Ima tome…nije važno ni reći koliko…jednostavno…ima…prošlo je vreme. Vodili smo svako svoj život, onako kako smo mislili, onako kako je klizio niz naše dane, poklonjene nam…da ih pretočimo u nešto…med…gorčinu….kako ko, kako šta, kad…slobodni da uživamo ili patimo, za šta god damo svoj glas…Jer…još ga imamo, još smo tu, nesvesni premije dobijenih sati života.
Jutrom se budimo, umorni od sna. Večerima odlazimo na spavanje, umorni od napornog dana. I mislimo…mnogo je…teško je, samo da legnem i odmorim malo…dušu, telo…A sve to bez ideje da to može biti i zadnji odlazak…Sumorno, zar ne? Stvarnost, zar ne? Precenjena jurnjava u potrazi za…? Za…? Za čime?!!! Za lakšim sutra, za odmornijim sutra, za slobodnijim sutra? A šta ako sutra ipak ne dodje? Šta ako je za sutra postojao drugačiji plan? Ne govori to crni veo prevučen preko mojih očiju razmišljanjima o nečemu što bi moglo biti…Ne…nije to tuga. Naprotiv. Govori sreća, ono što imamo, ono što ne vrednujemo. Uvek je tuga ta kojoj poklonimo veću pažnju, bolju prodju u rezervaciji  termina za naša osećanja.
Govori seta za nečim izgubljenim, nečim…većim od mene, od nas…govori seta za nekim ko je otišao, za nekim o kome se pričalo, za nekim čiji je osmeh lečio rane a glas dovodio do suza…seta za mladošću, naprasno otetom. Seta što povratka nema. Život presečen u trenutku, glas  otet od sviju nas, umetnost uskraćena za velika dela…Posle toga…svet je postao siromašniji…Mladić…koji je još toliko toga mogao da pruži…Samo sam želela da ga se setimo i ako verujem da nikada zaboravljen ni bio nije. Prašina se stišala, suza je manje, srca su njegovih najdražih i dalje u crnom a mi, koji smo bili tu da uživamo u njegovoj muzici, možemo to i dalje da radimo, prisećajući se jednog veselog duha prelepog glasa i neodoljivog osmeha…

…nisam znala da je upravo danas Tošetov rodjendan…saznala sam tek kada sam post već pripremila…slučajnost ili ne…

Ovaj vikend smo bili malo odsutni sa gostima i nismo mnogo pisali pa eto tako i sada , slika govori vise od reci.

Već po nekoj ustaljenoj navici, pregledam uz jutarnju kaficu, subotom, naravno, facebook home stranicu, nadju se zanimljiva dešavanja, nadju se svakodnevni komentari izmedju prijatelja koji se nekada jesu vidjali, sada ih daljina razdvaja, komentari izmedju prijatelja koji se nikada nisu videli, a eto…misle da se poznaju, komentari na relaciji ljudi koji se, moguće je, nikada neće ni susresti, a koja reč na ekranu ne može da škodi. U principu, naidje se i na komentare koji tu ne bi trebali biti, nije da bih sada upirala prstom, ali imam svog favorita medju prijateljicama koje dobro poznajem. Nadju se tu i zanimljivi linkovi, koje ispratim, ako mi na prvi pogled deluju zanimljivo…jer, zašto da ne, zato su tu da se pogledaju, poslušaju, ponekada nasmeju, a ponekada i iznerviraju (naročito onaj „stisni nešto pa forward svim prijateljima…pa nešto…pa ćeš videti ko ti najviše gleda profil…i tako jednom dnevno“, sad ili sam ja glupa, ili nemam pojma čemu to služi a uz to i ne radi.
Nadju se tu linkovi ka spotovima, nama dobro poznatim, već mnogo puta poslušanim pesmama, pogledanim video zapisima istih. Naravno, mnogo dobrih pesama, mnogo poznatih imena, mnogo svega poznatog…
Polako klizim u opasnost da sada otpočnem temu pljuckanja po svemu što ne volim, a možda (ne možda, sigurno čak) neki drugi ljudi, neki drugi ukusi to poštuju. Neću dozvoliti sebi da se upletem u tu mrežu, jer, kao što svi jako dobro znate onu otrcanu frazu „ukusi su različiti“ i „o ukusima ne vredi raspravljati“, hajde da ih ispoštujemo. A i ne mogu za sebe reći da sam ne znam kako dobar poznavalac muzičkog sveta. Znam samo šta mi se dopada, a šta ne.
Rekla bih samo toliko, da je žalosno što je ipak tačno da novac sve pokreće….pa čak i lošu pesmu. Novac, veze, reklama, švalerisanje (šta da radim kad je i to u opticaju…), sad ako napišem silikoni, biće da sam zlobna i zavidna, jer bi i meni dobro došao par…..i tako redom, svi neobično važni momenti za jednu dobru, uspešnu i čitavih mesec dana slušanu pesmu.

Nemam mnogo prijatelja na facebooku…ne poznajem baš ni previše ljudi, šta ćete, nisam baš mnogo društvena osoba, ali od to malo, brojim dva (ne bih sad rekla poznajem), za koje znam da se ne uklapaju u potencijalne kandidate za silikone (al baš nikako im verovatno i ne bi stajali….), ali se uklapaju u nimalo šematski tip pesme, što se meni (koga uopšte briga za to?!!!) dopada! Kao mrvica takvih ljudi, koji imaju talenat, a pitanje je sreće, truda, upornosti i vremena (nije greška, sve je to neophodno, ako ne puknete o stol svežanj nekih stranjskih novčanica, i ne oslonite se o one,…gore pomenute…silikone)da li će ga iko primetiti i pružiti šansu da ugleda svetlost dana. Volela bih da uspeju u tome što vole, da istraju, da me više oslobode nagonskog skakanja na radio kada ni uši, a ni mozak više ne mogu da tolerišu kreštanje koje izlazi iz bušotina na njegovim zvučnicima!!! Bila sam toliko slobodna da ubacim par linkova…e sad, nadam se da mi oni neće zameriti, ali youtube je, izem li ga, valjda javno nešto (ne pada mi na pamet sad neki dobar naziv) i uz to dozvoljava šerovanje (po Vuku, naravno…)…pa eto, ko voli, neka odvoji malo vremena…