Na šta ljudi spadnu da pišu jadikovke svojoj deci? Žal nad svojom sudbinom koju su pri tome sami izabrali? Šta dobiju od toga da unesu nemir u njihova srca, a pri tome ništa lepo nisu učinili za njih proteklih…najmanje 120 dana? Šta dobiju od toga da se ponašaju kao da je sve u redu, kada ništa nije u redu? Da im pričaju priče kako je njima teško, kako pate, kako ….a da pri tome ne mogu, niti će ikada moći, razumeti kako je toj deci!

Znate šta, vi…koji odgajate decu na daljinu…nekom telepatijom ili ko zna kakvim natprirodnim moćima…oprostite mi ali…ovaj put zaista više ne mogu da biram reči, da tražim celofan za pakovanje, mašne za obmotavanje… Serem se ja vama u taj vaš odgoj! Serem vam se u stotinu lepih, pažljivo biranih reči, epiteta uz ime, tepanja! Serem vam se u ljubav kada ste odabrali da ljubite na daljinu! Da prostite ali zaista…sada mi je već puna kapa a bogami i curi!

Da vas sve lepo po redu obavestim:

Mi, koji smo tu, ponekada i ne valjamo.
Mi, koji smo tu, ponekada i valjamo.

To je život, malo se volimo, malo se svadjamo ali SE! Što znači – nešto se dešava! Tu smo! Živimo i njihove živote sve dok im krila ne ojačaju dovoljno da ih pustimo od sebe! Biti uz dete znači dobiti njihovu ljubav, njihovu sreću, njihovu tugu, njihov bes! Biti uz njih znači znati primiti i poljupce i udarce rodjenog deteta! Poljupce, koji utisnu topli dah u vašu dušu, a udarce…po sred srca, naravno. No…vi ne znate kako to boli. Niste osetili. Niste ni mogli. Niste im dali prilike.

Da li znate kako boli kada dete viče da vas mrzi?! Da li znate koliko se nemoćno i tužno tada oseća?! Da li znate kakav bol nose u sebi?!

A da li znate kako je to teško preživeti? Da li znate kako je teško progutati suze i nakon toga ih sesti u krilo, dok se oni otimaju i bore za svoj bes? Da li znate kako ih je teško umiriti i strpljivo ljuljati u zagrljaju iz kojeg vam se otimaju sve dotle dok suze ne provale iz njih i dok ne otvore svoja velika srca? Da li znate kako je teško izdržati lupanje svog srca i slabost u nogama dok vas te reči ubijaju od bola? I…da li znate…kako je teško primiti reči mržnje, kada znate da nisu ni upućene vama?!

Da li znate kakav je ukus olakšanja, kada na kraju…ipak…dete zaspe u vašem zagrljaju, privijeno uz vas…uz reči da vas voli i da voli sve koji njega vole? Da li znate osećaj kada nakon besa iz pogleda zasija ljubav, prava, iskrena, duboka?!

Znate li kako se vaša deca bude, da li ustaju lako, da li ustaju uz suze…? Znate li kako ih treba probuditi pre škole kako im dan ne bi loše počeo? Znate li da je ponekada potrebno i skakukati na levoj nozi, češući se desnom rukom po zadnjici, ćutati i nežno pričati, a pri tome, pokušavajući ostati u svojoj sopstvenoj koži iz koje biste nekada najradije iskočili?

U stvari…da ne dužim, ma…ŠTA VI ZNATE UOPŠTE, SEM SVOJE SOPSTVENE BOLI?!!!!!!!!

…dobila je jednostavan utisak da se ipak…i ako je napustio njihov život…sve i dalje vrtelo oko njega. Njihova sreća, njihova tuga, njihov radostan ili tužan dan. Ostavio je pečat, žig, koren  prošlosti koja ih je pratila svaki dan. I ako…gledajući napred, boreći se da nastavi svoj život što je bolje moguće…pa čak, mnogo bolje nego što je mogla u njegovom prisustvu…neki raniji dani boleli su je kroz njenu decu. Neki naredni dani…takodje. Svaka njihova suza zbog njega, svaka njena suza zbog njih…svaka njihova ružna reč upućena njoj….kazna…za sve ono što njemu ne mogu i ne žele da presude. Kazna njima, koji su uz njih. Kazna, jer on nije. Kazna – za sva obećanja koja oni jesu ispunili a on nije.

Boli. Boli jako. Deca kao prosjaci za mrvu ljubavi koju će dobiti kada on odluči da im je sebično prospe. Prosjaci koji čekaju da nadje mesta za njih. Prosjaci mali koji i ne znaju da on mesta naći neće. Ulio im je nadu…koja će zauvek ostati u njihovim glavicama da čeka svoje ispunjenje. Nada, da će jedan otac jednom naći mesta da im par noći pruži san u njegovom domu.

Roditelj. Roditelj koji nije spreman odreći se svog udobnog sna, pokriti svoju decu u svom krevetu, poljubiti ih za laku noć u svom domu…i…taman i na podu, leći kraj njih ali biti sa njima barem nekoliko noći.

Roditelj…koji skoro svako veče legne sa njima…na barem nekoliko minuta…jer…to je ono što vole…to je ono što im prija. Roditelj…koji zbog jednog izostanka u ležanju sledeći dan dobije porciju neiskrene mržnje, reči koje tako bole…reči pretnje od deteta…mami…koja sve čini da oni ne pate. Reči izrečene u afektu nekog nezadovoljstva, verovatno ne čak ni prema njoj…ali ipak, udarac za nju.

Deca…koja nakon kratkog vremena shvate da su povredili pogrešnu osobu…ali i onda još nisu svesni besa, razočarenja i nezadovoljstva koje osećaju prema njemu. A sve to – neće mu nikada ni pokazati jer u srcu kriju pritajeni strah…strah da ako njemu urade sve to što rade njoj, on više neće doći da ih vidi. Barem to behu reči malog deteta…

Tužno je…samo to…tužno. Stiska grlo jedne majke, kao surove ruke nekog neprijatelja obavijene oko njenog vrata…sve više tera joj suze na oči i svaki dan postaje sve teži, jer…budi se u strahu kako će joj svu ljubav tog dana vratiti njena deca…da li će joj taj dan suditi za njegova dela ili će je poštedeti tog bola…

…mi smo tvoji dečaci, znamo da znaš, sretnemo se ponekada, provedemo i neko vreme zajedno…no, nismo sigurni, poznajemo li se? Hteli bismo ti se predstaviti, bilo bi nam drago da nas poznaješ, znaš…mi te volimo…Sećamo se…u izmaglici sad već doduše…kakav si bio, šta smo radili ili šta nismo radili…sećamo se, no, kakav si sad?

Ja sam tvoj stariji dečak. Znaš…onaj filozof…onaj dečak što je slagao kockice na inženjerski način još u pelenama. Posle ste mi kupili knjigu origamija, pa sam je svu izlizao…no, čini mi se…to ti nisi stigao da vidiš. Ne sećaš se…da…otišao si, znam, razumem, trebao ti je mir. Jasno. Naravno, ja sam dete i trebao bih to da razumem. Pa dobro, ja ti ništa ne zameram, za mene si ti uvek na stepenici više od svih. Nema veze, šta god da ne uradiš, ja  ti opraštam i imam opravdanje za tebe, ništa ti ne brini. Da, otišao si…u potrazi za mirom, samo si meni ostavio nemir u glavici. Dugo je trebalo da to shvatim, dugo će trebati i da prihvatim. Znaš…ti nisi tu a moj nemir traži mir i mora negde da izadje…Tu su mama i tu je on, čovek koga ona voli, koga mi volimo i čovek koji voli nas. Ponekada ih iskoristim kao ventil, izduvam se..znaš, potrebno mi je to. Ponekada mi se desi i u školi. Ne znam šta je to…ali, dosta mi je teško da kontrolišem. Oni se trude…ali dosadni su, da znaš. Mnogo pričaju sa mnom, a to me smara. Raduje me da ti to ne radiš. Da…i raduje me što me ne mučiš mnogo sa školom…znaš, oni i to stalno rade! I da…zamisli, teraju me da perem zube pre škole a meni se to baš neće! Počeo sam nekako čudno da se znojim i da ne znam šta bih sa samim sobom, pa oni insistiraju da to proveravam i održavam higijenu. Čini mi se da stalno spominju neku reč – pubertet…ako i oni znaju šta to znači…Poslali su me da idem sa izvidjačima, da se malo družim, pošto mi to baš ne ide dobro ovih dana. Bilo je baš dobro, svašta sam naučio, spavao sam u šatoru…no, to sam ti doduše ispričao onomad kada smo se čuli telefonom. Telefon je tako dobra stvar, baš si dobar tata, tako preko telefona…ne razumem zašto ti mama zamera što nas ne dolaziš ćešće videti…mada, stvarno je rekla da se više ne ljuti na tebe, da više ne možeš da je povrediš…

I ja sam tu tata! Čuješ me? Tu sam, halo, tata? Aha, prekinuo si…pa dobro, nema veze, ja ti ne zameram, čućemo se drugi put, nije problem što si zaboravio pitati za mene ili poželeti čuti mi glas. Ja sam tvoj manji dečak. Nema veze, odoh ja kod mog velikog imenjaka, on i ja smo super tandem. Mi svugde idemo zajedno. Znaš, on mene uhvati za ruku, kada moj stariji brat nije kući i kada vidi da sam tužan i prazan, pa me vodi…ide svugde sa mnom, ispunjava mi vreme i vodi me na sladoled. Mi jako dobro vozimo aute, znaš….i da…jurimo i trista na sat! Zamisli to! A sedimo u finom, toplom sobičku  i smejemo se i navijamo. Ja tako, ponekad, pogledam ih, mog imenjaka i mamu, pa mi dodje lepo, pa ih zagrlim kraj kase u prodavnici, poljubim i baš tamo, na tom mestu…kažem im da ih volim! Šta ima veze…ja znam da to osećam i znam da im se lica ozare kada to uradim i svima nam je lepo. Ja sam ti narastao u jednog jako maznog dečaka. Šta ću…kada volim da me maze, volim da me grle, volim da ih grlim. I…baš sam rekao mami pre neki dan…meni ne treba ništa za rodjendan…imam ovde sve što mi treba, imam vas! Čini mi se da im je prijalo i da su bili ponosni na mene. Volim ja svakog, svakog ko brine za mene i za moju porodicu. I ti si moja porodica, kada dodješ, kada dozvoliš da to budemo. Imam mnogo drugara i svi me vole. Dok me ne diraju, ne diram ni ja njih, ali ako me neko dira i ako vidim da nekog diraju, ja ne dam na sebe ni na druge! I moj stariji brat se trudi da me brani, samo…ponekad mislim, lakše bih ja njega branio nego on mene…jer znaš tata, njega uvek za nešto zezaju…ali, proći će…prebrodićemo to zajedno, moj stariji brat, ja, mama i moj veliki imenjak. Pričaću ti…ako stigneš naredni put… E da…i osvojio sam svoju prvu medalju, za treće mesto na turnirčiću koji je bio za vikend. Proveli smo šest sati na suncu sa imenjakom, pocrveneli smo doduše…i bio je njegov rodjendan…i dolazili su mu gosti, no…on je ipak odlučio da sačekamo proglašenje pobednika jer je znao koliko će me to radovati…I došli smo kući sa ogromnim osmehom na licu i hvalio me je svima i svima se hvalio sa mnom. Znaš tata…to tako godi imati porodicu, no…ti to znaš…imaš je, stvorio si sebi novu, verovatno je ova mnogo mirnija i ja ti želim svu sreću…čuvam jednu četkicu za zube što sam dobio u školi, mislio sam, mala je pa će možda biti dobra našoj sestrici…

Pričaćemo ti mi još o sebi…ovo je samo onako, na brzinu…ima još mnogo toga što ne bi smeo da propustiš…

…nemam vremena…postade to totalno otrcana fraza iz mojih usta. O tudjim ustima neću da sudim…Nemam pa nemam…a šta bi podrazumevalo da ga imam? I da ga imam, opet ga ne bih imala jer bih radila nešto što sam oduvek planirala da radim kada budem imala vremena…pa bi tako, isto to, imanje vremena opet preraslo u neimanje vremena.

