Na šta ljudi spadnu da pišu jadikovke svojoj deci? Žal nad svojom sudbinom koju su pri tome sami izabrali? Šta dobiju od toga da unesu nemir u njihova srca, a pri tome ništa lepo nisu učinili za njih proteklih…najmanje 120 dana? Šta dobiju od toga da se ponašaju kao da je sve u redu, kada ništa nije u redu? Da im pričaju priče kako je njima teško, kako pate, kako ….a da pri tome ne mogu, niti će ikada moći, razumeti kako je toj deci!

Znate šta, vi…koji odgajate decu na daljinu…nekom telepatijom ili ko zna kakvim natprirodnim moćima…oprostite mi ali…ovaj put zaista više ne mogu da biram reči, da tražim celofan za pakovanje, mašne za obmotavanje… Serem se ja vama u taj vaš odgoj! Serem vam se u stotinu lepih, pažljivo biranih reči, epiteta uz ime, tepanja! Serem vam se u ljubav kada ste odabrali da ljubite na daljinu! Da prostite ali zaista…sada mi je već puna kapa a bogami i curi!

Da vas sve lepo po redu obavestim:

Mi, koji smo tu, ponekada i ne valjamo.
Mi, koji smo tu, ponekada i valjamo.

To je život, malo se volimo, malo se svadjamo ali SE! Što znači – nešto se dešava! Tu smo! Živimo i njihove živote sve dok im krila ne ojačaju dovoljno da ih pustimo od sebe! Biti uz dete znači dobiti njihovu ljubav, njihovu sreću, njihovu tugu, njihov bes! Biti uz njih znači znati primiti i poljupce i udarce rodjenog deteta! Poljupce, koji utisnu topli dah u vašu dušu, a udarce…po sred srca, naravno. No…vi ne znate kako to boli. Niste osetili. Niste ni mogli. Niste im dali prilike.

Da li znate kako boli kada dete viče da vas mrzi?! Da li znate koliko se nemoćno i tužno tada oseća?! Da li znate kakav bol nose u sebi?!

A da li znate kako je to teško preživeti? Da li znate kako je teško progutati suze i nakon toga ih sesti u krilo, dok se oni otimaju i bore za svoj bes? Da li znate kako ih je teško umiriti i strpljivo ljuljati u zagrljaju iz kojeg vam se otimaju sve dotle dok suze ne provale iz njih i dok ne otvore svoja velika srca? Da li znate kako je teško izdržati lupanje svog srca i slabost u nogama dok vas te reči ubijaju od bola? I…da li znate…kako je teško primiti reči mržnje, kada znate da nisu ni upućene vama?!

Da li znate kakav je ukus olakšanja, kada na kraju…ipak…dete zaspe u vašem zagrljaju, privijeno uz vas…uz reči da vas voli i da voli sve koji njega vole? Da li znate osećaj kada nakon besa iz pogleda zasija ljubav, prava, iskrena, duboka?!

Znate li kako se vaša deca bude, da li ustaju lako, da li ustaju uz suze…? Znate li kako ih treba probuditi pre škole kako im dan ne bi loše počeo? Znate li da je ponekada potrebno i skakukati na levoj nozi, češući se desnom rukom po zadnjici, ćutati i nežno pričati, a pri tome, pokušavajući ostati u svojoj sopstvenoj koži iz koje biste nekada najradije iskočili?

U stvari…da ne dužim, ma…ŠTA VI ZNATE UOPŠTE, SEM SVOJE SOPSTVENE BOLI?!!!!!!!!

Dragi naši…zašto ste nam vas uzeli?

…da znate…baš nam nedostajete. Neka čudna knedla (malo…malo, pa mi se zbog nečeg u zadnje vreme zaglavi u grlu…) opet mi opseda vrat i dodje mi da ga zadavim, pa da me ne maltretira više. No, to se neće desiti jer ja sam faca u ovoj priči i ja odlučujem šta će sa mojim glavonosiocom da bude.

Što bi reklo moje najmladje (a imam ih čak dva komada ) dete: “Mama…jedva čekam da idemo u Kruševac…no, sa druge strane, baš i ne čekam, jer…kada dočekam, to znači da ćemo krenuti a kada krenemo, to znači da će brzo i proći…“ – tako reče i ne pogreši. Istina. Odbrojavanje traje još od 2007. godine kada smo vas prvi put posetili u vašem novom domu, novoj kući, starom gradu ali sada vašem novom gradu, …daleko od očiju…ali ne i od srca. Traje i pitanje kada ćemo kod Dušana u Kruševac. To je uvek u modi…čak, kada bismo stavili na vagu Kruševac i more – uopšte ne garantujem da ne bi bio Kruševac taj koji bi prevagnuo. Zašto? Jer ste vi tamo.

Zašto vas volimo samo toliko koliko vas volimo a volimo vas ogromno? Zato…što ste naši, zato što ste to što jeste, zato što je bilo nezamislivo kako ćemo kada odete, pa eto ipak, svi preživesmo ali vas se veoma često setimo. Veoma nam često nedostajete, veoma često žalimo što vas je život odveo tim putem (negde malo rdjaviji, negde malo bolji…negde pravi primer kvalitetnog auto – puta…negde radovi još traju), veoma često poželimo da se desi neko lepo čudo i da se vratite…pa taman vašu kuću i na nekom kamionu doneli u našu i vašu…Suboticu.

Draga naša Tetkačo bila si tu…uvek. Ako smo mislili nekoga maltretirati svojim kafiranjem, znali smo da uvek možemo računati na tvoju nesebičnu žrtvu . Ako su padale bombe…nama su padale kockice za yamb. Ako smo želeli nečije strpljenje i nečiju opuštenost, nečiji osmeh i dobru volju…nečije razumevanje…bila si tu.

Rodio se Boki…rodio se Dušan…rodio se Ivor…rodio se Deki…rodila se Lana. I…svi zajedno…odrastaše u dvorištu jedne ulice pune voća…prašnjave, blatnjave, zatrpane snegom…svih godišnjih doba njihovog najranijeg detinjstva. Voleli su se, svadjali su se…imali su policajca Dušana u svojim redovima…brata trezvene glave koji je kao neutralac najčešće posmatrao i ocenjivao nastalu situaciju. Nekako…uz vas, srce nam je bilo puno.

Nije nama srce sada prazno, prepuno je i dalje, prepuno isčekivanja susreta, sećanja, lepih uspomena…ali…nedostajete, da ga kako okrenem…nedostajete nam. Osećam neki žal za onim danima…ali kada bih mogla da ih ispreplićem sa ovima danas. Neke stvari ne bih menjala…ali ako bih nešto mogla promeniti, to bi bilo postavljanje barikadi na putu za Kruševac…ali trajnih, eto…to bih promenila, čak i ako znam da je vama dobro baš tamo gde jeste, bez obzira što i vas ponekad, ako ne i svako jutro uz kaficu, zaboli srce bar na tren.

Hvala vam na odmoru, hvala vam na danima sa vama…hvala vam na svemu,…ali i onda, zašto je baš moralo tako biti, da nam vas uzmete i odvedete daleko od nas?

…dobila je jednostavan utisak da se ipak…i ako je napustio njihov život…sve i dalje vrtelo oko njega. Njihova sreća, njihova tuga, njihov radostan ili tužan dan. Ostavio je pečat, žig, koren  prošlosti koja ih je pratila svaki dan. I ako…gledajući napred, boreći se da nastavi svoj život što je bolje moguće…pa čak, mnogo bolje nego što je mogla u njegovom prisustvu…neki raniji dani boleli su je kroz njenu decu. Neki naredni dani…takodje. Svaka njihova suza zbog njega, svaka njena suza zbog njih…svaka njihova ružna reč upućena njoj….kazna…za sve ono što njemu ne mogu i ne žele da presude. Kazna njima, koji su uz njih. Kazna, jer on nije. Kazna – za sva obećanja koja oni jesu ispunili a on nije.

Boli. Boli jako. Deca kao prosjaci za mrvu ljubavi koju će dobiti kada on odluči da im je sebično prospe. Prosjaci koji čekaju da nadje mesta za njih. Prosjaci mali koji i ne znaju da on mesta naći neće. Ulio im je nadu…koja će zauvek ostati u njihovim glavicama da čeka svoje ispunjenje. Nada, da će jedan otac jednom naći mesta da im par noći pruži san u njegovom domu.

