Poštovana gospodjo Marija Šarović,

za početak, red je da Vam  se predstavim, punim imenom i nedevojačkim prezimenom, Sanja Glamočanin. No, ne znam da li Vam je poznato, u nekom virtuelnom svetu imamo blogove, blogere i njihove blog postove. E tu je moje ime ili kako Vam je draže…nick, Kokica. Kako, zašto, to je za neke druge prilike.

Sa ponosom mogu da kažem da sam subotičanka. Jednako tako ponosno objavljujem postove na našoj  adresi www.subotica.in.rs i uz to ponekada prelistam naše domaće, gradske novine pod imenom…ni manje ni više nego Subotičke novine.

Oduševila sam se kada sam videla naslov u Subotičkim novinama broj 40 od 08. oktobra ove nam…2010. godine „Bunjevačka tradicionalna ila“. Uzela sam novinu da malo bolje pogledam i vidim šta me je mama dobro naučila a šta nije. Gledam, čitam…pa vidim – lakumići. I uzeh da malo bolje pogledam kako se to izvorno uvrću. Kad ono – nešto mi je poznato na priloženoj fotografiji. Moram reći, liči na lakumiće ali nisu, čak, poznata mi je i činija! A sem činije – i kuhinja. Glavom i bradom, samo ne lakumićima – moja kuhinja i njenog angažovanja dela! Gledam, pa ne verujem. Ne mogu čudom da se načudim. A da Vam pravo kažem – ne sećam se ni da me je neko pitao?!

‘Ajd da vidim šta još ima dobro da se skuva – kad ono…uzlivance. Lepe, nema šta! Baš onako kako volim. No, sećam se, baš taj put kada sam ih slikala, manje mi dete baš nije bilo oduševljeno istima. Dakle i uzlivance, fotografija, moja „kujna“. Šta da Vam kažem a da Vas ne slažem? Bogami, da ste me pitali, sve bi mi drago bilo, kupila bih jedno pedeset primeraka i hvalila se po Subotici, „…vi’te ljudi…ovo su moji lakumići!!! Jel’ da da su baššš lipi?…“

No, pošto Vi niste ništa pitali, a niste me ni obavestili, moram ja Vama da kažem. Iznenadjena sam kako niste primetili da je sajt Kuvajmo b(l)ogovski na adresi www.kuvajmo-blogovski.com sa kojeg su uzete gore navedene fotografije upravo pod administracijom i kuvanjem nas subotičana i svih ostalih blogera dobre volje a i onih koji blogeri nisu. Takodje moram da primetim zanimljivu sličnost u nazivu Vaše rubrike „Kuvajmo zajedno“ sa nazivom gore navedenog, našeg, sajta i takodje stranice za registraciju na istom koja nosi tekst pod naslovom „Kuvajmo svi zajedno“ i na adresi je http://www.kuvajmo-blogovski.com/kuvajmo-svi-zajedno/ . Zar Vam se ne čini da je ideja očigledna?

No, to Vam naravno ne mogu zameriti jer ideje se oduvek kradu i šta se tu može? Ali mogu Vam zameriti nepoštovanje autorskih prava u pogledu fotografija. Takodje, mogu Vam zameriti amaterstvo u radu, jer ne mogu da verujem da ste mogli samo tako uzeti nečije fotografije i objaviti ih bez da kontaktirate autora istih a pri tome tačno znate njihovo poreklo. Dalje, gospodjo, da se razumemo – fotografije apsolutno nisu potkrepile tekst. Fotografija uzlivanci nije fotografija sa uzlivanci sa krompirom, kako izvorni recept glasi, a ono što ste objavili kao lakumiće je u stvari fotografija smotanih slanih kiflica, što biste znali, da ste barem pažljivo pročitali recept iznad fotografije i pogledali ceo proces pravljenja, objavljen takodje na fotografijama.

Šta da Vam kažem, ako ste već hteli da pišete o lakumićima a niste imali njihovu fotografiju, pa zar niste mogli jednostavno da zasučete rukave i umesite ih? A ni uzlivance nije jako teško razliti…

Smatram da nam dugujete izvinjenje i da bi bilo u redu da u nekom od narednih brojeva naših gradskih Subotičkih novina, objavite odakle ste uzeli fotografije, sa tačnom adresom njihovog originalnog objavljivanja. Očekujem da ćete ispoštovati autora fotografija i opravdati svoj rad, te Vam u to ime šaljem linkove ispod ovog teksta i pozdravljam Vas.

Sa poštovanjem, Glamočanin Sanja.

http://www.kuvajmo-blogovski.com/2010/06/24/smotane-slane-kiflice/
http://www.kuvajmo-blogovski.com/2009/10/28/uzlivance/

NAKON OBJAVLJENOG TEKSTA: pošto je gornji tekst poslat na e-mail adresu Subotičkih novina, red je da sa radošću kažem kako je gospodja Marija ispoštovala naš rad, odgovorila nam, izvinula se i ponudila da se oduži objavljivanjem nekoliko recepata u istim novinama. Time je opravdala svoj rad kao i potrebu da recepte potkrepi fotografijama. Radosna sam da smo lepim rečima rešili ovaj nesporazum.

NADALJE, NAKON OBJAVLJENOG TEKSTA:

Najčešće ne pišem o sebi. Pišem dosta toga o svojim emocijama, o svojoj deci, o mangupu, o životu uopšte. Eventualno pišem o sebi u onom nakaradnom smislu…kako spomenuh nekoliko puta u „Džepnim izdanjima karikature života“ ili u „Rezultatu nepažljive igre“. To ne znači da ne cenim sebe. Naprotiv, da bih tako nešto napisala, morala sam se u potpunosti pomiriti sama sa sobom, prihvatiti sebe takvu kakva jesam i onda samu sebe izvrgnuti ruglu i pri tome uživati u tome.

Ovaj put, htela bih nešto reći o sebi, na malo drugačiji način. U životu uopšte nisam osoba koja pazi šta će kome i kako reći. Naravno  da ne idem po ulicama upirući prste u ljude koje ne poznajem. No, ako mislim da sam stekla neko svoje mišljenje, iznosim ga, relativno bez pardona. Možda malo upakujem, no to bih ostavila svojim dragima i najbližima da procene. Zapazila sam jednu stvar, blogujući – nisam  baš iznela mnogo svojih stavova o blogovskoj atmosferi. Tu i tamo, po malo…jesam. No, kako u zadnje vreme nisam ekstra aktivna po tom pitanju, kako na našem blogu, tako ni na drugim blogovima, primetila sam nekoliko sitnih nepravilnosti.

Na šta tačno mislim? Volela bih da mogu da nastavim da živim u ubedjenju da su svi koji su dolazili na naš blog dolazili zato što im je bio zanimljiv, zato što im se dopalo to što čitaju. Nikako ne bih volela da mislim da su bile samo uzajamno uzvraćene posete. Zašto to govorim? Zato što sam primetila da…nakon što sam izostala sa nekoliko postova na nekim blogovima, ni dotični blogeri nisu više navraćali na našu stranu. Zar to ne dovodi u pitanje sve prethodne posete? Da se razumemo, apsolutno nisam opterećena brojem komentara, brojem poseta, upućenih pohvala i kritika. Naravno da mi godi svaka povratna informacija, no…onog momenta kada postane formalna, gubi na svakoj vrednosti.

Svi smo mi pomalo tašti, svima nama godi da nas vole, da nas hvale. Kritike su dobro došle, no svakako ne dobrodošlije od onog prethodno pomenutog. Ima jedan blog koji sam otkrila i koji mi se mnogo dopao. Čitala sam ga zato što osoba koja ga piše odlično piše. Iskreno me je oduševila. No, moram priznati, radovalo bi me da mi je barem jedan put, na mojih 15 poseta, uzvratila istom. Ne zato da mi se divi, ne zato da mi ostavi komentar, nego jednostavno…da i ona vidi šta ja imam da kažem. Učinila je to jedan jedini put, kada sam ostavila link jer je bio usko vezan sa temom o kojoj je pisala (reč je bila o našem dragom jezeru Palić, a na to sam prosto slaba). Šta sam učinila? Prestala sam da posećujem njen blog. Ne čini li me to egoističnom, narcisoidnom? Ne. Jednostavno, čini me čovekom.

Malo bi se nas moglo pohvaliti time da voli laži i neistine. Zato nema potrebe da naglašavam da to ne volim. Blogovi koje posećujem, posećujem jer su mi dragi, jer ih osobe koje ih vode ispunjavaju svojom dušom. Neke blogove sam prestala pratiti ne zato što to ne želim, nego zato što ne mogu da stignem. Žao mi je zbog toga, ali…ruku na srce, svima su nama na prvom mestu obavezne stvarnog sveta (mada ne kažem da blog to nije), pa onda…koliko vremena dotekne za ovaj, blogerski.

U suštini, ono što sam htela sam reći, napomenuti, jeste da ne želim ništa na ovom, našem blogu, raditi zato što se tako očekuje, zato što to tako treba, zato što svi tako rade. To ne bih bila ja, i time bih ubila dušu ovog, našeg mesta u svetu. Ali, napraviću iznimku i malim ću slovima napisati, da bih želela da spomenem da je jedan od mojih tekstova ušao u izbor za blogopediju 2010. Da li je to merilo nekog uspeha ili jednostavno…ko je poslao taj je i izabran…ne znam. Mogla bih sada da zamolim one koji su učestvovali u izboru da se ne ljute, no ako se ipak naljute, šta da se radi, samo sam se iskreno zapitala. Ponosna sam ako je izbor bio rezultat pažljivo biranih tekstova, tužna sam ako nije tako. Da kažem da sam ponosna što sam se našla u tom društvu, nisam sigurna da bi bilo u redu, pošto pratim samo nekoliko od navedenih imena. Lično mi je žao što u tom društvu sem pomenutih, nije više i onih blogera koje redovno (koliko je to moguće) pratim, no pripisaću to tome, da nisu bili dovoljno obavešteni da pošalju neke od svojih tekstova, jer smatram da bi bili vredni zauzeti nekoliko stranica štampane hartije. Dozvoliću sebi takodje i tu slobodu, da ne iskopiram ovde linkove ka svim tekstovima koji će biti objavljeni, nego da vas uputim na originalnu stranicu na kojoj je objavljen izbor.

Toliko od mene na tu temu, ako se iko oseća povredjen, žao mi je, to što rekoh to i mislim a takodje se nadam i povratnoj iskrenosti.

Fotografija preuzeta sa sajta Blogopen

Ima nešto što nikako nisam smela da vam priznam. Znate…eto…ja sam majmun. Ne onaj majmunski majmun, tačnije – majmunica iliti životinjska vrsta majmun ženskog roda…Ne, ne taj, nego majmun kao (ne)karakterna osobina. Mislim se, pa se mislim, hoću li koju na tu temu ili neću. Posle kontam, pa ovo je naša taraba, tu mi možemo da žvrljamo istine i neistine, stvarnost ili fantaziju…pa nek narod što pored tarabe prolazi izvoli sam da izokrene onako kako hoće. Mož’ bit’ istina, no…i ne mora.

Da li ste znali da kada vam ture tamo neki filter u tamo nekom serveru u tamo nekoj firmi na temu www.google.com nemate više internet? Mislim stvarno…da li ste znali? E da…i da li ste znali da sem čika gugla nema više čika koji znaju da pronadju za vas baš ono što tražite? E…da…i da li ste znali da internet nije u poslovne svrhe (čast mailovima…koji jesu)? E da…i da li ste znali da možete doneti kućni elektronski notesčić i prikačiti ga na mrežu u firmi i tako nadmudriti one pametne što vas profilterisaše?

E pa…eto, tako…ja to sve nisam znala i osećam se kao majmun. No ajd, pos’o je pos’o, što je istina istina je. Valja se raditi a ne guglovati. Ko je još video u savremenom svetu koristiti internet? Mislim stvarno…Daj bre ljudi!!! Odakle vam ideja da internet nije u poslovne svrhe? Ne koristiti internet u tom smeru u današnje vreme jednako je pečenju hleba u smederevcu na plus 40 avgustovskih stepenova onih celzijusovih, dok u radnjama ‘lebac stoji po policama!

Nije meni problem što opališe guglu filterušu, nego mi bre problem što mi tako zamalo pa ukinuše ono virtuelno pušenje uz jutarnju kafidžons (sreća pa ipak poznajemo i one ostale čike što burlaju)! I koji mi je andrag (valjda se tako piše a zamena je za koji k..ac (konackonac…nemoj odmah prljavo da mislite)) trebao, pa da ne propušim prave cigarilose! Sad bi se lepo u jutra rana rastezala po pušionama, raspredala dogadjaje iz šesnaeste ulice u komšiluku. Ne…ja se odlučila na zdrav život i suvu kafu. Zamenila pušione za dvadesetak minuta jutarnjih uz kafu i internet.

I…šta mi je to dobro donelo? Pa – čista pluća (ako izuzmeno dnevno gutanje tri kubika izduvnih gasova) i rdjav glas. Onaj…neradnički rdjav glas. Ispadosmo neradnički nastrojeni i nadasve problematični mi što guglujemo uz kafu po internetu. A šta je bilo sa onima što par sati dnevno gugluju po babama i stričevima? Ništa…pametna masa, njima to nigde ne piše a nama, virtuelnima, na čelenkama onim usedelim u kancelarijama nam našim nepušačkim kao okačeno stoji – Oprez, pazi, Gugluje!!!