…dakle…to me dovodi do činjenice da možda nesvesno ne želim da imam vremena za neke stvari, pa na taj način pravdam sebe sebi i sebe drugima. A što se pravdam, prvo – što se pravdam sebi? Drugo – što se pravdam drugima? Ne pravdam se, izgovaram to kao dobro jutro, dobar dan, laku noć i prijatno. To sam što sam, organizujem se kako najbolje umem i mogu i ne želim nikome da polažem računa zbog toga.

Elem…šta sam u stvari želela da kažem? E da…da odvojim vreme od neimanja vremena i da kažem – ode naš novopečeni izvidjač na put vozom do Beograda, sa rancem većim od njega a ni on više nije mali, sa sve nekom busolom oko vrata, čiju je upotrebu pokušao da mi (bezuspešno, naravno…) objasni, sa baterijskom lampom za koju smo na noge podigli pola uže i šire familije, sa sve maramom (žutom – makar i tom, kada više nema one crvene) koju smo nekako vezali oko vrata, u uniformi zelene, maslinaste boje izvidjača…ode, a iskreno, izgledao mi je kao lik iz crtanog filma onako na stanici, pokušavajući istu busolu još tamo upotrebiti, sav uspirlitan šta, kako, gde…sa kime će u šator, šta će raditi, kako će biti…

Za početak, morala sam ga upozoriti da se drži čvrsto kada bude ulazio u voz, da ga ne odnese ranac skroz! Već sam slikovito videla prizor kako stoji na poljančetu i torba ga vuče na ledja…a noge mu se koprcaju u vazduhu. Onda ga slikovito vidim onako finog kako nema gde u momentu da opere ruke kada dotakne nešto prljavo (turila mu vlažne maramice za prvu pomoć)…što se zubiju tiče – osećam da će se osećati kada stigne kući. O gaćama ne želim ni da mislim, posladoh ih za izvoz, valjda ih neće sve čiste i uvesti nazad. Čarape?! Ufff, samo da ne osetim njegov dolazak nazad, nego da me obaveste nekim drugim sredstvom komunikacije…Dimni signali od pasulja? Mož’ i to

Brinem se, no iskreno – ne za njega nego za okolinu. Ne bih sad u detalje, reći ću samo jedno – pubertet i Kalimero. Ceo je svet nepravedan i on je u potpunosti neshvaćen.

Radujem se, sa druge strane…što sam stekla utisak da su ljudi sa kojima tamo boravi u društvu, ljudi puni razumevanja, neke staloženosti i neobične smirenosti na kojoj bih mogla da im iskreno pozavidim. Reče mi jedan čovek „…ne razumem ljude koji ga ne shvataju!“ Kako se samo posramljeno osećam, jer iskreno – ponekada ga ni ja ne shvatam. Greška, nije da ga ne shvatam – jednostavno, ponekada izgubim strpljenje, pa onda on za mene, pa onda odosmo u krug neshvatanja, svadje, povredjenih ponosa (šta će nam?!)…Radujem se, pošto se nadam da je pronašao sebe u ovom društvu, na žalost, malom ali odabranom, pozitivnom. I kada pitam: „..je li pametovao?“…pa dobijem skroman odgovor: „…nema toga kod nas…“, sve mi lepo oko srca, pa se pitam, nije li samo naš ponos odraslih taj koji čini da njegovo uplitanje nazivamo pametovanjem?

Nisam bila izvidjač, ne mogu da kažem da žalim. Bila sam veslač(ica). Znam šta znači imati pozitivno društvo u tim godinama, naročito ako se u školi ne osećamo dobro i nailazimo na zid neprihvatanja jer nismo isti kao svi. Baš zbog toga, pozdravljam ljude koji rade srcem, pomažući drugima, prenoseći im svoje znanje, bez očekivanja a sa ogromnim davanjem. Hvala im na tome, nevezano šta je to čime se bave…

„Mama, znaš da neka deca kažu da nema Deda Mraza, nego da to mame i tate kupuju poklone“ – kaže meni Deki. Odmah se setim Borisa u otprilike istom uzrastu…drugi razred osnovne škole, kada je plačući došao kući jer su ga deca ubedjivala u istu priču.

„Deki…dete…vidi, naravno da njima mame i tate pakuju poklone! Oni ne veruju, pa im zato Deda Mraz i ne dolazi, te roditelji moraju obaviti taj posao za njega. Ko veruje i dok god veruje, njemu će on doći i doneti poklone!“ Šta drugo da mu kažem, nego istinu pravu! Moja sestra i dalje veruje a da lepo kažem, u najboljim godinama je!

Boki se, takodje, još uvek pali i žari. Možda nešto naslućuje ali mudro ćuti i bira da veruje. Neki dan…piše mladji pismo: „Deda Mraze, molim te da jedeš za stolom a ne da mrviš okolo!“ Mi…patos! Odakle mu sad to? I onda se setimo…svake godine, krenemo na Badnje veče kod mojih roditelja, po pravilu, ja nešto zaboravim, pa se onda kao vraćam po to…a usput trpam poklone pod jelku. Pošto deca u zadnje vreme insistiraju da se čiki u crvenom ostave kolačići i mleko (televizija čuda čini), mi uredno to i uradimo. Onda mama, ja, jel…nakon obavljenog pakovanja, pije mleko i gricne koji komadić keksa. Da to bude što uverljivije, razbacam malo mrvica po kući i onda kada se vratimo, rondzam na Dedonju kao je mrvio na sve strane! Kada je bio Mikulaš (06.12.) a on stiže kroz prozor i tura poklone u čizme, ja slučajno razbila šoljicu, pa sam za to okrivila njega, da nije gledao gde staje. Pa onda zečevi koji ne paze gde rasipaju travu…ma ako ne prestanu da veruju, počeće da se ljute na sve poklononosioce!

Da se vratim na Dekija, pismo i mrvice. Baš nam je to bilo simpatično. Zašto onda oduzeti deci to zadovoljstvo i radost, pa čak i ako znaju da je sve samo priča? Mi ćemo i dalje da teramo po njoj. Nego, imamo sad frku oko poklona i kako ove godine usložiti priču da se sve kockice potrefe. Naime, kod nas u kući je poklone donosila Bogica. A deca, sa druge strane čekaju i Deda Mraza…a mnogo je za sve i u svačije ime kupovati i pakovati. Pa kako to uokviriti u dobru i verodostojnu priču? Plus…kod mene u firmi će ići na proslavu gde će dobiti slatkiše i novce. A mi smo smislili da te novce dodamo na nešto naših i kupimo jedan veći poklon. Gde su tu Bogica, jelka, misteriozni Deda Mraz koji gricka kolačiće, vilenjaci i božić?

Biće to ovako nekako: Deda Mraz koji dolazi u firmu je pomoćnik, pošto onaj pravi ne stigne sve da obavi. Bogica je ta koja u saradnji sa pravim posmatra dešavanja i donosi odluke za koga ima a za koga nema (a uvek ima za sve) poklona. Ovaj pomoćni će im pokloniti novce i pokušati ih naučiti da štede da bi imali ono što žele. Onda ćemo im mi savetovati da oni to stave na neko tajno mesto koje samo oni, mi i Deda Mraz znamo, da mu pomognu da sakupi dovoljno za njihov poklon. I onda, kada sa Bogicom saberu sve i oduzmu, pravi Deda Mraz kreće sa sve irvasima i sankama da za jedno veče obavi sve svoje preostale dužnosti a u ime svoje i Bogicino. Naravno, trudiće se ove godine da jede iznad tanjira i da ne mrvi okolo. I na žalost, poneće novce sa sobom jer nije imao dovoljno bez njihove pomoći (a mi ćemo mu pre toga pozajmiti tako da oni ne znaju, kako bi imao dovoljno).

Prvi korak priče  – nabavka poklona, je obavljen. Drugi je da mangup prodje carinu sa istim – Borisa koji je kod kuće, i da ga uspe prošvercovati neprimećeno…Obaveštenje – i ova je operacija uspela,…brdo ćebadi za pranje i u njima poklon  su prošli…ostalo sledi…

Auffff, valjda Bogica od gore gleda i nas, pa će nam pokloniti uspeh ove zamisli…

17.00 h roditeljski sastanak kod Dekija
18.00 h zakazan (nedelju dana ranije) familijarni odlazak zubaru, gde će samo najmladji učesnici biti predmet burgijanja. Ovi veliki su hrabri samo za male

Kada se spomene roditeljski, ja odmah u bedak, šta će sad biti…ovaj put, nadala sam se da neće biti tema ekskurzija. Jer – što bi rekla moja koleginica – ne da nam komšija…A to ne može da Deki ne ide pošto je Boki na svaku išao. No, to nije bio slučaj. Malo je pričala učiteljica, u koju mi je bilo preteško gledati, pošto je nedavno ostala bez supruga i tuga joj izbija iz očiju, malo dečiji psiholog, koja je za našeg Borisa odigrala veoma važnu ulogu u životu. Bilo mi je žao što sam znala da ću se morati tražiti ranije, jer  je pravo zadovoljstvo prihvatiti savete koje ta žena nenametljivo ume da da.

Za ono kratko vreme uspela sam da pohvatam čak i po neku dobru taktiku koju koristimo (a koje sam u nekim susretima u četiri oka od nje naučila) u svakodnevnim situacijama komada mnogo, kao i da se prepoznam u onim bedastim potezima koje povučemo, ne ostavljajući sebi vremena da razmislimo prije nego što kažemo i uradimo. No da ne dužim, biću toliko slobodna da za one koji umeju da prepoznaju i priznaju da nemaju uvek pravo rešenje za sve ponudjene situacije, prikačim ovde savete koje nam je psihologica (glupo mi je da kažem psiholog, kada nije muškog roda, i ako je možda potpuno gramatički neispravno,  al’ šta me briga…) spremila. To je, naravno, samo za one koji već ne znaju sve i otvorena su srca da prihvate po neki savet (koji pri tome ne dajem ja, jer ja pojma nemam ali se trudim da naučim).

17.50 h ….vreme je da se podje, mene…već unapred hvata prpa, panika, vrti mi stomak pa sve zavija. Boki…drhti već nedelju dana, mada nije doživeo apsolutno nikakvu traumu sa zubarom, niti zubarkom  . No, valjda mu se može oprostiti, naročito ako se uzme u obzir da je njegov dida onomad, dok još nije narastao (tada je bio nekih pedesetak mladjahnih godina), prestrašio zubara i sestricu mu, pa je ista nazvala mamu da joj kaže da ga više ne šalje u beloj košulji. Kaže ona, bela kosa, bela košulja, beo on, leži u stolici, bez svesti. No, možda to i nije loše, samo ga malo politi vodom kada završe i super, prošlo bi sve bezbolno. Ili, da ga vodi ona, kako ga je i do tada vodila…kako je vodila i njegovog brata, mene, sestru, pa sve tako redom…Šta reći, Kraljica Majka je hrabra za sve nas.