Roditelj. Roditelj koji nije spreman odreći se svog udobnog sna, pokriti svoju decu u svom krevetu, poljubiti ih za laku noć u svom domu…i…taman i na podu, leći kraj njih ali biti sa njima barem nekoliko noći.

Roditelj…koji skoro svako veče legne sa njima…na barem nekoliko minuta…jer…to je ono što vole…to je ono što im prija. Roditelj…koji zbog jednog izostanka u ležanju sledeći dan dobije porciju neiskrene mržnje, reči koje tako bole…reči pretnje od deteta…mami…koja sve čini da oni ne pate. Reči izrečene u afektu nekog nezadovoljstva, verovatno ne čak ni prema njoj…ali ipak, udarac za nju.

Deca…koja nakon kratkog vremena shvate da su povredili pogrešnu osobu…ali i onda još nisu svesni besa, razočarenja i nezadovoljstva koje osećaju prema njemu. A sve to – neće mu nikada ni pokazati jer u srcu kriju pritajeni strah…strah da ako njemu urade sve to što rade njoj, on više neće doći da ih vidi. Barem to behu reči malog deteta…

Tužno je…samo to…tužno. Stiska grlo jedne majke, kao surove ruke nekog neprijatelja obavijene oko njenog vrata…sve više tera joj suze na oči i svaki dan postaje sve teži, jer…budi se u strahu kako će joj svu ljubav tog dana vratiti njena deca…da li će joj taj dan suditi za njegova dela ili će je poštedeti tog bola…

Sedim ti ja juče kod frizera (no…i to se desilo!!!)…pa gledam, pa ne verujem…al’ ajd…došla cura od 18 godina na probnu frizuru! Jeee, pa nije valjda da se udaje? Pa se misli, razmišlja, prebira po glavici joj pametnoj, hoće li umetke ili neće? A umetci…ni manje ni više, brat bratu, sestra sestri…pa…tu negde pa stotka (u onim unijinim novcima, jel’…). A kosa? Do guzice…Sreća, pa naš frizer nije govanjce (da prostite…), pa joj je nežno rekao da joj je maltene kosa duža nego umetci…

No…daljim, nenametljivim prisluškivanjem (nisam, časna reč…ali čulo se šta pričaju), skontah da je reč o maturi. Vaooo, pa…moram priznati, kao pravi bakutaner…ni mature, maturske haljine, frizure, nokti, kosa, šminka (a verovatno ni brusevi i gaće) za tu priliku…nisu više ko što su „kadgod“ bili! Princ Vilijem i ona njegova Pepeljuga su dimče na vaginče spram priprema koje ove curice obavljaju za taj dan, dan završetka nekog stepena školovanja. Kako proslavljaju…mora da su sve talenat za talentom.

Kako da kažem…možda ova moja slova odaju neku zavist…ko će me znati…mi smo bili sretni sa cipelicama koje smo kupili u Subotici nam našoj, haljinom za koju sam materijal kupila u Giovanniju (ili kako se već piše…), pa sam je posle nosila i kao trudničku, frizurom na koju me je prisilila Kraljica Majka . Da sam se ja pitala (a jesam…ali nisam imala srca to uraditi mami mi mojoj)…otišla bih u farmericama i majici, ne bi mi smetala ni neoprana kosa i osećala bih se odlično!

Situacija danas: haljina se obavezno šije kod poznatih kreatora, cipele se idu kupiti što dalje od Subotice, najbolje ako za taj šoping treba i pasoš, rade se pomenute probne frizure, zakazuje se šminkanje kod profesionalca, unapred se nabacuje ten u solarijumu, pedikir, manikir, veštački nokti…one malo bolje stojeće tatine devojčice sa od prirode datim talentom za ubedjivanje, verovatno umesto zlatnog prstena dobiju kao poklon i silikonske…e sad, grudi…usne…pa onda….protivstrijocelulitske terapije…i tako redom.

Na kraju, mislim ja, kada dodje dan M, svi zaborave i zašto je došao a sve se pretvori u jednu veliku cirkusijadu devojaka namontiranih na štikle kojima bi se, bez sve šale, odlično dale napraviti rupe za palantovanje „paradičke“…Nije da im ne stoje dobro…ali…samo dok stoje. Kada krenu u pohode…pa…recimo samo, uspeh se zove stići od tačke A do tačke B. No, da sad stavim tu svoju kvazi zavist na stranu – zaista su lepe tog dana i verujem da mnoge od njih dobiju pohvale na fotke koje glase otprilike ovako: „…je…kako si bila lepa tu na slici, nisam te ni prepoznala!“

Eh…nije da me neko pita…ali ja sam zaista za onu…malo prirodniju varijantu, gde ne trebaš nositi svoje ime na čelu da bi te drugarica iz klupe prepoznala…Doduše, ja sam uvek za previše prirodnu varijantu, pa kada operem kosu…svi me pitaju…jeeee, šta si uradila sa kosom, farbala si se? Ma jok…samo sam je malo našamponirala. Narasla mi je prilično jako…ali ne zato što sam je puštala, nego zato što je nisam šišala. A još malo da sam sačekala, mogla sam i sasvim solidno, leteće prevozno sredstvo napraviti od nje! Kažu…malo ti je svetlija kako si se ufarbala. Pa sad…diskutabilan momenat, zavisi jel’ ste gledali dole ili gore. Gore tamno, dole svetlo…kao neka šarena torta sa metlom na kraju. Sramota me je bilo i reći ko mi je frizer (ako se odlazak jednom godišnje kod istog smatra imati frizera). Nije me sramota bilo zbog mene, nego zbog njega, da ne brukam čoveka! Kakva bih mu ja samo šetajuća antireklama bila!

Tako da…svi gornji navodi kokoške vam koja ovo piše, prilično su sumnjivi i teško prihvatljivi, samom njenom nepodobnošću, neupućenošću, činjenicom da je možda sve samo zavist koja govori iz nje…činjenicom da samo kokodače a nema pojma o tome šta je lepo i šta danas prolazi…mada je ona davno već prošla i davno već zaostala…

…mi smo tvoji dečaci, znamo da znaš, sretnemo se ponekada, provedemo i neko vreme zajedno…no, nismo sigurni, poznajemo li se? Hteli bismo ti se predstaviti, bilo bi nam drago da nas poznaješ, znaš…mi te volimo…Sećamo se…u izmaglici sad već doduše…kakav si bio, šta smo radili ili šta nismo radili…sećamo se, no, kakav si sad?

Ja sam tvoj stariji dečak. Znaš…onaj filozof…onaj dečak što je slagao kockice na inženjerski način još u pelenama. Posle ste mi kupili knjigu origamija, pa sam je svu izlizao…no, čini mi se…to ti nisi stigao da vidiš. Ne sećaš se…da…otišao si, znam, razumem, trebao ti je mir. Jasno. Naravno, ja sam dete i trebao bih to da razumem. Pa dobro, ja ti ništa ne zameram, za mene si ti uvek na stepenici više od svih. Nema veze, šta god da ne uradiš, ja  ti opraštam i imam opravdanje za tebe, ništa ti ne brini. Da, otišao si…u potrazi za mirom, samo si meni ostavio nemir u glavici. Dugo je trebalo da to shvatim, dugo će trebati i da prihvatim. Znaš…ti nisi tu a moj nemir traži mir i mora negde da izadje…Tu su mama i tu je on, čovek koga ona voli, koga mi volimo i čovek koji voli nas. Ponekada ih iskoristim kao ventil, izduvam se..znaš, potrebno mi je to. Ponekada mi se desi i u školi. Ne znam šta je to…ali, dosta mi je teško da kontrolišem. Oni se trude…ali dosadni su, da znaš. Mnogo pričaju sa mnom, a to me smara. Raduje me da ti to ne radiš. Da…i raduje me što me ne mučiš mnogo sa školom…znaš, oni i to stalno rade! I da…zamisli, teraju me da perem zube pre škole a meni se to baš neće! Počeo sam nekako čudno da se znojim i da ne znam šta bih sa samim sobom, pa oni insistiraju da to proveravam i održavam higijenu. Čini mi se da stalno spominju neku reč – pubertet…ako i oni znaju šta to znači…Poslali su me da idem sa izvidjačima, da se malo družim, pošto mi to baš ne ide dobro ovih dana. Bilo je baš dobro, svašta sam naučio, spavao sam u šatoru…no, to sam ti doduše ispričao onomad kada smo se čuli telefonom. Telefon je tako dobra stvar, baš si dobar tata, tako preko telefona…ne razumem zašto ti mama zamera što nas ne dolaziš ćešće videti…mada, stvarno je rekla da se više ne ljuti na tebe, da više ne možeš da je povrediš…

