Vetar na malim obrazima
Mali ga je držao za ruku. Njega, koji nije morao biti tu. Njega, koji je bio tu. Držao ga je pun poverenja da će za njega učiniti ono što on želi. I…jeste. Činio je sve da ga učini sretnim. Potrčali su preko terena za fudbal u isčekivanju nečeg novog za njega. Najzad će i on početi da trenira…
Pročitaj višeBorisova scena života
…uloga kao uloga, igram je napamet, bez scenarija, onako kako mi život i okolnosti šapuću…igram je u društvu svih nas, koji smo na sceni njegovog života. Nadam se samo da nije požalio, što je upravo ovoj ekipi, dodelio tako odgovorne uloge u njegovom životu…
Pročitaj višeMesto u svetu za našeg manjeg dečaka
Jedan je dečak već dobio svoje mesto u svetu…origami majstorije već uveliko traju…Onoliko koliko škola i vreme dozvoljava…a taman primereno, zajedno sa nama, Boris prikazuje svoje umeće savijanja papira po principu – baš kako treba.
Jedan drugi dečak strpljivo čeka svoje mesto…
Baš vickasto :)))
Biću kratka – dete me je pročitalo. I…podelio je svoje vidjenje mene, njegove mame, sa svojim drugarom. Dok sam ja skakutala oko dece, plus oko stola, motajući palačinke sa ovim i onim, pokušavajući da im budem vickasta i zabavna, ubaci i moj sin dosetku…
Pročitaj višeŠirok osmeh i fali zub
Trči ona – osmeh, od uveta do uveta, al…malo šupalj. Do sada je bila zavodnica sa jednom rupom za slamčicu, sada može i tompus da turi (eh…kada bi joj roditelji samo dali…). Sva sretna razmotava salvetu i pokazuje svoj ulov: još jedan zubić je ispao…
Pročitaj višeDjak ponavljač
I nije prošlo mnogo…nikad ne reci nikad…počelo je da zvuči mnogo realnije nego babske priče, čak, rekla bih…ima nešto u tome. Sad…ili je to do ove četvrte decenije što je pre par godina razmenih ili je ono malo životnog iskustva koje nose sa sobom ili je svašta nešto i ništa…
Pročitaj višeNe prihvatam!!!
Ja jednostavno nikada neću dokučiti misteriju onog skrivenog u ljudima što uspešno čuči u tmini i probudi se nenajavljeno i uplaši nas kao zli duh u polumraku naše naive, trgne nas iz životne dremke, uljuljkanosti onog što ne znamo.
Pročitaj višeBorisove origami majstorije
Ispresavijao je taj dečak, origami – dečak, celu knjigu šema i uputstava. Savijao – ja gledala, a što je on video…ja videla nisam. Moje oči to nisu mogle zapamtiti a njegove kao od šale jesu. Moje su ruke zgužvale papir – njegove su savile. Zato je on za nas…mali umetnik. Zato su nastale…
Pročitaj višeDa li su uistinu deca uvek dobrodušna?!!!
Deca kao deca, zadirkuju svakoga ko se zadirkivati da. Pa pri tome još, ako je reakcija više od očekivane tim bolje. Njihovo zadirkivanje uzima maha i oni se pronalaze u tome, to je njihovo zadovoljstvo, smisao njihovog dana, da unesreće neko dete, koje je možda malo drugačije od njih…
Pročitaj višeCrtani filmovi
Vezujemo ih za decu, a ustvari moram da konstatujem da smo ustvari mi najveći ljubitelji istih. Danas sam na Youtube naleteo na crtać iz mog doba. Ne znam da li bi se današnjim klincima i klincezama svideo,…
Pročitaj višeVelika pamet u malim glavama
Znači…sedim, pokušavam da uradim nešto korisno, dok me glava razbija kako boli. E sad, kako može da razbija ona mene kada boli nju? E pa zato što je moja, htela ja nju ili ne. Nije da smo se mogle birati, nije da smo najsretnije jedna sa drugom…
Pročitaj višeČoveče ne ljuti se – RELOADED
Igra datira, sad…ne bih znala tačno reći datum i vreme, možda eventualno godinu njenog korenja, rekla bih…bila je to, ne baš davna 2008. godina. Ako me, je li…pamćenje dovoljno dobro služi. Kako je nastala? Duga je to priča, nisam sigurna da li se uklapa u kratak prilog uz uputstvo za igranje igre. Ali, pošto u mnogo toga nisam sigurna, pa ipak uradim, kažem, sprovedem u delo, tako ću i ovo napisati, pa sad…bilo tu mesto ili ne bilo…
Pročitaj višeGrupnjak kod zubarke i sram vas bilo za asocijacije!!! :)
…da ne kažem…grupno okupljanje kod zubara…deluje manje uzbudljivo. A da je bilo uzbudljivo, e vala jeste. Ne znam da li se neko seća, ja se sećam, ali ne znam baš tačno odakle, Porodice Tarana? Nekada su oni, kada kažem nekada mislim ono nekada, davno nekada, nekada dok sam još imala baku i dedu i dok sam sa nekih tri godine odlazila u trafiku i tražila novine na ime Halužan, odložene uredno u fah za mog dedu, pokupila ih i zaradila od trafikoša (tako smo ga zvali) Bazoka žvaku, živeli sretno u nekoj od novina, sad da li Večernjim novinama, Večernjem listu, Sportu,…nemam pojma kojim. Bila je to…tako…zanimljiva porodica i ne znam šta se dan danas dešava sa njima. No svejedno, ako ne drugde, a ono, živi u nama, našoj porodici…