No, čini nam se, eto mladjahnog naslednika Kraljice nam Majke u vidu malog Dekija. Raduje se, usta…da nema ušiju, trčala bi oko glave. Kaže kako još sigurno tri puta mora da ide da mu bušikaju zube. I – hoće da ide samo kod ove zubarke i ni kod jedne druge! Divne, strpljive ženice. Mali seda bez problema, kulerski nešto priča…Kaže on njima – a kako da vam dam znak da me boli? Kažu one njemu – samo reci A. Kaže on njima – AA, a one…samo još malo, pa stanu. No, kada je sve bilo gotovo, on se smeje i onako šeretski klima prstom, ja sam rekao AA ali one nisu odmah stale, no nema veze…i već trči, radostan, da uteši brata kako je zubarka super i kako treba da bude hrabar. A Boki, samo što zemljotres nije izazvao u čekaonici.

Sve u svemu, obećale su da će biti iskrene prema njemu, da će mu sve reći kako će biti i tako je i bilo. Izvadila mu je zub, da nije stigao ni da primeti. Posle smo se slatko nasmejali…turila mu je tampon i uputstvo da ne priča nekih 5 minuta. Mi smo to, radi sigurnosti (?!) produžili na petnaest. Ali…taj bi i na guzicu progovorio da mora. Samo je mlatio rukama, pokazivao očima, ma, super je sve prošlo i svi smo bili presretni, što smo savladali (donekle) jedan strah! I – jako smo ponosni na dečake!

Kada je stigla noć, onako sve sabrano, kako to naša deca vole da procene, ovo je bio dobar dan (mada ja baš ne volim te procene, jer je svaki dan dobar dan zato što ga imamo). Plus – priznala sam mangupu da je bilo divno od njega što me je ubedio da barem pokušamo otići kod školskog zubara, jer sam ja bila seljačka varijanta za privatno – to je i dobro. No, privatno, to je i skupo, a što je skupo, to ne može biti često. A ovako, imamo rezervisane srede za takvu vrstu druženja i najzad šansu da ispravimo ono što sam ja zeznula, jer nisam bila dovoljno uporna da na vreme odemo kod zubara.

Otvorih ja word, pa sve nešto mislim, kuckala bih, no nemam pojma šta. Šta da nam napišem? Po stoti jubilarni put kako smo i šta doživeli sa decom? Ne da mi se. Kako su i šta naša deca doživela sa nama? I to već i majmuni na granama znaju (ili su to vrapci?). Ili možda šta su doživeli u školi? I to je opšte poznato.

No, to je život, to je naša stvarnost. To je ono od čega ne bežimo, niti želimo da bežimo. Da se ne prenemažem sada tu, ovako javno, nije da ne bih otišla na jedno mesec dana sa mangupom da se nadišem slobodice, no, verujem da ne bih dugo izdržala a da ne brinem šta je sa decom i kako su. Ne lažem. Istinu vam kažem.

E sad, da mi zapalimo negde na mesec dana, pa da mi ne izdržimo…no, kako bi to deca podnela? Haha, u ovom momentu, mislim – ekstra! Odmorili bi se od nas. Pretpostavka je, je li, da ne bi bili prinudjeni da sami sebi spremaju jelo, spremaju garderobu, kontrolišu domaće zadatke, ljube sami sebe za laku noć i ležu sami sa sobom u krevet radi boljeg sna. Pretpostavka je, takodje, da baš ne bi morali ići u školu i da baš ne bi morali raditi domaće zadatke. A što je najbolje od svega – pretpostavka je da bi se ceo dan mogli igrati i uživati u životu.

No – ta im se srećica neće dogoditi. Eto, dobro de, rdjava sam majka, pa šta sad. Teram ih da rade što im se ne radi. I mangup je rdjav – i on ih tera. Mislim stvarno – imamo li mi srca i duše? Boris mora da čita Tom Sojera. Pokušasmo mu objasniti da proba čitati sa zadovoljstvom, jer i čitanje je zabava, plus, to je sasvim zanimljiva knjiga. I što jes, jes – dopala mu se. No, izgleda da ga ubija činjenica da je to štivo pod moraš, a malo se teško nosi sa svime što se mora! A mora se učiti, mora se raditi domaći i zamislite – moraju se nameštati kreveti i mora se oblačiti!!!

Dečija posla – oni bi da ostanu deca zauvek. I bravo, to je tako i tako to i mora biti! A vi (mi) što niste ostali deca, izvol’te ih u tom prelasku iz dečije dobi polako voditi ka onoj dobi u koju bi oni rado pošli, no sa igračkama u rukama. Jer, nije da ih ne privlači biti odrastao, privlači ih i te kako, no, dobro bi bilo da to odraslo dodje bez obaveza. Odmah mi na pamet padne pravi živući primer njihovog oca  

Nije to ni malo lak posao, ni malo lak zadatak. Ali, to je ono naše, što bismo rado izbegli, no ne možemo jer – moramo . A zašto? Zato što je to naš hir, naša želja da od dece napravimo vunderkindove (tako nekako se valjda kaže), da ostvarimo neke svoje neostvarene ciljeve? Ma jok. Nismo mangup i ja od tih koji žele da preforsiraju svoju decu, kako bi se mogli dičiti njihovim diploma i pričati po selu kako su njihova deca u svemu naj. Ne, nije to u pitanju. Samo želimo da im pomognemo da završe školu, bez logičnog objašnjenja zašto se baš mora učiti ko je koga u drugom svetskom ratu ukokao i zašto.

Želimo ih naučiti da će u životu još mnogo toga morati raditi što ne žele i što ne vole, no, neophodno je. Mogli bismo im nabaciti one ružičaste naočare i reći da je život jako lep i super samo ako oni to tako hoće, no to nije tako. Nisam neki pesimista, a baš ni ekstra optimista. Tu sam negde…u sredini. Valjda sam realna. O mangupu da i ne pričam – ako niste znali  šta je realnost – mangup je realnost  . U svakom slučaju – želimo da im ulijemo volju da rade, da se trude, da se bore za ono što žele u životu ali da jednako tako shvate da to ne dolazi samo od sebe, nego valja zasukati rukave i činiti sve što je u našoj moći da to postignemo.

Tako smo nas dvoje, nedece, a kao odraslih ljudi, zasukali rukave i navalili na posao koji bi mogao biti svrstani u kategoriju najtežih poslova na svetu – vaspitavanje dece. Jooooj što je teško! Al’ ne kukam, samo mi ih ponekada dodje žao. Nije njima lako sa nama. Pa još kada meni pukne nit, pa mi se glas otkoči, pa ga slučajno (ne namerno) čuju i komšije na prvom spratu…stvarno mi ih je žao. No, kao što ja njima kažem kako se ne trebaju izvinjavati, jer nam je pun šešir izvinjenja, tako je i njima pun kofer mojih griža savesti.

Ali, valjda je i to sastavni deo odrastanja, njihovog iz dece  u odrasla bića, našeg iz roditelja u bolje roditelje. Koliko smo mi ponekada nezadovoljni njihovim postupcima, toliko i oni imaju pravo biti nezadovoljni našima. Ima momenata kada je to nezadovoljstvo opravdano, ima i onih kada nije. Ljudi smo – i oni i mi. Kao takvi – grešimo – i oni i mi. No, valja oprostiti i ići dalje. I to je život i takvog ga treba grabiti!!!

Krećemo. Jutro. Pravac garaža. Pravac drndava brava. Hoće li otključati ili ne? Svakojutarnje biciklovsko nagradno pitanje. Klincima poljubac, propratna rečenica sa temom kako preći ulicu i kako uspešno stići do škole na čitava tri minuta sporog kasa. Ali i onda…što je sigurno, sigurno je.

Puštam ih da malo odmaknu, turam plavi zub slušalice, plavi zub telefon, muzikica i vozi miško. Malo zaobilazno ali čisto da vidim…da li su pratili zadata im uputstva. Oni idu…sa noge na nogu, polagacko. Drže se za ruke, ne puštaju. Boki mlatara nekom kesom i u njoj vidim perece.

Ok, mislim…poželeo je to da gricka pa je svratio u prodavnicu umesto u kantinu. Nije problem, nije mali pa da ne zna šta mu se jede. Medjutim…i neki dan, pitam ga „Šta si dete moje doručkovao?“, a on mi odgovara „Na žalost…nije bilo pereca“. Kontam…garant je jeo batake, pice, šunke, sira. Pa naravno, presovane u flips ili čips uz dodatu aromu!!!

U čemu je stvar? Stvar je u tome da mi je dobro poznat razlog zašto je to jeo. Kantina u višim razredima podrazumeva borbu i opstanak jačeg. U ovom slučaju to Boris nikako nije. Tuku se, svadjaju se, vredjaju se. On voli tost iz kantine, voli i parče pice, voli i sendvič i mekiku. No…to je za njega pusta želja. Pusta želja je i za još neku decu. Zašto? Zato što je to uvek tako bilo i tako će ostati.

Fizičko. Igraju fudbal. Posle četiri godine, odlučuje se da u petom razredu pokuša i on da igra. Suprotna ekipa se buni kako njegova ima više igrača. Kapiten dobacuje „Nema problema…evo vam Boris!“ i naravno, ludo se zabavlja na njegov račun. Šta Boris radi? Tužan je. Otpočinje razgovor sa nastavnicom i dobija veoma stručan savet: „A da li si razmišljao da se prebaciš u Zmaj (druga škola u komšiluku)?“ On dete zbunjeno odgovara kako ne bi to voleo jer ima ovde u razredu drugara (da napomenem da je prva dva išao u treću školu, a ovde se prebacio zbog daljine i dugačkog puta). Ona će na to dalje: „Pa dobro…a možda onda u drugi razred gde nisu ovi dečaci?“ On i dalje zbunjeno odgovara kako ne želi, jer su mu tu ipak neki dobri drugari.

I sad se ja pitam…ko je tu lud? Kako može jedan prosvetni radnik da savetuje detetu da beži od problema? Naravno da treba nešto učiniti ali ne to! Kakav mu je to signal za život? Da ne može imati to što želi jer neko drugi ne želi da on to ima? Da pri nailasku na prepreku trebamo da se okrenemo i pobegnemo? Da trebamo bežati kao preplašeni zečevi od svih nevolja na koje ćemo naići?

Rekoh mu…“Drago moje dete, to je očajan savet! Ja sam najčešće na strani učitelja i nastavnika, pedagoga i psihologa. Verujem u njihove savete ali u ovaj ne! Ne možeš bežati. Ti imaš jednaka prava kao i oni! Ne kažem da treba da izazoveš nevolju. Ali…treba i ti da pojedeš tost ako ga voliš! Treba i ti da igraš fudbal ako želiš da probaš! Ignoriši ih! Ne možeš dozvoliti da ne uživaš zato što oni uživaju u tvojoj nevolji! Imaš zadatak za naredne dane da pojedeš tost u kantini i da ih iskuliraš totalno! Moraš naučiti da se izboriš za sebe a da pri tome ne upadneš u nevolju!“

Tako sam mu rekla. Tako se nadam da će uspeti u tome. No…život je čudna knjiga. Ko zna na nekim daljim stranama kakve će mu doživljaje ispisati…kakav rasplet situacije. Možda, možda baš jednoga dana on bude trebao njima u životu. I možda…možda ću ga naučiti da im pomogne i pored toga kako su se oni ponašali prema njemu. Možda…ali…razmisliću još valja li biti dobar!