I ja sam tu tata! Čuješ me? Tu sam, halo, tata? Aha, prekinuo si…pa dobro, nema veze, ja ti ne zameram, čućemo se drugi put, nije problem što si zaboravio pitati za mene ili poželeti čuti mi glas. Ja sam tvoj manji dečak. Nema veze, odoh ja kod mog velikog imenjaka, on i ja smo super tandem. Mi svugde idemo zajedno. Znaš, on mene uhvati za ruku, kada moj stariji brat nije kući i kada vidi da sam tužan i prazan, pa me vodi…ide svugde sa mnom, ispunjava mi vreme i vodi me na sladoled. Mi jako dobro vozimo aute, znaš….i da…jurimo i trista na sat! Zamisli to! A sedimo u finom, toplom sobičku  i smejemo se i navijamo. Ja tako, ponekad, pogledam ih, mog imenjaka i mamu, pa mi dodje lepo, pa ih zagrlim kraj kase u prodavnici, poljubim i baš tamo, na tom mestu…kažem im da ih volim! Šta ima veze…ja znam da to osećam i znam da im se lica ozare kada to uradim i svima nam je lepo. Ja sam ti narastao u jednog jako maznog dečaka. Šta ću…kada volim da me maze, volim da me grle, volim da ih grlim. I…baš sam rekao mami pre neki dan…meni ne treba ništa za rodjendan…imam ovde sve što mi treba, imam vas! Čini mi se da im je prijalo i da su bili ponosni na mene. Volim ja svakog, svakog ko brine za mene i za moju porodicu. I ti si moja porodica, kada dodješ, kada dozvoliš da to budemo. Imam mnogo drugara i svi me vole. Dok me ne diraju, ne diram ni ja njih, ali ako me neko dira i ako vidim da nekog diraju, ja ne dam na sebe ni na druge! I moj stariji brat se trudi da me brani, samo…ponekad mislim, lakše bih ja njega branio nego on mene…jer znaš tata, njega uvek za nešto zezaju…ali, proći će…prebrodićemo to zajedno, moj stariji brat, ja, mama i moj veliki imenjak. Pričaću ti…ako stigneš naredni put… E da…i osvojio sam svoju prvu medalju, za treće mesto na turnirčiću koji je bio za vikend. Proveli smo šest sati na suncu sa imenjakom, pocrveneli smo doduše…i bio je njegov rodjendan…i dolazili su mu gosti, no…on je ipak odlučio da sačekamo proglašenje pobednika jer je znao koliko će me to radovati…I došli smo kući sa ogromnim osmehom na licu i hvalio me je svima i svima se hvalio sa mnom. Znaš tata…to tako godi imati porodicu, no…ti to znaš…imaš je, stvorio si sebi novu, verovatno je ova mnogo mirnija i ja ti želim svu sreću…čuvam jednu četkicu za zube što sam dobio u školi, mislio sam, mala je pa će možda biti dobra našoj sestrici…

Pričaćemo ti mi još o sebi…ovo je samo onako, na brzinu…ima još mnogo toga što ne bi smeo da propustiš…

…neko bi pomislio…ih, nije joj dosta Blog Subotica.in.rs pa je prešla na kuvanje, na kraju ne stigne ni na jedan od ta dva (a da ne pričamo o poseti ostalim blogovima koji imaju i šta zanimljivo da kažu, za razliku od nje)…pa je sad smislila još jedan. No ipak, poslednjih dana više je vremena utrošeno na doterivanje tog novog projekta   Bacila se Kokica u narodnjake, pa sad…godišnje jednom izdaje novi projekat.

Ovaj projekat je nešto sasvim novo, nešto sasvim drugačije, no – i pored toga – kako za prethodne, tako ni za ovaj projekat nisam ugradila silikone ni dole ni gore, niti sam ispolirala zubalo, niti istesterisala nosnu grbu. Takodje, nisam ni smršala dvadeset kilograma bez po’ muke.

Šta sam onda uopšte uradila? Pa ništa posebno   Pokušala sam organizovati moj bensedinčić,  zvan heklanje, u neki sajtić, gde bi eventualno zainteresovani slučajni posetioci dobre volje i relativnog ukusa ( ovo je na moj račun… ) mogli videti šta je to što pravim, videti koliko ja to cenim i slobodno me iskritikovati do mile volje.

No, ako se pri tome nekome nešto i dopadne, pa poželi nabaciti to za sebe ili ko zna koga , može da mi piše i emajlirano pismo sa željama, čestitkama i pozdravima

Sve mož’, samo treba pitat’

Pa onda, pošto Kokica trenutno baš nema puno šta da kaže (možda da najzad počne da kokodače…), pogledajte šta ima da pokaže

…nemam vremena…postade to totalno otrcana fraza iz mojih usta. O tudjim ustima neću da sudim…Nemam pa nemam…a šta bi podrazumevalo da ga imam? I da ga imam, opet ga ne bih imala jer bih radila nešto što sam oduvek planirala da radim kada budem imala vremena…pa bi tako, isto to, imanje vremena opet preraslo u neimanje vremena.

…dakle…to me dovodi do činjenice da možda nesvesno ne želim da imam vremena za neke stvari, pa na taj način pravdam sebe sebi i sebe drugima. A što se pravdam, prvo – što se pravdam sebi? Drugo – što se pravdam drugima? Ne pravdam se, izgovaram to kao dobro jutro, dobar dan, laku noć i prijatno. To sam što sam, organizujem se kako najbolje umem i mogu i ne želim nikome da polažem računa zbog toga.

Elem…šta sam u stvari želela da kažem? E da…da odvojim vreme od neimanja vremena i da kažem – ode naš novopečeni izvidjač na put vozom do Beograda, sa rancem većim od njega a ni on više nije mali, sa sve nekom busolom oko vrata, čiju je upotrebu pokušao da mi (bezuspešno, naravno…) objasni, sa baterijskom lampom za koju smo na noge podigli pola uže i šire familije, sa sve maramom (žutom – makar i tom, kada više nema one crvene) koju smo nekako vezali oko vrata, u uniformi zelene, maslinaste boje izvidjača…ode, a iskreno, izgledao mi je kao lik iz crtanog filma onako na stanici, pokušavajući istu busolu još tamo upotrebiti, sav uspirlitan šta, kako, gde…sa kime će u šator, šta će raditi, kako će biti…

Za početak, morala sam ga upozoriti da se drži čvrsto kada bude ulazio u voz, da ga ne odnese ranac skroz! Već sam slikovito videla prizor kako stoji na poljančetu i torba ga vuče na ledja…a noge mu se koprcaju u vazduhu. Onda ga slikovito vidim onako finog kako nema gde u momentu da opere ruke kada dotakne nešto prljavo (turila mu vlažne maramice za prvu pomoć)…što se zubiju tiče – osećam da će se osećati kada stigne kući. O gaćama ne želim ni da mislim, posladoh ih za izvoz, valjda ih neće sve čiste i uvesti nazad. Čarape?! Ufff, samo da ne osetim njegov dolazak nazad, nego da me obaveste nekim drugim sredstvom komunikacije…Dimni signali od pasulja? Mož’ i to

Brinem se, no iskreno – ne za njega nego za okolinu. Ne bih sad u detalje, reći ću samo jedno – pubertet i Kalimero. Ceo je svet nepravedan i on je u potpunosti neshvaćen.

Radujem se, sa druge strane…što sam stekla utisak da su ljudi sa kojima tamo boravi u društvu, ljudi puni razumevanja, neke staloženosti i neobične smirenosti na kojoj bih mogla da im iskreno pozavidim. Reče mi jedan čovek „…ne razumem ljude koji ga ne shvataju!“ Kako se samo posramljeno osećam, jer iskreno – ponekada ga ni ja ne shvatam. Greška, nije da ga ne shvatam – jednostavno, ponekada izgubim strpljenje, pa onda on za mene, pa onda odosmo u krug neshvatanja, svadje, povredjenih ponosa (šta će nam?!)…Radujem se, pošto se nadam da je pronašao sebe u ovom društvu, na žalost, malom ali odabranom, pozitivnom. I kada pitam: „..je li pametovao?“…pa dobijem skroman odgovor: „…nema toga kod nas…“, sve mi lepo oko srca, pa se pitam, nije li samo naš ponos odraslih taj koji čini da njegovo uplitanje nazivamo pametovanjem?

