Još uvek imamo šta da čuvamo. Kada nam ističe vreme?

Verujem li u Boga? Verujemo li svi mi – vernici ove planete, naše…za nas jedine? Stojimo pred crkvama, božijim hramovima, guramo se u redovima da primimo oprost grehova potpisanih na papiru, slušamo pognutih glava reči božije…okupljamo se u dvorištima svetih zgrada, zaboravljamo sve izrečeno nepunih pet minuta pre toga…nastavljamo dalje, misleći da smo čisti, bezgrešni, misleći da je dovoljno reći, pomisliti na učinjeno i da će sve biti kao gumicom obrisano…
Verujem. Iskreno i iz duše verujem. Ne stojim u redovima. Ne boravim na svetim mestima koje smo sami takvima proglasili. Ne primam oprost od samoproglašenog božijeg glasnika. Ne crtam boga na nebu. Ne crtam andjele u suknjicama. Ne gledam gore ne bih li videla svoje drage a umrle…
I opet kažem – verujem. Iskreno i iz duše verujem. Verujem na svoj način. Molim za svoju decu, molim za svoje najdraže, verujem da moje molitve ne nailaze na zid nepostojanja. Verujem i raduje me kada neko iz srca moli za nas i to mi pruža iskrenu nadu za spas ljudske duše.
Verujem. Verujem u energiju koja nas čini. Verujem da ko jednom postane ne može ništa od njega da ne ostane. Ne može sve to što nas je činilo da se raspline u crnoj zemlji…Može – ako mislimo da je telo koje imamo sve što nas čini. Tako gledano – da…kada zatvorimo oči poslednji put svi su izgledi da od nas ništa neće ostati. Ali – zar je čovek samo materija sastavljena na pravi način u pravom obliku sa pravim ciljem? Ili je nešto više od toga? Ili je trebao biti nešto više od toga? Ili je bio, ali više nije?
Tu smo, na ovoj planeti, plavo – zelenoj planeti. Planeti prelepih boja, prelepih oblika, planeti prepunoj života. Dobili smo je na poklon, nekada davno, nekim – nepromišljenim postupkom majke prirode…Da li smo delo  božijih ruku ili smo deo procesa evoluiranja svega oko nas? Pa – zar nije isto? Zašto mislimo da je Bog morao imati samo nekoliko dana da stvori sve u čemu sebično uživamo? Zar nije moguće da je svet sam po sebi Bog, sačinjen od energije koja ne može da nestane, od energije koja je svuda oko nas. Jednostavno – ne može. Nisam naučnik, ne mogu potkrepiti ovo što pišem nikakvim dokazima…niti želim. Time neka se bave neke druge glave. Meni nije potrebno dokazivanje.
Sve nam je dato. Sve što nam treba za bezbrižan život u koaliciji sa prirodom, sa svetom koji nas okružuje. Sve nam je poklonjeno – a jesmo li zaslužili? Priroda je pogrešila kada je čoveku poklonila svest, kada mu je podarila svoj talenat, talenat da stvara, da napreduje. Pogrešila je – jer nije znala da će čovek  postati opasno biće. Opasno po sebe samog, opasno po nju samu, opasno po ceo svet nam pod nogama. Pogrešila je – jer nije znala da će čovek pomisliti da je upravo on – Bog. Onaj koji odlučuje. Onaj koji povlači konce. Onaj koji ima bezgraničnu slobodu upravljanja. Onaj koji odlučuje. Onaj – koji nije dovoljno pametan da vidi da je svakim svojim stvaralačkim uspehom sve bliži neuspehu.
Udaljio se od prirode. Udaljio se od svega od čega je nastao. Zaboravio je da ne može da živi bez sebe, a on je sam ono što uništava. On je priroda, iz nje je potekao, u nju će se vratiti. Ako bude imao čemu da se vrati.
Verujem – u Boga, energiju oko nas. Verujem da oni kojih više nema ipak jesu tu, svuda oko nas, nevidljivi u svom postojanju, ponovo sjedinjeni sa svojom majkom…verujem da su tu, da je njihova svest, pretočena u nama nerazumljivu formu uvek uz nas. Verujem u Veliku svetlost, očima nepojmljivu.