E sad…ova priča…znate…tako piše na našoj tarabi. No, to naravno, ne mora bit’ istina. Ko veruje, ko neveruje, kako god…prolaze ljudi raznorazni, pa to bude…od muve naprave slona…no da ne dužim, mojih virtuelnih dvadesetak minuta pušenja je isteklo…mora se ić’…pos’o zove…

Kontam…sutra u 12.00h okršaj kod OK korala koji nije ni malo OK. Idem da mi sude jer su deca skupa. E sad…valjalo bi se u toj ustanovi i pojaviti na vreme ili će me još i strpati iza rešetaka ako to ne učinim. Sviraću malo klavir. To bi bio melem za uši posle svega čega se naslušah proteklih 2 -3 nedelje…da sad ne pišem o tome, puk’o bi mi komp od muke!

Dalje klavirim (al’ još ne sviram)…treba najaviti opravdani izostanak u firmi. Ako je išta ovih dana opravdano. Nisam sigurna kako evidentiraju situaciju kada otegneš papke. Je li to opravdano ili neopravdano? Moraš li najaviti ili može onako – iznenada? Hoće li ti skinuti od godišnjeg, odradjenih sati ili poklonjenog godišnjeg odmora firmi? I šta kada iskoriste sve sate (što će biti za nekoliko godina…)? Hoće li onda možda teretiti decu za trošak nanet firmi od strane bahatog roditelja koji je dozvolio sebi tu slobodu da useli u podzemnu garsonjeru bez da je taj doživljaj dobio amin od strane vladajućih?

No, bilo kako bilo, izostanak najavljen, pacijent nije spreman…al’ ko ga pita…sutra mi sledi unakrsno ispitivanje, šta, ko, kako, čega, čemu, zašto, koliko, na koliko…i tako redom. Pa…ko preživi, o tom po tom. Nego, htedoh reći,  kažem ja – moram ići sutra na sud, da ne bih završila u zatvoru. I…odmah se ujedem za jezik! A što ne bih završila tamo? Šta bi mi falilo?

Deca bi se malo odmorila od mene, došli bi mi u posetu, videli me taman toliko da im prijam. Doneo bi mi valjda neko i bureka barem jednom nedeljno, onog sa šunkom i sirom ili još bolje, pizza burek. Ne pušim – tako da taj trošak ne bi imali. Valjda bih na nečem imala da spavam, a ako i ne, i pod je dobar, čak odličan – za problematičnu kičmu kakva je moja od sto sati dnevno sedenja (šta vas briga koliko je sati moj dan…). Za mangupa ne znam, imao bi ceo krevet za sebe, a ne samo 30cm širine i onda još mene na sebi (ne tako…sram vas bilo da vas bilo…).

Nadalje, blogovi bi se malo odmorili od Kokice i njenih bisera, ne bi bili ugroženi njenom modernizovanom brunclikovskom frizurom, www.subotica.in.rs bi takodje dobio zasluženi godišnji odmor od iste. Firma bi nastavila da radi isto kao i do sada, naišla bi neka druga pernata životinja da zauzme njeno mesto, dok bi ona držala sve četiri uvis i kulirala na sigurnom – baš iza rešetaka. Ma…šta bi joj falilo, već su se neki nudili da joj odrade po nedelju dana. E vala – jok vama! Još sam tu, a ako odem iza rešetaka, neću da delim to zadovoljstvo ni sa kim! Sama bih se izborila za njega, e vala, sama bih i uživala u kompletnom aranžmanu na nemam pojma koliko vremena!

„Ne vidiš dalje od nosa“ , pa dobro, šta vi ljudi mislite, dokle ja treba da vidim?! Znate li vi gde se moj nos završava? Pa vala nemam nameru svugde sa sobom nositi d(v)ogled kako bih videla dalje od pomenutog. Pa taj je izrastao, garant sam se tesno družila sa Pinokiom, ali nisam lagala, časna mi reč, da časna!!!

Ili je samo greška prirode, mislim…ono…nešto je trebalo da raste, zapričala se gospoja majka the prirodna, zanela se tamo kod neke zanosne plavojke, pa dok je njoj stavila na on rast onih duplih tik iznad pupka, zaboravila da turi kod mene na off onaj za udisaj i izdisaj. Mislim, alo….pa i sa upola manjim mogla sam sasvim solidno da dišem, čak više nego solidno, još i onda sam mogla ušmrkati za pola zgrade!!!

No, da je samo tu pogrešila, ne bih se ja bunila, nego, bre, sve greška za greškom. Da je pismeni rad pisan naliv perom, neko bi mislio da se zeznula, pa umesto plave uzela pisati sastav crvenom bojom. Umesto da mi uduva malo vetra u balone, da imam o čega i da okačim ono čudo što se na ledjima zakopčava, ona mi uduvala promaju iza ušiju i sad tako lebde, pa štrče, pa hvataju sve radio (a bogami i tv) signale u široj okolini! Nije ni čudo što ponekada pomislim da nisam sama u toj jadnici od moje glave.

A da me je malo bolje odmerila spreda i odostraga (da ne kažem, s’ guza) videla bi da se zeznula u proceni, jer ostade i prednjica i zadnjica jednaka. Neki dobar komad ugradnog plakara dao bi se napraviti od te dasketine zvane ženski grud puta dva. No,  sam…konkretni…guzni deo, to je već priča za sebe! Taj štrči, da kada skrenem iza ćoška, moja me guzica mene me juri još tri dana i malo duže!!! A i onda, kada me stigne, obesi se od umora, žalost jedna.

A ovako…dalje gledano, dao bi se i jedan dobar roštilj po sred šume napraviti. Juuuu, taman posla, ne idem u takve detalje, mislim na one balvane što mi je posadila po nogama, taman toliko da ni kila dobrano lepljivog meda ne bi bila dovoljna saseći tu šumu iz korena. Neki vosak priskače u pomoć, no i taj jadnik doziva spasioce kada krene da se razliva i vidi da kraja nema!!!! Šuma…do u beskraj. Naravno…i to ima svoje prednosti, tu se ni buve ne bi rado našle, čak bi se i one izgubile, da ne bi znale šta ih je snašlo!

O prelivanjima, izlivanjima, odlivanjima i ostalim salastim doživljajima sa farmericama koje se sa svakim pranjem sakupljaju ne bih želela ni da govorim. Bojim se da ni ogledala nisu više kao što su nekada bila! Sve se menja, sve prolazi. Pa tako i to. Prave ih nekako skučene, ne stane više u jedan prizor ono što je nekada stalo, treba barem dva ogledala za isti pogled!

No, ja nekako…volim moju Sanju, navikla sam na nju, pa je tako nekako i prihvatam. Jeste greška prirode, surova posledica nepažljive igre…ali šta mogu, ne mogu je prosto odbaciti i tražiti novu. Nju sam dobila (nije da sam je baš tražila…)i sa njom ima da živim dok nam se da. Ljubav je to prava, a prava ljubav granice ne poznaje. Kako ono kažu, nije važno ono što je spolja…važno je ono unutra. No…upravo to je ono što me i brine! Ima li nešto unutra?!!!

Pa sram vas bilo, stidite se! 3 minuta stida za kaznu ! Pa mislim stvarno…pa da li je to u redu? Pa mislim…mi se tu (nije da je mangup mnogo sretan zbog toga, ali svidja mu se) presvlačimo po šesnaesti jubilarni put i niko da nam kudi, niti hvali odelo.
Sad da kažem – mislim da je ovo ono pravo…bojim se, to sam rekla sebi i zadnji put…pa je Stevo lepo rekao da će biti dobro zimsko odelo (ne baš od reči do reči….ali suština je ta…)…a ja se mislim – ma neće, ovo će da ostane. I tako, kao izrondjane patike, dosadilo mi je. I dalje mislim da je bilo lepo, ali kada sam ugledala ovo u izlogu, rekla sam sebi, po svaku cenu, ovo ćemo obući. No dobro, nije bilo skupo, došlo je onako…ispod tezge. Uz malo rada i truda, dodato je i oduzeto šta treba, sa otvorenom mogućnošću za još neke korekcije na njemu.

Ali, to je to. Mislim da je ovo ono pravo (do prvog sledećeg)! Plus, imamo ga u četiri boje: plavoj, nekoj purpurnoj, zelenoj i braon. No, nisu to neke vrišteće boje pa da ćete primetiti drastične razlike, n.pr. ovo je plava?!!! Ko bi rekao….
Eto, šta sad, neke žene pate od punog ormara cipela, mene zadovoljavaju nove teme…Pa šta, ne stidim se da priznam, to je moj porok protiv kojeg se bezuspešno (ne)borim
Molim vas lepo da sada navalite sa iskrenim mišljenjem i ponovo…odgovorom na pitanje, da li nam dobro stoji? Budite iskreni, sem ako ne mislite reći da nam ne stoji dobro. Onda malo lažite, jer meni se baššššš svidja i neću da ga menjam. Znači, u prevodu, ajd’ nas malo hvalite
Eee, sad se ja stidim i sram me bilo što ovako suptilno izvlačim od vas kritike i pohvale (čitaj – želim samo pohvale)…i tako, do nekog bistrijeg teksta (ako takvih ima na ovim stranicama)…uživam(o) (mislim da važi i za mangupa) u novoj garderobi a nadam se da i vama prija da nas gledate, pa možda i pročitate….

Kako je vreme prolazilo, shvatila je da je najlakše bilo doneti odluku. Završiti jednu priču. Mislila je, to je teži deo. Preseći traku i krenuti novim putem. Mislila je, nikada se neće ohrabriti na to. Produžavala je svoju agoniju, prolongirala period života u laži, otežavala život deci. A nije mislila da to čini. Mislila je da čini ono što je najbolje za njenu decu. Bojala se posledica. Kako dalje? Emocije su odavno isčezle, ostala je navika. Ne čak ni lepa navika. Samo – navika. Probuditi se, odraditi dan, zatvoriti oči, prespavati i izjutra – ponovo. Novi dan, ali ne jedan od onih…hej, novi dan, ustaj, nove šanse, nove nade vrste dana. Ne, samo,…još jedan novi dan. Isti, ako joj se posreći. Ako ne, još teži…Rutina ustajanja sa drhtajima stomaka i obavljanja pražnjenja istog sedam do osam puta pre odlaska na posao. Omraženi zvuk SMS – a sa telefona nekog ko je boravio sa njom u istoj kući. Boravio, ne živeo.
Strah. Od nepoznatog. Istina razotkrivena, razgolićena, osramoćena. Odluka. Nagoveštaj sa dobronamernih usana dragih osoba…nagoveštaj o pravom putu. Ne nagovoraj – samo…nagoveštaj. Puca. Kraj. Početak.
Čega? Novog života. Kakvog života? Nepoznatog. Za nju, za njenu decu. Spoznaja da će biti obeleženi jedino ju je još brinula. Kako obeleženi? Kao žigosani. Ako dozvoli. Žigosani kao deca razvedenih roditelja, žigosana kao raspuštenica – toliko ružna reč. Zašto? Zašto se odmah mora prilepiti etiketa pokvarene robe, robe sa isteklim rokom trajanja, korištene robe, second hand ili druge ruke robe? Zašto je veći deo sveta tako turoban i tako uskogrud u shvatanju drugih, drugačijih, ne i lošijih?
Možda zato jer žive živote vešto upakovane u lep ukrasni papir, držeći ga tako, kao još neotpakovan poklon, sa mišlju o idealnom iznenadjenu unutar neprovidne ambalaže. Možda zato jer su vešti u laganju sebe samih kako žive život upravo onako kako žele da ga žive i kako su sebi, nekada davno, zacrtali. Možda zato, što nemaju hrabrost. Posegnuti za nečim nepoznatim. Posegnuti za nečim sa povezom preko očiju i imati poverenja u sudbinu, da će za njih iz džaka izvući upravo ono, što je najbolje u ponudi. Upustiti se u nešto, nadati se ničemu a dobiti i više od toga. Jer, sve je veće od ničega, zar ne?
Ona je markirana, čula je komentare tog tipa. Markirana – kako markirana? Obično su markirane stvari cenjene, skupe, vredne stvari. Zašto su markirane patike bolje od markirane žene? Ne, zašto su markirane patike nešto za čime masa stremi a markirana žena nešto od čega masa beži? Zato što su patike nešto što možeš iznositi i baciti, a markiranu ženu misliš da je neko već odbacio. Zar ne? Zašto bi inače bila obeležena žigom srama? Zašto, ako je valjala? Zašto bi neko odbacio patike koje su još uvek in, koje nisu iscepane, kojima boja još uvek nije izbledela? Jednako tako – misle oni, ni ženu ne bi niko odbacio ako je sve učinila kako valja, ispunila svoju svrhu, obavila svoje dužnosti.
E upravo zato – odlučila je poneti taj težak naziv. Jer – nije žena žena zato da bi obavila svoju svrhu, nego je žena žena zato što je žena. Biće. Vredno, skupoceno, osetljivo, darežljivo…Hrabro.
Zašto jednostavno nisu mogli okačiti etiketu Hrabre žene? Zato što oni sami to nisu. Zato što ne poznaju pravo značenje te reči. Zato što je prava hrabrost pružiti šansu onome ko nudi malo trnovitiji put. Zato što je pravi podvig toj, hrabroj, uplašenoj, poniženoj ženi, otvoriti vidike ka njoj samoj, pomoći joj da upozna sebe, da veruje u sebe, da obnovi veru u ljude oko sebe i da prigli život ponovo, u njegovom punom sjaju. Probuditi se uz nju i videti u njenim očima radost, hej…novi je dan, onaj dan – kojem se raduju bez razloga jer…jednostavno, dobili su ga na poklon, da zajedno uživaju u njemu…

Prvo sam mislila…biće dovoljno da odvojim mesta na blogu i otvorim rubriku „Želje, čestitke i pozdravi sa akcentom na pozdraaavi, kratko o, dugo aaaa“. Medjutim, posle sam shvatila da to jednostavno nije dovoljno! Nema tu dovoljno mesta za izneti sve pohvale, naglasiti sav uložen trud, sva odricanja, sva ulaganja da bi se do cilja uspešno stiglo!
Ne, to jednostavno nije dovoljno. Zaslužuje i mnogo više, ali ono što ja od sebe mogu da dam je barem jedan post, za uspomenu i dugo sećanje, jer tako se nešto – dva puta ne dešava!
Dakle, da citiram našu čestitku iz rubrike „Želje, čestitke i ….“:

„Koristim ovu priliku, ovo mesto i vreme da obavestim sve posetioce ovih strana, da je moj Shogi najzad, nakon višegodišnje borbe sa taštom i suprugom mu njegovom najdražom, pride jedinom…uspešno okončao partiju YAMB-a u svoju korist!!!!! U to ime iskrene čestitke!”

