Put izgubljenih dečaka
Zvonilo je za kraj časa. Upakovao je knjige u torbu, pravac čiviluk, jakna, kapa i sve po redu, pa sve u društvu drugara origami majstora – pravac kući. Po već ustaljenoj ruti, pozdravili su se na ćošku, pa jedan levo, drugi desno. Onako mali i sitan, žurio je, da mu se mama ne brine. Navikla je na njegovu odgovornost i imala puno poverenje u njega.
Ustaljena ruta podrazumevala je najsigurniji put do kuće, sa što manje velikih raskrsnica i sumnjivih uglova. Iznenadili su ga drugari. Ako se drugarima mogu nazvati…
! Pa mislim stvarno…pa da li je to u redu? Pa mislim…mi se tu (nije da je mangup mnogo sretan zbog toga, ali svidja mu se) presvlačimo po šesnaesti jubilarni put i niko da nam kudi niti hvali odelo.