Pročitaj višeJedan običan, novi par, najobičnijih patika
„Auuu, mama, što mene nekako bole prsti u ovim patikama“ – jedan će. Na to se javlja i drugi: „Jaoooo i mene jako bole“. Istina, prošlo je leto, nosili su papuče, sandalice, živela sloboda prstićima….pa bi sada te iste, trebalo nagurati u četiri „zida“ neke obuće. E pa, čini joj se, mami jel….biće to malo teži posao. Da je to samo leto i sloboda pokreta u pitanju, navikli bi se. Ali to su i godine. One zeznute godine. One godine za koje više nije sigurna da može reći,…“Bože, kako samo uživam u svojoj deci!!!“. Pubertet kuca na vrata, noge rastu kao da ih zalivamo nekim sredstvom koje koriste i za paradajz da u roku od dva dana pocrveni. Neki rastu u visinu, neki u širinu. Sad šta je bolje, ona…
Pročitaj višeEto nama i 1. septembra
Onako u žurbi poletesmo iz zgrade…ta nećemo valjda odmah prvi dan da zakasnimo u školu. Ono moje, starije dete…prevalio prvu deceniju, otišao jutros u školu da se što pre vrati…samo je pogrešio smenu. Ništa novo. Sreća pa je u dobru školu otišao. Moglo je, je li, i gore da bude. Poneli i cvećku što što nam u uputstvu za polazak u prvi razred osnovne škole ostaviše….da je neguje i pazi, dok odrasta uz knjige i sveske, uz učitelje i nastavnike, odmore i časove. Poneli, nego šta…trebalo je navodno neku iz kuće, stana, šta li već…a mi, nije baš da smo mnogo zeleni ovih dana. Pa pošto „ne imali smo“ kod kuće biljku, nabavili je u radnji. Da budem iskrena (a žao mi je što je nisam fotkala) sve mi…
Pročitaj višeOni koji su nas ispratili na put
[/caption]
Najzad. Jedan roditelj nakon predugih dva meseca neopravdanih izostanaka odlučuje da se pojavi na času prisustva u životu dva dečaka. Ne mogu reći da je samim time prisutan i na času vaspitanja, jer za to ne bih rekla da je dovoljno odvojiti pet – do šest dana boravka sa njima u istoj prostoriji, istom dvorištu i hvala bogu, u istom gradu. Za taj čas, koji bi trebao da igra jedan od važnijih momenata u konačnom uspehu jednog roditelja, dakle, definitivno treba da ulazi u prosek kao ključna ocena, potrebno je konstatno prisustvo, svaki čas – prisutan.
Nema opravdanog, nema neopravdanog. Nema tolerisanja. Nema popuštanja. Nema opraštanja. Nema ispravke na kraju godine. Nema!!! Jer kraj godine ne postoji. Nije to škola osnovnog obrazovanja, nije to škola srednjeg obrazovanja. Nije to…
Dečurlijica i kompjuteri, dati ili nedati?
E…klinci…slušajte ovako, ukucaću vam šifru, ali ne smete da se posvadjate oko računara, jer ako,…onda…znate već, nema više računara za danas. Standardna rečenica, čim dobijem pitanje od dece da li mogu na računar. Doduše, nikako da im objasnim da se na računar baš i ne ide, može se eventualno uključiti i koristiti sa svim svojim prednostima i onim suprotnim. Sad je li suprotno odmah i mana ili ne, to je pitanje, koje, ne baš da nas muči, ali postavimo sebi, nama, vama….po koji put.
Da sad ne bih terala onu lokomotivu na paru, čija je destinacija „Bilonekadićgrad“…hajde da vidimo ovako, u današnjem, našem vremenu (jer i ovo je naše, a ne samo ono što je bilo kada smo bili mali) šta je to sa tim računarima i decom.
Ja pojma…
Skrivena tuga u duši malog deteta
Ustaje sa pitanjem: „Mama, je li sad kasno posle podne?“ Odgovaram mu: „Nije sine još, ne sekiraj se, reći ću ti kada bude vreme.“ I tako…malo miruje, pa ponavlja pitanje, dobija isti odgovor. Pun energije, priprema sobicu za svoj dogadjaj, za svoj dan, koji je isčekivao još od prošlog, svog dana, rodjendana. Namešta krevet, posprema igračke, razgovara sa bratom, dogovara se. Pun je strpljenja i pun je očekivanja.
U stanu se oseti miris peciva, jedna za drugom tepsije se redjaju…da svima bude dovoljno. Silaze povremeno, udahnu miris dešavanja u stanu, miris slavlja, obilaze, gledaju, traže svećicu…maleni planira kako će je on smestiti na tortu, jer sada on to već zna, može, velik je. Na njegovu tortu…slavljeničku. Planira šta bi se mogli igrati, kako da zabavi decu, svoju decu, tako on…
Moglo bi i gore biti
Uhvatim se tako da mi stomak nešto neobično (u stvari, kada malo bolje razmislim, to mu je postalo uobičajeno) radi, sve zavrće, pa obrće, pa se skuplja, hoće ceo u želudac da mi se uvuče, a ovaj se bori, ne da, jede sam sebe…Pa onda stanem, ako stignem da stanem, ali nije ni da ne stignem, nego nešto sve…ne dam sebi da stanem, pa kada na kraju stvarno stanem, uhvatim se da nisam sigurna zašto se to sve tako zavrće. Dakle, da se saberem i razmislim, dam sebi neki valjani razlog za tu pojavu, da joj sada već damo ime, nervozu, pa da makar znam zašto ću uskoro sama sebi da serviram obrok od živaca na tanjiru.
Pročitaj više