P.S: od kada sam nažvrljala ovo, prošlo je par dana…Boki je juče kupio tost u kantini …kaže, nije bilo tako teško

Šta da im kažem? Nemam više reči. Osećam se slabo. Nemoćno. Donekle…prazno. Bojim se da će se sve srušiti ispod mene kao kula od karata.

Ne umem da odagnam njihovu tugu. Ne mogu da me srce ne zaboli od njihovih reči koje bockaju kao iglice po sred srca. Srce mi plače i ako razum govori da su oni ipak…još uvek deca.

Ono što je neminovno nas je sustiglo. Bilo je učaureno pune tri godine i sad se oslobadja. Mališa ja najzad otvorio srce. Barem ono što je trenutno u njemu. Sada, kada jeste…dodje mi da stavim dlan na uho i da ne čujem, da ne boli tako jako.

Osećam…kao da sve što uradim, pada u vodu. Osećam…kao da svi moji zagrljaji nemaju jačinu jednog njegovog pogleda upućenog deci. Jednog u tri meseca, jednog u dva meseca, kako im se posreći. A da im se posrećilo…izgleda da baš i nije.

Nezadovoljni svojom mamom i željni svoga oca…pate, tuguju. Sada više nego ikada, barem malo dete. Veliko je već dobar deo izbacilo iz sebe, no…posle ovih nekoliko večeri, ništa me više ne može iznenaditi. Mada…ko zna.

Dobili su sestricu, polu – sestricu. Tamo…daleko…nekih 400 – tinjak kilometara daleko. Otac im je ponovo postao otac. Sretan otac. Trebali su da ga posete preko leta, barem nedelju dana. Obećao im je. Nisu išli. Neće ići. Došao je na 2 dana (jedva 2…). Majka njegove ćerkice mora da se oporavlja i nema mesta za njih u njegovom domu.

Naravno, razgovarao je sa njima. Ne znam koji je metod primenio, no…da je urodio plodom, jeste. Dečijim suzama. Mislim da im se u glavi isprepletalo pregršt nejasnih emocija koje pokušavaju da razreše, da razumeju. Šta se dešava? Ono čega me je i strah bio.

Plače. Drugo veče za redom. U neku ruku…imam utisak da to svesno radi izazivajući pažnju, no u drugu ruku znam i da sve što kaže ima svoje zašto. A ja nemam za njih svoje zato.

Voleo bi da tata dodje da živi u Suboticu…ili makar neki grad blizu Subotice. Šta je blizu Subotice, pita me. Šta je tata uradio da se mama toliko naljuti na njega? Voleo bi da tata voli mamu a ne svoju sadašnju suprugu. Voleo bi da živi malo više kod tate jer ga tu svi grde i viču. Njegov je život nesretan i on bi voleo da ga nema jer njegovi roditelji nisu na jednom mestu.

Ne mogu, boli pa boli. Znam da je dete, no ne mogu da podnesem saznanje da bi radije živeo tamo negde…Znam i da je to sada njegov hir, neko ispunjavanje praznine koju je otac napravio svojim odlaskom. Znam…ali i dalje boli.

Šta da im kažem? Da je njihov otac želeo da ode? Da je njihov otac izjavio da će ostati uz nas ako sazna da ipak može biti dobar muž, otac, domaćin? Da im kažem da je shvatio godinama posle njihovog rodjenja da nije spreman za roditeljstvo i da je to i rekao…da nije spreman? Da mu je trebao mir…i da ga je pronašao i ovekovečio na fotografijama sa njegovom mirnom? Da im kažem da sam ga molila da ostane i ako mi je srce bilo prazno? Da im kažem da sam bila na kolenima zbog njih i straha od dece razvedenih roditelja? Zbog straha kako ćemo dalje? Da im kažem da me je hladno gledao sa visine, praznog pogleda i mislima već negde daleko? Da im kažem da je svaki slobodan vikend nalazio razloge da ode, umesto da ih provede sa porodicom?

Na njihovo najnovije pitanje da li bi mogao da se vrati u njihov grad…rekla sam im da je otišao. Odselio se. Zauvek. Neće se vratiti. Rekla sam im da se ne nadaju da se ne bi razočarali. Čvrsto sam se držala toga. Rekla sam im da ih voli i da će im uvek biti tata…ali tamo negde, ne tu, uz njih. Rekla sam im da meni nije važno koliko koga vole, da je za mene jedino važno da su uz mene i da nema toga na svetu zbog koga bih otišla od njih. Nisam ih lagala. Čvrsto sam se držala toga. Neće se vratiti, prihvatite, ne  mučite sebe…rekla sam im. Niste krivi, niko nije kriv, niste učinili ništa da zbog toga ode. On je doneo tu odluku i samo on. Samo bi je on i mogao promeniti. Ne vaše suze, ne vaša tuga. Samo on.

Neće se vratiti. Ima drugu porodicu. Ima novu igračku i nadam se da će to detence imati više sreće…da nakon nekoliko godina ne bude odbačeno kao moji dečaci. Šta je sada u njihovim glavicama?

Tata je tamo daleko, ima dete. To dete ima i mamu i našeg tatu. Zašto je tata uz to dete a uz nas nije? Da li nas se tata tamo seti? Jadan tata…Kriva je njegova žena…kada je nju video, odmah je morao tamo da se vrati. On nas ne grdi kao mama i ne viče toliko….

Opravdavaju ga, jer…ako ga ne opravdaju, to bi značilo da sami svojim srcima priznaju kako ne brine dovoljno o njima i kako ga nema ni blizu dovoljno u njihovim životima u odnosu na ono koliko bi trebalo. Opravdavaju ga i štite svoje duše tim opravdanjima.

A mama…pa mama je tu, to se podrazumeva. Na nju možemo vikati, ljutiti se, povredidjivati je, kriviti je…Nju će proći, odljutiće se…

Zašto tata ne viče i ne grdi ih? Kako bi i mogao, kada nema prilike, nije prisutan…a ja, mama..imam sve prilike ovoga sveta. Zašto vičem? Sigurno ne zato što želim, sigurno ne zato što uživam u tome…Nije da moram. Ne moram. Ali hoću. Zato što želim da ih izvedemo na dobar put, Dejan i ja. Zato što želim da nauče šta je u redu a šta nije. Zato što trebaju da poštuju (sem što vole) one koji su uz njih, zato što ne dam da nas gaze…a deca to umeju, ma koliko nevina i mala bila.

Ako je cena toga veća ljubav prema ocu, platiću je. Skupo je, ali hoću. Ja nemam izbora. Nemam ga, zato što je on imao. Istina…i da mi je dat izbor izabrala bih njih, bez razmišljanja.  Oni su moja sreća i moja tuga ali…sakupiću snage da i večeras…ako suze nastave da teku…budem uz njih. Stroga…ali moram. Ako treba da plačemo iz dana u dan, plakaćemo…dok ne shvate da će tata ostati tamo gde jeste…daleko od njih. Surova sam, možda…gruba. Ne želim da ih uljuljkujem u laži i smirujem srca lažnim obećanjima. Uljuljkaću ih istinom koju će morati da prihvate. Moj je izbor da se borim za njih i njihov mir…ma kako oni to prihvatili. Roditelj sam koji greši…ali ko ne? Nadam se samo…da će jednom naći oproštaja za sve što misle da nisam dobro činila…

…kaže Ženin tata (žena = mama druga mog starijeg „andjelka“)  “…eh…i mi smo nekada aktivno uključivali  stručnjake u vaspitanje naše dece. Leva mi je bila pedagog a desna psiholog.“ No dobro…sigurno je prošlo nekih 5 – 6 sekundi mog čudim – čudim zblenutog pogleda, koji govori „Zar je moguće? Već u ono vreme? Je, kako savremen čovek!“…dok mi do onih malih sivih nije doprlo koja leva i koja desna. Pukoh od smejanja!

Uz dužno poštovanje svim učenim, stručnim ljudima ove naše male, slatke državice a bogami i dalje, ponekad se pitam nisam li pogrešila što i ja iste te, po nečijoj preporuci (a nije da nije bilo takvih predloga) nisam uključila u zdrav i prav rast svoje dece! I onako smatraju sebe decom sa nesretnim detinjstvom, i onako se smatraju tučenima, i onako smatraju da mama samo viče.

Pa…ako je nesretno detinjstvo biti zdrav, imati krov nad glavom, svoju sobicu, biti obučen, obuven, nahranjen, imati svoj tv, računar, igračka brdo jedno, miran san i ljude koji ih vole, imati za obavezu jedino namestiti krevet, obući se, oprati zube, i uraditi domaći zadatak…onda da, zaista imaju nesretno detinjstvo i razlog za patnju.

Ako biti tučen znači dobiti nekoliko puta u životu desnom po guzici + par ćuški po temenu levom u prolazu, koje pri tome više liče na slučajni dodir nego ono drugo…onda da, tučeni su, nema mi odbrane.

Ako je vikanje (no dobro, od toga ne bežim)…ipak…da, vičem. Izem li ga, kada šesnaesti put ponovim istu stvar, zaista više ne mogu da govorim normalnom visinom glasa. Nekako…izoštri se, pa postane prodoran…verovatno prolazi i kroz zidove!

No sad, šta je – tu je. Odlučili smo se više za modernu verziju – teorija maltretiranja dece konstantnim monologom u njihovu korist sa sve psihološko – pedagoškog aspekta bez leve i desne, takodje…i bez stečene diplome. Diplomu nadoknadjujemo aktivnim uključivanjem psihologa, učitelja i ostalih akademskih gradjana u naš život i život naše dece. No, s obzirom da smo na raspustu, u nedostatku stručnih saveta, puštamo mašti na volju i sedamo za okrugli sto.

Razgovaraćemo. Skuvasmo kaficu, čajić, posedasmo…rekoh…“Želite li da ja zasedam ili ćemo pričati?“ Odlučismo se za priču. Dakle…“…izvol’te dragi naši dečaci…šta je naš problem? Šta kome smeta, ko je čime nezadovoljan, ko se oseća ugrožen u ovoj našoj simpatičnoj porodici? Ko je ljubomoran, zašto je ljubomoran, kako da rešimo problem?“

Ispostavilo se da je mali ljubomoran na velikog, veliki na malog. Mali misli da je manje voljen, veliki takodje. Rekoh…“…no dobro, mali…a gde si ti  to izmerio da je manja ljubav prema tebi? Imaš neku vagu ili šta? Još nisam naučila kako se meri količina ljubavi, nauči me!“

Možda se ljubav i može meriti delima, no – količinski? Eto, oni je izmeriše, kako je kome odgovaralo. Jednog više volimo jer je pametniji (opet pomoć prijatelja – vaga za merenje pameti?), zna da savija origami, drugog više volimo jer mu ide sport i radi domaće zadatke. O bože!!! Zemljo otvori se, progutaj me (i ispljuni posle) da ne slušam više te bisere dečijeg mudrovanja. Pa kako se mogu deca više i manje voleti? Mogu različito, jer su i sva deca različita, ali manje i više?!

Ok, povukosmo crtu, obradismo nekoliko tema dnevnog reda, dogovoreni i sastanci za ubuduće. Svi sretni, zadovoljni, deca pogotovo jer počeše da se brinu koliko će dugo ta priča trajati. Priča završena, obradjen način ponašanja ubuduće. Dugo li je trajalo….do sledećeg dana. Šta je bilo? Pa eto…veliki je odlučio poslušati savet kako je računar opasna stvar koja kvari vid i završiti sa igricom u kojoj su se bili zaneli sa mladjim bratom. Da…ugasiti igricu i preći na internet.