Pre nego što on iskoristi priliku da se zahvali i sam sebe nahvali, moram da odradim još jedno prosledjivanje…a to bi bilo njegovog odgovora na rubriku (ili mangupovu SMS čestitku):

“Hvala lepo, uspeh nije došao sam po sebi. To su bile godine truda, promena strategije, privatnih časova kod najvećih majstora. Medjutim, ipak je na kraju isplivao kvalitet!”

Eto, ovo neka bude podstrek svim mladjim, pa i onim starijim naraštajima, da se trud kad – tad isplati, da nikada ne posustaju, čak ni onda kada se kockice ne kotrljaju i ne padaju onako kako bismo mi voleli. Dalje, da ne posustaju čak ni onda kada neki krišom okreću kockicu po svojoj meri (žena), takodje…ni onda kada neko sabira (tašta) baš potaman svojim ciljevima.
U ovom je slučaju Shogi bio iznad njih i svojom ih je nadmoćnom igrom dobio!
Protivnice  su pokušale svoj poraz prekriti, zataškati, u vidu bacanja dokaza u korpu za smeće ali…on se dosetio, nije im dao da ga nadmudre! Zasukao je rukave i zagrabio u djubre, izvukao je potvrdu svog uspeha, pažljivo ispeglao svojim sopstvenim rukama zgužvanu svoju pobedu i ostavio je u amanet svojim naslednicima, na slavu i ponos, kakav je njihov otac bio junak!!!

„’alo, Dano, jel’ dolaziš na roditeljski?“ šaljem poruku…

„’alo, Sanja, kakav bre RODITELJSKI?!!!“ zove ona odmah potom…

Hmmmm, trebalo je odmah da mi postane sumnjivo…

„Ma ženo bre, roditeljski, posle časova, reče mi dete mi moje starije u petak još…a danas je ponedeljak (čisto da je obavestim, jel, ako ne zna, jel…jednom i ja da budem upućena, jel…)“

„Auuu, pa meni moje ništa ne reče!“ na to će ona sva zbunjena. „Pa kako to da moje dete ni spominjalo nije?!“ i dalje ona u neverici ali ipak – ima da mi poveruje, nego šta…

Ja – sva sretna, najzad jednom da i ja budem tačna informacija. Navikla da obično sve poslednja saznam ili…čak ni ne saznam…

„Pa dobro da si mi javila, kad ono izlaze klinci…16.45? pita ona, sretna što me ima, da joj se nadjem, da ne izostane…

„Auuu, pa ja sam dobila informaciju od deteta mi mog da izlaze u 17.35“ opet ja, sva sretna što uopšte imam informaciju!!!

Sad već počeh misliti…no dobro, zajedno ćemo usložiti tačan odlazak na roditeljski sastanak. Kaže ona – čućemo se kada stigne kući i proveri tamo u njenoj evidenciji kada izlaze…ja, crvenim…sreća, ne vidi me, ja ni nemam evidenciju, ima dete u peronici…zašto se i ja nisam setila zamoliti ga da mi ostavi raspored, nego svaki dan, svake nedelje, svakog meseca (u svakom pogledu ne napredujem sve više…) ispitujem kad će doći kući…

„Dakle, totalno si u pravu!“ Dana će meni. „Ženo…dobro da si mi javila!“ ona će zahvalno…

„Ma super bre, jel sedimo zajedno?“ pitam ja, kao djak prvak, ne volem bre tamo da se motam sa roditeljima, onim mamicama što rasipaju pamet iz džepova…Ovo je Dana, nije bre od onih…hoću da je rezervišem, ne moramo u prve redove, al’  nek se nadje i ona meni, kao ja njoj, jel…

„Pa naravski da sedimo“ pada dogovor sa njene strane.

I onda ja tu još dodam, uglavim, nepromišljeno i neusaglašeno sa planovima u mojoj pometenoj glavi, kako mogu njena deca biti kod nas dok traje roditeljski. Nego šta, nego sam fantastičan organizator vremena sa kojim nikako ne raspolažem!!!

Sve se odvija po planu, krećem sa posla na vreme, ne mogu produženo raditi, jel…imam roditeljski, neću da izostajem, spremam se na temu – vakcina, primiti ili ne primiti. Odakle mi ta ideja? Pa sigurno zato što sam jako bistra, jel…Stigla kući, zbrzala kafu, ostavila mami i mangupu u amanet da pogledaju kraj emisije o ujedu pauka crne udovice sa peščanim satom na stomaku (apropo toga – ne pitah ih za ishod…), žurim, jurim, kasnim, krećem, vraćam se…proradio stomak, trema čuda čini…žurim, nije u redu, organizovala ženu a zadnja ću stići!!! Stižem ja, čak išla peške!!! čitavih, pa…sigurno i 300 metara do škole, izduvavam malo ispred škole i ulećem sva hepi,  ja stigla! Osvrćem se malo, no…ne posvećujem baš neku pažnju neprepunom hodniku roditelja. Sreća – odbor za doček je tu. Ugledah Ženu, ugledah moje starije i odgovorno dete, ugledah njeno dete, veće, manje…super, svi smo tu, sad još samo ostali roditelji i učitelj. Uh…pade mi kamen sa srca.

„Zdravo cico!“ ona će meni i neki neobičan osmeh igra joj na usnama…Šta sam sad naradila, mislim se ja?!…

„Na roditeljski si pozvana samo ti…“ nastavlja ona i ne može da zadrži osmeh, “…učitelj ti je u onom pravcu…“ i dobrodušno se smeje, sad već polako počinje da konta sa kako pouzdanom lujkom ima posla. Ja se o’ladih u momentu! Šta je sad opet?! Taman sam mislila da stvari na bolje idu. Naročito od kada moje dete sedi sa njenim detetom. Kaže ona – nadopunjuju se! Kažem ja – nadopunjuje njeno dete moje dete odgovornošću, zato je i naučio da me obavesti o dešavanjima u školi! Dakle, noge mi se odsekoše, ono malo pameti i zdravog razuma što mi osta, sakri se negde u mali džep na gaćama koji nemam i … muuuuu, mozak mi otkazao saradnju…

„Šta ćemo onda sad, hoće doći tvoje dete kod nas da se igraju i urade domaći?“ pita sasvim logično, jer ovamo, ja ih pozvala kod nas dok se nas dve budemo družile u djačkim klupama. Zaboravih u medjuvremenu na razgovor sa Lakumićkom mi mojom, sestrom mi dragom, da ćemo otići ako ne završi kasno roditeljski…

Ja počeh da mucam:

„Pa ne znam, pa muuu, pa ovo, pa ono, šta sad, pa zašto samo ja, pa šta je bilo, pa kako, pa ićemo kod sestre, pa mogu se sutra igrati, pa…“ konta ona, ova se polupala negde na putu do pameti! Kaže ona (sreća pa je reč o veoma strpljivoj, razumnoj, smirenoj i uvidjavnoj ženici – malo bi me njih takvu istrpilo, sem familije mi moje koja – šta će, ne može me se ratosiljati):

„Ma nema veze, mi smo ti OK, ima dana, družićemo se, samo ti obavi što treba“ ja, sva zahvalna i u bunilu, šta će učitelj da mi saopšti.

„Eeee, eno ga učitelj, stiže!“ obavesti me ona, još pri pameti, za razliku od nekih, ja – pucam, kao pred pismeni zadatak za koji nisam vežbala.

Oni se pozdraviše, odoše svojoj kući, ispratiše i moje dete sa kojim se i zaboravih pozdraviti ili mu reći uopšte da li da me čeka ili krene svojim putem. Ja, za učiteljem. Pitam ga, zašto samo ja, zar ima neki problem? Na stranu što inače uredno odlazim jednom mesečno, kako bi malac video da mi je stalo do njega i njegove škole…On me obaveštava kako nema problema ali nema ni roditeljskog ni prijemnog ali dobro što sam došla, pa da popričamo, neobavezno…Ja – zbunjena…kako nema?!!!

„Pa zar nije trebao biti danas roditeljski?“ pitam ga.

„Ma ne, to je ono što je bio prijemni, pa niste bili“ kaže on, nasmejano, ko veli, bolje da se osmehnem ili će da mi se prostre tu kolika je velika.

„Ajoj, to je onda bilo sigurno još u decembru!“ ja ću postidjeno.

„Ne…to je bilo još u novembru“ on će, pa…recimo, strpljivo.

„Auuu, pa ne kasnim mnogo, samo dva meseca“ koja konstatacija sa moje strane.

„Nije važno, bitno je da ste došli“ on će sa mišlju, ko čeka – taj dočeka.

Kaže on da ga je moje drago i nadasve, kao što rekoh, odgovorno dete, pitalo u petak da li još važi ono što piše u svesci…Šta da mu kaže, pa naravno da važi…pazite, mogao je i da ne primeti obaveštenje o prijemu roditelja. Važno je da mi je preneo poruku.

Daljim se razgovorom, na sreću, ispostavilo da je moje dete ok, da je ponašanje u redu, da su domaći zadaci u redu i da nema razloga za brigu. Teški su dani iza nas, sad samo treba zadržati trenutnu poziciju u trci za mestom u razredu i razumevanjem vršnjaka. Pitam ga za ocene, kaže on – eno odoše sa njim kući. Svi su izgledi da bi mogla biti čista petica ali treba malo više truda. Joooj, koliko se trudimo svi oko njega, ostaće trudni i oni kojima je priroda dala tu mogućnost, ali bogami i oni kojima nije!

„A šta ćemo sa vakcinom?“ pitam ja hrabro.

„Kojom vakcinom?“ on će, sa značajnim osmehom.

„AAAA vi ste samo dužni da nas obavestite da će se deliti“ pametnica je najzad shvatila.

„Pa naravno“ i još uvek ima strpljenja za mene.

„Pa znate, ja sam već utripovala i temu roditeljskog“ sad već ne mogu da sakrijem svoju glupost.

Svaka čast čoveku na razumevanju, kakva mama, takav sin, nema tu šta. Dogovorismo sledeći susret za mesec dana i podjoh kući.

Tamo, kaže dete mi moje starije, eno i kolačića, ja ga iskuliram, sva sretna, jer videh prosek 4,71. Odem u kuhinju, kad ono,…kolačići. Jeeee, odakle ovo ovde?!!! Mljac!!! I onda mi se rolna poče odvrtati!!! Ja sam ženu koja je povela decu, spakovala torte, slanih grickalica i čokolade a sve u cilju da se družimo, ’ladno otperjala kući a da to nisam ni primetila!!! Lujka nad lujkama. Izvinuh se ja usmeno, pismeno, kaže ona:

„Ma opusti se, ženo!“ ma šta da se opustim, pa nisam normalna, bre!!! Kako sad iz ovoga da se vadim?!!!

DANO, JEL’ VREDE OVI REDOVI KAO JEDNO VELIKO I ISKRENO ONLINE IZVINJENJE?!!!! 

Draga Sanja (no…i ovo se retko čuje…vidi…piše…), zaustavi se, koncentriši i pogledaj sebi ravno u oči, pa tim putem pravo u dušu (ako je imaš…a valjda je nisi izgubila), pa zadji duboko, što dublje i priznaj nam šta si tamo našla. Prvo i prvo, biće dobro ako si je našla. Drugo (a već smo na konju ako smo do drugog stigli), još bolje ako si morala duboko da zaroniš…to znači da si ipak samo čovek od krvi i mesa, koji pri tome ima i osećaje. Treće…podeli sa nama ono što si tamo iskopala a što te je sramota da priznaš (što znači da opet imaš i malo obraza…). Niti je lepo, niti je dobro ali je ljudski. Jer…ljudski je grešiti. Naravno, ako prihvatimo da je ljubomora greška. Greška u ljubavi. Greška u voljenju. Greška – sebičnost u voljenju.
Priznajem, evo i pokrivam se ušima (nije da nemam čime…). Stid me je i sram, ako ta dva nisu ista ali…i ako su ista, nije mnogo, jer to što osećam, jako je…Ljubomorna sam. Ne…ne…ne…nije to manguparija ništa naradila,…niti sam ljubomorna na njegove poteze, naprotiv, manguparija je mnogo dobar i ako mi se posreći, tu mesta za takve osećaje biti neće (no, dobro…malo, onako…tek koliko je zdravo – ako takva granica postoji). Ljubomorna sam. Na one što mi u život dece retko navraćaju a kada navrate, sebično želim da i ne navrate ali im naravno dozvolim da svrate jer bih bila prava zlica kada bih im rekla da ne svrate. Šta da radim…mogla bih ali mi se ne da boriti protiv toga. Ljubomorna sam. Zašto – zato. To je kao komšija kada provede dva sata u mesec dana sa malim komšijom i kaže – bože…kako divno i mirno dete. Šta komšija zna…Nije da dete nije divno i nije da dete nije mirno, mada…možda i nije ali komšija to ne može znati. Zašto – zato. Zato što nije proveo jutro sa njim i nije proveo noć sa njim i nije proveo deo dana sa detetom kada je dete imalo problem i nije proveo deo dana kada je dete boleo stomak…Zato što nije proveo vreme sa malim komšijom, kada je mali komšija trebao da uči i nije prisustvovao saopštenju malog komšije da je dobio jedan iz domaćeg zadatka. Zato što nije bio uz  malog komšiju kada je trebao da uči a baš mu se učiti nije dalo. Zato što nije bio tu kada su ga deca zadirkivala. Zato – što…kad bolje razmislimo…skoro da uopšte nije bio tu. Samo je slučajno navratio.