Nisam bila izvidjač, ne mogu da kažem da žalim. Bila sam veslač(ica). Znam šta znači imati pozitivno društvo u tim godinama, naročito ako se u školi ne osećamo dobro i nailazimo na zid neprihvatanja jer nismo isti kao svi. Baš zbog toga, pozdravljam ljude koji rade srcem, pomažući drugima, prenoseći im svoje znanje, bez očekivanja a sa ogromnim davanjem. Hvala im na tome, nevezano šta je to čime se bave…

U životu…sad, tek započetom ili već uveliko zahuktanom…prodjemo, osetimo, suočimo se sa raznim strahovima. Da li smo ih izrekli, da li smo ih zaista doživeli ili samo umislili, no, oni su tu, deo su nas, deo su naših odluka, postupaka, deo su nečega što smo propustili da uradimo upravo zbog njih. Neizbežni su činilac ljudske psihe.

Poznajem NEKE koji se boje paukova. Ali – boje boje i to jako boje. Boje do te mere da će jastuk sa paukom na njemu izbaciti kroz prozor i ako pod njim neko doručkuje i pije mleko…Poznajem NEKE koji se boje visine…ali će ipak izaći na krov dvanaestospratnice i fotografisati se za uspomenu. Poznajem NEKE sa kojima delimo zajedničku želju – kada se uputimo na onaj svet, da nam uvale mobilni telefon u neki džep, napunjen, naravno i izdržljive baterije, naravno…jer nikad se ne zna, da se neće možda neki lekar dati u zbun i proglasiti nas neživućima, kad ono, ups, greška…ti se probudiš a ono – mrak! A zamislite još gori zbun – tamo dole nema signala, ili ima – ali u nekoj drugoj mreži a ne baš vašoj! Znači – kartice svih operatera takodje su neizbežne. E da…i da ima kredita na njima…No, još uvek postoji opcija da me na reš ispeku, to bi mi već sigurno došlo glave (a i ostalog, doduše…)

Ali, u zadnje vreme imam jedan novi strah. Jednostavno, došao je sam, nepozvan, nije me ni pitao da li sme da dodje. Svi su nešto u tom 21.12.2012. godine i šta će biti posle i hoće li biti posle i ako će biti posle, kako će biti posle. U svemu tome, nije me toliko strah hoće li biti nakon toga i mene, nego…šta bih radila da me taj dan dovede u situaciju da nam život visi o koncu i da obojica dečaka trebaju moju pomoć. Kako bih odabrala kojem od njih da pružim ruku da ga spasim ako nisam u situaciji pomoći obojici? Nije li to najgori izbor koji može biti pružen jednom roditelju? Samo to molim onog čiku gore, da me nikada…ali NIKADA ne dovede pred ta vrata…nek me nosi, ali neka njih sačuva….

Da se i dalje koriste olovka, papir i misli…moja bi hartija ostala bela, netaknuta, olovka oštra kao igla, a misli otupele od konstantnog ponavljanja istih radnji.
Ne, nije mene život moj zasitio. Zasitila sam se istih osam sati svakog prepodneva. Istih onih osam sati koji nam omogućavaju da izguramo od prvog do prvog. Istih onih osam sati za koje bi mnogi deo sebe dali.
Danas, kada ljudi čeznu za poslom, čeznu za šansom da zarade za svoj hleb (patetično, no ipak – istinito), ja evo sedim i tonem u dosadi istih zadataka i obaveza. Mogu više, mogu bolje, mogu drugačije, mogu interesantnije. No, raduje me da sam tu gde sam i zahvaljujem se svaki dan bogu na datoj mi šansi.

Istina, očekivala sam nešto drugačije od svog života. Ima li ko nije? Ne smatram se neuspešnom ali se isto tako ne zadovoljavam ovime sada. Ne podnosim susrete nakon mnogo godina i hvalisanje uspehom svog života – udala sam se, imam decu, porasli su i dobri su učenici. To nije tvoj uspeh, to je njihov uspeh. Dalje, udati se – nije uspeh, jer to bi značilo da smo se uspešno uvalili nekom, da nas je taj neko na našu sreću primio, kao dobročinitelj, socijalna ustanova, crveni krst…šta li već. Moja deca i moje bračno ili partnersko stanje nisu odraz mene, niti bilo koga, već trenutnog statusa ljubavi – imam li je sa kime deliti ili ne. Deca…nisu merilo uspeha, već bića doneta na svet sa pruženom šansom da u njemu rastu i formiraju sebe i svoj život…nastavljajući tako da postoje za sebe i samo sebe, a čineći pri tome i nas sretnima što ih imamo.
Da me sutra ili već danas neko upita – šta si postigla u životu, nisam sigurna da bih imala odgovor. Jesam li postigla nešto, svašta ili ništa? Šta smo to postigli u našim životima i moramo li baš postići? Imamo li nešto od toga da jednoga dana kada nas ne bude, (a svi ćemo mi otpakovati jednoga dana) neko kaže šta su sve naši uspesi (a naravno i padovi)? Živimo li za nas, naše roditelje, našu decu ili za svet?
Želim da mislim da živim za sebe. Potom, želim da mislim da činim najbolje što mogu za svoju decu. Živela sam srećno sa svojim roditeljima, uživajući u bezbrižnom detinjstvu koje su mi pružili. No sada, želim da se pokušam osvrnuti na ono šta sam postigla u životu ako sada povučem crtu…
Ništa bitno ovom svetu nisam postigla. Neće mi podizati spomenike, neće ulicama davati ime po meni, neću završiti ni u čijoj knjizi i verovatno nikada neću istu napisati ni sama. Sretna sam zbog toga. Ne nosim breme odgovornosti natovareno očekivanjima izazvanim natprosečnim uspehom.
Zadovoljiću se sitnim radostima uživanja o svakodnevnici, pokušaću da ne otupim totalno na poslu koji moram obavljati, radovaću se svojoj porodici, radiću što više mogu samo one stvari koje volim a ne koje se očekuju od mene i koje činim samo zato što tako treba. Praviću ono što mi se dopada sve dok mi se to dopada, pisaću kada mi se piše i čitaću samo onda kada mi se čita.
To sam postigla. Da znam ko sam, kakva sam i od čega sam. Da znaju moji najdraži ko sam, kakva sam i od čega sam. To i ništa više. Treba li mi išta više od toga?

Kokica je skoro pa offline. Tu negde…početkom marta, valjda će da se pojavi nazad, online. U medjuvremenu, dok ne stigne da vas čita i dok vam ne nudi ništa za čitanje, evo čime se dopinguje u ono malo slobodnog vremena što joj preostane

Ljubav izmedju mene i heklice i dalje traje. Evo još jednog rezultata naše ljubavi…

„Mama, znaš da neka deca kažu da nema Deda Mraza, nego da to mame i tate kupuju poklone“ – kaže meni Deki. Odmah se setim Borisa u otprilike istom uzrastu…drugi razred osnovne škole, kada je plačući došao kući jer su ga deca ubedjivala u istu priču.

„Deki…dete…vidi, naravno da njima mame i tate pakuju poklone! Oni ne veruju, pa im zato Deda Mraz i ne dolazi, te roditelji moraju obaviti taj posao za njega. Ko veruje i dok god veruje, njemu će on doći i doneti poklone!“ Šta drugo da mu kažem, nego istinu pravu! Moja sestra i dalje veruje a da lepo kažem, u najboljim godinama je!

Boki se, takodje, još uvek pali i žari. Možda nešto naslućuje ali mudro ćuti i bira da veruje. Neki dan…piše mladji pismo: „Deda Mraze, molim te da jedeš za stolom a ne da mrviš okolo!“ Mi…patos! Odakle mu sad to? I onda se setimo…svake godine, krenemo na Badnje veče kod mojih roditelja, po pravilu, ja nešto zaboravim, pa se onda kao vraćam po to…a usput trpam poklone pod jelku. Pošto deca u zadnje vreme insistiraju da se čiki u crvenom ostave kolačići i mleko (televizija čuda čini), mi uredno to i uradimo. Onda mama, ja, jel…nakon obavljenog pakovanja, pije mleko i gricne koji komadić keksa. Da to bude što uverljivije, razbacam malo mrvica po kući i onda kada se vratimo, rondzam na Dedonju kao je mrvio na sve strane! Kada je bio Mikulaš (06.12.) a on stiže kroz prozor i tura poklone u čizme, ja slučajno razbila šoljicu, pa sam za to okrivila njega, da nije gledao gde staje. Pa onda zečevi koji ne paze gde rasipaju travu…ma ako ne prestanu da veruju, počeće da se ljute na sve poklononosioce!