Da, pogledali smo film Avatar. Da…i drugi su ga pogledali. Da…ostavio je izuzetan utisak na nas. Neću ga prepričavati. Besmisleno je. Važno je doživeti ga. Važno je osetiti ga. Važno je…ne zbog filma, nego zbog nas samih. Jednom rečenicom sve je rečeno, nisam sigurna da ću je tačno citirati, ali pokušaću…“oni veruju da su samo energija koja im je pozajmljena i koja mora biti vraćena u prirodu…“…oni su imali vezu sa prirodom i tu im je vezu čovek pokušao oteti, kao što je i sebi, jednom davno oteo…priroda mu to nije dozvolila…ali…to je bila neka druga planeta, neki drugi svet. Čovek je svoj već odavno uništio i u svom je sebičluku želeo to oduzeti i onima, koji su umeli da poštuju i veruju u to što im je poklonjeno.

Dakle, sve je krenulo od pada aviona na plažu….na nekom pogubljenom i napuštenom ostrvu. Nastavilo se sa nizom neobičnih pojava, zbunjujućih i neopisivih, krenuvši od toga kako je uopšte nekoliko desetina putnika uspelo da preživi pad prekookeanskog leta 815? Da se sada tu ne razbacujem nekim linkovanjem, sigurna sam da svako ko je uopšte otvorio ovaj post, ume sam da se upusti u  google pretragu za popularnom serijom Lost. Nakon nabavljenog prvog serijala već pomenute serije, naravno, postali smo svojevrsni ovisnici o istoj. Ako smo imali vremena, to su se u toku vikenda redjale epizoda za epizodom, …nešto je slabije bilo radnim danima….ali dalo se izdržati….
Išlo je to tako iz nedelje u nedelju, zaboravi kvizove, zaboravi filmove, zaboravi nacionalnu nam televiziju na dve frekvencije (mislim kada je već platimo kroz kablovsku, a bogami i kroz struju, i treba da nam je nude na dva mesta), zaboravi vesti i dešavanja u stvarnom svetu.
I onda smo se polagacko počeli približavati kraju četvrtog serijala, što je otvaralo vrata panici. Šta dalje, kako se ponovo uključiti u stvaran svet oko nas, kako napustiti toliko dugo vremena provedenog na tom…pa, blago rečeno, drugačijem ostrvu? Naravno, planirali su nastavak, ali tek februara ove, 2009. godine a tada je bio kraj 2008. Kako popuniti rupu u vremenu?
Trebalo je naći nešto, što može pokušati nadomestiti dobar utisak do tada gledane serije…što je najčešće malo teže, jer kada vam se jednom nešto dopadne, u svemu sledećem tražite isto to, ili barem neke sličnosti koje će zadovoljiti kriterijume koje vam je ono što je prethodilo zadalo. Tako smo se našli u paralelnom gledanju, kako bismo ostvarili postepeno skidanje sa Lost-a, i prelazak na ljude sa različitim mogućnostima, koje su im zapisane u nekom…pa recimo uprošteno, pogrešnom genu. Sad…postoje tu najraznovrsnije,….od letenja, preko pomeranja stvari umom, do samoiscelivanja, paljenja vatre, primanje moći od drugih, snovima koji proriču budućnost, čitanje misli, upravljanje tudjim snovima, radioaktivnost, zaledjivanje, upravljanje svim elektronskim uredjajima, dematerijalizacija materijalnih stvari (ili tako nešto)….i….najproblematičnija od svih, mogućnost učenja kako šta radi, koja iziskuje stalnu želju za novim saznanjima, koja doseže čak dotle, da se osoba sa tom sposobnošću želi domoći specifičnog dela mozga osobe koja poseduje posebnu osobinu, samo u cilju kako bi se shvatio način na koji ta sposobnost deluje. Ovako nabrajajući stižemo do serije Heroes, koja je postepeno, sa ne mnogo muke, uspela da našu svojevrsnu ovisnost od Lost-a, pretoči u ovisnost i od Heroes-a.
E sada, problematika je sledeća…Heroes je takodje u tom momentu imala snimljena „samo“ tri serijala, u toku gledanja snimljen je i četvrti….ali, polako su počele biti emitovane i epizode iz petog serijala Lost – a ….Medjutim, to je samo po jedna epizoda nedeljno, šta dalje, u nedostatku masovnog redjanja epizoda u toku jednog dana???
