je to. Nije teško napraviti problem, teže je napraviti da ga nema. Mogu li ja to? Naravno da mogu. Pitanje je – želim li? Jedan deo mene govori da ne želim, jer ponos se budi u meni. Drugi deo govori – a šta je to ponos i čemu on služi? Jede li se, pije li se, uzima li se kao droga koja uništava duh i telo? I onda se budim i shvatam – služi kao oružje protiv sreće, strpljenja, poštovanja i ljubavi. Podmuklo se uvlači i hara našim životima sve dok, ne napravi štetu koja poruši sve, kao kulu od karata.

Ponos…zlo seme kojega se treba otresti, zlo u čoveku koje ga udalji od sebe samog i drugih ljudi. Zlo, koje ne želim da gajim u sebi. Odričem ga se, ne treba mi. Želim mir. Želim sačuvati sreću. Nemam ni jedan dobar razlog da ga gajim i samim time…i neću.

P.S: nije da me zaista nešto jako muči…samo, osećala sam neko sitno peckanje u stomaku na ovu temu, sitnog crva koji je radio u meni…pa sam ga pustila na slobodu. Ipak – o ovim momentima treba razmišljati, treba naučiti odvagati u životu šta je ono što vredi a šta je ono što ne. Šta je ono što je vredno sitnog žrtvovanja…

]]> http://www.subotica.in.rs/2010/08/28/treba-li-zelenoj-balavici-ponos/feed/ 22 http://www.subotica.in.rs/2010/06/09/ahhh-bartolini/ http://www.subotica.in.rs/2010/06/09/ahhh-bartolini/#comments Wed, 09 Jun 2010 10:53:28 +0000 Kokica http://www.subotica.in.rs/?p=3738

Tweet

Bila jednom jedna žlezda. Dadoše joj ime Bartolinijeva. Živela je mirno i sretno, povučeno….lučeći tečnosti taman toliko koliko treba i taman tamo gde treba. Živela je u svom šumarku, mala…kao zrno graška. Dosadilo je toj žlezdi, maloj žlezdi, najsladjoj na svetu, da živi život svoj, radi posao svoj…a da niko pri tome ne ceni posao njen.

Odlučila je da poraste. Od malenog…neprimetnog (sem za princeze) zrna graška…dostigla je veličinu dobrog oraha. Zrelog oraha. Oraha spremnog za pucanje. Jedan pravi, pošteni stisak i eksplodirala je naša žlezda, mala žlezda, najsladja na svetu.

Ponovo je pala u zaborav. Odlučila je da istraje. Nije se predala. Ponovo je počela sebe da hrani….da raste…raste…rasteeeeeiiii…hop, ovaj put…e…neće da pukne tek tako. Prvo će da da znak od sebe. Prvo će malo da žagne, da zaboli, bocne, uplaši. Uspela je…ne odmah…ali uspela je. Stanovnici obližnjeg seoca, Srce i Duša, zabrinuli su se i uspaničeno počeli da je traže, gde je šta je, ko je i zašto je?!!!

Redjalo se pitanje za pitanjem, a konkretni odgovori nisu pristizali. Misterija! Šta učiniti?! Dozvoliti joj da i dalje boravi u svom šumarku i ako je njen boravak počeo da narušava mir Duše i izaziva ubrzani tempo Srca? Nisu se predali ni oni. Baciše se u borbu 1:1 (Srce i Duša u duetu). Povadiše enciklopedije, obidjoše biblioteke. Raspitaše se. Ustanoviše da ona baš i nije tako jaka i opasna koliko se pravi.

U stvari…nije uopšte opasna dok ne pretera! Pravilica važnilica. Odlučiše Srce i Duša da joj daju još po koju šansu. Neka je tamo u njenom skrivenom kutku, neka živi život svoj. Neka živi i radi u miru i nemiru. Srce se opustilo, Duša se primirila. Što bi rekao narod: „Kad čeljad nije bisna, ni kuća nije tisna“.

Šta sam ono htela reći…ljudi – bolest – umiranje. Sebičluk. Da – sebična sam. Sutra možda mene strefi neka boleština. U stvari…to sutra će jednom sigurno doći. Pitanje je samo kad i da li želim da ga čekam u nemiru ili da živim u miru? Da – imam i ja teret na duši i strah za zdravlje svojih najbližih i sebe same. Šta bi bilo da se meni nešto desi i šta bi bilo sa mojom decom? Gde bi oni živeli, sa kime bi živeli i kako bi odrastali? Ali neću da mislim o tome.  Dosta je. U poslednje vreme ljudi samo o tome pričaju, ko je kad, ko je gde, ko je kako. Šta? Razboleo se, umro, nema ga više. Kupio garsonjeru, promenio adresu…kako god…

A nekada je bilo…ko je kad, ko je koliko, ko je kako i ko je sa kime. Šta…pa ovo – ono…kako da vam kažem…znate…radio one radnje…ma…sexao se nezakonito .

I tako…udubismo (udubiše…) se za vreme doručka u konstantnu temu koja me izludjuje i daje odvratan ukus svakom jelu, kad onda – odlučismo da potegnemo pitanje, kako bi promenili temu…“Ko se s’ kime kurva?“ I…tišina. Oooo bože…zar više ni to niko ne radi (mislim – zanimljivo mi je dok nisam glavni povredjeni lik) ili su ovi ovdašnji ljubavnici pametniji?