Šta je bilo dalje? Malom je izgoreo fitilj i kao mala petarda je prso! Pa nije on sisao vesla! Ekran je ekran, bila to igrica ili internet! Palac – dugme – off računar! Veliki – polomiće mu ruku na trideset komada! Toliko o razgovorima za okruglim stolom, raznim aspektima i uglovima gledanja svačijih tačaka gledišta. Ma bre…kasno li je sad za onu…“levu – psihologa i desnu pedagoga“?

E da…da ne zaboravim da napomenem, oni se inače jako vole!!! Al’ stvarno samo to ne izgleda uvek tako…

Decembar. 2007 – ma godina. Godina preokreta. Godina promena. Zatvorili su vrata, okrenuli ključ i pošli u novi život. Dva dečaka i ona, njihova majka. Takva kakva je, ali…njihova. Zauvek. Nju im niko uzeti neće.

Kako je bilo? Je li bilo lepo, sretno, ružno ili tužno? Je li život iza zatvorenih vrata bio zaista kao život koji su ovekovečili na cd – u, koji se neko kasnije veče, neke 2010 – te godine okretao i osvežavao dečija sećanja? Je li bio idealan kako se u njihovim malim glavama činilo? Je li sve tada bilo zaista mnogo lepše, mnogo mirnije, mnogo sretnije?

Odrastali su zajedno, u kući. Odrastali su sa bratom i sekom. Odrastali su uz stalno društvo još jednog bratića. Voleli su se, vole se i dalje, deca.  Odrastali su uz jurnjavu po dvorištu, uz igru na vazduhu, uz osmeh na licu. Odrastali su uz oca i majku.

Da…tako kaže cd. A cd ne laže. No…istina je i tad drugačija. Cd ne laže ali i ne pokazuje sve. Kao što je zdrav nastavak života i sretniji put u sutra da ružne isečke od juče odložimo na policu trajne arhive koja služi za sakupljanje prašine…tako je i kamera prisutna u ruci da zabeleži samo ono što je lepo. Da snimi samo trenutke sreće i dečije radosti. Da zabeleži trenutke mira i spokoja.

I kada nakon više godina, deca iz fioke izvade sećanja, puste ih sebi pred oči…sve izgleda nestvarno, kao… nedosanjan san…I…neumitno…suze poteku niz dečije lice, kvaseći ga tugom izgubljenog vremena, tugom za nečim što misle da je postojalo. Tuga za bezbrižnom igrom, tuga za ocem koji nije uz njih, tuga za porodicom iz snova.

Tuga dugo vremena taložena u srcu malog deteta. Tuga za koju nije ni znalo da postoji dok iz srca bojažljivo izašla nije. Tuga za nečim…izgubljenim…nekim neobjašnjivim razlozima. Razlozima koje srce deteta ne poznaje i ne priznaje. Suze i nerazumevanje. Želja da se spoji ono što je bilo i ono što je sada. I…molba…da mama i tata oproste jedno drugome i nastave živeti svi zajedno, njihov veliki prijatelj, mama, tata i oni, kao velika i sretna porodica.

Tuga…u njenim očima. Tuga zbog nemoći da objasni deci da neke stvari moraju ići svojim tokom i da ih ne možemo ili ne trebamo menjati. Nemoć da objasni da je svako zlo za neko dobro. Svako svoj put bira, pa je tako i njihov otac odabrao put koji vodi daleko od njih. I tako dalek…u senci svog bega od stvarnosti, on im deluje kao idealna silueta za kojom pate, ne shvatajući da ga nisu oni poslali na taj put i da je on, svojim izborom puta,  za njih ostavio onaj teži.

Na tom težem putu, za rukice ih drže dvoje odraslih ljudi i prati još mnogo dragih lica. Niti jedno od tih lica nije njihov otac, jer on je pobegao, sam od sebe, od njih, sakrio se u tmini svoje nesigurnosti…Tek tu i tamo, promoli glavu, pokaže im se…samo toliko da ih izbaci iz sigurnog koraka kojim kroče u lepšem danas…

Da li će doći dan kada će se sećati ovog danas kao da je juče bilo i kao da je bilo lepše nego sutra, ne znaju…možda neće ni znati.  Važno je da žive, rastu, da imaju ljubav dragih osoba i podršku uz sebe. Niko ne traži odličja za dobro obavljen roditeljski posao…pa tako ni oni, njihov veliki prijatelj i mama…Najveće će im odličje biti videti ih odrasle, sretne, na životni put uspešno izvedene. I…kao što je njena mama njoj rekla…jednog će dana, kada sve nevolje odrastanja prodju…ona gledati u njih i biti ponosna na svoje momke, uživaće u njima i znati, da su deo njihovog uspeha i oni postigli, samom činjenicom da su bili uz njih kroz sve lepe i sve trnovite momente njihovog detinjstva.

Tuga mi je zgrabila srce. Proći će. Nije strašno…ali boli. Brine me. Zaokuplja mi dušu, misli, srce, pažnju. Izaziva strah i dovodi u nesigurnost. Šta će biti sa njim? Kako će se izboriti za svoj život…onakav kakvim ga on zamišlja? Kako da ga zadržim na zemlji, dole, tu…u ovom svetu punom grešaka i nas koji grešimo? Kako biti sudija tačnije…kako biti branioc kada vidim šta se dešava veoma bistra pogleda? Ne gledam kroz naočare zamagljene majčinskom subjektivnošću. Gledam jasno – istini u oči.

Pogrešio je. A ko nije? Ali i onda…ne zanima me onaj ko, zanima me baš on. Moj sin. Moje dete. Moje izgubljeno dete. Korača mnogo boljim putem, mnogo manje zapinje, sapliće se ponekada sam o svoju laž, sam o svoju sitnu prevaru. Ali korača dalje. Tu smo…u prikrajku, sledimo ga, ne potpuno neprimetno ali na nekoj dozvoljenoj distanci. Ako vidimo potrebu, pritrčimo mu u pomoć. Da li smo u tom slučaju zaista pomoć ili bi ga trebalo pustiti da šeta potpuno sam, da shvati sve opasnosti na tom putu onakvima kakve zaista jesu…nemilosrdne, halapljive, žaljne dečijih srca koja traže sebe i sliku života pred njima?

Da, napravio je veliku grešku. Ovaj put – skupo ga je koštala. Izgubio je nešto do čega mu je izuzetno stalo. Nisam učinila mnogo da to ne izgubi…shvatila sam, možda oštro ali ne i hladna srca, da ovaj put ne mogu da mu pomognem. Ne…ne mogu na način na koji bi on želeo. Tako neću, ne želim, ne smem. Ako učinim to ovaj put, neće shvatiti ozbiljnost svog postupka, opasnost koju je izazvao istim, posledice svog nepromišljenog i ishitrenog ponašanja. Neće shvatiti i umesto da mu pomognem, učiniću mu veliko zlo.

Drago moje dete…nadam se da razumeš da je tvoja neumerena reakcija ovaj put uzela od tebe ono što si zavoleo, sport koji ti se dopao, sport u kojem si uživao, prijatelje koje si tamo stekao. Nadam se da razumeš da nije niko drugi kriv do tebe koji si dozvolio sebi tu slobodu da se bahato ponašaš prema sebi samom. Ja nisam dala na tebe. Ne dam da te vredjaju. Borila sam se za tebe, za tvoju ličnost, za ono što ti jesi. Jer znam da to jesi. Znam da si dete vredno pažnje, znam da si dete dobra i velika srca. Znam da si toliko pametan da to ponekada baca druge u senku koju ne mogu da podnesu. Znam to. Znam…ne sve…ali znam mnogo. Dovoljno. Danas je to bio sport…šta će biti sutra, prekosutra? Šta će biti sledeći plen? Šta ćeš sledeće sam sebi oduzeti?

Želim biti uz tebe i uvek hoću. Ali prvo ti moraš biti uz sebe. Uvek i u svakom momentu. Moraš želeti dobro sebi. Moraš činiti dobro sebi. Sada si sam sebe povredio. Ja ću se boriti sa tobom za tebe, biću tu ali ti to moraš želeti. Moraš znati da je ceo život jedna borba, učenje, velika želja i velika snaga. Da bi uspeo, moraš to hteti. Ne možeš dozvoliti sebi tu slobodu, da sediš i čekaš lepe dane da ti pokucaju na vrata. Oni su već tu. Trebaš ih samo primiti otvorena srca a vrata tuge i nezadovoljstva zaključati i baciti ključ što dalje od sebe. Samo u retkim prilikama, možeš ga pozajmiti i zaviriti u te sobe…ali samo kako bi shvatio da su one druge, obasjane srećom i pozitivnom snagom mnogo lepše i mnogo udobnije.

Predlog za sve mame – blogerice koje još nisu pogledale ovaj film – šta čekate?!!! Ili je snimljen baš po vašoj priči…Jer, moram priznati, mnogo je scena sa kojima bih se umela poistovetiti…No, detalje filma, oštru ili manje oštru kritiku, kratak sadržaj i glavne uloge prepuštam na milost i nemilost nekim drugim stranicama, koje se manje – više bave takvom tematikom. Ono što je ovde je čist amaterizam…neprofesionalno lupetanje o svemu i svačemu.

Majčinstvo. Profesija ili ne daj bože…hobi, životni poziv, cilj, sredstvo? Možda potreba ili osećaj? Način života? Ili…jednostavno, svrha postojanja? Ni jedno od gore navedenih potencijalnih uzročnika ne bih opravdala kao dovoljno snažnu motivaciju za pružanje šanse bilo kome u ostvarenju tog zadatka. Jedino što opravdava potezanje tako krupnog koraka je srce. Spremno srce. Osećaj iz duše da je pravi momenat za to i da smo spremni preuzeti svu odgovornost koju taj poduhvat nosi sa sobom.

Jesmo li ikada spremni? Da li nas je iko obavestio o nuspojavama koji ovaj prirodni fenomen nosi sa sobom? Sve je to slatko i dobro, idilično i kao iz bajke…beba na majčinim grudima, uspavana u toplom zagrljaju, nežan pufnasti prekrivač i mirisni jastuk…Ali…ima jedno veliko ALI. Drage moje (a što da ne – i dragi moji, jer i vi treba da budete upućeni ako želite normalni da izadjete iz cele situacije – mada…ko jednom udje više ne izlazi iz nje), majčinstvo nije samo ono što se reklamira na velika zvona.

Vrlo brzo, već sa prvim otezanjem stomaka…shvatićete da vaše telo više uopšte nije vaše telo….pa taman i da baš nikada nije ni bilo NEKO telo…Uzaludno utrljavanje masne kreme koje za posledicu ostavlja samo uflekane potkošulje (one obične, bele, pamučne – te su najudobnije) i po koju novu striju…Skupljanje sve moguće garderobe i bez iskuvavanja…Isčekivanje dana D sa strepnjom kakav nam je dolazak našeg najmilijeg stvorenjca na kugli ovoj našoj jedinoj isplanirano….samo su blagi uvod u ono što nas čeka ostvarenjem našeg sna – rodjenja bebice.