Bacismo se u dalju potragu i stigosmo do definitivno, po našem skromnom, ne i merodavnom, mišljenju, najbolje od svih koje smo u proteklih godinu dana pogledali, a to je Battlestar Galactica. Moram priznati, da sam joj u početku pristupila sa velikim skepticizmom, jer kako sada da se tu nešto povežem sa likovima iz tamo nekog svemirskog broda, kada sam se već nakačila na likove iz prethodnih serija?
Nije bilo teško, smatrajte me serijomanijakom, ali zaista, na ovu smo se (pričam u množini, podrazumeva se da je i manguparija gledao sa mnom)(a lakše mi je da pričam da je još neko ovisnik, a ne samo ja…)stvarno zalepili. Tema je odlična, muzika je takodje odlična, ali i poruka serije (barem sam ja tako kontala da ima neku poruku) je za zamisliti se. Pošto nisam ništa linkovala, samo ću ukratko reći, za one koji seriju nisu pratili, da je reč o tome da su ljudi izmislili Sajlonce…robote, za svoje potrebe, nauka je uznapredovala, pa samim time i isti ti, roboti. Otrgli su se vlasti ljudi, došlo je do rata, rat je prekinut, postignuto primirje, Sajlonci poslati na udaljenu planetu….40 godina nije bilo ni glasa od njih, ali se sumnjalo, tada su došli i uništili kolonije (kolonije su dvanaest planeta naseljenih nakon što je napuštena Zemlja, pošto su je, ljudi naravno, uništili kao mesto pogodno za život). Preživelo je samo nekoliko desetina hiljada ljudi, koji su se našli na putu izmedju kolonija, od tada pa nadalje zarobljenih na istim tim letelicama, sa jedinim ciljem, pronaći Zemlju i isčekujući spas u njoj….
Reći više od toga, pokvarilo bi doživljaj gledanja i isčekivanja svake naredne epizode, ali ono što bih ja ubacila, jeste pitanje ili konstatacija….mi još uvek imamo Zemlju. Plavu planetu….Zelenu planetu, planetu svih mogućih boja, što onih koje ljudsko oko registruje, što onih kojih nismo ni svesni. Planetu prepunu biljnog i životinjskog sveta, koji isčezava, mnogo većom brzinom, nego što je nastajao.
I beba raste u telu majke, od jedne ka drugoj, do četiri, pa osam ćelija i tako redom….punih devet meseci, da bi postao ono što jeste, čudo prirode, kao i svako drugo živo biće, ali….dovoljan je samo jedan pogrešan delić sekunde, da on isčezne, jedan momenat nepažnje i da se jedno ljudsko srce zaustavi.
Čini mi se da je isto i sa našom planetom. Ne bih sada ulazila u detalje o njenom nastanku, navodno su u nekim crtama razjašnjeni, sad da li je to istina, ili je istina ona o šest dana stvaranja i sedmom odmaranja…..ko zna, bitno je da vrlo lako to svojom nepažnjom možemo izgubiti. Svesno ili nesvesno….svako od nas u tome učestvuje. I …. nije da nas to nešto jako plaši, ta ideja o gubitku planete koja nam život poklanja, jer…ne dotiče nas, dotiče neke naredne generacije, kada nas i naše dece na istoj više biti neće….ali, nije li to sebično?
Za sebe, iskreno, ne mogu reći da mnogo doprinosim da je očuvam. Uredno odlazim kolima do prodavnice udaljene pet minuta hoda, koristim dezodoranse za koje kažu da utiču na oštećenje ozonskog omotača, kupujem mleko u plastičnim flašama, sokove takodje….imamo nameštaj od neekološkog materijala (a šta bi bio ekološki?), ali…kako se odreći svega toga, kada nismo naučeni da živimo bez toga? Jedino što činim da doprinesem, jeste da ne rasipam smeće kuda stignem, i da uredno sabijam te plastikarije kada se isprazne, da makar malo manju hrpu đubreta imamo.
Tako da, za one koji imaju mogućnost da dodju do neke od brzih biblioteka gde se veoma povoljno mogu nabaviti razne serije, (a i šta god vam na pamet padne), takodje predlažem domaću, Serbia biblioteku….neka se toga prihvati, i odmah iznajmi svih četiri serijala, a počevši od dva pilot filma, jedne od najpopularnijih sfi serija, Battlestar Galactice, i neka se slobodno uživi u njih. Četvrti serijal dovodi nas i do kraja serije, pa tako i do kraja neizvesnosti.
Naravno, opet je usledio problem,….šta dalje? Pronadjen je pilot film, šta je bilo pre Battlestar Galactice i kako je sve počelo? Caprica…..