I onda….dobijemo odgovor na naše pitanje u jednom vicu:
„Zašto više nema toliko kurvašaga u velikim firmama? Ni to više nije kao što je nekada bilo…“
„Kako zašto? Pa sve sama familija!!!“

]]>

Očekivali ste, je li? Da…ma jeste…znam…nemojte ni pokušavati glumiti da niste. Svaka vam druga uloga dobro stoji…ali ta ne! Očekivali ste da će aždaja planuti, da će se aždaja svadjati, buniti, protestvovati. Da će vatra pokuljati iz njenih ogromnih čeljusti…Očekivali ste da ćete doživeti orgazam gledajući je kako se nervira, kako ne trpi nepravdu, kako se buni protiv nje i bori za sebe, je li? Očekivali ste da ćete posle imati temu za šapat nagnutih guzica, je li?

Žao mi je. Razočaraće vas. I aždaje umeju da drže vatru pod kontrolom. Možda treba vreme i možda treba trening, ali…može, ume, samo ako to želi. Može…može i bez vežbe. Jer vi, drage moje…ne poznajete tu aždaju. Ne znate šta ona može a šta ne može. Nemate predstavu koliko može samo ako kaže sebi da to može. I…ako ste mislili da ćete je povrediti i ako ste mislili da ste vi njenu vatru obuzdali…odmah da vas razočaram. Niste.

Gde ima dima…ima i vatre. Ali vi tu vatru nećete videti. A znate li šta će vam zamutiti vid? Osećaj zadovoljstva nanete nepravde. Od toga dalje videti nećete. I nećete videti sreću koju ste umesto bola naneli aždaji. Jer vi niste svesni njene snage i vi niste svesni svoje slabosti. Slabosti zlobnih i licemernih ljudi. Ljudi koji se skrivaju iza maske velike ljubavi prema bogu, prema pravdi, prema dobroti…

A sve to…niste ni primetili u kom je momentu izmilelo iz vaših srca. Lice je aždaje možda zversko, zvuk je njen možda glasan, vatra je možda prevruća…ali to je ono što vi vidite. A ono što ne vidite je ono što gubite. I ona se neće truditi da vam to ponudi na tacni kao što ste vi njoj servirali podmuklost pod noge. Ono što ćete za uzvrat dobiti biće osmeh pobede na njenom licu. Pritajena vatra, pritajeni urlik, pritajena borba. I upravo to – biće ono što će vas poraziti.

Preturam po svojim mislima…ko zna koji put…Život je trka. Trka za neuhvatljivim vremenom koje ipak neumorno jurimo. Možda ga stignemo. A možda je bolje da ne…. Šta bi bilo da uhvatimo vreme? Šta bismo radili sa njim? Bismo li ga znali iskoristiti ili bismo ga potrošili kao što dete potroši pakovanje žvaka? Jedna za drugom, sažvakane i bačene u kantu za otpatke…zaboravljene…

Sretna sam što još uvek mogu da trčim za vremenom. Sretna sam što mi nije dosadilo neimanje pojma  šta je imanje vremena na pretek. Sretna sam što imam mogućnost, snagu, zdravlje i sretna sam što imam za koga da imam sve što imam.

Ponekada osećam grižu savesti. Nisam sigurna da je delić uhvaćenog vremena pravilno potrošen. Ali…šta je to uopšte pravilno potrošeno vreme i postoji li definicija istog? Je li to odradjen posao, skuvan ručak, opeglan veš, spremljen dom ili je to nešto drugo? Jesu li to svi isčitani mailovi, sve izlistane stranice interneta, prokomentarisani blogovi, napisani postovi ili i to nije tačan odgovor? Ili je odgovor tako blizu…tik do našeg srca…u osobamo koje volimo…u dušama koje nas vole i raduju se da nas imaju kao deo sebe?

Trudim se da izlečim tu savest nametnutu sebi od sebe same. Borim se protiv nje jer moj je cilj moje najjače oružje. Želim da uživam u životu. Život je tu uz nas. Život je pred nama ali jednako tako i za nama. Sve ono što je prošlo čini ovo što je sada, da bi ovo što je sada donelo ono nešto što će biti. A želim da to što će biti bude jednako lepo kao ovo što je sada.

Volim vreme koje provodimo zajedno. Porodica. Volim odlaske na kafu, volim dolaske na kafu. Kafa više kao forma, druženje kao zadovoljstvo. Volim razgovor na milion tema sa osobama sa kojima mogu da pričam o milion i jednoj temi. Volim vreme uz svoju decu. Nije to klasično provedeno vreme…sedenje i igranje. Priznajem – to mi baš ne ide od ruke. Najbolje mi ide ronzanje, odmah zatim priča, priča, priča, pametovanje deci (njima barem mogu, još za sada…i to koristim dok imam šanse), tu je vožnja na treninge, vožnja sa treninga – život u automobilu. Volim vikende u kojima se nadje vremena za gužvanjac u četvoro na jednom krevetu i gledanje crtanih filmova na velikom ekranu. Volim suze u Borisovim očima na sretnom kraju i Dejanovo pitanje: „Borise, plačeššš?“ i šeretski podrugljiv izraz lica koji prati isto pitanje. Volim neumorno gledanje serija sa mangupom,  epizode za epizodom šesnaeste po redu koju progutamo dok si rekao keks. Šta volim? Obožavam! Volim odlaske na nedeljne ručkove kod mame i tate i još više volim što zbog toga imam nedelju prepodne u krevetu.