Sastaviti više od dva povezana sata spavanja noću postaje praktično a i teoretski skoro pa nemoguće. Spavanje sa radom ruke tamo – vamo sasvim je normalno čak za malo pa neophodna potreba. Imlekova kravica je fantazija za kojom žudimo kada pogledamo na nama ono što je navodno oličenje neke ženstvenosti. Miris usirenog mleka je nešto  bez čega naše nozdrve i ne umeju da dišu…Napunjene pelene naš ponos i dika, slika uspešnog dana (o podrigu i bljuckanju da i ne pričam…to je najmiliji zvuk u našim ušima)…

No…kada malo bolje razmislim, možda i nije bila baš najbolja ideja pokušati objasniti nuspojave koje majčinstvo nosi sa sobom. Sada, gledano iz neke, za nas tada budućnosti (?!!) sve je to ništa, samo slabašan tračak onoga što dolazi posle…Jer, mora se priznati, nije lako biti bolji niti nadmetati se sa svim papagajima ovoga sveta, nije jednostavno biti glasniji od svih televizora u kući, nije zahvalno truditi se biti zanimljiviji od svih igrica na računaru…a još je teže ubediti naše mlade potomke kako je škola i učenje super ali ono…baššš super stvar!

Kao što rekoh…ovo su samo nuspojave o kojima nas niko ne obaveštava pre nego što uplovimo u intrigantan svet majčinskih osećanja, obaveza….prepun akcije, komedije i drame. Nismo čak ni sigurni imamo li uticaja na odnos prethodno navedenih žanrova u našem filmu. Ali sigurno da imamo slobodu da se potrudimo da utičemo na to. Pitanje je naših sposobnosti, umeća, opuštenosti ili manje opuštenosti, želje za životom ili želje za umorom…snage, mnogo snage, istrajnosti i upornosti u tome da damo sve od sebe da ne padnemo na ovom zadatku. Kada smo ga se prihvatili…da…istina je…nisu nam čitali izmedju redova…Ali, koja je knjiga uopšte zanimljiva ako ne nosi baš to…nešto skriveno u sebi, neku misteriju, tajanstvenu poruku? Kakva je to knjiga ako nas ništa novo ne nauči?

Nabavi film Nabavi prevod

Stigao je kući. Tužan. Prazan. Kao da je deo sebe ostavio u autobusu koji je toga jutra ispratio. Mahao je ali sagnuta pogleda. Potištena. Spustio se na krevet i legao u poluzgrčen položaj. Bilo je tek kišno jutro prvog dana njegove samoće. A gde je sedmi dan? Daleko kao nebo čiji kraj ni početak ne vidimo. Daleko i nedostižno.

U njemu bujica osećanja, malo ljutnje, malo tuge, malo dečije ljubomore…Navikao je da je uvek uz njega. On, njegov stariji brat. Njegov idol i ako uvek u njegovoj senci. U senci, ne jer tako mora biti, nego zato što on to tako želi. Nešto neobično i nedokučivo ali opet…upravo tako.

Nedostaje mu. Nedostaje mu njegovo društvo. Nedostaju mu njegove šale kojima se inače ne smeje. Nedostaje mu njihova zabava, njihova zajednička leganja u krevet i pospana jutra. Broji dane do njegovog povratka. Neverovatno kako brat bratu ume da nedostaje. Neverovatno koliko je tuge za kratko vreme izronilo iz malog deteta.

Usamljen je. Nema koga da zadirkuje. Nema sa kime da podeli sreću zbog nove sličice u albumu. Nema kome uporno da bude za vratom sa pitanjima koja ne dopuštaju da ostanu neodgovorena.  Dvoje se odraslih ljudi trudi da mu pomogne i pruži svu željenu pažnju. I da…to iziskuje mnogo njihovog strpljenja. Izvlače džokere iz rukava da ga zabave i ispune mu dan…

Ali sve je to na staklenim nogama. Intuicija ih je prevarila. Mislili su, malo će se opustiti…i jedan i drugi dečak. Biće svaki u nekom svom svetu, pruživši sebi malo samoće…Nije znao šta njegov brat misli i kako se oseća. Ali je poželeo da razgovara sa njim. Barem glas na kratko da mu čuje. Ali to nije moguće. Moraće sačekati da predugačka nedelja usamljenosti prodje i tada reći sve što je želeo da kaže.

No, kada čekani dan dodje, mesto tuge zauzeće sreća, kao da prva nikada nije ni postojala. Izbrisaće sve tužne i usamljene minute, sate, dane čekanja i pružiti mesto novim izazovima u nastojanju da do maksimuma preokupira pažnju svoga brata. U trenu…izljubiće se, zagrliti jedan drugoga, obradovati se…U trenu…razmeniće nekoliko reči o danima iza njih…i još brže…posvadjaće se oko nove, važne brige, oko novog, velikog problema…

Izem ti i torbu i spisak i peglanje i pripreme i sve po onom drugom spisku. Mi ćemo da se naradimo a on će da se provede. I…onda će još usput i da nam nedostaje. Te ovo sine ide sa ovim, te ono sine ide sa onim. Te…peri uši, kosu, zube, kao konj…kad dodje kući ima prvo zube da mu gledam jel se žute kao uskršnja jaja ili se šljašte beli kao haljina u mlade…Te nemoj u trenerici uveče, te idi u trenerici preko dana. Pa onda – gaće se menjaju svaki dan, kupa se svaki dan, ne smrdi se, čarape se menjaju pre nego što se ukoče, vežbe se rade svaki dan, ne svadja se, ne turaju se slušalice u uši u društvu…Trenerica se diže da guzica ne viri iz nje, ukljukaj se da se ne prehladiš. Kako sve to nacrtati jedanaestogodišnjaku u mozak i isprogramirati ronzanje sedam dana unapred?

Oni će sedeti na zadnjem sedištu….alo bre deco, pa nemojte, biće vam muka, ovo – ono…ne…oni prvo tamo seli, no nekim se čudom premestili…Mahasmo jedno pola sata dok autobus nije krenuo…imenjaci i ja, mama….Kako ono reče jedna biserna mama učitelju?…sretan put i lepo se provedite…a on, pogled kroz prozor i šeretski osmeh,…da, baš, hoćemo…naravno, on pogotovo! Pištaljka oko vrata, svi senzori aktivirani, pažnja na full nivou, u kese pokupio tombolu od dečijih džeparaca i zdravstvenih knjižica. Kada je dobro vreme da vas zovemo? Pa…otprilike…nikad. Kada uopšte može biti dobro vreme pored devetnaestoro svojih, a pride punog dabldeker autobusa dece? Plus…rodjene žene u istom autobusu kao učiteljice jednog od razreda…(slobodna procena mene mame)…

No, stvarno ne znam šta je taj čovek bogu zgrešio, ali na hrabrosti mu se divim. Znači, nema tih novaca da bih ja pokupila krdo dece i vodila ih sa sobom u egzibiciju zvana ekskurzija. To jurnjava, to vika, to dreka, to svadjanje, to poslati sve na spavanje, to ubediti sve da je spavanje za spavanje. To nahraniti ih sve i ubediti da je hrana za jedenje a ne za gadjanje. To objasniti da ekskurzija nije isprobavanje svih do tada nesavladanih veština, to…ma dobro, možda on čovek ( ili je možda nad – čovek…) voli malo izazova. Ono…da zada sebi nemoguću misiju, pa je po tom ostvari. A ako je ostvari, ma pehar da mu se izlije u njegovoj veličini.

Kaže čovek…dobro su putovali, još malo i tamo su. E, neka su, taj mi je deo važan. Sad još istu priču da vidimo po povratku i sve će biti ok. Poglavlje ekskurzije za ovu godinu završeno. Oni će da liju suze tuge, mi suze radosnice. U medjuvremenu, želim im da decu još ne prave (rano je valjda za takve strahove), da ne potroše mnogo paste za zube u svrhe koje ne služe pranju istih, da ne istražuju čari alkohola (jes da sam već pitala jednog mladog heroja je li poneo piva, vina i rakije…), da dodju kući u jednom komadu, bez dodatnog komada…i tako, želim im da igraju čoveče ne ljuti se, bingo, da čitaju knjige, lepo jedu, lepo šetaju, obnove gradivo iz prirode i društva, malo matematike i po koji čas gramatike. Šta su mi skrivili da im takve gadosti želim? Pa otišli su a nas su ostavili ovde.

I ja bih na ekskurziju!!!!!!!!!!!!! Da me vode, narvno, ne da vodim….da ne bude zabune…

15.30 …još pola sata i polazim kući. Našoj kući, našem domu. Kraj radnog vremena. Predugih osam sati koje ostavljamo dragocenih pet puta nedeljno zarad nečega što je za život neophodno a opet, trebalo bi biti i nebitno. Novac, plata, zarada…kako god to nazvali. Osam sati…onim dobrim danima, kada nema neraščišćenih poslova, ograničenih termina, hitnih dešavanja…Još malo i mangup će doći po mene. Uhodana relacija – stan, Sanja posao, mangup posao, Sanja posao, prodavnica, stan.

U poslednje vreme, ubacili smo sitne zbunove za relaciju, treninge. Što malog dečaka, što velikog dečaka. Ostaje veoma malo slobodnog prostora u tom uhodanom danu. Danu koji podrazumeva ispuniti sve obaveze koje jedan radni dan od nas zahteva, obaveze koje od nas zahteva težnja da deci pružimo sve što im je potrebno, ne i neophodno. Ako to njih čini sretnima, mi smo još sretniji. Nekako, neki mi se osmeh sakrio u duši, tu stidljivo stoji, podseća me na sebe svaki put kada zamislim dečake, svakog u onom sportu u kojem se pronašao. Ili u kojem smo ga mi pronašli.

Onaj mali dečak uporan je bio u svojoj želji da trenira fudbal. Nije da se mogao ugledati na ikoga u familiji, jednostavno, valjda drugari tako diktiraju. Što se mene tiče, čim na ekranu vidim zelenu travnatu površinu prošaranu belim štraftama, ruka se hvata daljinskog upravljača i brzom brzinom skače na neki sledeći program…Ne volem, ne volem, pa to je čudo kako ne volem!!! Ali ovi mali dečaci, tako su slatki i tako su smešni dok jurcaju za loptom, da ne možemo a da ne uživamo u njima. Plus, kada se vidi da je trener totalno uživljen u ceo dogadjaj, dobra zabava ne može da izostane.

Zamislite scenu kada se čovek nasekirica zbog malih dečaka, do nekih osam godina najviše, koji ne uspeju dobro da odigraju utakmicu. Mislim…kao da su ne znam…neka liga šampiona, ako to postoji (čini mi se da sam čula tako nešto…) Do te mere, da se hvata za glavu sa tvrdnjom da on to ne može više da podnese. Nema tu…cile – mile… ko ne radi dobro…izvoli…okreni samo jedan krug ili daj deset (sklekova). Tako su slatki kako ozbiljno shvataju tu svoju obavezu. Deki – sve po pravilima, čim promaši, već sam leže na travu i radi sklekove. A kada krene da radi čučnjeve, onako mršav, sav je kao na federima, moramo ga moliti da barem ne odskakuje od zemlje dok ih vežba.