…inače mama…još malo pa idemo na more…inače mama…još koliko dana do mora? Ufff, šta je sa tom decom i morem? Da, da, da…šta je sa decom i morem…ne zna se ko je gori. Juče smo bili do našeg najultramegagigapopularnijeg marketa (nije da su baš ekstra giga u našoj nam Subotici) i sve nešto kao idemo da spiskamo novce na „sitne“ potrepštine za dečiji rodjendan (deca jesu sitna, ali potrepštine…), kao ono…staložena i veoma praktična, i nikako potrošiti izdvojena sredstva za proslavu mama, dohvata se super povoljno ponudjene tašne za plažu! Kako i ne bi bilo povoljno, kada su napisali da je povoljno. Pa kome još ne treba tašna za plažu kada ide na more?! Mislim stvarno…Kome još ne treba?
Pa ne treba onome kome je plaža kada zagrabiš nogom iz dvorišta, a staviš ručak da se kuva, omućkaš noge (a bogami i ostale delove) u slanoj vodi, pa onda čuješ da ti ćufte trče po šporetu, jer si se zaneo u ronjenju! E tom nekom ne treba tašna za plažu, kada možeš dobaciti peškir sa prozora pravo u more!!! Ali, gde ćemo se izdvajati, kakvo bi ja žensko čeljade bila, da nisam kupila, već gore pomenutu, torbu za plažu? U stvari, kupio mi je Mangup…šta će sa mnom…zvocala bih verovatno do izlaza (a to u pomenutom marketu traje…..), a možda i dalje!
I tako…sitne potrepštine za rodjendan kupljene…tašna za plažu (e vala ima da potrpam peškire u nju i da je nosim na plažu) kupljena, znači, velike brige polagacko se rešavaju!