Onako u prolazu…došao da ode…da ga ništa ne nauči, samo da malo uživa u njemu. Da uživa da kaže kako je to dobro dete. Da se ponosi nečim što je neko drugi postigao. Da se ponosi, bez trunke uloženog truda. Da uživa u svom neimanju obaveza, a opet, druženju sa malim komšijom kada mu baš taj mir, ničim zaslužen, dosadi. Da ne mora da bude babaroga, da ne mora da bude učitelj, da ne mora da bude psiholog, da ne mora da bude lekar, da ne mora da bude kuvar, da ne mora da bude higijeničar, da ne mora da bude organizator druženja, da ne mora da bude….ma…da jednostavno bude…samo komšija – opet…komšija u prolazu…
Ljubomorna sam. Da li se stidim? Kada malo bolje razmislim – ipak i ne baš toliko koliko sam mislila. Nije me stid mojih majčinskih osećaja. Komšija uskoro stiže a ja se spremam na tišinu u dečijoj sobi. Ostaje mi da nekoliko dana gledam četiri zida i pomalo napravim reda unutar njih. Komšija stiže – da malo uživa, da napuni pluća dečijim dahom ljubavi, da mu uliju malo energije u vene, da krv proključa zadovoljnim osećajem…ponosom….
….ja sam otac ove dece. Dobre dece. Lepo vaspitane dece. Srećne dece. Ja sam Veliki Tata. Ja sam, pa ja sam….to je moja krv. Moji dečaci. Moja krv teče njihovim venama. Ja sam ih stvorio.
….jeste, nije da nije…što jes jes…krv nije voda ali joj treba oplemenjivač. E tu je komšija zakazao. Tu je izostao i tu izostaje. Tu su oni koji su uz njih svakodnevno, da oplemene njihovu krv, da osvetlaju njihovu dušu, da ih nauče životu i da ih osposobe kroz život….
Ljubomorna sam. Još se samo malo stidim. Stidim se zato što, hteli mi to ili ne, priznali ili ne, trošimo se. Ljudsko telo, ljudska duša, razum, nervi i psiha. Potrošni materijal. Kraj priče. To je tako i to je istina. Trošimo se na našu decu, trošimo se iz ljubavi. Trošimo se jer ih volimo. Da li nas naša deca vole? Vole nas, naravno…Da li se naša deca ljute na nas? Ljute se, naravno…Da li se ljubimo i grlimo….da li se svadjamo i vičemo? Da, naravno i volimo se i ljutimo se. Da li se zalažemo za našu decu, da li se odričemo za našu decu? Da, odričemo se i nije nam žao.
Da li naša deca vole one koji tek navraćaju u njihov život a opet, krv su, ne voda? Da…naravno da ih vole. Da li je to tako dobro i u redu? Naravno da jeste i samo tako treba da bude. Da li se oni odriču, troše i umaraju za decu? Ne, naravno…i to tako nije u redu.
Ljubomorna sam. Zašto – zato! Jer za ni malo uloženog truda oni dobijaju mnogo. Nije da je to mnogo onoliko koliko dobijamo i mi ali mislim da je mnogo više od zasluženog. Zašto se mi koji smo tu moramo boriti za njihovu ljubav, dok oni koji tu nisu to dobijaju gratis?
Ljubomorna sam i više me uopšte nije stid. Ljubomorna sam i to priznajem, hrabro dižući glavu i pogled gore. Ponosno – jer sve što primamo mi smo i zavredili!!! Sretno – jer mi nismo samo u prolazu!!!

Moram da priznam da u mojoj naravi zaista nije da pljujem po nečem u globalu, masi iliti množini. Da pljujem po pojedincima, jedinkama, to je ok, šta da se lažemo, ko od nas to ponekada ne radi? Ali varijante, da ti sve po spisku i državi, da im sve po spisku njihovom lekarskom, advokatskom, političarskom, profesorskom, direktorskom, bogataškom, sirotinjskom, životinjskom, biljnom i ostalim svetom…jok, to zaista nemam običaj. Prvo, zato što se u mnogo šta ne razumem, drugo, zato što smatram da je to više za neke kafanske nivoe vodjenja politike, a kojom se, blago nama i vama, ne bavim.
Ali avaj, jednom sam prilikom relativno nežno iznela svoj stav o lečenju danas i pri tome navela čuvenu rečenicu „svaka čast pojedincima“ (ne baš doslovce, ali u kontekstu…) jer ne možemo svi biti isti. Te rečenice se i dalje držim, ali počinje da me brine činjenica da je sve više onih kojima se ne može verovati, onih…koji misle da nikada neće biti na strani pacijenta, onih…koji misle da će im sva vrata biti otvorena jer u radno vreme nose beli mantil. Sve je više onih – za čije bi se rukave trebali uhvatiti kao za slamku spasa, a ono…njihovi su rukavi klizavi, te nam ta slamka sve više izmiče. Žalosno. Ne, to je previše blaga reč. Sramotno. I to je blaga reč. Okrutno – možda je prava reč.  Mada…i dalje mislim ne dovoljno jaka!!!
Sramota je da iz jedne bolnice na severu Bačke pacijenti budu upućeni u drugu, malo južnije, a tik preko reke Dunav, sa prikačenom etiketom „Pravo iz mesare“. Još je veća sramota da kada stignu tik preko gore pomenute reke, budu tretirani još gore!!! Da se pozovem na čuvenu rečenicu – svaka čast pojedincima!!!
Po mome mišljenju – u medicini ne bi smelo da bude pojedinaca. Ali pojedinaca sa one druge, lošije strane. Svi, ali kada kažem svi, onda mislim BAŠ SVI!!! ljudi koji sebe nazivaju medicinarima, bi trebali da se bore za interese pacijenata, za njihovo zdravlje, za olakšavanje ljudske patnje i pružanje pomoći bolesnima. Da li nekome to možda nije dovoljno jasno?!!! Da li je to momenat koji treba posebno da se naglasi?!!! Okrutno je – i dalje mislim, ne dovoljno jaka reč!!!
Greške u lečenju, greške u administraciji pri ustanovi za lečenje?!!! Svi grešimo i greške se dešavaju. Što bi rekli, samo taj ko ne radi, ne greši. Ali…veliko ALI… to nije opravdanje da se te greške množe svakom novom.
Maltretiranje ljudi zbog svoje lenjosti da se o učinjenim izmenama u planu zakazivanja obaveste i sami pacijenti kojima je termin pomeren za sitnih osam sati…da li je to u redu? Pretpostavimo da je ovo jedna kap (čak nedužna u odnosu na one koje nekoga koštaju života) u moru grešaka!!! Čekati osam sati u čekaonici zbog nečijeg bola u ruci da digne telefonsku slušalicu i pozove Suboticu? Oooodaaa, medjugradski poziv, koštaće državu, bolnicu, sestricu, koga li već…a vi, dragi moji ljudi iz drugih gradova, mada i vi naši, iz komšiluka, sedite u čekaonici, družite se, pogledajte šta nudimo, osvrnite se na to koliko bolesnika imamo o kojima da li ćemo ili nećemo voditi brigu…Razmenite po koju reč, protegnite noge stošezdesetiosam puta dok ne stignete na red, pre toga dobro pogledajte čoveka koji ne može da sedi, niti da leži, koga boli kičma tako, da bi je najradije sebi isčupao, koji visi sa ležaja, pridržavajući se rukama a nogama landarajući u vazduhu, jer to je jedini položaj koji može da podnese…Porazgovarajte sa njegovom suprugom i pitajte je šta misli o tome….Izgubite živce kada i odloženo – zakazani termin promašite, pa besno uletite u ordinaciju sa pitanjem – ima li vas neko uopšte nameru snimati, pa vas se tek tada sete?!!! Napomenite im tom prilikom da se stide što dozvole da čovek u takvom stanju visi u hodniku satima bez šanse da neko na njega obrati pažnju!!! Slobodno i bez ustručavanja ih prozovite – njih to i tako ne dotiče, neće izaći ni da ga pogledaju. Predložiće mu hotelski smeštaj ili taksi prevoz. Čekajte na red za lečenje sa smrtno – opasnom bolešću šest meseci, pa ako doživite – tim bolje za vas, a njima…više posla, ako ne,  jedan  termin više slobodan.
Da…i pokušajte imate razumevanja za njihovu hladnoću – da bi čovek radio takav posao, mora da ogugla, da se liši emocija. Da…ali zar baš mora do krajnjih granica?!!!! Još nešto, zaboravih napomenuti, kada udjete da vam snime glavu ili šta već hoćete (jer niste vi tamo zato što ste bolesni, nego zato što nemate šta pametnije da radite…) oprostite im što misle da je smešno i zanimljivo kada izjave „No, hajde da vidimo na snimku koliko ste se iznervirali što ste putovali i čekali osam sati?“ Pa i oni su ljudi sa smislom za humor….
Tako da, ponovo razmišljajući na temu bolesti, dolazim do zaključka da o njoj nije slobodno ni razmišljati. Činjenica – loše je za naše psihičko zdravlje, nadalje, skupo je biti bolestan, košta vas i živaca i vremena i para. Još dalje, lečenje nije baš uvek dostupno svima, samo onima koji stignu na red…Znači – pre nego što odlučite da se razbolite – tri puta razmislite pa tek onda to i učinite!!!

Da podjem odatle da je Shogiju definitivno laknulo onoga dana kada je shvatio da je na Kokicin put naišao jedan mangup, a još više kada je saznao da je mangup kupio stojadinku. Tog je momenta stidljivo, negde…duboko u svojoj duši, priznao sebi kako mu se čini da će se njegove obaveze, nenametljivo mu nametnute ženidbom u familiju u koju je nesmotreno i bez razmišljanja ušao, malkice smanjiti. Ne samo da su tu obaveze oko žene (koje,  ruku na srce da stavimo, najmanje teško mu padoše), nego su mu dospele i obaveze oko tasta, tašte, što…priznaćete i jeste u redu – malo se zbližiti sa njima. Ali, da je znao ko što nije, tri puta bi razmislio pre nego što bi izgovorio da. Glavna premija – šogorica Kokica, tada još ne Kokica, ali u njegovim očima kokoška – sigurno  da!
Mangupovim ulaskom u njegov svet – mogao se opustiti i mirno voziti gradom, bez razmišljanja gde mu se šogorica nalazi, da li ima goriva u autu, da li su joj gume na jugiću čitave, da li je akumulator bezbedan sa njom…Mogao se prepustiti uživanju u vožnji, u boravku kod kuće, na toplom, sa svojom porodicom, bez bojazni da će ga neprijatna zvonjava telefona sa njenim iritirajućim likom koji iskače na ekranu njegovog iPhone – a, poremetiti njegovu idilu. Nije više morao skakati od nedeljnog ručka kod svojih roditelja, jurišati u prodavnicu da kupi kiselu vodu od barem 2 litre, popiti je na putu do prve benzinske stanice, točiti 2l i crveneti u licu, ubaciti u šesnaestu i stići do nje, dosade žive, ozbiljne i odgovorne, zrele ženske osobe. Nije morao voditi računa da uvek ima kod sebe ukupno dva kabla za paljenje auta, jer što se nje tiče, može on da bira koji hoće, crveni ili crni? Šta će mu dva, za ime boga?!!! Mogao je odložiti rukavice za skidanje točka…ma, mogao je početi živeti život punim plućima!!!
I onda se ona pita – zašto njena porodica voli i uvažava mangupa?
Eh – ali nije magup Shogi. Mangup pravi rezove. Nema kod njega cile – mile. Jedno vreme – menjao točak. Neko vreme, donosio gorivo. Pa onda – sa Kokicinim tatom rešavao problem tamo nekog kvačila, čega li već.  Neko vreme, opet – uredno priključivao stojadinku na jugića sve dok varnice medju njima ne proradiše i poteraše juga kući. Onda je mangup prodao stojadinku i kupio njenog oca Suzu (nije ni čudo za suzu, uz takav ponos i diku od ćerke). Onda je nastupio revolt  akumulatora – u već ispričanoj storiji – otkazao je saradnju!!! I tu je mangup napravio rez.
Dobio je poziv telefonom na dati oglas u nekoj svaštari, koja još ni izašla nije. „Prodajete li vi Yuga“, čulo se sa druge strane. „Da, naravno (jedva čekam)“ glasio je odgovor. „Kada bi se mogao videti?“ „Evo već danas, čim stignemo kući“, zadovoljno kaže mangup.
I tako je u neke predvečernje sate stiglo mnoštvo (čitaj petoro) ljudi, a svi u cilju promatranja sirotog jugića koji je svakakve priče doživeo i čuvao u sebi…Bacili se sa lampama na njega, pod njega, oko njega. Kokicu su izveli kao primer, tačnije dokaz da je auto njeno vlasništvo, a mangupov cilj njenog izvodjenja pred javnost bio je dokazati da je jugo vožen po principu – žena za volanom, što ga je trebalo bolje prodati! Jer, kako voze žene? Kljakavo, njakavo i bože me sačuvaj – pride i pažljivo! Kokica je klimala glavom u svom neznanju, bez mnogo glume odavala utisak zbunjenog ženskog stvora, koji, sreća pa je upaliti auto znao ali reči o nekom ganjanju i opterećivanju istog nije bilo. I tako se ljudi zagrejaše, tim pre što ga ta sosa sigurno nije mogla iznjakati. Počeše da se cenjkaju, dalje…počeše oni, nevešti kupci u susretu sa veštim trgovcem, hvaliti robu koju žele da kupe. Greška broj jedan. Tu se mangup očeliči, zadrža stav – oglas još ni izašao nije, ovaj će se auto sigurno dobro prodati, poče postavljati uslove, uvali im priču da ga je samo neko očešao na parkingu, a ono, Kokicina mama, žena za volanom, doživela udar iz sporedne ulice…vrata koje je pekarski auto poneo za sobom ni ne primetiše, tu i tamo koju rupicu u limu, ali kažu kupci, pa on nije morao, nije to strašno, sve se to da popraviti. Mangup će na to „Vidite ljudi, sa ovim autom znate na čemu ste, što popravite, znate da ste popravili. I onda znate šta imate!“. Mudro li zbori on!!! Vide ljudi, ozbiljan čovek, sa njime ćemo saradjivati. Reda radi rekoše kako će se još javiti i odoše kući. Koliko je vremena trebalo da stignu kući prodje, te mangupov telefon pozvoni ponovo. Glas sa one strane reče „Kada bi mogli da damo kaparu?“, „Može sad“ na to će mangup. I tako se oni veoma brzo i vratiše, sa parama u džepu, kao i sa željom da dobiju i komplet koji milicija traži prilikom kontrole i tako već to…E na to se već i Kokica morala bistro uključiti „Vidite, kada mene milicija zaustavi, ja im kažem, jojjjjj…ne znam šta imam od opreme, tamo je malo cirkus…ajmo zajedno pogledati. A kada im otvorim gepek, oni samo kažu…joj, izvolite saobraćajnu, dozvolu i mičite se da vas ne vidimo!!!“ Medjutim, ova njena upadica naravno nije prošla sa odobravanjem, pa su uz oštar vetar i dobru volju, mangup i Kokica zajedničkim snagama doveli u red gepek i prikupili sav potreban materijal. Sa suzom u oku, a mangup sa ključem od svoje Suze, oprostili su se od jugića i od tada je Kokica, nakon petnaest punih godina, postala voženo lice.