No…danas onaj drugi dečak, veliki dečak, Boris dečak…ima trening. Mačevanje. Mačevaoc, mačevalac, nemam pojma kako se tačno kaže, no…čini nam se, dobro mu ubodosmo sport. On sam…kružio je, kružio je, probali malo gimnastike, malo karatea, a ono mu sve stoji – znate kako kažu…kao piletu sise (da izvinu pilići…). Toliko je nezgrapan u svemu tome, da je prava tuga mučiti i njega i trenera i vredjati sport. No, u ovom slučaju je mnogo drugačije. Već pri samom predlogu o tom sportu, bacio se dečak u neku vitešku pozu i nabacio presretan izraz na lice. To je to! Pun pogodak! Nešto drugačije, nešto originalno, baš kakav je i on. Priča za sebe. Ne kažem da nisu sva deca priča za sebe, no on je zaista po malo drugačiji…

Odlično mu stoji i zaista se trudi. Što je zanimljivo, ne utrkuje se sa decom, nego se fokusira na ono što treba da uradi, kako treba da uradi, da uradi što pravilnije, što preciznije. Malo mu je jezik dugačak, ali to će trener da saseče. Već su ga prebacili u stariju grupu, što ga čini izuzetno zadovoljnim i ponosnim na sebe samog. Njegov je trud već u samom  startu nagradjen.

Mnogo, naravno…u sportu zavisi od trenera. Oni, kao i roditelji, učitelji, treba da upoznaju svako dete ponaosob ako su pravi sportaši i ako žele da iz deteta izvuku ono najkvalitetnije. Drago mi je da smo i u ovom slučaju naišli na predivnu saradnju. Što se tiče Borisa, trener je zainteresovano prišao, da se uputi u naš način vaspitanja i ophodjenja sa detetom, kako bi mu i on mogao što bolje pristupiti, pošto je primetio njegovu preosetljivost, osećajnost ali uz sve to, inteligenciju i sklonost ka baš toj disciplini. Drago mi je da vidim da se zalažu za sport i da nije svrha svega samo uzeti pare, odraditi odredjeno vreme i zaboraviti na decu. Svi radimo za pare, za odredjeni cilj, ali u ovom slučaju, lepo je osetiti onaj sportski duh, ljubav za očuvanje jednog tako plemenitog i neobičnog sporta.

Jednako mi je drago kada vidim Dekijevog trenera, koji je za barem metar i dvadeset centimetara višlji od svojih sportaša, kako im ozbiljno pristupa i kako se bavi sa njima, kako unosi sebe u to što radi. Tada je, nekako, svako odricanje u to ime mnogo lakše. Naporno je, prolaze nedelje u vožnji na relacijama trening – trening, ali sretni smo da u tom smeru uputimo decu u današnje vreme, kada su poroci na svakom koraku i samo vrebaju onu decu koja nemaju svoj put…vrebaju da ih uzmu sebi za vernog prijatelja, ovisnika, da ih udalje sa onog dobrog puta koji im je namenjen. Nadam se da ćemo istrajati…jednako mi…koliko i deca.

Poslednji odlazak sa decom u nabavku patika nije protekao baš i tako sjajno. Iz svih je izbilo ono što ih je tištilo, odrasle – razočarenje zbog dečije navodne nezahvalnosti, iz dece – razočarenje zbog očekivanja zahvalnosti. Na kraju, sve se nekako smirilo…prošla je jesen, prošla je zima. Patike odradiše dobar deo posla, kada se u obzir uzme da u nabavku čizmica nisu išli, jer, jel…kada je zadnji put bilo dobrog snega?

Pa eto…ove godine. Malko nas je iznenadio sneg u zimu. Kao ono – kada putevi nisu očišćeni u sred januara – jer…iznenadila ih je zima u januaru. Pa dobro, prošlo je. Valjda više neće padati. A i ako bude, mi ćemo ga lepo zamoliti da stane i da se odmah otopi i odmah osuši sav nered koji je naneo. Ako nas pak ne posluša, kupićemo čizme u martu. Šta ima veze, sada su i onako pretkrajsezonski popusti. Možda još i ulete neke fensi…

No, pre toga, otidjosmo na trening sa malim dečakom. Odnedavno, jel…trči za loptom. Pride – dosta je često i šuta. Naivno nerazmišljajući, posladosmo dete na trčanje i šutanje u patikicama u kojima ide u školu. Do tada, naše oštro oko sokolovo, nije ni primetilo da je desna patika totales izlizana. Kada je mangup malo izoštrio okulare, snimio je taj dogadjaj na patikama i za čas posla povezao 2 sa 2 i dobio 3! Mali opasno šuta fudbal u školi! Plus, dešnjak je očito, ako je samo desna izlizana…No, i dalje nismo mislili da je to nešto urgentno, pa ko veli, sačekaće proleće da kupimo neke laganije patikice. Ne lezi vraže (valjda se tako kaže), rascveta se patika na treningu i ako nije još počeo period  cvetanja. Još mi gledamo kako mali trči kao patka i malko mu se rugamo i nikako da uspe u varijanti prsti – peta, a ne peta – prsti.

Plus, tek smo budnim promatranjem dešavanja na terenu uočili da, zamalo pa svi, imaju patike sa nekim čudnim izraslinama na djonu! Zar i patike da pate od takvih boljki? Ili je to normalna pojava? Ili je reč o nekim posebnim, samo za tu namenu patikama? Šta? Kopačke? A šta je to i čemu to služi? Mislim – mi smo žešći neljubitelji fudbala i ni na kraj pameti nam nije palo da je za fudbal potrebno i to. Mislim ono…čemu?!!! Zar to nije samo obično jurišanje na sve strane u nadi da će taj ko stigne loptu i uspeti da je šutne?!!!

No, nema nam druge, rascvetane patike i nedostatak izraslina, krećemo u kupovinu. Ovaj puta mnogo bistrije i naoružani dobrom voljom. Većem dečaku, kupićemo, za nedelju – dve, čim komšija bude dao…Imajući na pameti koliko se mali uživeo u treniranje i koliko pažnje posvećuje tome, sa zadovoljstvom smo odabrali i kopačke i slatke patikice za njega i pojurili na ručak…onaj fini nedeljni, kod roditelja, koji je tim bolji – jer ga ne moramo sami spremati. Da, usput su za nama potrčale i neke Ben10 čarape i još neke, primerenije onom matorku…

Mali, sav ozaren gleda šta smo mu doneli i sasvim dobro podnosi ideju da smo mu kupili samo čarape. Pa šta, dobro je njemu i to. Još plus – što su „markaške“. Eh…te sreće u očima kada je ugledao patike…a još veće kada je ugledao i kopačke! „Maaaa…vi mene uvek zezate“, smeška se on. I…šta mi bi, odoh ja po one rascvetane patike da pokažem Kraljici i njenom mužu, mome tati, kakav smo problem rešili, kad, udari me pravo medj’ oči rupčaga u starijega sina patici!!! Kada kažem rupčaga – mislim rupčaga! Malo zemlje u nju i da vidiš tog baštovanstva! ’Ladno bismo mogli nešto palentovati u nju i očekivati uspešno napredovanje!!! Šta sad? Mali vrti i zavrće one patikice i kopačke, osmeh mu sa lica ne silazi, a meni se i mangupu navukao polukiseli na lice. Nismo baš bili sretni što možemo napraviti toplu leju u patikama našeg mačevaoca (ko zna pravilniji izraz, molim ga da me u što kraćem roku obavesti!).

Okrenusmo novi krug, spakovasmo dečaka i krenusmo na pijacu kupiti dečije patike broj 38! Kineskih 38, doduše…ali i onda! Pa kada su mu bre tako izdjikale nogice? I…kako mi uopšte nije bilo sumnjivo zašto mu je svaki dan palac na čarapi (kao da čarape imaju pet prstiju) crn? Videla jesam, oprala jesam…ali sam se u dubiozu problema zaboravila uneti…Dečak je krenuo nešto da zavrće nosom da mu se ne ide na pijacu, i da bi mogli otići do supermarketa u kupovinu patika. Supermarket – patike? Vid’ ti mladog gospodina, e neće moći, bre. No…valjda se veoma brzo setio doživljaja od jesenas, pa mu je rondzanje preselo i uživeo se u odabir patika baš po svojoj meri. Zajedničkim snagama, pronadjosmo već u drugoj radnji s’ početka druge hale pijace, odgovarajuće. Nešto nalik nekadašnjim „starkama“ ali u kineskom fazonu i malo deblje i konkretnije (ovo je sad izašlo kao ono…e znaš kako izleda banana…eeee…ni nalik njoj…).

Po povratku, obučismo decu za upotrebu nove nožne mašinerije, čuvati, čuvati i samo čuvati!!! Malac prati savijanje na patikama i novonastale crte na istima i opravdava se, da to tako mora, ne može drugačije da korača , one patike sa izraslinama se uspešno koriste za kopanje trave na terenima, a veliki dečak više ne nosi čarape sa crnim palčevima…i, ponekada pljune na prst, pa briše mašineriju da se ne uništi. Ovo zadnje sam ga zaista morala zamoliti da ne radi…mislim…mogao bi biti pogrešno shvaćen…a ja ću se izreskirati, pa mu ih rado oprati kada zatreba…no, nije da sumnjam u korisni učinak pljuvačke na patike, ali…

Zvonilo je za kraj časa. Upakovao je knjige u torbu, pravac čiviluk, jakna, kapa i sve po redu, pa sve u društvu drugara origami majstora – pravac kući. Po već ustaljenoj ruti, pozdravili su se na ćošku, pa jedan levo, drugi desno. Onako mali i sitan, žurio je, da mu se mama ne brine. Navikla je na njegovu odgovornost i imala puno poverenje u njega.

Ustaljena ruta podrazumevala je najsigurniji put do kuće, sa što manje velikih raskrsnica i sumnjivih uglova. Iznenadili su ga drugari. Ako se drugarima mogu nazvati. Iznenadili su ga – ali na sasvim pogrešan način. Deca, jedanaestogodišnjaci. Za pojam razumnog bića – još jako mali za grubosti koje umeju da nanesu. Ne mogu čak ni reći nesvesno, već naprotiv, vrlo svesno, smišljeno, namerno, zlobno i zavidno.

Iznenadili su ga i preprečili mu put. Vredjali su ga, čupali i gurali. Zašto? Da li im je dao dovoljno dobar razlog? Da li im je dao razlog uopšte? Da li im je bio potreban razlog ili samo meta? Podložna meta. Dobroćudno dete, koje izbegava svadje, nevolje, agresivne reakcije, bilo kakve neumerene ispade. Jedno mirno, vaspitano, inteligentno, vredno i radno dete. Dete uz koje i origami majstor postaje mnogo smirenije dete. Dete, koje zrači mirom i toplinom.

Ipak – uz sve nabrojano, dao im je dobar razlog. Sebe. Takvog kakav jeste. Zbog svega što oni nisu ili ne uspevaju da budu. Zbog svega što njemu polazi od ruke a njima ne. Zbog toga što oni iz sebe crpe ono loše, negativno a samo kada bi se malo potrudili, mogli bi pružiti jednako dobrog koliko i on, dečak koga su maltretirali. Potrebna je samo želja, hrabrost, biti ono što jesi, biti dobar, uzoran, biti ono što je teže biti. Ovako, prepuštajući se lakšem, nizvodnom toku, dozvoljavaju reci nestašluka da možda preraste u nešto mnogo veće, da se uzburka, pretvori u bujicu ružnih i grubih dela…a tada…tada će već biti kasno da se bilo šta promeni.

Možda će i pokušati,…ali…sve će biti mnogo teže. Prepreke će biti mnogo veće a posledice jednako tako oštre kao nepravda koju ovako maleni nanose svome drugaru. Nanose mu tugu i uživaju u tome. To je još veća ironija cele priče. To ih čini zadovoljnima, to ih čini uspešnima. To ih čini boljima od njega. U njihovim očima i njihovoj duši.