E sad….da taj polazak na more ne bude tako jednostavan, moraćemo se ekstra zalagati na poslovima nam našim sve do poslednjeg dana pre polaska, a taj dan ako treba i do kasnih noćnih sati, samo da odemo put slane vode!
I šta će nas tamo dočekati? Za početak, ta posoljena vodica, nadamo se…ako u ovoj SEKI nije i ona izfiltrirana usled raznih nestašica, pa možda i soli nestalo, pa ko veli, dok mož, nek se iskoristi….Nadamo se suncu, ako još uvek ima volje sijati kao što je nekada sijalo i grejalo, jer…ni sunce više nije kao što je nekada bilo. Nadamo se onom naglasku meštana, koji tako prija čuti (doduše, možda nekome i ne, ali ja ga obožavam), pa onda, najviše od svega, nadamo se mirisu mora! Uz sve to, dobro bi se bilo malo i odmoriti na moru od priprema za more….
I tako…čim stignemo…pravac žubor na weliku šolju (da ne zagadimo veliku vodu), pa pravac plaža! I onda, ritual, svakodnevni, strašan, naporan ritual, koji cedi poslednju mrvicu snage iz organizma! Moraš ustati, a da to nije zbog odlaska na posao (ne znam kako ćemo to podneti…), pa onda…moraš skuvati kaficu i čak sići nekoliko stepenica (ima sigurno petnaestak) do plaže i pri tome još tu kafu i popiti (u hladu naravno). A tišinu i mir remetiće ti neko dosadno oglašavanje njihovih, morskih golubova (čitaj galebova), koji besramno šetaju po plaži (kao naši, subotički, po Korzou), pa još onda i zapljuskivanje talasa….ne znam…nekako ćemo podneti tu muku! Pa se onda još moraš i bućnuti u vodu, pa ležati na suncu, dok poslednje graške znoja ne ocedimo u peškir, i tada, kada skontamo da postoji šansa da se otopimo i da nas ne pronadju, opet pravac voda (veoma nazdravlje za srce…ali šta nas briga, još se ne brinemo za njega) i tako u krug.
Pa još ako nam se posreći da nas ne opali alergija na sunce,…gde li će nam biti kraj…I kada dan polako pridje kraju, moraš još i auto upaliti (ne zapaliti), pa pravac do grada na sladoled, pa maltretirati se kroz one uske ulice starog dela Trogira, pa onda buljiti u one milionerske jahte…pa šetati kraj mora…i opet…lizati sladoled ili ispijati kaficu…
Ne znam…sve nešto…ne mogu da verujem da se bliži i taj dan. Naravno…neću sad početi ovde po blogu da odbrojavam dane….ali…nadam se da će sve biti u redu i da ćemo stići do našeg odredišta sa svim zubima i ostalim delovima na broju i da nas nikakva neplanirana dogodovština u tome neće sprečiti (šta ću, kad sam sujeverna (pomalo), pa da ne ureknemo…)

]]> http://www.subotica.in.rs/2009/06/20/u-iscekivanju-potraga-za-slanom-vodom/feed/ 18 http://www.subotica.in.rs/2009/06/10/a-sta-je-sa-flasiranom-vodom/ http://www.subotica.in.rs/2009/06/10/a-sta-je-sa-flasiranom-vodom/#comments Wed, 10 Jun 2009 10:17:41 +0000 Kokica http://www.subotica.in.rs/?p=450

Tweet

– ili isečak iz jednog e-maila o kome se vredi zamisliti –

Dakle, za početak da navedem, da su podaci (valjda statistički) uzeti od poznatog nam USA, pa su samim time cene, vrednosti ili šta već, iskazane u USD. Verujem da to neće smetati, da shvatimo ozbiljnost situacije, zbog koje bi trebalo staviti prst na čelo i malo sagledati dogadjaje i iz drugog ugla.