Da se vratim na Dekija, pismo i mrvice. Baš nam je to bilo simpatično. Zašto onda oduzeti deci to zadovoljstvo i radost, pa čak i ako znaju da je sve samo priča? Mi ćemo i dalje da teramo po njoj. Nego, imamo sad frku oko poklona i kako ove godine usložiti priču da se sve kockice potrefe. Naime, kod nas u kući je poklone donosila Bogica. A deca, sa druge strane čekaju i Deda Mraza…a mnogo je za sve i u svačije ime kupovati i pakovati. Pa kako to uokviriti u dobru i verodostojnu priču? Plus…kod mene u firmi će ići na proslavu gde će dobiti slatkiše i novce. A mi smo smislili da te novce dodamo na nešto naših i kupimo jedan veći poklon. Gde su tu Bogica, jelka, misteriozni Deda Mraz koji gricka kolačiće, vilenjaci i božić?

Biće to ovako nekako: Deda Mraz koji dolazi u firmu je pomoćnik, pošto onaj pravi ne stigne sve da obavi. Bogica je ta koja u saradnji sa pravim posmatra dešavanja i donosi odluke za koga ima a za koga nema (a uvek ima za sve) poklona. Ovaj pomoćni će im pokloniti novce i pokušati ih naučiti da štede da bi imali ono što žele. Onda ćemo im mi savetovati da oni to stave na neko tajno mesto koje samo oni, mi i Deda Mraz znamo, da mu pomognu da sakupi dovoljno za njihov poklon. I onda, kada sa Bogicom saberu sve i oduzmu, pravi Deda Mraz kreće sa sve irvasima i sankama da za jedno veče obavi sve svoje preostale dužnosti a u ime svoje i Bogicino. Naravno, trudiće se ove godine da jede iznad tanjira i da ne mrvi okolo. I na žalost, poneće novce sa sobom jer nije imao dovoljno bez njihove pomoći (a mi ćemo mu pre toga pozajmiti tako da oni ne znaju, kako bi imao dovoljno).

Prvi korak priče  – nabavka poklona, je obavljen. Drugi je da mangup prodje carinu sa istim – Borisa koji je kod kuće, i da ga uspe prošvercovati neprimećeno…Obaveštenje – i ova je operacija uspela,…brdo ćebadi za pranje i u njima poklon  su prošli…ostalo sledi…

Auffff, valjda Bogica od gore gleda i nas, pa će nam pokloniti uspeh ove zamisli…

Moje ime je Sanja Glamočanin i ja sam hekloholičar.

Šta ću, to je moj porok. Trebala sam ga steći u mnogo kasnijim godinama ali eto…desilo se pre i ne mogu da se izborim sa njim. Tačnije, stekla sam ga još mnogo, mnogo pre…no nisam znala šta ću sa njim. U pravdu sam heklala čipke koje BTW ne volim u kući više ni da vidim. Godinama sam ih uporno stavljala i moja je Kraljica Majka bila Ponosna na mene…no, morala sam biti iskrena, kako prema sebi, tako i prema drugima – bljak mi je i to nisam ja.

No, heklica je terala svoje a ja sam delila čipke. Nisam ih napravila na stotine ali nekoliko finih komadića jesam i usrećila (?!) sam one koji su znali pametno sa njima.

Onda me je Danijela prosvetlila. Otkrila sam čaroban svet heklarenja koji je u sebi nosio sve osim klasičnih čipki. Dala mi je ideju da istražujem i otkrijem sve čari koje taj svet nudi. Koliko god to onima koji na heklanje gledaju kao na bapsku zabavu izgledalo glupo, nezanimljivo i neshvatljivo, toliko bih ja volela mnogo više vremena posvetiti učenju tog zanata.

Za sada, otkrila sam ovaj način pravljenja nakita, koji u sebi nosi bezgraničan broj kombinacija perli…a već imam sliku nečega još zanimljivijeg. No, o tom po tom, u to ime treba mi malo alata i više pribora ali biće. Istina je da nemam pojma baš ni sa ovim šta ću jer, kako sam nedavno pisala, ne znam biti žensko a nisam ni devojčurak pa da se nakitim ovim papagaj nakitom…ali sigurna sam da će se neko pronaći u tome. Plan je bio da obradujem nećaku, mera mi je bio moj mladji dečak, no…izgleda sam se zaukala više nego što je trebalo i sada je prevelika narukvica.

Toliko od mene za sada na ovu temu…koga zanima, neka baci pogled na sličice…koga ne, neka i taj baci pogled na njih  

Da se razumemo – ne umem ispeći pilence od kilo i po i rasporediti ga na tri dana ručanja za četvoročlanu porodicu i da još svi kažu kako su se baš fino najeli. Ne umem, pa da ga naopačke okrenem. Ne umem ni ugrejati stan od 50m² u najveću zimu za osam hiljadarki, dok nekima to polazi od ruke na 150m². Eto, ni to ne umem. Ne umem ni svaki dan usisati, niti sam alergična na prašinu u kući. Ne umem i nisam.

Takodje, da se razumemo – ne umem ni pratiti mesečne troškove u kući, pa na kraju meseca napraviti uvid u pravilno i nepravilno potrošeno. Ne umem a neću vam ni reći da su mi troškovi svakodnevni posao u firmi, neću, baš neću!

Opet, neću vam ni to reći da ne umem da ispratim baš sve što se dešava u školi i ne znam u ponoć kada me probudite do koje su lekcije deca stigla u školi niti koji su zadatak dobili za domaći. Ne znam, eto…pa nek me streljaju zbog toga, ne znam, ne mogu i ne umem!

Ne umem se svako jutro našminkati, skockati, posvetiti pažnju svakoj dlaci na glavi. Ne umem nositi veštake na noktima niti umem biti izmanikirana. Ne umem biti dama, ma…ne umem biti žensko!

Umem al’ nemam vremena da još bolje umem razgovarati sa decom, gledati sa njima filmove, družiti se, čitati, heklati, blogovati, fotografisati, kuvati, peći kolače…

Umem rondzati i imam vremena za to! To može, onako usput. A sad ću da rondzam! Mislim…koji je klinac uopšte bio onoj lujki da se bori za prava žena? Hoću da budem domaćica i pri tome ne smatram da bih bila zatucana, masne kose, nenašminkana i u kecelji! Od toga sam već i ovako pola a kao…ravnopravna sam.

Kosu me mrzi oprati, jer dok to dodje na red, frka mi je, čini mi se, zaspaću u tuš kabini, pa ću još i štetu napraviti. Nenašminkana sam – jer nisam sigurna ujutro ni oči gde su mi, a ne maskara pa da je turim.

Ne mogu i ne umem da se pretvaram da mi sve ide od ruke i da sve stignem. Skidam kapu onima koji to mogu. Meni samo nedostaje skoro pa ceo dan koji poklonim firmi, a meni firma platu za uzvrat…tako to ide. Da naglasim – hvala dragom bogu što imam kome da ga poklonim! No, kamo lepe sreće da se svet ipak ne vrti oko novca i da mogu taj svoj dan da poklonim svojoj porodici i sebi samoj.

Hoću da stignem da živim! Hoću da stignem da budem sa decom. Hoću da stignem da budem sa mangupom. Hoću da stignem da se družim sa ljudima. Hoću da stvaram, da čitam, da pišem…Hoću sebe, neću ovu meni nepoznatu osobu providnih simptoma nepoznatog porekla!

Bilo nekada…sada se samo sećalo…No, da krenem od samoga kraja ili makar onoga što je u ovome momentu kraj…a pravi kraj…pa, nikada ne znamo kada će doći niti kakav će biti. I, što je najvažnije, ima li ga?

Naravno da sam skrenula u sasvim krivom pravcu od onoga kojim sam htela ići. Isto mi se dešavalo i tada…onih, davnih dana kada sam veslala. Redovno sam imala problem kako održati pravac, pa sam se vrtela, meškoljila, skretala, ispravljala, krivudala i tako…umesto planiranih 2, prešla i po 2,5 km trke.