P.S: priča je iskarikirana – Kokica je želela da se Yugo proda iz čisto praktičnih razloga, kako bi uživala u mangupovoj vožnji svakodnevno i imala osećaj da je lepo da te neko ne zaboravi pokupiti sa posla.

…valjda ja znam!!! Tu sad, ono…kao,…još malo pa tri slova ispred prezimena, šatro kao razume se u elektroniku i sad će on meni tu nešto da kaže…Ma hajde,…Zaboravlja da uzme u obzir da pride imam tri godine životnog iskustva više!!! Zar je to za baciti?!!!
Dok je on još u pelene kakio, ja sam to već uspešno radila na sve strane a pri tome ništa nisam ni uprljala!!! I sad će on meni da rekne, znaš, ovo – ono, elektronika dugme, znaš…izvini ali to, kako da ti kažem, ne radi bez kontakta…Ma da, baššššš, valjda ja znam!!! Znaš ti od kada ja auto vozim?!!!! Pa sigurno da sve bolje znam i od onog auto – električara i auto – mehaničara i auto – limara i auto – svašta nešto!!!
Ma…iskustvo je to, šta da se lažemo. Šta znaju učeni ljudi šta je iskustvo? Petnaest godina za volanom – valjda mi je to dovoljna diploma za – ja znam sve!!! I da se vratimo na puce – i sad će on meni da kaže…puce ne radi bez kontakta…to je elektronika. Ma dam ja tebi elektroniku…Znaš li ti da ja to uredno radim od kada su ugradili gas u auto?!!! I auto pali. Dobro pali…i sad će ti meni da kažeš da sam ja tu nešto kao pripušala u prazno?!!! Pa jel se kotrlja, kotrlja se…Onda dugme radi i bez kontakta. Malo crveno dugmence. Lepo su mene učili. Ja slušam. Pre paljenja, stisni 2 – 3 puta i onda vruuum, pali i vozi. Četiri godine!!! Znaš ti šta je četiri godine pripušanja puceta?!!! Urednog pripušanja puceta?!!! Nema da izostane! To mi dodje ono…kao kada se probudiš i otvoriš oči, tako ja kada udjem u auto, prvo stisnem puce (jer su me tako učili!!!) i onda sve ostalo! I ako neće iz prvog da pali, ja još malo puce i on upali…i sad će on meni da kaže da puce ne pomaže bez kontakta?!!!
Ma…nema pojma, neću ni pričati sa njim do posla, pa nek gleda u puce sa kontaktom ako baš hoće!!!…Možda ipak malo oslušnem kada ga uparkiram negde, čisto ono, sebe radi, ali neću nikom reći!!! On će meni…elektronika…ma valjda ja znam…
Juuuu!!! Čuje se nešto!!! Pa ovo se nije čulo bez kontakta!!! Sigurno sada nešto nije u redu!!! Eto ti elektronika…sad sam nešto pokvarila i sad će još da ronza – žena za volanom!!! Ma nema pojma…on će meni…elektronika!!!
Eto ti elektronika, sad pali na žice. Trebalo je meni stiskati crveno puce sa kontaktom. Ode akumulator. Mrtav…ni glasa od sebe ne daje!! I kakav je to akumulator kada ne izdrži sa upaljenim svetlima svo radno vreme…od 8 – 16 h?!!! Mislim ono…i onda će reći da je ljudski faktor u pitanju. Ma ljudski…da baš…eto mu ga elektronika!!! Sad moramo svečano otvoriti sezonu paljenja auta žica o žicu, auto na auto, mangup na kokicu i eto ti elektronika!!! On će meni…elektronika…elektroniku mu njegovu…

- napisao Hans Kristijan Andersen, a Kokica mu mažnjava priču.

Kao što reče čika Hans…bio jednom jedan car, koji se voleo lepo oblačiti. Šta lepo? Ma picanio se taj non – stop, pa čak i prekovremeno. No…našao se tu jedan par mladića koji su videli dobar biznis u njemu sa malo ulaganja, pa odlučili da se preko noći obogate. Uvalili mu spiku da šiju odela za pametnjakoviće i one koji zaslužuju da žive u Dolini Lopova. Za sve ostale smrtnike, njihova su odela nevidljiva, valjda im oči nisu istog kvaliteta kao gore pomenutoj probranoj i ciljanoj grupi…
I tako…da ne dužim, jel…dobili su prostor, office, jel…dobro opremljen, sve u full-u, jel…da ne uzmanjka tako kvalitetnim krojačima, kreatorima, šta već ne…Navalili oni na posao iliti na šivenje sa ničime, pokazivanjem tkanina koju su držali zubima za vazduh,…naručiše od cara da pošalje nekog od ljudi kojima veruje iliti nekog čoveka od poverenja…I…takav dodje. Ne htede izleteti iz pomenute Doline, takodje, želeo je ostati na nivou Visokog plemstva što je bio sinonim i za veliku pamet, jel…pa prenese caru kako još nije video takvog odela. Poslade car još nekoliko takvih, takodje, ljudi od poverenja, mudraca, plemića, savetnika i ostalih drangulija…svi u nesvest padaju od nove mode i lepote…
Dodje i dan probe. Car gleda, ne vidi ali ćuti. Ne bi se odrekao svog dvora ni svoje doline, a naročito ne pameti. Šta drugo, nego obuče ništa i izadje na ulicu, pred svet, da pokaže šta ima (nema).
Masa se ubi pljeskajući, kezeći se, mašući zastavicama, skandirajući, bacajući petarde, skačući mu pod noge, lepršajući oko njega, ptičice pevajući njegovo ime, ma…šta da vam kažem…masa se napalila i užarila!!!
I onda, jedno detence, malo, naivno, nevino i iskreno…reče: „Ali, car je go!!!“ Sa čime se njegov otac morao složiti, pa za njim jedno po jedno licemerno lice iz mase. Masa je i dalje ostala napaljena i užarena ali ovaj put od smeha i izrugivanja golom caru. Šta će jadnik,…pobeže u svoje odaje na dvoru u potrazi za ona dva biznismena, koji, kao što to obično bude i biva, spakovaše zlato i pobegoše na Kopakabanu da uživaju u suncu i lepim devojkama…No dobra stvar je, nisu mu trebale sluge da ga skinu jer je već bio go…dohvatio je prvo što je našao, prebacio preko sebe i zamislio se nad svojim životom i sobom samim! Odlučio je da se promeni, da obuče novo odelo svojoj duši i da više brine o svom narodu, porodici i da bude bolji čovek.

E sad…šta sam ono htela reći, pa eto…obukli smo i mi novo odelo, mada to i nije tako važno, jer mi NE PATIMO OD TOGA KAO NEKI!!! ali eto, da se skromno pohvalimo, mislimo da nam ovo baš lepo stoji (i ne providi se…nadamo se).

…a to nisu ni lake ni teže droge, to su samo – stepenice. Sad ide ono…lepo je meni moj tata rekao…pa ono…a ja neću da slušam. Ali…pa sad ono…čovek se na tudjim greškama uči, pa opet…ali najbolje na svojima. E tako. To smo sada izveli pred oči javnosti, priznali da je tako, pa tako je i od toga ne bežim. E da mi je ova pamet a one godine (čitavih jednu i po manje…), opet bih tako uradila. Ali, šta je tu je…ko zna zašto je to dobro…opet će ona…stara….I tako (opet ona…kada ne znaš šta, a ti ubaci i tako) podjosmo od onoga što nas penje u visine a dodjosmo do dubioze. E vala, tako nam i treba. Hoćemo stepenice, hoćemo, nego šta.
Priča je počela još tamo negde 2008. godine (pazi mene, još…kao da je praistorija) kada sam mudro odabrala stan u kojem trenutno sretno živimo. Sve je to bilo super, stan – novogradnja. Stan – duplex (spominjala ga u trilogiji – Život u zgradi). Raspored, meni lep, moderan i zanimljiv. Zamerka – stepenište. Takodje spominjano u gore pomenutoj trilogiji. Kao što sam već ranije pisala…mislim, a možda i ne grešim, kao da su ga sastavljali i krojili, plus projektovali na licu mesta onako u hodu. I tako dobili za krajnji proizvod šta drugo, nego – pa, kako bih rekla…ono smrdljivo da ne kažem…a moram da kažem…sranjce (eto, tepam mu, pa valjda ne zvuči tako ružno). To……. da ga u daljem tekstu nazovemo skalamerijom, bilo je potpačeno velikom metalnom šipkom na kojoj bi mi svaka profesionalna voditeljica ljubavi bez emocija za novce pozavidela, jer za trening – dušu dalo!!! Dalje, škripalo je do besvesti, kao da se ista ta, profesionalka, bacila na posao u loše sklopljenom kancelarijskom prostoru iliti krevetu. Mislio bi čovek ponekada, evo, sada će se raspasti, ovo su mu zadnji trzaji. No dobro, nije baš toliko strašno bilo, ali da je bilo nefunkcionalno, vala jeste!!! U tome je naša skalamerija bila prva liga!!! Ispod, prostora,…pa bilo je…za neki očajan ormar sa kojim se majstor koji ga je pravio navodno dva puta slupao, pa je njegov očajan izgled opravdavala upravo ta činjenica. I sad, zašto sam ono rekla „lepo je meni moj tata rekao…“? Zato što jeste. Stepenice su užasne. Kratko i jasno. Trebalo bi ih zameniti još dok niste uselili. Doveo braću, dvojicu. Jedan projektuje – drugi pravi. Jedan računa, drugi seče. Došli, videli, popljuvali. Ja nešto kao u sebi zavrnula nosom. Ma…nemaju oni pojma. Dobro je to meni, nemam sad novaca, radi funkciju i to je to. Biću zadovoljna. Naravno, prostora za neki dnevni boravak nije bilo – jer…imali smo stepenište, zar ne?
Uselili se u stan sa dobrojetonama stepenicama. I tako…počeli da živimo u njemu. Počeli da sedimo za trpezarijskim stolom kada se družimo. Počeli da imamo manjak prostora kada je bilo kakav rodjendan u pitanju. Tati dosadilo da gleda i sluša kako škripi i kako užasno izgleda. Tata opet doveo braću. Brat što računa izmerio. Kažu…pet puta meri, jednom seci. Tata reče – za novce ne brinite, to ću ja da rešim. Mi – sretni. Ipak nije bilo dobrojetonama stepenište. Brat koji seče – isekao. Tačno po meri. Po meri brata što je merio i projektovao.
Došao je i taj dan. Isečeno, zaštitnim slojem ulakirano, doneto u stan. Brat koji je merio hvata se za glavu. Znoj ga obliva. Srce počinje brže da mu udara. Nervoza ga je sastavila, sve kipi, pa se hladi. Shvatio je – nije dobro merio. Doveo nas je do gore i onda nam fali 80cm do hodnika. Šta je to nama malima – preskočićemo. Nevolja, misli on…samo takva. Kako sada da saopšte to mom tati – ovaj će ih pojesti sa sve gaćama zajedno. Nije da ne bi bilo opravdano. Kaže brat koji je merio bratu koji je sekao – kako smo to merili? E kaže ovaj drugi – u tu čorbu mene nemoj trpati, ja onda nisam ni bio tu. Dobro kažem ja, biću ja kriva, nije problem. E da…kaže brat koji je merio sada već u polušali (mada šali, jer ja se takodje u toj čorbi krčkala nisam) ti si Sanja kriva, ti si držala kraj metra. Ma jesam, samo se nemojte toliko nervirati. A oni ni ne znaju šta kuva u mojoj glavi. Dakle, zaključak je, ako je on na manje prostora nego što ima stigao sa projektom do gore, znači da su stepenice strmije, što im daje više prostora ispod, što meni dalje odgovara jer daje mesta za udobno sesti na dvosed, što nama opet jako nedostaje. Za onih 80cm rupe – ma za šta su ljudi mostove izmislili?
Sada imamo stepenice koje ne škripe, koje lepo izgledaju, koje je tata finansirao, imamo most sa njih do hodnika, imamo dvosed uredno kupljen (tata, mi dopotovali) još pre dva meseca, koji takodje uredno stoji u magacinu prodavnice u kojoj već sednem ženi za sto da joj naguglam nešto što ona ne nadje (pitam se kako je do toga došlo…?!), imamo čak i gde da ga stavimo. Dalje, imamo molere, imamo cirkus, imamo Dekija u temperaturi koji bunca noću, imamo juga koji je ostao na parkingu jer je želeo samo u rikverc da ga vozim, otkazao saradnju za sve ostalo. Imamo semafor (da…već sam vam pričala o tome) a i ja malo sama radim kao semafor, u svim nijansama od crvene do zelene. Imamo poznatu cenu zadovoljstva da imamo ufarbane zidove i što je najzanimljivije, imamo nameru prodati stan. Hmmm, ko je tu lud?!!! Niko, želimo uživati u ovome što imamo, jer imamo mnogo, a to mnogo i najviše je…imamo jedni druge, koji se volimo, pomažemo, podržavamo i tolerišemo.