“Flaša vode košta oko 1,5 dolar.
To je 1900 puta više od vode iz vodovoda ukoliko je dovoljno čista da bi se mogla piti.
To sve znači da…
Jedan Amerikanac prosečno potroši 400 dolara svake godine na flaširanu vodu.
Plastična ambalaža, u kojoj se prodaje flaširana voda, proizvodi, u dodiru sa vodom, otrovne hemikalije, kao što su Bisphenol-A (BPA) , koje mogu imati i kancerogeno dejstvo.
Životna sredina je višestruko ugrožena počev od postupka flaširanja vode, transporta, pakovanja pa do deponovanja prazne ambalaže.
2004. godine , samo u SAD-u, prodato je 26.000.000.000 litara flaširane vode.
26.000.000.000 vode je skoro 28.000.000.000 plastičnih flaša u jednoj godini, samo u SAD-u, od čega 86% završi kao otpad.
1.500 plastičnih boca postane otpad svake sekunde.
26.000.000.000 vode takođe znači i skoro 3.000.000.000 litara ulja koje se upotrebi za izradu ovih plastičnih flaša.
To je količina ulja koja bi bila dovoljna za 100 000 automobila u toku jedne godine.
26.000.000.000 vode takođe podrazumeva i 2.500.000 tona carbon dioxide-a,  koji se emituje u vazduh u toku proizvodnje plastičnih boca potrebnih za flaširanje te količine vode.
A takodje i:
$ 100.000.000.000 To je količina novca koju potrošači, svake godine daju za flaširanu vodu. ***(mada prostom računicom 1,5 $ * 26.000.000.000 = 39.000.000.000 $ … ali hajde da ne cepidlačimo, bitna je suština)
*** Napomena: to je moja slobodna upadica
Istraživanja pokazuju da se sa tom količinom novca može obezbediti da svi na planeti imaju pijaću vodu u vodovodu i higijensku kanalizaciju.
Ako pijete flaširanu vodu …trošite novac, zagađujete planetu, zagađujete podzemne rezervoare čiste pijaće vode.
Da li svoju flašu sa vodom držite u kolima?
Mislite li da je to baš praktično?
Da li ste znali da temperatura u kolima izaziva da plastična boca u dodiru sa vodom ispušta u tečnost otrovne hemikalije za koje se danas zna da su kancerogene?

Pa čak iako ne držite bocu sa vodom u kolima, pomislite koliko je bilo situacija da ona, pre nego je stigla do vas, bude u okruženju čija temperatura je mogla da dovede do stvaranja toksičkih materija u vodi.
Postoje drugi načini da pijemo čistu vodu, a da to pri tome nije flaširana voda. Prečišćena voda čuva našu planetu, a ujedno i novčanik.”
Kao što sam već napomenula, ovo je isečak iz e-maila za koji, da budemo iskreni, nisam proveravala navedene podatke o izvoru ovih tvrdnji. Ali, mislim da to nije ni  toliko važno. Činjenica je da kada se gleda iz gore navedenog ugla, čovek se zapita, zar nema istine u tome?
Ja polazim od toga da mi kod kuće pijemo česmovaču, ili da prevedem, vodu iz vodovoda. Neki se na to zgražaju, a neki slede isti primer. Zašto? Kao prvo, mnogo je skupo izdvajati iz novčanika za svakodnevne potrebe organizma za vodom, po glavi ukućana preporučeno najmanje 1,5 litara dnevno. Da se ne ubacujem sada sa računicom o trošku na dnevnom, a kasnije i mesečnom, pa godišnjem nivou. Kao drugo, koliko li je zaista ta “izvorska” voda u flašama zdravija, uvek sam se pitala…a sada sam donekle dobila potporu svojoj sumnji. Istina jeste da je analizom nekih izvora vode sigurno potvrdjeno da je ista puna minerala i ostalih potrebnih, da laički kažem, materija. E sad, sigurno puno malih čikica čuči ispod tog istog izvora sa praznim plastičnim bocama i čeka da napuni dovoljno za prvu isporuku kupcu!??? Halo, o čemu govorimo? Ta voda je puna toga čega je puna, zato što prolazi kroz niz prirodnih filtera, za koje, verujem, ostaje uskraćena kada se krene u “masovno” punjenje boca za tržište. Toliko o prirodnim izvorima vode…
Šta dalje reći, sigurno da ima nešto istine i u tome da voda iz  vodovoda baš i nije totalno pogodna za naše zdravlje. Ali ako treba da biram, biram tu vodu. Još jedino razmišljam o nekom bokalu za prečišćavanje vode, ili kada finansije dozvole, neki drugi način filtriranja iste. Do tada, dobra će nam biti i ova naša subotička voda, puna hlora, a što bi neki rekli, koji dodju u posetu iz brdskijih krajeva,  i puna peska.

]]>