Bilo nekada…sada se samo sećalo…No, da krenem od samoga kraja ili makar onoga što je u ovome momentu kraj…a pravi kraj…pa, nikada ne znamo kada će doći niti kakav će biti. I, što je najvažnije, ima li ga?

Naravno da sam skrenula u sasvim krivom pravcu od onoga kojim sam htela ići. Isto mi se dešavalo i tada…onih, davnih dana kada sam veslala. Redovno sam imala problem kako održati pravac, pa sam se vrtela, meškoljila, skretala, ispravljala, krivudala i tako…umesto planiranih 2, prešla i po 2,5 km trke.

To se, naravno, ne bi moglo nikako predstaviti profesionalnim i ozbiljnim bavljenjem sportom. No, trenirala sam, trenirali smo. Bili smo, manje – više, u ono vreme, rekla bih…neuspešni. Šta je ono što nas je držalo da treniramo? Znam šta mene jeste, odlično društvo i najbezbrižniji deo mog života, najviše zezanja, šale i ludovanja.

Neki i dan danas veslaju. Neki su danas mnogo uspešniji nego tada. Tačnije – neki su danas uspešni. Letos me je, neko, tačnije, iz onog vremena (nekih dvadeset godina unazad vreme) moj odličan drugar, zamolio da fotkam regatu koja se održavala na Paliću i za učesnike imala takmičare kako iz naše, tako i iz okolnih zemalja.

Da sam se radovala – jesam. Da sam imala tremu – jesam. Da je on samo za takve prilike nabavio fotoaparat – jeste. A da sam mu zavidela na alatki – vala tek to jesam! No, imala sam priliku makar dva dana uživati u istoj! Ogroman zoom (biće i veći!), kvalitetan objektiv, moje skromno i zamalo pa nikakvo fotografsko umeće i – evo sitnih i veoma suženih rezultata kao posledice svega gore navedenog.

O onome što je bilo nekada…a sada se sećalo, nekom drugom prilikom…koje će biti…no te će prilike biti u kategoriji nedelje smeha, naravno!

Za veći prikaz fotografija, naoružajte se strpljenjem (ima ih mnogo), kliknite na prvu i uživajte ako vam se dopada ono što vidite i ako još niste videli Palić iz ovog ugla…

…dadoh ga sama sebi. Onaj pravi – čitave dve nedelje od kojih smo desetak dana lečili bazenske uši. Bazenske uši? Da, baš tako. Valjda hemikalije naprave onim osetljivijima (u ovom slučaju moje starije dete) neki hara – kiri u ušima, pa to jako boli plus svašta nešto (ovo je prava doktorska disertacija na temu – ni oni dr.mr.fr i kr. ne bi bolje znali objasniti). No…elem…ORL – iliti otorinolaringolog (lakše reći nego otkucati) je nešto što bih u što većem luku u nekoj budućnosti (od barem sto godina) želela zaobići.

No, za divno čudo, nisu zahvalni lekari za to. Naprotiv, baš su slatki sa onim okruglim čudom na glavi a i svi na koje smo naišli (a za nedelju plus jedan dan urednog svakodnevnog posećivanja izmenjalo ih se…) su bili jako ljubazni, naročito ako se napomene da je moj hrabri drhtao od straha kada bi video pincetu kako se približava njegovom uvetu sa sve nekim tampončićem koji bi mu ugurali u uši. Šta sad onda ja zvocam i šta mi opet ne valja?

Ljubazna sestrica, najmanje 50 pacijenata + 116 roditelja na površini od malo jače nego 50 m² , nova zgrada bez ventilacije, bez klime na +168˚C …Ljubazna sestrica = „…ja ovako ne mogu da radim. Pomerite se, ne mogu da dišem od vas….koliko vas ima, ovo su užasni uslovi za rad…neka dodje direktor i sedi tu 8 sati pa onda da ga vidim….neće se ništa desiti dok držite knjižicu u ruci…blablabla…“.

Da…niko od nas, prisutnih…jel, nije imao pametnija posla i veću želju nego doći i provesti pet prepodneva svog godišnjeg odmora sa njom u bolnici. Eto, koje bre more, planine i ostali bakrači. Ništa lepše za odmor duše i tela do nadrndane sestrice nezadovoljne poslom, za kojim…elem, traga pola države…i šta bi neki ljudi dali da su na njenom mestu.

Krenula sam od godišnjeg odmora…misleći na onaj ne baš pravi, što ga dadoh sebi, od blogovanja. Izem li ga, mrzelo me i komp paliti u to ime ( u stvari, skoro pa u bilo koje ime). Možda će me se moja blogerska drugarica čak odreći preko bloga, jer sam lenja i e-mail da napišem ali nadam se njenom zdravom razumu i dobroj duši.

No, šta je ono pisac hteo reći? Da…ništa nisam htela reći, htela sam dati povratnu Stevi sa snimkom sekinog (doduše cele njene familije) kučeta ili kučete Maze sa sve mačketinom Cacom i mojim mladjim detetom. Eh…kako bih volela dvorištance i kučence da nam kaki po travnjaku…ima li šta sladje od toga?