Kažu cure, jel, gde ćeš blizanca koji radi samo jedan posao?! E sad, hajde da to uzmem zdravo za gotovo, to je tako, pa tako je. Horoskopski znaci i ja? Pa ono…malko smo kao posvadjani. Nije da nemam pojma, ali…kao i da nemam. Odustala sam od čitanja horoskopa kada mi je sinulo, upalila se lampica, skontala, uklavirila, doprlo mi do mozga, (e to je bilo poniranje u velike dubine, nešto kao potraga za izgubljenim blagom…) da je maaaalko nemoguće da se dnevna, mesečna, pa bogami i godišnja prognoza za sve, ili barem dobar deo ljudske populacije ove naše, nama za život jedine poznate, planete…svodi na dvanaest mogućih. Hmmm, pomalo zabrinjavajuće. Znači, ako je kojim slučajem nekoj ribi (ne onoj što pliva, a ne ni onoj u miniću) horoskop za taj dan da je pregazi traktor dok se uredno valja sa nekim farmerom u kukuruzima, pa zar je moguće da će se sve ribe (i one muške) valjati u istim, ili barem sličnim, kukuruzima i da će baš sve, al sve pregaziti traktor?
E sad, za one koji ubace tu i uglomer, pa lenjir, pa podznak pa knjige, pa geografske položaje, pa se udube u računicu i ko zna šta već (jer ja pojma nemam o čemu pričam) to već nije za potceniti. Po svim njihovim proračunima ja već uveliko živim u inostranstvu i uživam blagodeti istog.
No, priča je pošla odatle, da su me cure podsetile na to, da sam jednom, ne tako davno, usudila bih se reći, pokušala biti ekstra efikasna. Iskoristiti svoj potencijal do maksimuma. Vreme utrošiti na najbolji mogući način, sa što manje praznog hoda. Uraditi više stvari od jednom. No…i to se skoro neće ponoviti. Ne znam da li je do toga što ne videh blizanaca u sebi, ili je to što me majka priroda (mama i tata) stvorila tako rasejanom…Ne znam šta je…ali…ponoviti se neće. Umalo da se pretplatim na trideset punih godina plaćanja pepela! Zašto?! Zato!!!
Opet jadna priroda, stvori i ženu i muškarca, sad kako šta kad i zašto, ne bih ulazila u detalje. Ono što je bilo predvidjeno, jeste da muškarci nose brkove, a žene suknje. Ja suknje baš i ne volim, ali što se brkova tiče…pa ono, kod nas u familiji, kada se krene deliti nešto po brkovima, žene vala ne ispadaju iz reda. Nešto je kao…majka nam pomenuta priroda omašila.
E sad, što nije u redu, nije i sa time se valja pozabaviti i posvetiti dostojnu pažnju toj sitnoj estetskoj grešci koja se potkrala. U današnje vreme – nije nerešiv problem. Pišu ljudi da su se i u drevnom Egiptu žene depilirale, imale razne recepte, te med, te vosak, te ušpinovani šećer (to za one efikasne – uz kolač, može i depilacija)…E pa, nećemo valjda zaostati za njima? Da sad ne povlačim istorijske momente tipa kada je sve to krenulo kod mene…ko je stariji, moji brkovi ili ja,…milioniti put po redu, odvrnem ti ja šporet (možda bolje da sam učila kuvati neke druge stvari)…turim ti ja vosak po sred ringle u taman primerenoj posudici dubine čitavih jedan i po cm. Vidim…biće tu malko vremena da se odrade neki drugi poslići, taman dok se to fino počne krčkati…
Baš malo pre toga, dok sam boravila u onoj prostoriji gde bismo navodno najmanje u toku dana trebali boraviti, čiji je središte pažnje Weseli Centar…primetih, kako se naša, doduše mlečnog stakla, tuš kabina više ne providi. Napao je kamenac. Šta napao…okupirao, zauzeo, porobio!!! Tu se komotno moglo obavljati više radnji od jednom (uz više osoba, naravno) a da niko ni ne primeti onog drugog (ako nema zvučnih i mirisnih efekata, naravno). Odluči ti strelac – aždaja, u prevodu moja blentava malenkost, pozabaviti se tim, nazovi problemom.
Po oprobanom receptu, skidaj sve sa sebe, zavuci se u kabinu i žuljaj (usput domestos, bref, cillit i ostala čuda koja cure niz kabinu uredno sredjuju i pete nemarne domaćice (fujjj)), bacila se ja na posao istrebljivanja gore pomenutog neprijatelja – kamenca. Sipam, trljam, žuljam. Zanela se ja…kad…zvoni telefon. Ne znam ni koliko je sve to trajalo i koliko bih se ja još utapala u tim miomirisima….da ne bi tog uznemirujućeg zvuka. No šta ću…sama u stanu…izletim onako u majici i gaćama, javim se na poziv – mangup zove…dogovorimo se, razmenimo koju reč (pojma nemam ni zašto je uopšte zvao) i krenem nazad u kupatilo, da nastavim započeto. Valja biti temeljan i obaviti posao konkretno. Trljati dok se ne providi. Medjutim, u tom momentu, shvatim da imam problem. Ali…taj problem više nije bio kamenac, a nije ni tuš kabina. Činilo mi se, kao nešto, vazduh je bio sumnjiv. Kao da se nije provideo kako je trebalo. Sve nešto, nije baš ni onaj cillit da zaudara koliko bi trebalo. U kupatilo…pa nazad iz kupatila. Hmmm,…dim, ujeee, odakle dim? Ne pušim, dakle…cigara nije. Sveća? Ma gde ćeš romantike i ribanja kupatila, pa još u po bela dana? Auuuu, čekaj, zašto sam ja ono htela da ubijam vreme ribajući tuš kabinu? AAAneeeee, vosak!!! Majku li mu njegovu i sa voskom i mojim pilećim mozgom, pa to se dimi urnebesno. Sada razumem zašto je tata uvek zavrtao nosom kada sam to radila u njihovoj kući. Ma daj da ga skinem. Medjutim…a sekunde su bile u pitanju, nisam se otezala časna reč…(barem ne od momenta kada sam osetila dim), zavrnuh prema kuhinji,…kad ono, vatra gricka li gricka moju divnu (meni jeste) narandžastu, medijapan, skupo i precenjeno plaćenu kuhinju koja me je koštala još toliko živaca i pre ovog, neočekivanog dogadjaja! Ne gricka, nego guta u plamenovima da su do pola gornjih elemenata išli. Ufonj, ufonj, drć, drć, šta sad??? U momentu mi je proletelo kroz glavu, kao prvo, dobro da sam sama, kao drugo,…jebote (da izvinete ali tu nije mogla izostati psovka) plaćaću stan još narednih trideset godina, a njega neće ni biti ako ne zaustavim nekako ovo čudo!!! Sreća, panika me nije uhvatila!!! Vosak, ne da se fino zagrejao, nego da sam ovim namazala sebe, ne bih više nikada imala nedostatak u vidu brkova, imala bih nedostatak kože! Stvar je bila u tome, da voska više nije ni bilo na jednom mestu! Razlio se u finom, tankom sloju, kao glazura za tortu, po šporetu (ne pitajte me kako je to posle sišlo), ringla se zapalila sve u šesnaest i sedamnaest, zavesica pored šporeta, srećom kratka, tek reda radi da se nadje…polako je postajala predmet interesovanja vatrici koja je želela da proba i nešto novo….medjutim, sreća, ta joj se prilika nije ukazala, jer…čini mi se…sada ne bih bila u stanju kvrckati ovde po tastaturi…Fioka meni sa leva, letela je brzom brzinom iz svoga ležišta, pih malera, izletela je više nego što sam planirala, ali i onako puno toga tog dana nisam planirala…u njoj, opet, sreća pa nemarna domaćica naslagala tri korištena stolnjaka, po kojima su deca uporno razlivala kakao ne shvatajući da se on pije iz šoljica…
Šta uraditi? Voda? U momentu se setih kako smo se rugali koleginici koja je polagala ispit iz zaštite na radu sa pitanjem i odgovorom kako se gasi požar prouzrokovan kratkim spojem ili greškama u el.instalacijama – vodom! Ajajaj…kako bi ta čas posla imala minival za dž! Dakle, sa vodom neću rizikovati, mada nije bila reč o kratkom spoju na el.instalacijama nego u mom mozgu (mada…možda je u njemu neki neopisani elektricitet koji stvara smetnje da pomenuti funkcioniše kako treba…) Navali dakle, Sanja, sa stolnjacima. Udri po vatri! Ne daj joj da diše. Uguši je načisto.
Do tada, dim se već pošteno razvlačio po našem, dupleks jel…stanu. Ali, nije još dobio neku karakterističnu crtu, neku formu, neku boju,…bio je tako…nekako siv, običan. Sve dok…sve dok nije krenula garež. Crna…gusta. Lupajući tako po vatri, razvalih i onu usijanu posudicu za vosak koji je sada služio kao preliv na šporetu, pa se ona spuca, u tom letu zavrnu koji krug, pa pravo, preko mojih nogu, do pločica….Ostavi trag, ali ne onako konkretan, na jednom mestu, nego rasu se po podu, poprska me po rukama, ostavi komadinu na mojoj nozi i završi svoj vek, utihnu tamo dole…da je više nikada ne vidim i ne osetim!!! Ruke – postaše otprilike kao one kada daju znak da starost kuca na vrata, to jest, kada staračke pege počnu da naseljavaju kožu. Noga, nimalo privlačno i ako i dalje u gaćama i majičičici, onako presvučena voskom, ali ovaj neće samo dlakure skinuti, ovaj će malko teže da odluči sići, osećam, peče, boli…Kao uz inat, ova moja slametina od kose…puštena, to nisam ni primetila, imao je onaj čiko od gore puno posla da me sačuva u mojoj gluposti…Lete dakle stolnjaci na vatru, lete kuhinjske krpe, vičem na njih, oni na mene ne,…ćute i rade posao. Igramo se vatrogasaca. Moj narandžasti ormar davno je zaboravio na svoju boju. Postao je crn! Sve mi je to prošlo kroz glavu, ne da li će mene posle ovoga biti, nego, moja kuhinja, eto ti na i kada si se svadjala sa majstorom za istu, a lepo ti je rekao da je ukleta jer se navodno dva puta slupao dok je dovozio, pa je zato kasnio sa izradom iste. Fuj, crnjak, kakve kletve i ostala čuda. Ma bre glupost, moja glupost, moj plitki, pileći mozak, grejati vosak i ribati kupatilo. Alo,…strelac, imaš li ti mozga ili ti ga je ona aždaja u tebi zapalila?!!! Glupačo jedna, da glupačo!!! Pa onda, čoveče, spaliću stan, spaliću zgradu, posle će me još neko i ubiti zbog toga!!! A zbog čega?! Zato što ona smotana majka priroda nije primetila da stojim u redu za žensku čeljad pa mi dodelila da nosim brkove umesto suknje! Pi, mamicu joj njenu poljubim!!!
Dosta sam lupala…nalupala sam je, načisto, vatricu, poslednji jezičci su splasnuli, takodje…i poslednja je krpa izgorela. Jedino…sada više ništa nisam videla! Sve je bilo…nekako, crno, malo kao i da je gušilo, pričaju ljudi, može se valjda od tog dima i ugušiti, jel….Ali, sreća pa imam tako dobre komšije da niko nije želeo da se meša gde mu nije mesto. Otrčah gore, pravo u potkrovlje da izvidim situaciju…dimčina, žešća. Crnilo…ne želim ni da mislim šta bi bilo da su mi deca bila kući! Otvorih one krovne prozore da malo izluftiram. Dim u velikom luku pokulja napolje sa krova naše zgrade. Katastrofa jedna na šta je to ličilo! Kao da je gorela zgrada! Dim kulja da se vidi dobrim iz daljine…Kuhinja, crna, gareži i komada zapaljenih krpa, stoljnjaka…na sve strane. Fioka – onako bačena leži na pločicama. Nesretna posudica dubine čitavih jedan i po cm, naopačke se prostrla po voskom uprskanim pločicama. Moje noge, ruke…isprskane nesretnikom koji nosi ime vosak. Šporet ili ono što je ostalo od njega – crven, usijan, kao što već rekoh, glazurom od voska doteran. Plafon…a šta je to? Ne vidim ga još uvek od dima, crnog, gustog….Opet…moje noge, tresu se, posustaju, tek sada…ruke…tresu se, prave kretanje u preseku desetak cm gore – dole. Kosa – malko kao da smrdi onim karakterističnim smradom ošurene svinje…Majica, pocepana, ne znam ni kada se to desilo…Sve je crno, sve je razbacano. Ali…vatre više nema. A nema ni pomoći. Nema…ni od prvih komšija. Niko…da pita…alo, bre, komšinice odakle taj dim sa prozora. Ma bole ih…samo kada njima ništa nije…
Zovem kozmetičarku, tek sada, umesto da je koza na vreme otišla kod iste, a ne bavila se nadri – kozmetičarstvom … Zovem je, da je pitam..alo, Snežo, zapalila sam kuhinju, imaš neki savet kako da poskidam vosak? Kaže ona…to ti Sanja goriš, ja evo sada idem sa posla, prolazim tu u blizini, vidim neki dim, nisam znala da je to od tebe…Ma da, ko bi i mogao misliti da će jedno obrazovano (barem srednjoškolski) čeljade zapaliti kuhinju voskom…Nemaš problema, kaže ona, medicinski benzin to rešava.
Zovem mangupa (polako mi je jasno zašto je zvao, valjda neka sudbina, šta li, da spase pilećegmozgakozu od samozapaljivanja…), kažem mu, vidi…skoro sam zapalila stan, ali kuhinju vala jesam. Vatra – ugašena. Požar – saniran. Sad ću lepo da krknem nešto da mi noge i ruke ostanu u jednom mestu…da prestanu da skaču tamo vamo. Posle…videćemo šta ćemo posle…Donese mi mangup soka, sundjera, krpa, deterdženata, dobre volje, zabrinutosti i podrške. Gde početi? Pa…valjda od početka….Eto ti sad, veliko spremanje kuhinje (raduj se pa još imaš i šta spremati), medijapan – čudo jedno izdržljivo!!! Ništa ni nagorelo nije!!!
I tako…da se vratim na onih dvanaest varijanti prognoze za bliže 7 milijardi ljudi?!!! Malo bi bilo nezgodno da su toga dana svi strelci, svugde u svetu, imali zvezde nameštene u pozi, za vatru spremne!!! Koliko li bi samo kuhinja na ovom svetu gorelo?!!! Tako da…od tog dogadjaja, spašavanja predmeta kredita utemeljenog na tri decenije…malko razmislim pre nego što krenem raditi više stvari od jednom. Nije to za svakoga….za mene oprobano i dokazano, nije, ne nikako…