Blogujem. Sada malo manje. Ali…nedostaje mi taj deo mene. U svakom redu ostavljam delić svojih misli, deo svojih emocija, po neku uspomenu i podsetnik za buduća vremena. Ali…ne može čovek sve da postigne. Ili barem ne običan čovek, žena, svejedno…I žena je čovek – jer čovek nije samo vrsta, čovek je oličenje nečije duše. Biti čovek – znači imati srce, imati emocije, imati dušu. Radujem se da mogu reći da mislim da jesam čovek.

Toliko toga bih želela da uradim, toliko toga bih želela da postignem. Ali mi  te želje staju na put ostvarenja cilja da budem sa svojom decom, da provedem vreme sa čovekom koga volim. A mislim da pored toga sve druge težnje padaju u vodu. Nastavljam da pišem…tu sam…biću tu. Čitaću, ponekada, ponešto, ponegde. Ostaviću po koji trag da sam bila, navratila, pogledala šta se dešava i šta je ko podelio sa nama. Ali…ostavljam da definiciju pametno utrošenog vremena živim onako kako mi srce nalaže. A srce traži druga srca…koja preko imaginarnog sveta ne kucaju dovoljno snažno.

Današnje jutro donelo je nešto što je mojoj duši jako prijalo. To nešto potaklo me je da se vratim redovima na ekranu koje sam zaista imala nameru zanemariti. Onda sam shvatila da to ne mogu. Da to ne želim. Želim ostaviti trag. Ne trag za druge, ne trag zbog traga, nego trag za sebe, za nas, za moju decu. Svaki slučajni prolaznik biće rado ugošćen, kako je to uvek i bilo. Svaki namerni gost jednako tako…Ali, nadam se da će jednako tako svaka duša koja poseti ove stranice naći razumevanja ako istu posetu ne uspem da uzvratim. Ne mogu, ne zato što ne želim, nego zato što se nečega moram odreći da bih za uzvrat dobila nešto. A to nešto je prilika da pružim sebe barem za nijansu više onima kojima sam najpotrebnija (ili…koji su meni potrebniji još više).

Sanjati,
ne mogu ti to uskratiti.
dobro, zlo,
sve će se to jednom vratiti.
Mi moramo sanjati. Godine,
vidi šta su ti uradile.
Pobjeći, ne može se od sudbine,
sanjaj neke ljepše godine.
Svako ima svoje razloge
i kad razlozi ne postoje,
ti u ljubavi mojoj si,
iste stvari mi smo sanjali.
Sanjati,
nakon kiše sunce donijeti.
Igre sve i bez nas će se igrati,
mi moramo sanjati.

Crvena Jabuka – Sanjati

Uz dim cigarete, pevač lagano pevuši ove reči. Svi pevaju u jednom glasu, zajedno sa njim. Povlači novi dim, gutljaj piva i dalje, bez posebnog napora, nastavlja sa rečima koje nose me u prošlost. Onu…našu…svačiju…zajedničku. Prošlost zvanu šest + dva. Ne dva u jedan, ne osam na pet i pola + dva i pola. Prošlost koja stane u četiri slova.

SFRJ – Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija.

Ne interesuje me šta ko misli na tu temu. Ne zanima me što bi je toliko ljudi najradije zbrisali kao da nije ni postojala. Briga me što istorija danas nije ista kao istorija koju smo mi učili juče. Nisam je učila ni tada. Nisam je volela. Nisam volela ni one koji kroje istoriju taman po svojoj meri. Istorija koja me zanima je istorija koju sam živela. Istorija koju smo živeli – zajedno. Svi na okupu. Istorija u koju je stala pesma Od Vardara pa do Triglava. Istorija u kojoj smo imali plave kape sa crvenom petokrakom, plave suknjice, pantalonice, bele košuljice. Istorija u kojoj smo polagali pionirsku zakletvu. Istorija u kojoj je merilo istine bilo reći „Časna Titova pionirska reč! Ako tebe prevarim, druga Tita ne volim!“ I ko je sad Tito? I bio li je ikada? I je li uopšte postojala nekada Jugoslavija?

Jeste! Ne dozvoljavam da je izbrišu! Ako na popisu stanovnika države nam ove preostale, koja nije ni od koga odlazila, cepala se, koja je ostala kao spomenik svima onima koji su otišli da znaju odakle su otišli, budete videli jednog Jugoslovena kako ponosno stoji na papiru – ja ću biti ta, verujte mi! Možete mi se rugati, možete mi se smejati. Možete reći da sam naivna. Možete mi doneti pun kofer dokaza koji govore u prilog svima onima koji pljuju po onome što smo imali, ne zanima me. Želim da se sećam onoga što je bilo lepo.

Nemojte mi poturati političke činjenice, briga me za njih. Politiku ne volim, ne…to je slaba reč. Politiku mrzim, pljujem po njoj, ogavna je i proračunata u korist onih koji je se dograbe. Volim život. Volim sreću. Volim neke neobične ideale. Volela sam je. Našu Jugoslaviju. Imali smo je. Neko nam je uzeo. Pevali smo svi zajedno i onda odjednom – više nismo. Zabranili su nam čak i pesmu. Pokušali su. Ali i onda – ja sam oduvek slušala grupe, muzičare i sa ove i sa one strane, strane koje ne postoje a koje su nam nametnuli. Nije važno sada kakav ukus imam i da li vam se on dopada. Važno je da smo mogli zajedno. Bilo bi nam lepše i lakše. Uvek je zajedno bolje. Imali smo sve u jednom. Neko je poželeo da nemamo ništa u mnogo. I – ispunio je svoj cilj.