To se, naravno, ne bi moglo nikako predstaviti profesionalnim i ozbiljnim bavljenjem sportom. No, trenirala sam, trenirali smo. Bili smo, manje – više, u ono vreme, rekla bih…neuspešni. Šta je ono što nas je držalo da treniramo? Znam šta mene jeste, odlično društvo i najbezbrižniji deo mog života, najviše zezanja, šale i ludovanja.

Neki i dan danas veslaju. Neki su danas mnogo uspešniji nego tada. Tačnije – neki su danas uspešni. Letos me je, neko, tačnije, iz onog vremena (nekih dvadeset godina unazad vreme) moj odličan drugar, zamolio da fotkam regatu koja se održavala na Paliću i za učesnike imala takmičare kako iz naše, tako i iz okolnih zemalja.

Da sam se radovala – jesam. Da sam imala tremu – jesam. Da je on samo za takve prilike nabavio fotoaparat – jeste. A da sam mu zavidela na alatki – vala tek to jesam! No, imala sam priliku makar dva dana uživati u istoj! Ogroman zoom (biće i veći!), kvalitetan objektiv, moje skromno i zamalo pa nikakvo fotografsko umeće i – evo sitnih i veoma suženih rezultata kao posledice svega gore navedenog.

O onome što je bilo nekada…a sada se sećalo, nekom drugom prilikom…koje će biti…no te će prilike biti u kategoriji nedelje smeha, naravno!

Za veći prikaz fotografija, naoružajte se strpljenjem (ima ih mnogo), kliknite na prvu i uživajte ako vam se dopada ono što vidite i ako još niste videli Palić iz ovog ugla…

U slobodno vreme – grebem po radnjama. Grebem, grebem, da nagrebem. I – samo da bude jasno – javim vam se kada dobijem 50 hiljadarki. Mislim, ne ono…javim se da se počastimo, da zalijemo, nazdravimo, jok…javim vam se da sam se uobrazila i da vas više ne poznajem.

U medjuvremenu – eto meni nagrade od Dude. Da budem iskrena – sve lančane reakcije ne volem    :maul:    no, ako su od srca, onda primam i šaljem     . Čime li sam zaslužila? Ona meni mail, ja njoj posle četiri dana nazad. Moram reći – strpljenje i razumevanje su joj na zavidnom nivou! Šta ću sad, uvalila me u nebrano groždje. Dobila pa moram i dati. Kome, šta i kako? Po kojim kriterijumima         ?

Da se razumemo – ići ćemo po babi i stričevima i još po nečem pride. Prvo bi valjalo odgovoriti na neka pitanja, kazala sam već kod Duduleskua da ću u to ime morati otići u nabavku da bih uopšte imala šta odgovoriti, al’ ajd da probam onako, bez nabacanih aksesorisa (živeo Vuk!), pravo – istini u oči     

ZAŠTO SI STVORILA BLOG?
Nisam ja – časna reč! Stvorili ga neki pametni ljudi, a nama mangup kupio subotica.in.rs pa ja naškrabala ponešto, da ne stoji za džabe…Pisala o Paliću, pa pronašla Grandea, pa sa Grandea prešla na Stevu, posetila me Duda, Charolija…i tako, skontala da tu ima šta i kod drugih čitati (mislim ono, da nismo sami na ovom svetu)…pa – ostala.

KOJU VRSTU BLOGOVA ČITAŠ?
Ni jednu. Čitam one za koje uspem odvojiti vremena a to je mala vrsta blogova (na žalost) .

IMAŠ LI OMILJENU MARKU DEKORATIVNE KOMETIKE?
A šta je to dekorativna kozmetika?

A ODEĆE?
A opet – šta je to? Mislim, ne odeća, nego marka odeće…. Imam nešto kao buvos city ili nasledis city, te mi nekako najjače stoje!

KOJI PROIZVOD DEKORATIVNE KOZMETIKE TI JE NAJBITNIJI?
Nemam se običaj dekorisati         Lepa sam…u p.m. i bez  dodatnih dekoracija – turiš me u njivu i sve će vrane da se razbeže!!!

KOJU BOJU NAJVIŠE VOLIŠ?
E to je već nešto drugo – volem narandžastu više nego ‘leba jesti! A odmah za njom i crvenu…pa žutu…pa zelenu…

TVOJ PARFEM?
A šta je to parfem? (ne smrdim, časna reč – uleti Nivea svaki dan redovno!)

KOJI FILM NAJVIŠE VOLIŠ?
E ovo je već jedno od težih. Volim sve dobre filmove (kakav odgovor  :wacko: ), ali mi smo više  serijomanijaci, pa da vam zaredjam nešto sa repertoara: Lost, Heroes, Battlestar Galactica, Vratiće se rode, Caprica, Rim, Posetioci, Flash Forward, Fringe, Castle, Personas Unknown, Haven, Warehouse 13 i naravno EUREKA!!!!!! (mangupe viči ako sam nešto zaboravila)

KOJE DRŽAVE ŽELIŠ POSETITI I ZAŠTO?
Sve. Zato što želim. Sem one u kojima će da me upucaju ili da me pojedu.

E sada – da vidimo pobednike (uz obrazloženje)    

POSEBNA NAGRADA PRIPALA JE:

Mangupu – zato što uspeva da 24 sata bude uz Kokicu koja jedva da ga pusti da živi             plus uredno nas sakuplja u blogovnik da budemo svi na gomili  

Prvo mesto – Stevo. Rekoh da ćemo ići po babi i stričevima. Moj sugradjanin. A mi sugradjani se volemo i pazimo. Plus – baš ga zna zakomplikovati u postovima. Plus – mnogo ronza al’ mi drag. Subotica rules     

Drugo mesto – Duda. Dudulesku. Baš je volem. I baš je dobra. I baš svašta napiše. I baš nas obraduje lepim fotkama svih godišnjih doba. I baš je strpljiva i baš ima razumevanja (što već rekoh gore, no što ne bih i dole). BašBaš!!!

Treće mesto – Charolija. Eto. Zato što se razumemo i ne razumemo. Zato što se na kraju ipak razumemo.

Četvrto mesto – Verkićka. Ne zato što nas se uvek seti i ne zato što nas linčuje i ne zato što smo joj uvek na tarabi, nego zbog toga što je Verkićka.

Peto mesto – Zelena. Zato što baš ne voli da dobija nagrade i zato što mi je baš zabavna         

Verujem da oni koji nisu dobili nagradicu od jedna Kokice (šta joj tepaš više…) neće biti tužni zbog toga…biće drugih prilika, ne mož’ sve odjednom…

]]> http://www.subotica.in.rs/2010/11/19/hvala-nije-trebalo-al-daj/feed/ 25 http://www.subotica.in.rs/2010/11/14/molim-vas-pomozimo-kraljevu/ http://www.subotica.in.rs/2010/11/14/molim-vas-pomozimo-kraljevu/#comments Sat, 13 Nov 2010 23:44:49 +0000 Kokica http://www.subotica.in.rs/?p=4155

Tweet

Kraljevo. Nisam nikada bila tamo. Ne poznajem nikoga u tom gradu. Nisam sigurna ni kako izgleda. Eto…život me nije naveo na tu stranu. No, znam da je našoj Charoliji dom upravo tamo. Ne kuća, ne stan…nego baš to…dom. Znam i to, da u tom istom Kraljevu živi još mnogo čarobnih ljudi, čarobne dečice. Na žalost, svi znamo i to, da su mnogi od njih ostali u tuzi, strahu…sa pogledom u nebo umesto u plafon svoje sobe.

Ne, ne znam kako je to. Ne znam kako je osetiti kako tlo podrhtava pod tobom, ne znam kako je osetiti kako se svakoga časa sve u šta si ceo život ulagao, može srušiti doslovce pod tvojim nogama i zajedno sa sobom odneti čak i one sitne draži koje te sećaju na prošle dane…n.pr. fotografije bebe tek rodjene koje su joj trebale za dvadesetak godina izmamiti osmeh na lice, benkicu u kojoj je izneta iz bolnice da se seća od koliko je sićušnog bića narasla u pravo devojče…

Subotica. Moj rodni grad. Grad koji volim najviše na svetu. Palić. Mesto gde sam odrasla. Mesto gde srce zaigra kada prodjem tuda. Volim ih. Osećam ih kao svoje. Imaju svoje mane, kao i mi…ljudi, niko nije bez greške. Tu živimo, tu je naš dom, naše kuće, stanovi, prijatelji, porodica, poznanici, uspomene…

Nije nam se pomerilo tlo pod nogama. Nismo izgubili taj oslonac u životu. Nismo spavali u strahu. Nismo gledali u nebo. Naša su deca imala plafon u svojoj sobi i nismo brinuli da li ćemo sutra ili ne, imati makar tu privilegiju da se radujemo da smo živi. Nismo šetali noćima na ulicama i nismo se bojali hoće li nas zemlja progutati.