I tako…Sanja i ja, ja i Sanja, razgovaramo, uz kaficu ili bez nje, ako nam se uopšte ukaže prilika za druženje. Mada…uvek sam mislila da sa Sanjom nikada nisam sama. Ali, eto, situacija nedostatka, kao vode i hleba neophodnog vremena, tako nalaže. Druženje nam se svelo na minimum. Što, kada malo bolje razmislim, i nije tako loše. Jer to što od Sanje čujem, ponekada bolje i da ne čujem. Jednostavno, pokušam da ignorišem, kao da ništa i nije rekla. A ona opet, u pravdu, ponovi glasnije, da čujem a ne da se pravim i vadim kako me uši slabije služe od promaje.

Njoj ponekada jezik zaista radi, kako se ono kaže, brže od pameti (pod pretpostavkom, naravno, da je ima). Taj njen jezik uvek (no dobro, skoro uvek) zaboravi stati na pešačkom prelazu, pogledati levo – desno, odmeriti situaciju i ako je bezbedno, preći put. Jok, taj ti se zapuca, pretrči, kao u ruskom ruletu, ako nema opasnosti super, ako ima…e pa videćemo kakve će posledice biti. Što bi rekli (a ovo je istina) malko su ga više zasekli kada je bila beba. Znao je onaj od gore, bilo njega ili ne, da joj ga treba zalepiti da ne mrda. Ali…lekari su čudo, prevarili ga u njegovim dobrim namerama!

I  dalje, šta uopšte briga okolinu šta ona misli i šta ima da kaže… Ako nemaš šta pametno reći, ponekada je bolje ćutati. Ponekada…A kada je to ponekada? Njoj je uvek nikada….I ne znam dokle ću više moći ispijati kafu sa njom, sad već samo srknem da je što manje slušam, pa bež…tutanj…praši od nje! Možeš misliti, uvek tera neku pravdu, kao da je plaćena za to. I onda posle svi duvaju oko nje, a ona sve nešto, šta sada duvaju, kada je samo rekla šta je mislila…A pitao je neko uopšte za mišljenje? Nikako ne mogu da joj razbistrim taj zamućeni mozak, da je ćutanje zlato. Bolje prolaze oni koji sami sebi zalepe jezik za ono ispod njega, pojma nemam kako se zove (gore je valjda nepce…a šta li je dole, zemlja onda?ili more možda, baruština jedna, beton?).

Istina je. Bolje prolaze. Nije dokazano. Ali…tako mi se čini. Uspeju se uvući na neka mračna i pomalo (čitaj jako) neugodnog mirisa mesta (da ne kažem – smrdljiva) , iz kojih se izvlačiš samo ako ti se posreći pa nosiš naočare i imaju za šta da te izvuku. Pitanje je sad, za koliko su slepih putnika registrovana ta dupeta…Mada…čini mi se, takodje, da neka od tih mesta vole prisustvo mase u sebi, pa im sve lepo i sve se užive i sve im žao kada im neko uskrati to zadovoljstvo! Valjda mu to dodje neka vrsta simbioze – kako kaže  vikipedija – „simbioza predstavlja zajednički život dva organizma u kome oba člana te zajednice imaju koristi”. Onom pozadiskom delu je dobro, jer ga nešto iznutra fino ogreva, ispunjavajući mu dušu i telo bez preteranog naprezanja, a onome što ga greje iliti činiocu radnje je dobro, jer – biće da oseća zadovoljstvo što se mogao naći pri ruci…da ne kažem pri guzu…

Posle ovog, gore napisanog, nije ni čudo ako Sanja postaje neželjeno društvo čak i meni samoj, a ne okolini. Ali šta ću, moja je…trpim je, dok mogu, a kada ne budem više mogla, pa…od nje pobeći ne mogu. To mi je, što mi je. Mada…ruku na srce, nije da se baš ne bih složila sa njom. Godine su to konstantnog druženja i medjusobnog (ne)razumevanja. Kao u braku…tolerancija, strpljenje i obostrano razumevanje je čudo!!! Ne svetsko, ne sedmo, osmo, deveto ili već koje, nego obično, jednostavno, svakodnevno a ipak ne sveprisutno, čudo.

Ovo mu u prevodu dodje – „Eto vidiš, lepo sam ti rekla, ali ti nećeš da slušaš“. Ponekad je ublažena sa dodatkom – „Ne volim što moram ovo da ti kažem, ali…lepo…“ Sad ne znam, da li više volim sa dodatkom ili bez dodatka, kaša mi je svejedno istog ukusa.
Počinje još u ranim godinama odrastanja, kada se pred nas postavlja niz zadataka, obaveza strašnih, pitanja nerazjašnjenih. Tu na scenu stupaju sretni roditelji puni entuzijazma za odgajanje deteta, naoružani knjigama tipa „Kako vaspitati dete“ (koje kasnije više liče na onu „Kako da na najlakši način upropastite rodjeno dete“ ). Dete se zagrcne, a oni…hop…knjiga…temperatura…hop knjiga…tvrda ona stolica za nesedenje….hop knjiga…i tako na svaku nijansu odstupanja od po knjigama predvidjenog ponašanja dece. Kakve babe, mame, tetke, komšinice, strine iz Australije, nekadašnje babice i sav ostali pametan svet! Šta oni uopšte imaju pojma i da barem usaglase savete!
Nakon prebrodjenih prvih godina života, dete ulazi u onaj period kada polako postaje razumno i sada već sa radošću možemo da počnemo sa upotrebom reči, to mora tako, a zašto reći ću ti kada malo narasteš. Pa onda nastupaju pitanja, na koje su odgovori opet tipa – „Kada dodje vreme, pričaćemo o tome…..“ I onda, kada vreme dodje, roditelj koji sada više nije tako euforičan u ulozi vaspitavanja deteta, dolazi do onog dela kada može i mora podeliti neke savete, za koje je mislio da ih nikada neće izgovoriti, jer su ga, naravno, užasno nervirali kada je bio u „tim godinama“.
I, naravno, i meni je moja mama govorila puno toga, i naravno, nisam je baš uvek poslušala. Pa je onda nastupila rečenica – „Videćeš ti kada budeš imala svoje!“, pa je nastupila rečenica – „Bolje da na tudjim greškama učiš“,….pa tako, sve rečenica za rečenicom iz tričavih narodnih, a nepisanih knjiga. E pa, meni se ta knjiga baš nije dopadala, i baš sam radila dosta toga onako kako sam ja mislila da je dobro. U medjuvremenu, ipak sam pokušavala da ublažim tu svoju nezainteresovanost za pomenutu knjigu,  lepim ponašanjem prema roditljema i okolini, samo oni to nikada nisu tako tumačila. Ne shvatam u čemu je bio njihov problem… Šalu na stranu roditelje jesam poštovala, ali ne uvek i odluke i savete koje su donosili i za mene imali. Bilo je tu i – „Uči dete, nisi ti od onih koji mogu da slušaju i rade što im se kaže!“. Neću i neću, neću jer ne volim da učim, šta me briga znam dovoljno i neka neko ceni moje znanje, a ne papir, i zaposliću se bez veze, (ne bazveze) jer hoću da me neko zaposli zato što valjam, a ne zato što poznaje nekog mog, koji poznaje nekog njegovog, koji se družio sa onim njegovim.
Naravno, nisam učila, i naravno, zaposlila sam se sa vezom, nekog ko je odrastao sa nekim mojim. Naravno, kada sam dobila decu, pokušala sam raditi po svome, ali, naravno da su stariji bili u pravu, i ako nisam to htela da im pokažem, nego sam sebi uz inat vodila svoju bitku, a bitke nije trebalo ni biti. Naravno da sam se sa roditeljima raspravljala iz pogrešnih uverenja, ali…kažu…nikada nije kasno. Pa valjda nije.
Život pruža šanse, sada dokle, to nikada ne znamo. Možda je danas naša poslednja šansa, a možda i nije. Ali, to nam se, naravno, ne otkriva unapred. Ovo sam naučila tokom nekog broja godina iskustva. Nisam ni svesna koliko ću pametna biti za još toliko godina! (jadan svet oko mene, i jadni naslednici, ugušiću ih sa onim o – „slušaj pametnijeg, slušaj starijeg, slušaj iskustvo, veruj mi znam šta govorim“….baš se radujem tome).
Htedoh reći, možda bi ipak ponekada bilo bolje saslušati savete odraslih ljudi, zrelih godina, koji su pride sabili mnogo grešaka i pouka u svoju iskusnu pozadinu….Sigurna da bi nas glava tada manje bolela, nego ovako, nakon silom lupanja glavom o zid…nakon silom – „…ja njoj glavu na sto, a ona pod sto…“, sigurno da bi bolela manje, ali…
Kada ne bi bolela, onda ne bismo ni znali kako je kada boli, a kada ne boli, onda se i ne plašimo, a kada se ne plašimo, onda radimo lude stvari, a kada radimo lude stvari, opet dodjemo do toga da pravimo greške, što znači…uvek će čovek činiti greške, jer na svojim se greškama, ipak, najbolje uči, jer su jedine opipljive, jedine koje nas zaista nauče pameti, najviše se useku u sećanje i čine da se makar potrudimo da ih ne ponavljamo…i tako, džabe sve – „Lepo sam ti rekla….“ dok sami sebi ne kažemo…

I šta ih uopšte spopadne? Mislim stvarno…pa sad, zašto je teško čarape ubaciti u korpu za veš? Pa ako misliš da nije teško, alo, ženska glavo, ubaci ih sama, šta zvocaš. Barem su zamalo bile u korpi. Mogle su i ostati pod krevetom, ili ne daj bože, kuhinjskim stolom, kada je od dobre supe krenuo znoj na čelo, pa niže prema nogama, dok nisu krenule intenzivno da se znoje…uf taj znoj, i smrdljive noge, pa kako tebi tako smrde noge, ona će! Pa kako i ne bi, ajde se ti obuci u patiku, pritegni dobro pertle i navuci na sebe, dobru, kvalitetnu i uz to i nadasve jeftinu kinesku čarapu koju si mi odabrala,…jo da, izvini, ti si žensko, sigurno se nećeš osetiti na znoj, to samo mi, muškarci, tako eto…da sada ne pričamo o nečem drugom i smradu i izduvnim gasovima (ju, sram me bilo). Pa kako to samo tako eto, kod muškaraca postoje, pa to kod žena nema, mi sve fina do fine, ni da nam se omakne tako nešto, a oni sve ponosni, kao da im od jačine pomenutih, izduvnih gasova zavisi koliko su zaista muškarci. Makar uživaju u tome, a i nemaju kasnije problem grča u stomaku.