Sada ostaje…nama koji živimo u oblacima prošlosti…da se sećamo. Da uživamo u muzici prošlosti, da je želimo i žalimo. Da maštamo kako i dalje svi zajedno pevamo.

Šest republika i dve pokrajine. Slovenija, Makedonija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija, Crna Gora, Vojvodina, Kosovo i Metohija. Kako ja mojoj deci da objasnim da je sve to nekada bila jedna država…od Vardara pa do Triglava, od Djerdapa, pa do Jadrana? Kako da im objasnim da smo svi živeli zajedno? Da smo učili madjarski jezik kao jezik sredine, da smo učili i onda, latinicu i ćirilicu? Da smo učili ijekavicu, ikavicu, ekavicu? Da smo učili po koji čas od slovenačkog i po koji od makedonskog jezika? Kako da im objasnim da je njihova baka putovala sa jednog na drugi kraj te države (bez pasoša, naravno) i u svakoj ušla u prodavnicu koja se zvala „Željezničar“ i u svakoj imala prijatelje, radne kolege, koji su se okupljali ovde, na severu Bačke? Kako da im objasnim da je neko to ubio? Ne mogu, ne umem. A tako bih želela da ne trebam da im objašnjavam. Tako bih želela da su deo toga.

Šest baklji koje gore zajedno, okružene žitom. Žito je izgorelo, sve je nestalo, ostade nam samo garež, pepeo onoga što smo iz ruku ispustili. Ne dirajte mi uspomenu, recite što god želite ali ne očekujte da se složim sa bilo čime što je suprotno ovom tekstu. Neću, ne dam na nju. Ne dam na Jugoslaviju koju sam volela i koju i dan danas volim. To što mi je u srcu niko mi ne može uzeti. I voleću je…i topiću se kada čujem dalmatinski naglasak, i uživaću u pesmi na makedonskom…toliko pevljivom jeziku. I popiću mliko, onako, po bunjevačkom. I odvaliću bre, kao uzrečicu. I želeću da odem ponovo u Postojnsku pećinu….i želeću da ponovo odem na Ohrid, na Bled, na Bohinj. I kupaću se i dalje u hrvatskom moru. I želeću još jednom prošetati Baščaršijom. I želeću ponovo proći putevima kraj kojih umesto korova rastu kosovske jele. I želeću još jednom videti Petrovac. I dalje ću voleti ljude po tome jesu li dobri ili zli…i dalje ću grditi decu budu li pokazivali odredjeni broj prstiju (ma koliko to brojalo!)…i dalje ću ih grditi budem li čula da govore onaj madjar, srbin, hrvat…Može biti jedino – onaj dobar ili onaj loš dečak. Kraj.

P.S: zaboravih reći…ne poznajem drugu himnu sem „Hej Sloveni“.

Džepno izdanje karikature života – uvod
Džepno izdanje karikature života – …poglavlje 3
Džepno izdanje karikature života – …poglavlje 7
Džepno izdanje karikature života – paranoja prvi deo

Znaci ostali:

Htedoh svašta napisati, napisah. Htedoh napraviti karikaturu od toga. Napravih. Htedoh još jednom pročitati. Izbrisah. Ne valja. Previše je pažnje posvećeno brižljivom odabiru reči za sadržaj glupavog karaktera. Nije vredno. Takve stvari nisu vredne pažnje. Valja ih iz korena saseći. No, šteta da se neki simpatični izgovori (pri tom upotrebljeni) ne spomenu. Sem onih, navedenih u paranoji prvi deo, evo sledećih:

Paranoja, nego šta

Tu ćemo se sada lepo pozdraviti sa ovom tematikom, čisto eto – htedoh da podelim sa vama neke dobre, mada već iskorištene i nadasve maštovite ideje. Plus – da vam predložim, ipak…nemojte ih koristiti. Nemojte ni stvarati sebi uslove u kojima će vam trebati. Nije vredno. Trošenje je dragocenog vremena, svima nama poklonjenog i na našu dušu nam ostavljenog. Da ga iskoristimo najbolje što umemo. Da radimo sa njim ono što želimo. Da ga posvetimo onome kome želimo. Laganjem drugih lažemo sebe. Pravimo kukavice od sebe. Izvrćemo ruglu ono što nam je na tacni dato. Život. Ovaj naš jedan…vredan. Život, koji nudi tako mnogo, a treba se samo prihvatiti rada. Rada na sebi samima. Na onome što jesmo i što želimo da budemo. Na onome što želimo da pružimo. Sebi i drugima. Onima kraj nas. Onima koje volimo. I…budimo sa onima koje volimo. Uživajmo u njima, a one druge, ostavimo za sobom, da žive svoj život onako kako ga svojim lažima iskroje. Prigrlimo istinu i nje se držimo. Samo je ona ta koja nas može usrećiti. Život u laži jednak je neživotu. Život u laži je grubo preživljavanje i čekanje kraja za koji ne znamo kada će doći. Život u laži jednak je mučenju života. A život to nije zaslužio….

Ne volim proleće. Sav normalan svet ga voli. Ali ja ne. Pa valjda se i ne uklapam u sve normalne ljude. Jer, da sam normalna, sada bih upijala sunčeve zrake i bila zahvalna na D vitaminu kojima će  početi sunce da nas zasipa (dok ne krene da nas bije ona rupa u ozonu…). Ali jok, ja radije cvrčim, patim, tugujem za zimom. Tako mi je lepše. Tako mi je lakše. Lakše je tugovati, nego uživati u pruženom svetlu. Lakše je prepustiti se, nego upustiti se u borbu. Lakše je pun saveta biti, dobre teorije, podloge za zdrav i sretan život, nego u istom zaista i živeti.