Radujmo se tome u ovoj velikoj nevolji! Radujmo se da nama ne treba pomoć! Radujmo se da smo mi ti koji možemo pomoći. Vremena jesu teška. Istina je, veoma često jedva krpimo kraj sa krajem. Ali ga krpimo. Kako bismo ga krpili da sve moramo krenuti od nule, kako bismo se mi osećali da gledamo u ruševine svoga doma, znajući…da to više nikada neće biti mesto gde ćemo živeti?

Pomozimo! Nikada ne znamo da baš nama sutra ta ista pomoć od nekih drugih dobrih ljudi neće biti potrebna! I nikada ne znamo da li možda ipak „neko to od gore vidi sve“!!!

Odreknite se dela svog zadovoljstva radi pomoći koja mnogo znači!!!

Pošaljite SMS na 1003, vrednost SMS – a je 50 dinara

Dinarski račun

Devizni račun

]]>

I dalje me guši,
neki osećaj obmotanih ruku
oko grla,
stežu…
svojom nevidljivošću,
bole me.
Stežu me ničim izazvane.
Došle su, nepozvane.
Volela bih da odu,
pozvane da odu.

Želim sebe nazad,
sebe i svoj mir.
Unutrašnji mir.
Mir sebe sa samom sobom.

Posvadjale smo se.
Nismo to htele…
Dešava se.
Pomirićemo se…
samo treba volje i želje.
Samo treba….

Samo je ponekada
jako mnogo.
Samo je ponekada
više nego što mogu.
Samo je ponekada
ono što ipak mogu.

Samo – hoću li i ovaj put?
Samo – hoću li joj moći objasniti?
Samo – hoće li me poslušati?

Nadam se…
Proći će…
Znam…
Proći će…
Kako je došlo…
Tako će i otići…

Samo ću širom
otvoriti vrata
i zamoliti,
te, nevidljive ruke,
da odu…onako,
kako nisu došle…
pozvane…
jer pozvane bile nisu…

Sunce…možda je već svanulo…samo se ne vidi od oblaka…kišnih, teških, turobnih…Telefon zvoni sa pozivom na ustajanje. Možda je rano, možda je kasno…za njih, taman koliko treba. Ustaljeni koraci do dečije sobe…budjenje, pet minuta lenčarenja…pa ustajanje, pranje zubiju, oblačenje…pokret.

Kud koji, mili moji. Svako na svoju stranu. Radni dan uveliko traje. Isti, kao i svaki pre i ako bog da, biće i svi posle, dok radni vek ne prodje. Škola uveliko traje, redjaju se čas za časom. Interesantni – baš onoliko koliko deci željnoj igre mogu biti. Domaći za zabavu kod kuće – po meri baš onoliko koliko po meri deci umornoj od škole mogu biti.

Odlazak po decu u školu. Dolazak kući. Dolazak sa posla. Ručak. Priprema, klopa, pospremanje. Druženje, kupanje, spavanje. Baš sve po redu. Redja se iznova…iz dana u dan.

Vikend…dugo očekivani vikend. Odmor, ako se onaj kome je odmor ponudjen odmoriti ume. Vikend – za porodicu, za slobodno vreme, za neke aktivnosti koje nisu našle mesto u prethodnim danima. Nedelja – sutra opet radni dan…i tako redom…iz nedelje u nedelju.

31.12 – neke godine. Slavlje, čestitke, želje, nadanja, sumiranja… 01.01 – neke…sledeće godine…i tako redom…iz godine u godinu…

Koliko godina? Ne znamo. Želimo li da znamo? Kako ih trošimo? Postoji li recept  za pametno trošenje vremena, godina nam ponudjenih? Postoji li šansa za napraviti neki aneks ugovora ili slično…ako primetimo nedostatke u ispunjavanju onoga što smo očekivali od potrošenog?

Je li promašen život ako se svede na gore pomenute radnje, ako nije glasan, ako nije javan, ako nisu postignute velike stvari? I…šta su uopšte velike stvari? Velika naučna dostignuća, velike pesme, veliki filmovi, velike uloge, veliki skandali? Šta je život koji opravdava svaku ponudjenu godinu?

Možda onaj koji svaku od tih godina ceni, koji ne popušta, ne posustaje… Onaj, koji ume da uživa u upravo onom što je a teži onom što je bolje, no poštuje ono lošije i time još više ceni ono što mu je.

Dobar je život odživljen život koji ne daje razloge za stid, za kajanje, već daje osećaj sreće svakim novim danom, nekim novim, sitnim znanjem, nekim novim proživljenim osećajem. Bio to osećaj tuge još ne doživljene, bio to osećaj sreće neopisane ili pak…sitne radosti, sitnog zagrljaja, sitnih reči…ili samo, nagoveštaj sreće, nagoveštaj tuge, nagoveštaj nadolazećeg dana…

Život je dobar sve dotle dok ga živimo, jer za sve to vreme imamo mogućnost da ga ispravljamo ako to želimo…Život je dobar i onda kada nas više nema, ako smo ga živeli dok nas je i bilo…Jer, ako nas je onda bilo…biće nas i posle samih nas. No, i onda, život je ipak surov ako otme mladost, jer joj nije pružio šansu da doživi starost…

Eto, zato. Ili hoćete dužu varijantu? Onda evo, sedite da vam ispričam priču…

Bila jednom jedna teta. No, ona još u suštini i nije bila neka teta, bila je mlada žena, zbunjena, pomalo uplašena. Uplašena…od života kakav nije planirala.

No, uspemo li svi mi odživeti život onako kako ga osmislimo?

Ta je teta, tako zbunjena, odlučila da najzad krene putem troje, više ne četvoro. Četvoro je davno prestalo biti četvoro, a sve više petoro. Kažu ljudi…od viška glava ne boli, no srce ipak da. I…taj put u troje, sa dva mala dečaka, bio je mnogo lepši. No, ona nije imala sa kime to da podeli. Nije imala uveče, kada dečaci zaspu, krilo u koje bi se zavukla i ugrejala. Nije imala sa kime da podeli sve lepo i sve ružno što bi joj se toga dana desilo.

Otkrila je druženje preko ekrana. Zašto? Ima li šta loše u tome? Upoznala je neke ljude, drage ljude, koji su joj svojim rečima pomogli da prebrodi strah. Pomogli su joj da vrati veru u sebe koju nikada nije ni imala. Pomogli su joj, da otkrije sebe i ono lepo koje do tada nije ni znala da ima.

Jedne joj je večeri jedan Dejan poslao poruku. Sa smeškom. Taj je Dejan bio dečko iz njenog grada. Taj je Dejan imao zamalo pa tri godine manje od nje. Taj je Dejan bio mladić, slobodan…Razgovarali su…skoro svake večeri po malo, ponekada…po malo više.

Dopalo joj se sa koliko ljubavi priča o svom nećaku. Dopao joj se čitav njihov razgovor. Nije bilo ružnih i provokativnih reči, nije bilo nikakvih poziva na kratka druženja. Samo razgovor. Veoma često, tema su bili i računari i neki njeni planovi da nabavi lap top. Pa planovi kako će on njoj da instalira sve što je potrebno. Pa planovi kako bi mogli da se upoznaju i druže.

Ona je planirala selidbu u već kupljen stan. On još nije ni planirao. Ona se još uvek selila i nakon tri meseca…on se već preselio u stan koji je u medjuvremenu našao.

Počele su šale na račun godina. Ona mu je uporno terala kako je matora za njega a on se uporno šalio sa njom i njenim iskustvom. I tako je ona njemu rekla da je ona kokošketina matora za njega a on je njoj rekao da nije, da je kokica. I tako je to njoj, toj teti, postalo simpatično i prozvala ga je Kokanom.

Malo po malo, razmenili su oni i brojeve telefona i večiti dogovor kada ćemo se upoznati. Ona je uporno terala kako nije kafanski čovek i kako bi najradije volela da se upoznaju kraj jezera Palić. No, bila je zima, pa su se u tu priču ubacili i termos sa kafom i dugačke gaće koje mu je za tu priliku obećala nabaviti.

Prolazile su nedelje, ništa se nije izdešavalo, Kokica je uporno odlagala susret…imala je drhtavicu u stomaku i neverovatnu tremu. Ali zašto? I onako su planirali samo da se upoznaju i budu drugari, šta će on sa njom, pa još dva dečkića pride? Pala je prva čestitka za Novu godinu…sa 2007 – me, na 2008 – mu. Baš joj je prijala. Sedela je tih dana kraj jezera u toplom kutku sa pogledom na zaledjeni Palić, klizače koji ispijaju čajeve. Setila ga se i setila se dogovora koji nikako nisu zaživeli…No, ni dalje nisu…

Jednoga dana, ta je teta uredno išla kući sa posla…takodje je uredno stajala na semaforu i pazila da ne pregazi pešake i bicikliste. I…učinio joj se neki poznati lik na biciklu kako razgovara sa prijateljicom. Odmah je prepoznala Kokana u njemu. Prva prilika, zaustavila je auto i poslala mu poruku da pazi kako vozi bicikl i prelazi ulicu. Nasmejao se u poruci nazad i rekao „…to si bila ti…Kokice! Nisam bio siguran, no učinilo mi se, pošto si gledala u mene…“. I…tako smo se nekako i dogovorili da se ipak nadjemo.

Teta je odložila odlazak na trening (više nikada nije ni otišla), hrabro je otišla kod njega na kafu i odnela mu brdo WC papira u poklon za useljenje. Pobegla je da se ne susretne sa prijateljima sa posla koji su stizali nakon nje…I…usledio je drugi susret kod nje…zakazano gledanje filma…filma se teta baš i ne seća, no svega posle, seća se sa velikom srećom.

Teta se seća i toga…da su vrlo brzo odlučili da se ugnjezde u istom gnezdu, da ne kažem, kokošinjcu, da mogu jedno drugo čuvati, maziti i paziti…

Trebalo je samo malo vremena da teta Kokica prihvati da je Kokan pravi mangup, divan čovek, koji voli njenu decu, koji je polako i pažljivo, nenametljivo, ušao u njihov svet, njihov život. Trebalo je…i još uvek treba, mnogo vere, poverenja i ljubavi da shvati da neće pobeći od nje i da neće pobeći od obaveza. Treba još mnogo vremena da teta Kokica shvati kako na ovom svetu zaista postoje dobri ljudi, koji umeju da cene prave vrednosti, koji poštuju pojam porodice i koji u njoj uživaju.

Treba još mnogo vremena da Kokica prihvati kako je sretna i kako nema ni jedan valjan razlog za tugu koja je ponekada uhvati. Tugu, koja je odraz straha, skrivenog u njenom srcu…a izazvanog nekada davno od nekoga ko nije zaslužio ni delić njenog srca, samo zahvalnost na deci koju je poklonio njoj i jednom mangupu. Deci u kojoj uživaju, deci sa kojom se bore, deci za koju se bore.

Sada se Kokica samo boji da ne bude ona kokica koja puca od kukuruza kokičara, jer…ponekada, dodju joj i takvi dani i onda…tim danima, Kokica bezrazložno strahuje da će ostati bez svog Kokana…Inače, ostalim danima, ona je mala kokoška koja se nada da neće nikada odrasti u kvočku koja neumorno kljuca…

I tako ide ta priča…nadam se da može i onaj kraj da se ubaci: “I tako su oni živeli srećno…do kraja njihovih života!“.

Čiča – Miča…gotova je priča.

17.00 h roditeljski sastanak kod Dekija
18.00 h zakazan (nedelju dana ranije) familijarni odlazak zubaru, gde će samo najmladji učesnici biti predmet burgijanja. Ovi veliki su hrabri samo za male

Kada se spomene roditeljski, ja odmah u bedak, šta će sad biti…ovaj put, nadala sam se da neće biti tema ekskurzija. Jer – što bi rekla moja koleginica – ne da nam komšija…A to ne može da Deki ne ide pošto je Boki na svaku išao. No, to nije bio slučaj. Malo je pričala učiteljica, u koju mi je bilo preteško gledati, pošto je nedavno ostala bez supruga i tuga joj izbija iz očiju, malo dečiji psiholog, koja je za našeg Borisa odigrala veoma važnu ulogu u životu. Bilo mi je žao što sam znala da ću se morati tražiti ranije, jer  je pravo zadovoljstvo prihvatiti savete koje ta žena nenametljivo ume da da.

Za ono kratko vreme uspela sam da pohvatam čak i po neku dobru taktiku koju koristimo (a koje sam u nekim susretima u četiri oka od nje naučila) u svakodnevnim situacijama komada mnogo, kao i da se prepoznam u onim bedastim potezima koje povučemo, ne ostavljajući sebi vremena da razmislimo prije nego što kažemo i uradimo. No da ne dužim, biću toliko slobodna da za one koji umeju da prepoznaju i priznaju da nemaju uvek pravo rešenje za sve ponudjene situacije, prikačim ovde savete koje nam je psihologica (glupo mi je da kažem psiholog, kada nije muškog roda, i ako je možda potpuno gramatički neispravno,  al’ šta me briga…) spremila. To je, naravno, samo za one koji već ne znaju sve i otvorena su srca da prihvate po neki savet (koji pri tome ne dajem ja, jer ja pojma nemam ali se trudim da naučim).

17.50 h ….vreme je da se podje, mene…već unapred hvata prpa, panika, vrti mi stomak pa sve zavija. Boki…drhti već nedelju dana, mada nije doživeo apsolutno nikakvu traumu sa zubarom, niti zubarkom  . No, valjda mu se može oprostiti, naročito ako se uzme u obzir da je njegov dida onomad, dok još nije narastao (tada je bio nekih pedesetak mladjahnih godina), prestrašio zubara i sestricu mu, pa je ista nazvala mamu da joj kaže da ga više ne šalje u beloj košulji. Kaže ona, bela kosa, bela košulja, beo on, leži u stolici, bez svesti. No, možda to i nije loše, samo ga malo politi vodom kada završe i super, prošlo bi sve bezbolno. Ili, da ga vodi ona, kako ga je i do tada vodila…kako je vodila i njegovog brata, mene, sestru, pa sve tako redom…Šta reći, Kraljica Majka je hrabra za sve nas.

No, čini nam se, eto mladjahnog naslednika Kraljice nam Majke u vidu malog Dekija. Raduje se, usta…da nema ušiju, trčala bi oko glave. Kaže kako još sigurno tri puta mora da ide da mu bušikaju zube. I – hoće da ide samo kod ove zubarke i ni kod jedne druge! Divne, strpljive ženice. Mali seda bez problema, kulerski nešto priča…Kaže on njima – a kako da vam dam znak da me boli? Kažu one njemu – samo reci A. Kaže on njima – AA, a one…samo još malo, pa stanu. No, kada je sve bilo gotovo, on se smeje i onako šeretski klima prstom, ja sam rekao AA ali one nisu odmah stale, no nema veze…i već trči, radostan, da uteši brata kako je zubarka super i kako treba da bude hrabar. A Boki, samo što zemljotres nije izazvao u čekaonici.

Sve u svemu, obećale su da će biti iskrene prema njemu, da će mu sve reći kako će biti i tako je i bilo. Izvadila mu je zub, da nije stigao ni da primeti. Posle smo se slatko nasmejali…turila mu je tampon i uputstvo da ne priča nekih 5 minuta. Mi smo to, radi sigurnosti (?!) produžili na petnaest. Ali…taj bi i na guzicu progovorio da mora. Samo je mlatio rukama, pokazivao očima, ma, super je sve prošlo i svi smo bili presretni, što smo savladali (donekle) jedan strah! I – jako smo ponosni na dečake!

Kada je stigla noć, onako sve sabrano, kako to naša deca vole da procene, ovo je bio dobar dan (mada ja baš ne volim te procene, jer je svaki dan dobar dan zato što ga imamo). Plus – priznala sam mangupu da je bilo divno od njega što me je ubedio da barem pokušamo otići kod školskog zubara, jer sam ja bila seljačka varijanta za privatno – to je i dobro. No, privatno, to je i skupo, a što je skupo, to ne može biti često. A ovako, imamo rezervisane srede za takvu vrstu druženja i najzad šansu da ispravimo ono što sam ja zeznula, jer nisam bila dovoljno uporna da na vreme odemo kod zubara.