U stvari, oni sveukupno, rekla bih, pate od manjih grčeva. Mi smo sve nešto stalno u grču, te ovo nisam još uradila, te ono nisam, te umorna sam od posla, te umorna sam od sedenja na poslu, pa onda bole me ledja od stajanja na nogama, pa onda….Svašta nešto….A muški rod to sve tako lepo, opušteno i stoički podnosi. Pa onda, jadni, kada im dosadi da slušaju naše, da se pažljivo izrazim, dosadno zvocanje, ponude se da pomognu, sa najboljom namerom, a sve u cilju da malo stišaju situaciju i u u suštini samo žele nazad ono pitomo i zabavno stvorenje koje su upoznali. I gde li se dede? Smandrljala ga ova aždaja na usisivaču!!!

Pa onda, kada se i tako perfektne odlučimo da im dozvolimo da podele sa nama delić naših obaveza, (jer one su naše, šta bre oni znaju kako to treba???), onda nastaje novi grč! Da li će oni to dobro uraditi, da li će oni to moći, imati snage da istraju do kraja?? Da li će pod dobrim uglom uhvatiti dršku od usisivača, da li će zaći na sva naša tajnovita mesta, što ih samo mi, žene, znamo? Da li će, da li će??!! I tako sve u panici, priuštivši sebi malo odmora, kao nonšalantno prolazimo i uopšte im se ne mešamo u posao, nego samo onako…pravimo im društvo i usput snimamo! Uf, pa oni usisavaju samo tamo gde popovi igraju, pa jao, pa to nije dobro! Pa kako može tako brzo da usisa, kada meni to traje najmanje sat i pol za jednu sobu?! Ma, poslaću ja njega najbolje u prodavnicu (nadam se da će otići u dobru…), pa ću ja to popraviti, da on ni ne zna, ipak…nećemo da ih uvredimo, veoma smo pažljive, ono, kao…Ma, znala sam ja da on nije dorastao takvom zadatku, šta bi bilo da sam mu još i krpu u ruke dala, pa preleteo bi njome po kući za pet minuta, i seo dalje udubljivati trosed! Bolje da ja to sve sama uradim, konstatuje ona, žena.

Da, i kao vrhunac…da napomenem i ono kupatilo…pa to je strašno! Kako ne znaju kao sav normalan svet (iliti žene) lepo sesti i obaviti što već na toj welikoj šolji treba da se obavi, nego sve onako, stojećki, pa okolo šarala – varala, pa još posle treba i ribati!!! I taman sve opereš, izližeš od gore do dole i oni se usude doći i koristiti istu tu, izlizanu weliku šolju! Kakav bezobazluk, mogli bi se barem jedan dan stisnuti, zavrnuti slavinu ili šta već, da makar taj jedan dan bude čisto, a i ako dodju gosti, da vide kakva sam domaćica…

I šta ću uopšte sutra kuvati? Ja onako, sa teme na temu, ali puna mi je glava svega, ja o svemu treba da mislim…A da svima bude dobro (vraćam se na kuvanje), samo izvode, te ovaj bi ovo, te onaj bi ono, i odakle im uopšte pravo da imaju želje, kada ja kuvam? E ima da im bude dobro ono što im turim na sto, pa taman bilo slano da se …Da…i tako ću ja njima kuvati celo prepodne, a malo zaći i u popodne (naravno da nije u pitanju moja nesposobnost da jelo završim brže, nego perfekcija da bude što bolje)…i tako će oni sesti i dobro se najesti za čitavih sedam i još pola minuta „baciti ručak za vrat“, pa kud koji mili moji…razbežati se i ostaviti me da se družim sa posudjem komada mnogo. I naravno, niko neće hvaliti moje kulinarske sposobnosti, nego ću opet morati da čupam iz njih, te kako je, te da li je ukusno, te … mogu ja i bolje, ali sam žurila, te…alo bre, jel se nekome svidja moj ručak, šta ne hvalite?!!! I kao da mi ne bi mogli pomoći…Jo…da, zaboravila sam sitan detalj, zadnji put kada su mi pomagali, sve su nekako muzgavo obrisali…a i mašina za pranje sudova to sigurno neće uraditi tako kako ja to znam. Da, sad se sećam, rekla sam da ću bolje ja, ipak ja to najbolje radim.

I šta me sad tu zove da malo prilegnem i odmorim? Pa ko još može da priušti sebi popodnevni odmor, ma…spavaću dosta kada odem na onaj svet, neću valjda prespavati život, kao neki….I ona lujka što sav veš pere u veš mašini, mislim stvarno, kako li su samo neke žene komotne, ma to ja sve polagacko pa na ruke, što je sigurno, sigurno je, a da ne pričamo o donjem vešu!!! Čula sam da neke žene to ne peglaju! Ju, strašno! Pa to bakterije i ko zna kakve još sve gamadi ima da ih iznapadaju sve da se neće ni snaći! To ja sve dobro iskuvam, pa dobro osunčam, jer i sunce je dezinfikator (postoji li ova reč?), pa onda sve pod peglu…pa onda sednem, uzmem lupu i tražim, jesam li sve dobro izubijala iz gaća, ili da ponovim proces?! A što se sunčanja tiče, naravno da svako jutro treba izbaciti jastuke na prozor i čekati sunce, razjuriti oblake, pa makar i na posao zakasnila, trebaju ti jastuci da se takodje, dobro osunčaju, svako jutro, dok ne dobiju alergiju na sunce, ma ja stvarno ne znam kako to neke žene ne rade.

Da i ono sa sezonskim pranjem garderobe…nema kod mene cile – mile, ja to sve redom, kada dodje proleće, sve, naravno prolećne stvari operem, pa taman i da su čiste ko suza, pa isti proces za leto, za jesen, za zimu. Sve ti ja to do zadnjeg komada povadim iz ormana i kao prava čistunica sredim, a još mi niko ni hvala za to ne kaže. Ne znam samo za onu komšinicu od prekoputa, nikada nisam videla da joj se suši veš napolju. Biće da ima sušilicu, strašno!!! Kakav li je samo njen veš, a tek one druge, videla sam joj gaće kada se suše, to je sve sivo, sve nekako otužno. A moj veš…pa to je ko sneg belo, nikada čovek ne bi rekao da ima najmanje dvadeset godina u njemu. Tako ti je to, taj ko čuva, taj ima! I što je zaista strašno i kako ih nije sramota, još sede i piju kaficu i smeju se i zabavljaju se, mogu samo misliti na šta im kuće liče!

I tako…priča bez kraja…

Već par dana intenzivno mi se mota po glavi (istina…u mojoj je glavi uvek malo gužva…) jedna tema za blog. U to ime, već sam i fotografiju napravila, samo u nedostatku prigodnog teksta, postavila sam je, za sada, kao tapetu na monitoru, naški, narodski kazano, a prevedeno, postavila sam je kao desktop wallpaper.
Sad, malo mi je bezveze razviti tu neku dalju raspravu o toj fotografiji…kada tekst i dalje nemam.
Situacija je takva da od velikog mangupa i sitne dečurlije, do savremene mašine za kucanje (koja tu i tamo obavlja i poneku…kao važniju funkciju) slabo da stignem. Nije da ne stignem do nje, ali uspem samo da je gledam iz prikrajka, kao deca kada gledaju u drugo dete koje sa slašću liže sladoled, a ono ga nema.
Uz to, i ako, je li, imamo dva računara, mislim i da ih ima pet na nas četvoro, ponekada ne bi bilo dovoljno. Kao vrhunac moje nevolje, jedan od ta dva je dobio noge i pošao za mangupom raditi…pa sad ti Sanja vidi šta ćeš…
Šta ću…jedno dete poslala sam sa drugovima, a da drugo utešim, povela ga na sladoled. Podrazumeva se da sam i sebe počastila, ali naravno, isključivo da bih malome pravila društvo. Čak sam ponela sa sobom i rokovnik, pa sve zadenula hemijsku u njega, sa nadom da ću makar u parku, imati malo mira i slobode da pustim hemijski na volju. Do toga, naravno, nije došlo.
Ne znam ni sama kako li sam i mogla misliti da ću u centru grada, na igralištu koje posećuju roditelji i deca iz otprilike sedam i po okolnih mesnih zajednica, moći sedeti i piskarati.
Na stranu što mi je pisati postalo teško čak i u redovnim uslovima, za stolom i na stolu, na stranu što polako ruke zaboravljaju kako se koristi to nešto što ostavlja tragove po papiru, na stranu što se pretvaramo u svojevrsne ovisnike o računaru (ideja za razraditi kada se radi o bolestima ovisnosti), ali gde sam mislila uopšte sesti, da makar na krilo stavim rokovnik?
No…brzo su me te muke prošle. Sad…ne bih da zvučim nedruštveno, (jer, i ako jesmo…nećemo to baš tako javno pokazati), kao i svaki put, našlo se tu poznatih likova sa svojom decom, pa šta ćeš, nego baciti se na trač party ili roditelj party.
I tako…lepo smo ti jedna mamica i ja zakuvale razgovor, čak, mogu reći da mi je baš prijao, kad ono…upada u priču njena prijateljica, navodno famozna frizerka, u poslu dvadeset godina, koja sve zna, sve ume, sve radi do u kasne sate. U roku od jednog minuta otkriva mi moje probleme sa kosom, za koje ja, naravno, nisam znala dok me ona nije prosvetlila. U drugom minutu priče,već je rasula šesnaest recepata za brži rast, iste, problematične kose, pa idemo dalje na kreme za negu nogu koje su do kosti otvorene, sa sve autosugestijom, knjigama koje se čitaju i sto puta, dok se do u detalje ne ispodvlače i ne utemelje. Pa dalje, o vaspitanju dece i problemu othranjivanja iste pod staklenim zvonima i kako se nekada peska jelo (?!!!). Ubrzo sam shvatila da sam neupotrebljiva, čak sam postala veoma zbunjena i uplašena za sebe i svoje bližnje, kako ćemo mi sada dalje, kada zaista do sada nismo bili dobro upućeni.
Odlučila sam se za tehniku ćutanja i zveranja pogledom okolo po igralištu u zabrinutoj potrazi za svojim detetom. Takodje, podigla sam svoju damsku torbicu (čitaj kesu) i sa ljubaznim pozdravom tipa zahvaljivanja na prijatnom druženju, ubrzanim se korakom uputila ka izlazu sa igrališta.
Nećeš ti meni kidaš živac, što bi rekli…
Lepo mi je bilo i do sada u neznanju, a i ubuduće će. Istini za volju, nisam želela da se ponovi situacija od pre neki dan, kada sam se sa opet … jednom pametnom mamicom (moram na neki seminar za sticanje diplome pametne mame) na kulturnom i zavidnom nivou, lepo rečeno, sporečkala. Da sada ne ulazim u detalje, reč je bila o testiranju sedmogodišnjaka u školi, a sve povodom polaska dece u prvi razred. Deca dobiše jedan test u učionici, a mi, cenjeni roditelji…upitnik o detaljima vezano za decu. Pa…šta da vam kažem…za mene je to bio test, što znanja i neznanja, što strpljivosti. Mene su učili da ko pita, ne skita, pa sam ženicu koja nam je testove i ostavila upitala da razjasni jedno pitanje. Smatram…ona je merodavna. Ispostavilo se da nisam trebala pitati nju, nego gospodju roditelja do mene. Kada je odgovorna žena zašla za ćošak, progovori visinskim tonom mamica do mene, kako je pitanje totalno neosnovano. I tu ja onako na nivou, a ne kao da progovara četiri osnovne iz mene, počeh braniti učitelje, pedagoge, i tačnije ljude koji su upitnik osmislili, sve nešto … teram pravdu.
Naravno, shvatila sam da sam na vreme, tačnije još pre nego što sam išta i pitala, trebala stati. Dakle, ona izvlači najjači adut iz rukava: „Ja valjda znam, ja sam psiholog u toj i toj ustanovi!“.
Naravno, nisam odolela da ne kažem: „Gospodjo, svaka Vama čast na tome i ja to poštujem, ali…“. Pa zar nismo tamo prvo svi bili roditelji, sa svojim imenom i prezimenom, pa tek onda…ostalo?!
I tako…pao mi je mrak na oči, levica se otkačila i fljas, udarim je pravo u nos!…šalu na stranu, odolela sam daljoj svadji, uzela telefon i počela trošiti onaj gprs ili šta već, listajući blogove, jer mi je to delovalo mnogo pametnije, nego terati dalju raspravu, kada sam od samog starta otpisana, jer, kao nestručno lice, naravno, ne mogu imati ni zdrav razum.
Sad…sve nešto mislim, sledeći put kada me udari ludilo da idem u park, a da pri tome još uvek imam svoje mišljenje…poneću i slušalice, pa ih sve ugurati u uši i nabiti sunčane naočare, taman koliko vidim, da vidim decu (mislim…da se postaram da se ne popentraju na drveće…), a što manje čujem, to bolje…