Kraljica Majka imala je jednu bistru izjavu u toku izliva pameti mom starijem sinu: „Put sreće i poštenja je teži put“. Istina. Ne zato što je to Kraljica izjavila, nego zato što zaista i jeste tako. I za jedno i za drugo treba voditi konstantnu borbu sa samim sobom, kako ne bi posustali i prepustili se onom sivom, onom ružnom, lošem i tužnom.

Dogodi se tako, jedna ružna stvar. Ono ružno što korene vuče u prošlosti, ne tako davnoj. Čujem, tako, još po neku ružnu reč. Pogodi me. Kažu mi nešto loše, učine nepravdu, ja je osećam. Celom sobom. U potpunosti me savlada. Dozvolim to. Samo malo i prepustila bih se cela.

Mangup je imao jednu stidljivu rečenicu da mi kaže. Oklevao je. Nije želeo da me povredi. Zamolio me je da ne trošim energiju na ono ružno što mi se dešava, nego da se uživim u sve ono lepo oko nas i da je na to trošim bez žaljenja. Na trojicu mojih muškaraca.

A ja se zapitah, zašto je oklevao? Zašto je mislio da će me povrediti? Možda zato što dozvolim onome ružnom, prljavom i tužnom da me uzme sebi, obuhvati, kao rukama oko vrata i guši, guši…ne prestaje. A ja, kao statua, stojim, ne mrdam, samo održavam neku jadnu ravnotežu i trudim se da ne puknem o zemlju. Otpor ne pružam. Ne dovoljan. Kao da sam isključila onaj deo sebe koji oseća potrebu da se bori, uhvati u koštac sa nevoljama i pobedi ih. Jednu za drugom. Obori ih na kolena, da mole za milost i oproštaj i udalje se daleko od mene…

Ne sećam se tačno kada sam ga isključila. Negde u toku zime. Te zime koju volim. Volim njeno belilo, volim njene tmurne, a ipak svetle dane. Volim njenu hladnoću…a opet…toplinu u sobi. Volim je, deo mene je. Uvuče mi se u kosti. Teško mi je rastati se od nje. Moraću primiti sunce u naručje. A to je teško. Potreban mi je period adaptacije, prilagodjavanja…prihvatanja novih uslova, novih okolnosti. A to mi ne ide uvek jednako dobro.

Za sreću se treba boriti. Sreću treba čuvati. Sreću treba stvarati iz dana u dan. Paziti je, negovati je, hraniti je, voleti je. Tuga je mnogo lakša. Jednostavnija za primenu. Jednostavnija za konzumiranje. Ona dolazi sama od sebe, nepozvana. Ne moraš je ni negovati, ma … ne moraš ništa sa njom raditi, ona radi sve za tebe i uzima sve od tebe. Dolazi kao nepozvan gost, ne čeka pozivnicu. Tuga je prijatelj za slabu dušu, hrana za bol.

Imam ja snagu za sreću. Mogu ja to podneti. Mogu je izdržati. Samo se uspavala u meni. Iscrpela je moja draga zima. Probudiću je ali sama, bezuspešno…No, imam pomoć, hrabre putnike uz mene. Pomoći će mi, da ponesem teret…težak teret… lepog, mirnijeg života. Biću hrabra i odabraću i ja taj teži put…put sreće i poštenja. I ko god želi na tom putu da nam se priduži, mesta ima, sreća je široke ruke…

Zgrada. Velika gradjevina. Obložena mermerom. Hladna. Kao i sve što se u njoj dešava. Još jedna zgrada. Velika. Stara gradjevina. U centru grada. Toplih, bordo tonova. Topla kao i ono što se u njoj dešava. Ona prva razdvaja ono što ova druga spoji. Druga  – kao noć u kojoj ne razmišljamo o sutra. Prva – kao dolazak neočekivanog sutra.

Hodnik. Unutrašnjost mermerne zgrade. Hladni stepenici, užurbani ljudi sa aktovkama u ruci. Svi u nekim problemima. Svi jure. Ona sedi. Na optuženičkoj klupi. Kakav je zločin počinila? Zločin iz strasti? Zločin sa predumišljajem? Šta je njen zločin? Preskupa deca. To je njena optužnica. Kakva će biti presuda? Hoće li biti u njenu korist ili njegovu? I dobija li iko u ovom slučaju? Ima li pobedničke strane? Ili samo krivci? Ili samo krivac? Ona je kriva. Dušom i telom, jeste.  Jer nije popustila. Jer se borila za decu. Jer smatra da zaslužuju sve što i sva druga deca ovoga sveta.

Sedi. Razmišlja. Kako će sve to proći? I kako uopšte može da prodje susret dvoje ljudi koji decu dele i ništa više sem toga? Kako može proći borba oca protiv svoje dece? Borba protiv njihovih interesa umesto za njihove interese? Kakav apsurd. Kakva ironija. Čovek se bori za svoja prava kako bi obezbedio sebi bolje uslove za život, a sve u cilju mogućnosti pružanja deci boljeg sutra. Čuje li neko nelogičnost koja odzvanja iz ovih redova ili je to samo u njenoj nemirnoj mašti? Nekom njenom imaginarnom svetu, gde se svi roditelji za svoju decu odriču…Čovek se bori za prava svog još nerodjenog deteta preko prava svoje dvoje rodjene i već poodrasle dece.  Nije li to prilično tužno? Ili je i to tužno samo u tom njenom svetu, svetu fantazije i mirnog života?

Ponosna je. Na svoju decu, na svog partnera, na sebe. Jeste. Može da šeta uzdignute glave. Može da upre pogled u svačije oči i da ga ne skida. Ona to može. Oni to mogu. Jer su zajedno uz njih. Jer pružaju deci ono za čime ona žude. Ljubav, toplinu, podršku, opomenu, savet, zagrljaj, poljubac, grdnju…Toplu sobu i pun stomak. Sličice za album i tazose za album. Budno oko na treningu, osmeh na vratima po dolasku iz škole. Kašikicu leka za zub koji nikako da naraste. Strogu ruku za odgovornost u školi. Razgovori, razgovori….crtani filmovi na okupu u nedeljna popodneva, kratko ležanje uz njih za lakši san i bolje jutro. Poljubac u sred noći i ušuškivanje otkrivenih ledja. Bolji i lošiji dani. Dani uz osmehe, dani uz suze. Ali su to sve njihovi dani. Njihovi zajednički dani.

Sretna je. I pored toga što je na optuženičkoj klupi. Sa ponosom sedi na njoj. Ona je dobitnik. Bez obzira na presudu koju neko ovekoveči na papiru. Jer to je samo papir. A papir trpi sve. Deca ne. Deca ne trpe uskraćenu ljubav. Deca vole i ljube. Dok su deca. Dok ne narastu. Deca rastu. Postaju ljudi. Kada deca postanu ljudi, vole i dalje. Ali njihova ljubav postaje manje nesebična. Ljudi shvataju ono što mala deca ne shvataju. To će biti krajnja presuda. Njoj i njemu. Njemu – tužiocu, njoj – optuženoj. Presudiće im u svojim glavama ozbiljnih i zrelih ljudi. Na osnovu života koji su vodili, na osnovu života koji su im pružili.

Mirna je. Njena je duša čista. Dok je ima i dok joj ona energija koja život znači to dozvoli, biće uz njih i voleće ih, davaće im, pružaće im. Ako treba, grdiće ih. Nisu sretni kada to radi. Ali mora. Ljubiće ih, jer to vole, jer zaslužuju. Jer su dobri dečaci. Pomoći će im, koliko to može, koliko to ume. Hoće, ima podršku, lakše joj je. Nije sama u tom teškom poslu koji se roditelj zove. Usmeriće ih, njih dvoje, zajedno, da postanu ljudi, dobri ljudi, pametni ljudi, pošteni ljudi. Ljudi koji će nadalje svoju decu ljudima napraviti. A on, tužioc, biće sam svoj sudija, učinivši sebe gostom u njihovim životima. Presudiće sam sebi, osudom na gubitak dečijeg zagrljaja. Jer, deca su ta koja bezuslovno vole onoga ko se roditeljem zove. Ali on tu dečiju ljubav nikada osetiti neće. Jer…sam je tako izabrao…

Džepno izdanje karikature života – uvod
Džepno izdanje karikature života – …poglavlje 3
Džepno izdanje karikature života – …poglavlje 7

Početnički primeri da vam se upali lampica, ako već nije:

• Sve počinje nevino, naivno, poverljivo, iskreno….muž se sprema u poslovnu pratnju. Da…da…poslovnu pratnju. Zašto bi samo žene išle u pratnje te vrste…kada su u osnovi muškarci i bili prvi ti, koji su poslovni. Njegova se poslovna pratnja ogleda u pratnji ne zna se čega do granice države nam ove naše. Strogo poverljivo – top secret!!! „Ne pitaj ništa – ne mogu ti reći“ varijanta, „a i ako ti kažem…moraću te ubiti!!!“

• Pratnja se dalje ogleda u humanitarnom radu varijante biće dnevnice, a možda i neće. Pre će biti da biti neće, nego što će biti da biti hoće. Upravo iz tog razloga, suprug traži od supruge dobrovoljni prilog u vidu uplate malo kreditića na telefonski broj, kako bi imao sa čega da joj se javi. Ona to, naravno, nesebično i čini.

• U pratnju se kreće u popodnevnim časovima, put do granice je neizvestan, odlazi se u masovnom broju, kao da se prate u najmanju ruku, zlatne poluge na zajam Evropskoj uniji. Kontakt telefon – čujemo se oko ponoći, tada će mi se baterija istrošiti. Sve je to naravno u planu, jer tako se ozbiljan biznis i odgovorna pozicija moraju do detalja utanačiti. Dakle, što me čuješ pre ponoći – čula si me, nakon toga se odjavljujem, nemam pojma šta će tamo da nam rade!

• Pratnja broj dva, ponavlja se za dve nedelje. Po pravilu, te se zlatne poluge pozajmljuju isključivo vikendima kada je suprugova slobodna smena. Jadničak, mora, šta će…da zaradi za familiju (možda ugrabi koju polugu). Naravno, odriče se svakog honorara u dobrobit firme i nastavlja sa humanitarnim radom. Povratak iz pratnje…nedelja, rano prepodne. Supruga odvaja malo mira i tišine za vrednog i požtrvovanog heroja.

• Da napomenemo – kontakt telefon u ovoj prilici je bio nedostupan. Vreme početka nedostupnosti – takodje ponoć. Plan je tako nalagao da se svima prisutnima u povorci pratnje oduzmu telefoni prilikom prilaska graničnom prelazu, sve u cilju sigurnosti i predostrožnosti. No, sada je supruga već pomišljala da nisu u pitanju zlatne poluge, nego vampiri ili veštice. No, podržavamo sve za šta valjano objašnjenje postoji.

…nastaviće se…

Nemrem virovat kako me je Nemresbilivit turio u razmišljanje. No dobro, nije da sam baš preterano puno razmišljala, al’ me jednim postom sa ogavnim naslovom koji mora da ti privuče pažnju, naterao da se trgnem i zaustavim curenje tečnosti iz očiju, zadnjih, pa…dva – tri dana…
A što curi – nemam pojma. Valjda – sakupilo se. Čega? Viška vode u organizmu, pa sad krenulo sve tamo kao na izvoru. Zašto baš tamo, pojma nemam, valjda su ostali kanali prezasićeni…No, nije to ono curenje kao kada žena vozač (što može biti i u muškom obliku) naleti na hidrant, pa sad to pljušti na sve strane. Ne, ovo onako, fino i polako, samo curi, pa kada počne i da teče, napuni mi i onaj veliki rezervoar što se u mom primerku zove surla…pa krene da bali okolo. Pa rolna guz papira za nosinu u žene…
E sad, odakle toliko viška tečnosti da se sakuplja u čoveku? Možda nepravilna ishrana? Pa ne znam baš, hranim se ja dosta dobro, mnogo vitamina i korisnih materija unose u mene ovi moji, najbliži i najdraži, hraneći me svojom ljubavlju i toplinom.
Nego, valjda je ovaj put prelilo ono što sam se onomad, malo najela velikom kašikom nečega što jako smrdi, pa je…čini mi se…ostavilo neke posledice, koje, kad – tad, moraju da izadju na videlo. Imala sam ja već tegobe po tom pitanju, no…mislila sam, prošle su. Nikakvih simptoma nije bilo, pa sam mislila, operacija uspela pa i pacijent preživeo. Mada, možda ipak nije to od tada, nego opet krenuše da me hrane na daljinu, pa valjda zato ne osetim smrad, pa primam…i jedem…i jedem, klopam kao da je najsladji kolač na svetu. E sad mi je već stigao do mozga signal da to ipak smrdi (ipak – dug je to put, surla dostiže dužinu i do 3m)…pa se organizam provalio od muke. Mora negde da se očisti od svih štetnih materija, pa izabrao put očiju…Neka ga, sada je malo mirniji i može da uživa dalje u kvalitetnoj ishrani domaće kuhinje…
Zaista, moraću malo da poradim na svom imunitetu. Ne mogu da dozvolim da mi duša bude kao kula bez bedema. Ogradiću je debelim zidovima sreće i uživanja u svemu što imamo, u zdravlju i još zdravijoj porodici, u pogledu na decu koja rastu sa osmehom na licu i ljubavi u očima. Ogradiću je zidovima ljubavi i neću dozvoliti izmišljenim brigama da ih poljuljaju. Ogradiću se, sačuvaću mir koji nam je poklonjen, neću odbiti sreću na tacni ponudjenu…

(nepotrebno izostavljeno) (a nadovezuje se na poglavlje 3)(al’ može i bez njega)

Nije da Kraljica Majka nije bila odgovorna majka…naprotiv. Al’ ne možeš ti sa opaljotkom izaći na kraj. U stvari, ako i devojčica (?!) nije bila opaljotka, postala je vremenom. Još u veoma mladim danima, kada je veoma rano da roditelji usmeravaju decu ka odredjenim sportovima (morate priznati, sve ispod tri je rano…), ona se uspešno bavila treniranjem udaraca svoje glave. To joj je, pokazalo se, odlično polazilo za istom. Pokušala je izazvati potres mozga u nekoliko navrata. Naravno, uklizavanje sa petog na četvrti sprat, direktaš u komšijina vrata od stana, nije dalo očekivanih rezultata. Ostale su samo zabezeknute face istog, koji je otvorio vrata i ako nije delovalo kao obično kucanje i Kraljice, kojoj se bebecka otrgla iz ruke, pa pravac na niži sprat.
Ništa – prvi neuspeh nije je obeshrabrio. Usledio je niz padanja, rasturanja kolena, sitnijih udaraca dok, najzad, jedan nije izazvao pijano šetanje po dvorištu. Što je, naravno, Kraljici bilo sumnjivo, pa pravac bolnica. Lakši potres mozga. Najzad uspeh. Osvojeno zlato! Sa ovim je sportom završila. Postigla je što se postići moglo, dala svoj maksimum i okrenula se novim izazovima.
Griženje. Sa sebe, prešla je na okolinu. Mislim da je krenula od rodjene sestre, koja je urnebesnim krikom (nevaljalica jedna) prenela tatu iz vožnje, Kraljicu iz sna (put ka moru)! Šta se dere dok vozim – mislio je tata?!!! Možda zato što je ona lujka ugrizla, ni manje ni više, nego za obraz?!
To je leto obećavalo. Manje više za kupanje i sunčanje. Opekotine od sunca nisu nikoga zabrinjavale. Ono što je preokupiralo roditelje, bake i deke, bila je u bukvalnom prevodu sa madjarskog jezika – grižuća devojčica iliti devojčica koja grize. Nadmetali su se ko može više, brže i bolje da skloni svoje dete od iste. Kada je god bila na slobodi, ne u ketrecu (ili moderno – ogradici)(a primerenije za nju – kavezu), pretila je opasnost iz prikrajka. Baka i deda su svoje dve preslatke unučice neumorno sklanjali. Jednostavno – nije tolerisala njihove lepršave haljinice i uvek uredan izgled. Zar to nije dovoljan poziv i drsko izazivanje?! No, nije videla neke šanse za napredak, takodje, niko nije odobravao ni ovaj sport…pa je opet, silom prilika, od istog odustala…
Poriv u njoj zauvek je ostao ali je vreme naučilo da se izbori sa njim…donekle. Možda bi ipak trebalo okačiti na vrata od njenog današnjeg mesta stanovanja, umesto broja, kao kod sve normalne čeljadi, tablu sa upozorenjem: „Oprez, kera laje ali možda i ujeda!!!“…

…nastaviće se…

(nepotrebno izostavljeno) (a nadovezuje se na UVOD)

…da se kratko vratimo na onaj laprdajući deo…ispostavilo se, naravno (mada su to svi odmah znali) da nije greška lekara. Naprotiv, odradiše sjajan posao…osposobiše mišić predobro!!! I tako…godine su prošle, u stvari…pre nego što su prošle, bebec je u svoj svojoj snazi zdravo rastao. Kada kažem zdravo – mislim zdravo. Kao zimsko dete – trebalo ga(ju) je i naučiti na zimu. U tome sve zasluge pripisujemo – Kraljici Majci. Ona se za zdravlje zdušno borila. Šta bre ove moderne mame rade, izvedu bebeca iz bolnice u sred leta, upakovano i sa kapicom na glavi…ma…to treba na vreme trenirati na zimoću. Ćebe, cucla, kapa, kolica, peti sprat i pravac na terasu. Šta minut – dva – tri u decembru, januaru, februaru (obratite pažnju – bebec rodjen 12.12)…to bre spakuješ, pa zaboraviš napolju, skuvaš ručak, baciš pogled je li još tamo gde je ostavljeno (da ga neka roda ne odnese drugoj mami…), ako jeste, nastavljaš kao da se ništa nije ni desilo.
Neki naredni dan, odlučiš…onako porodično…svratiti do svekrive…i…zaboraviš dete, upakovano doduše, u kolicima u dvorištu. A svekriva, pita za dete, kažu (i smeju se u sebi) „…ma nismo je poveli, ostavili smo je kod druge bake…“ , ona, prihvatajući odgovor, izlazi do kuhinje (jer…nisu uvek bile na dohvat ruke) i ima šta da vidi! Vraća se brže nego što je otišla…sa zamotuljkom u rukam i kaže:

“Eh…da je ovo maćuva (maćeha) uradila, rekli bi ljudi…ostavila je dete napolju da se smrzne. Ali vi?!!!“ – pa se čudom čudi. A roditelji bebeca uživaju što su nasamarili baku…a bebeca obliva znoj u zagrejanoj prostoriji.

Posledice?! Dve godine neredovnog spavanja roditelja dok nisu prodali stan, odselili se kod druge bake, čekajući da se kuća sagradi…Tu je dete, sad već uveliko kokodavo, samo reklo: „nosite me u moju lipu ladnu sobu“ što bi značilo u finu hladnu sobu. Tek tada, prespavali su mirnu noć (shvativši šta je nedostajalo tih neprospavanih godina), zajedno sa bebecom, koje je zadovoljno spavalo tek kada ga(je) uspava oblak hladnog daha iznad usana.

I onda se neko ljuti kada Kokica uključi klimu u sred leta?!!!!!!!!

…nastaviće se…

Počelo je nekim neobičnim plačem, kao prigušenim ali ipak, prodornim. Kako i ne bi…kada je dete odlučilo na svet doći u nedelju, pa još na materice, pa još u 12.15 h, taman na ručak (ne bi me čudilo da je to bio plač mame (plač u vidu glasa razuma – šta li je to donela na svet… – no, još je bilo rano za to…)). Pri tome…nije ni moglo kao sav normalan svet da se rodi normalno. Ne…moralo je već tada da zaplete sve konce, šparge, vrpce…šta se već našlo pri ruci. Odmah…dva puta sebi oko vrata, svet baš nije delovao obećavajuće, pa ko veli…da se ’besi na vreme. Plus, deralo bi se ali i dalje ne ide kako valja. No…iz nekog kasnijeg ugla gledanje, možda je baš tako bilo kako valja. Sve svoje zašto ima zato. Jezik prilepljen za dole. Ne mož’ … ne mrda, samo lopata bezveze, ograničenim kretnjama zbog tamo neke kožurice, čega li već, što je naraslo do vrha laprdajućeg mišića u usnoj šupljini (tada još nosna nije bila toliko razvijena)…
Prvo mišljenje lekara – ništa strašno, lakša govorna mana. Drugo mišljenje – treba seći! Roditelji se odlučuju na kardinalnu grešku – poslušati drugo mišljenje. Lekar – reže, više nego što treba, što dovodi do urnebesne vike koja se čuje sa sedmog sprata pa do prizemlja bolnice. Već tada trebalo je da znaju, taj će im potez biti skupo naplaćen u budućnosti. Sa razlogom je Majka Priroda želela držati taj mišić pod kontrolom…No, eto šta se dešava kada želimo da joj kontriramo. Od toga dana, taj mišić nije prestajao da batrga…a sve u nekom grču, strahu, da se ne zalepi ponovo…

Nastaviće se…