Kome treba pružiti pomoć? Malom, dobroćudnom dečaku, koji se nije odupreo, koji nije uzvratio, nego je samo pokušao naći novi put do kuće? Njemu, koji je i pored njihovog nestašluka, nastavio tražiti pozitivno rešenje problema? Ne, njemu nije potrebna. Nije čak ni želeo da se tuži u školi. Možda delom iz straha, možda delom iz ponosa. Da ne bude onaj dečak koji se tuži. Njemu nije potrebna pomoć, on je ima. Ima je u svojoj majci, ima je sam u sebi. Ima je u zdravom odrastanju i razgovoru u kući.

Pomoć je potrebna njima. Izgubljenim dečacima. Izgubljenim u ovom svetu, koji možemo deliti samo na dobar i loš. Izgubljenima negde u sredini. Jer svako se dete rodi kao neiskvareno biće. Svako je jednako nevino svojim dolaskom na ovaj svet i niti se jedno nije tražilo na isti. Sva su deca na svet došla odlukom odraslih, nadajmo se i zrelih ljudi. I kao takva, nevina i u život neupućena, zaslužuju da im se pruži pažnja, jer nisu se izgubili zato što su morali. Izgubili su se jer im neko nije objasnio pravi put, nije ukazao na pravila ponašanja na tom putu, neko ih je…jednostavno…pustio da sami pronadju pravi.

No…takodje, nije potrebno dete uvek voditi za ruku dok ulicom korača. Potrebno mu je pružiti i odredjenu slobodu. Ali, ta sloboda sme da doseže samo dotle, dokle je dete u vidokrugu onoga ko je za to dete odgovoran. Onoga, ko je doneo odluku da to dete poseti ovaj svet. Onoga, ko je imao toliko smelosti da ga iznese na životni put. Onoga, ko na tom putu treba da ga čuva. Onoga ko treba da ga usmerava.

Ne…ne treba našem dečaku koga nisu pustili ni jednim putem da dodje do kuće pomoć, on je i pored toga na pravom putu. Pomoć je potrebna izgubljenim dečacima, koji su sprečavajući njega, odvlačili sebe daleko od smera kojim su trebali poći…

Mali ga je držao za ruku. Njega, koji nije morao biti tu. Njega, koji je bio tu. Držao ga je pun poverenja da će za njega učiniti ono što on želi. I…jeste. Činio je sve da ga učini sretnim. Potrčali su preko terena za fudbal u isčekivanju nečeg novog za njega. Najzad će i on početi da trenira. Svi nešto treniraju, pa će i on. Ne, ne zato što i ostali to rade, nego zato što želi. Odavno to spominje. I on, veliki, njegov imenjak, to zna. Zato je i išao sa njim. Da ga obraduje. Čak i kada su naišli na prepreku, učinio je sve da ne naidje na suze u očima malog dečaka.
Dogovorili su sledeći susret sa kožnom loptom i produžili dalje. Želeo je da ga odvede na veliki teren. Pravi, najpraviji, fudbalski teren. Stigli su tamo, mali sretan jer će mu se ispuniti želja, veliki sretan što ispunjava želju. Katanac. Stavili su teren pod ključ. Zbog nevaljalaca, huligana ili…sponzora. Nije ni važno. Zatvorili su ulaz do njihovih želja. Ali, nema veze, treba samo umeti vešto izbeći tugu na pomolu. Uz malo lepog razgovora, krivljenja istine, osmeha na licu i nežne priče, malog je dečaka učinilo sretnim što je makar iz daljine video stadion, video navijačka mesta ufarbana u plavo – belu boju, video nešto, što je onda mislio da je njegov san. Ko zna na kojem će mestu stajati za nekoliko godina i takodje, gledati u neki san, novi san. Ali u tom momentu, to je bilo to. Bili su na mestu na kojem je želeo da bude. On i njegov imenjak.
Za to vreme, u nekom drugom gradu, udaljenom dosta kilometara od mesta na kojem je dečkić stajao, a imenjak ga držao za ruku, jedan je otac ostvarivao svoj san. Da još jednom postane otac. Po treći put. I svako bi mu pružio ruku i čestitao. Jer dete je najveći poklon i radost života.
Za to vreme, isti je otac spremao paket. Ne, nije to bio paket za velikog dečaka kome je nedavno bio rodjendan. Nije čak bio ni paket u lepim, šarenim bojama, koje onome ko ga drži u rukama učine da srce poskoči, nestrpljivo i jedva sačeka da vidi šta je skriveno u njemu. Ne, nije to bio čak ni velik paket, već potaman, za njenu ruku. Bio je to paket ružne, plavo – sive boje. Ušaran nekim pečatima kao dokazom kroz čije je sve ruke prošao da bi stigao do nje. Da, paket za nju, ne za njega, koji je imao rodjendan.
Bio je to paket koji učini da srce preskoči a duša zaboli. Paket, kojim je jedan otac, daleko od fudbalskog terena, daleko od savijenih papira, daleko od pohvala i kritika učitelja, daleko od srca, daleko od duše, poželeo da obraduje nju, njihovu mamu. Onu koja je sa imenjakom uz njih. Onu, koja uz njega u život vodi decu tog oca. Oca, koji njima nije učinio ništa loše, samo više nije činio ni dobro. Samo je želeo  njima manje, sebi više. Samo je želeo odbaciti zardjale igračke prošlosti i nastaviti uživati u novima. Može li ga iko kriviti za to? Nije nova igračka kriva, ona je nevina još pre svog rodjenja. Dobrodošla na ovaj svet kao sva druga deca istog sveta. U svoj svojoj lepoti i dragosti malog stvorenja. Ta je majka poželela sreću tom detetu, mnogo ljubavi i pažnje, samo joj je suza krenula na oko zbog pitanja, šta bi bilo da njena deca nemaju njega, imenjaka, da ih drži za ruku dok trče po vetru?

…da sad tu nešto pišem, hteo je napolje, nije hteo napolje, pozvali smo ga, izvijali smo ga…Mogu ja i detalje o mesarskim poslovima doktora koji krpi u kožnoj kecelji umazanoj krvlju, dok ja telefoniram da javim lepe vesti…pa mogu. Baš je tako bilo. Ja ležim, onaj u belo – crvenoj uniformi uperio reflektor u … tamo negde…, pa krpi, kroji…meni mobilan u ruci i zovem da kažem – da sam na svet donela jednog dečaka, koji će kasnije narasti u našeg Borisa, a njegovo će mlaćenje rukicama kasnije preći u njegove origami majstorije…a plač…eh, taj plač prerašće u neumoran jezik istog dečaka…bistrog, dobrodušnog, onog koga brat sa uživanjem može da zeza kada gledamo tužan – srećan film: „Boki….plačeššš?“ i da mu se šeretski smeška ispod brka, jer vidi suze na njegovom licu….

…ima taj dečak još čitav jedan život pred sobom da ispiše…ali u medjuvremenu, želim da mu se zahvalim što je baš na ovaj dan, pre baš jedanaest godina, došao na ovaj svet i meni dodelio do tada nepoznatu ulogu. Ulogu mame. Uloga kao uloga, igram je napamet, bez scenarija, onako kako mi život i okolnosti šapuću…igram je u društvu svih nas, koji smo na sceni njegovog života. Nadam se samo da nije požalio, što je upravo ovoj ekipi, dodelio tako odgovorne uloge u njegovom životu.

Srećan ti rodjendan, dragi naš Borise!!!

Mangup & Deki & Mama & ostala ekipa

Jedan je dečak već dobio svoje mesto u svetu…origami majstorije već uveliko traju…Onoliko koliko škola i vreme dozvoljava…a taman primereno, zajedno sa nama, Boris prikazuje svoje umeće savijanja papira po principu – baš kako treba.
Jedan drugi dečak strpljivo čeka svoje mesto u svetu…biće to Dekijeve kućne čarolije…onoliko koliko i njemu dozvole obaveze oko domaćih zadataka i škole.
Naravno – u njegovo ime odrasli će drage volje podeliti neke od zanimacija malog dečaka…jer, internet je ipak prevelik zalogaj da se dozvoli malom detetu da ga okusi…
Sve to – u cilju ravnopravnosti, ne polova, ne generacija, nego dva brata…Primetili smo da ponekada Deki tužno sedi a ipak – ponosno predstavlja svugde svoga brata. Tužno – zašto tužno? Tužno – zato što je još uvek u potrazi za svojim talentom…Šta je njegov talenat? Ne ljubomorno, ali pomalo ljutito…ponekada gleda na sebe. Zašto on ništa ne zna? Zašto Boki bolje i brže čita? Zašto Boki bolje i brže piše? Zašto će Boki pre njega završiti školu?
Zato sine, što je stariji…jednostavan odgovor u glavi odraslog čoveka. Ali u dečijoj? Nije tako jednostavno kao što se to nama čini. On prebira u svojoj glavici gde on to greši i zašto nije dovoljno dobar? Pa onda mi prebiramo po našim glavama – gde li grešimo, pravimo li razliku? Ističemo li previše sposobnosti starijeg dečaka? Pa opet, nepošteno je prikrivati ih kako bismo poštedeli manjeg dečaka.
Balans je ono što nam je neophodno. Prava mera. Kako je postići? Uz sav napor čovek neminovno napravi greške i povuče pogrešne poteze. Prava mera. Gde je, ima li negde priručnik za njeno postizanje? Ili je priručnik u našim glavama, u našem osećaju, slobodnoj proceni odrasle duše kako ne povrediti male glavice, njihove emocije, skrivene…i opet…ne izazvati one preterano naglašene, nepoželjne, ruku na srce – po malo histerične u njihovom nezadovoljstvu?
Ravnoteža u donošenju odluka…naučno – fantastični pojam.
Mislili smo – pomoći dečaku da nadje sebe, dati mu vreme…kažu, decu treba usmeravati. Vrlo rado, samo da osetimo naznake ljubavi ka nečemu. Za sada je to – teška srca priznajem i ovako javno naglašavam – fudbal. Malac se nešto zagrejao za loptu za kojom trči zamalo pa tuce njih, a sve u cilju da je onda šutnu?!!! Ali hajde…videćemo, još ga nije ni počeo trenirati a već se napalio…
U medjuvremenu, dok ne krene da juri za gore pomenutim neživim kožno – loptastim objektom šutanja…pružićemo mu priliku da provede neko vreme u toku dana sa nama, postavljajući postove o stvarima koje ga zanimaju ili koje napravi u školi, nacrta u momentima stvaralačkog nadahnuća…savije, pokušavajući da oponaša starijeg brata, u isto vreme idola i glavnog krivca….
Blog je u izradi….Deki je u stanju pripravnosti…pa, do nekog narednog susreta, ko zna gde, ko zna na kom mestu u svetu….pozdrav svoj dečici na njihovom putu kroz život….i pozdrav svima onima koji ih na tom putu uspešno prate…

Biću kratka – dete me je pročitalo. I…podelio je svoje vidjenje mene, njegove mame, sa svojim drugarom. Dok sam ja skakutala oko dece, plus oko stola, motajući palačinke sa ovim i onim, pokušavajući da im budem vickasta i zabavna, ubaci i moj sin dosetku, mrdajući prstom u pravcu no-no i objašnjavajući drugarima:
„AAAAjok, nemojte da nasednete! Čini se ljubazna i dobra dok je ne isprovocirate….a onda….stroga je kao učitelj!!!“
Sad…šta da mu kažem…ostala sam bez teksta.
Tako da – ne provocirajte!!! :maul: