Dan kada su Majorovi ostavili svoju prvu turšiju (i zimnicu uopšte)

Znate one tipove ljudi, žena, jel…koji baš vole da jedu kiselo, tipa kiselih krastavaca, turšije, barene paprike, pa onda i kompota, pekmeza raznih komada mnogo i svašta nešto? E, ta sam! Sa jednom „falingom“…ja to uopšte ne volim, a pogotovo, nemam pojma da napravim!

A znate one tipove ljudi koji bi baš voleli da imaju pripremljeno mnogo kiselog za zimu, a pri tome jednako tako vole to da jedu, a što je još bolje, uživali bi, samo da imaju sa kime to da pripremaju? E, moj vam je muž, gos’n Major, jel…upravo takav tip!

tursija_1VolEmo oboje, jeli bi oboje, pravili bi – čitav jedan komad od nas dvoje. I tako, odupirala sam se dok sam mogla i onda su ovi pametnjakovići u Roda marketu (Idei, šta god…) našli da prodaju burad za turšiju u megamarketu! Pa dobro, majku mu, šta će burad tamo?!!!

I naravno, „napidžili“ ih tako da ih ne možeš promašiti! Pa onda ‘oćeš od 40, 60 ili 100 litara. Sreća pa ni pomisliti nismo imali novaca za onu stotku! Ja vukla na 40, al’ Major se ne da! Hoće bar 60 – tku. Ajd, vidim, nema mi druge, ili da kupimo, ili da spavam u buretu, ali kući bez njega otići nećemo…

ULJeti bure, vučemo ga sa nama, ne znaš jel’ veću štraftu vuče bure ili muzha mi mog kez od uveta do uveta. Ja, kobajagi sretna. Ajd, sretna zbog njega…

Bure nabacili. Super. Sad ga moramo i napuniti. Ja se sve nešto nadam, bićemo prezauzeti, nećemo stići na pijacu, proći će vreme turšije, izbeći ću taj doživljaj. Hoću da…baššš, kako da ne, how yes no…

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Ništa, nema mi druge, prepuštam se situaciji. Gos’n Major ustaje ujutro na vreme, kez mu se i dalje ne skida sa lica. Broji novce za pijacu. Pa koliko ćemo, pa čega ćemo, kako ćemo. Ja ushićena, boli glava!

Krećemo. Obukla sam paradnu uniformu za nabavku na pijaci, možda će ga biti sramota da idem sa njim. Ni to ne pali, ni ne vidi u čemu sam, možda mu izgledam kao karfiol iz turšije…

Stigli. Kao uz inat, jedan oslobadja parking mesto tik uz pijacu, a na kom je obično naučna fantastika naći kvadratni metar slobodnog prostora. I dalje je sve na strani mangupovog keza na licu.

tursija_7A na pijaci…svega.  I to solidno lepog. Dakle, ne mož’ ni ona: „…nije lepo povrće…“ da me izvuče. Šta mi preostaje, nego da se uljuljkam u priču o ostavljanju turšije, a sa sve srećom u duši i telu 🙂

Ali, neće se izvući bez posledica. Ima prvo da prodjemo jedan krug po pijaci da ošmekamo cene. Onda drugi krug da ponovimo utiske, ovaj put sa procenom kvaliteta. I, konačno, u trećem krugu, možda nešto i kupimo. Tako je i bilo.

Dok smo stigli do trećeg kruga, karfiol smo sakupljali po tezgama. Na svakoj po jedan – do dva lepa komada. Ne zanima me. Hoćemo turšiju? Ima da bude lEp karfiol, a bogami i sve ostalo.

Naravno da krastavac nismo kupili u džaku. Pa i kako bi? Svi znaju da to završi sa rdjavim krastavcima u sredini džaka, a okolo lepim. Aaaajok, neće Sanju navući na tu foru. Mangup, naivan, kupio bi i džak…jel’te. Ali ja, nene, neće moći. Dakle, može gajbica. Plića je i bolje se vidi šta je u njoj. I tako, zabuljila se ja u gajbicu, lep krastavac, onooo… Jes skuplji nekih 5 – 10 dinara nego u džaku, ali vredi.

I tako, kupismo krastavac u gajbici za po 10 dinara skupljem kilogramu. Tek kasnije saznajem od Dejana mi Muzha mi Mog, da je, dok sam ja zadivljeno buljila u gajbicu, lik sipao krastavce iz džaka u druge gajbice i dobijao fajin na ceni 🙂 Rekoh: „Pa što mi ne reče?“ Reče: „Pa kad su ti izgledali lepši 😀 “.

Papriku smo gledali i gledali, a sve u džaku, one paradajzoške fajte, jel’… Naravno, u to vreme još nisam poznavala vrednost džaka i gajbica, kao i to da se povrće u gajbicama nekim čudom stvori  iz džakova. Od silnih paprika, više nisam videla paprike. Što sam više videla, manje sam kontala koje da kupimo.

Mangup, Muž mi Moj Dejan, jel’te, naravno, nema taj problem. Njemu je svo povrće na pijaci bilo lepo već onog momenta kada sam pristala da udjem sa njim u priču o turšiji. Ali, ne gubi strpljenje.

Konačno, sreća gosn’ Majorova, naletesmo na moju koleginicu koja vikendom prodaje na pijaci sa sve mužem. I, ponovo sreća, ima paprike. U tom momentu prestalo je biti bitno da li su u džaku i da li su lepe uopšte. Pa poznajem ženu, neće mi valda uvaliti nešto… Uzimamo bez gledanja, mangup veruje mojoj proceni 🙂 I usput, uzimam recept za turšiju od njenog muža,… a da li valja – nemam pojma, al’ opet, poznajem ženu, pa neće mi valjda „prodati“ rdjav recept? A i kupili smo paprike od njih…No, za svaki slučaj, uzimamo i malo jabuka, da utvrdimo trgovinu i osiguramo kvalitet 😀 Nosim se logikom, ako više kupimo, sigurno će nam prodati samo lepu robu 🙂

Šargarepe su sasvim solidno prošle. Naravno da sam htela da kupim vezicu tu, vezicu tamo, ali sam prihvatila mangupovu ludu ideju da kupimo šargarepe na kilu. Svašta…al’ pristala sam, šta on zna šta je bolje, al’ nek mu bude.

Celer je prošao onako, prilično neprimetno, uz šargarepe (bar mislim). Biranje pravih komada trajalo je samo 10 minuta. Da ne kažem da sam šest puta dignula i spustila jedan, gledajući ga da li je dovoljno dobar. Na kraju sam nasumično izabrala nekoliko komada, jer od silnog gledanja, svi su mi se stopili i postali isti.

Luk smo kupili k’o od šale. Malo sam se dvoumila oko 2 džaka, sitan ili krupan, ali uopšte nisam dovodila u pitanje pojam džaka. Mangupu je, naravno, i dalje sve dobro 🙂

E da, zeleni paradajz. Oko njega zaista uopšte nismo imali problema. Dok smo sve drugo kupili, njega je bilo još samo na jednom mestu. Malo više od par komada. Tu zaista nisam pravila probleme gos’n Majoru 🙂

I, mislim da je to bilo to. Bez po muke kupili smo svo potrebno povrće za turšiju. Sad je još samo ostalo da se sve dooobro opere, pobaca u bure, nalije prelivom i tako to. Ono „dobro opere“ ubilo je mangupa i njegove ruke do kraja dana…ali polako, idemo redom 🙂

Dakle, čuh ja, iskusna, jel’ a sve od mangupovog druga žene, pouzdano dakle…jel, da svo povrće treba jako dobro oprati, jer malo prljavištine i ode turšija, zaboravi na nju… Jel’ dobro? Onda ćemo jako dobro. Zamisli da ona lomljavina nogu i mangupove duše završe pokvarenom turšijom? E jok vala. Nabavljamo četke za ribanje 😀 Kupi mangup jednu malu, za nokte i jednu malo veću, ja bih je koristila za ribanje tepiha, kada bih iste, jel’…ribala 😀 To će da posluži.tursija_8

Razmestismo se ispod nadstrešnice uz šupu, velik sto, puno mesta…stolice, hoklice, džakovi, džačići, gajbe, kese, bure… + 2 pseta naokolo jure (a problem od letećih psećih dlaka uopšte nije problem, jer to nije prljavština na povrću, naravno…). Nožići, krpe, posude…kad malo bolje razmislim, više kujne napolju, nego unutra…

Krenusmo u akciju žuljanja. Čula ja da žene operu krastavce i u veš mašini. Ajd, to baš nismo radili. Navalismo četkama na one krastavce, kao da su šugavi, otprilike… Bili oni krastavci dlakavi pre početka, moji završiše čisti, dobro očetkani onom četkicom za nokte. A mangupovi? 😀 Siroti…što ostadoše bez dlaka, to je u redu, al’ što zamalo ostaše i bez kore, e to baš i nije u redu… Al’ nije mangup kriv…nego žena rekla: „Al’ dobro žuljaj!!!“ I šta sad on da radi? Ne da je žuljao, nego je i kožu sa ruku sažuljao. Nedelju se dana sećao žuljanja krastavaca…tursija_3

Tamo vamo, većina povrća prošla je sasvim ok pri pranju, ako zanemarimo sažuljavanje mangupove kože, jel,… Nego karfiol… Bila je sa karfiolom priča da smo ga kupovali po raznim tezgama. Sada je bila priča ta da sam ja, upućena u potrebu savršene čistoće povrća za turšiju, gledala u neke tačkice na karfiolu i mislila se šta sa njima? Šta drugo, nego četka 🙂 Ako to još nikada niste čuli, sada je pravo vreme! Karfiol sa glatkim ružicama ili kako bismo to već nazvali 😀 Glatke, lepo zaobljene, a pri tom – savršeno čiste 🙂 Naravno, ovoj je zabavi došao kraj čim se pojavila Kraljica Majka i pitala nas, uz širok osmeh, šta to radimo… Kako šta radimo? Pa ribamo karfiol da bude čist da se ne pokvari turšija, kakva su to pitanja??? Naravno, predjosmo na dobro pranje i sasecanje tačkaste površine…

U medjuvremenu, zlatni retriver nam se ubija od šargarepi…jede, mislim, sedmu ili osmu po redu. O karfiolu da i ne pričam. Bacam krišom pogled, a njena glava u djubretu i izvlači lišće od njega, pa bega da pase kao koza! Kao koza!!! Prava, pravcata koza!!! Napasla se povrća, razmišljala sam da joj dam probiotik, ko veli, naduvaće se od svega toga! Onda mi pada na pamet šta sve ta ne svari, vala…neću trošiti probiotik na nju 😀 ima ona svoje probiotike po dvorištu…tursija_12

Polagacko smo i sina starijega uključili u priču. Mali se nije ni pomaljao u dvorištu, kiselo ne voli ni videti, a kamoli učestvovati u pripremi tako nečeg. Predah četku detetu mi, a ja se bacih na pripremu sirupa. No, o tome ne bih mnogo pričala, to je teklo sve kao podmazano, koji put se išlo još u prodavnicu zbog povećavanja mere, ali ništa zato…tursija_10

tursija_14Kupismo bure od 60 l, sa idejom da nema veze i ako bude poluprazno. Napunismo bure. Mangupu i dalje stoji onaj kez od uveta do uveta… Već brinem se, zaglavila mu se faca!!!

Nalismo na povrće 4 ture sirupa, stigosmo do vrha. Stigoše i paprike, plutaju. E da, trebaće to sa nečim i stisnuti. Dva tanjira za picu, oriban kamen iz nekog dela dvorišta (što manje znam o tom kamenu, to bolje…), streč folija x 16 oko kamena, kesa za kamen, kamen na tanjire za picu…Služi svrsi al’ kanda to ne ide baš tako…

Pade par slika mog muža sa sinom mi i njihovim kezovima, a sve kraj punog bureta turšije 🙂 Oči im govore: „I, koliko onda moramo čekati da probamo?“  Šta ja znam, 40 dana 😀 To baš nije dobro zvučalo… Na kraju se nadjosmo na 3 nedelje čekanja.

Od tada, prošlo je sigurno 2 ½ nedelje, a turšiju već uveliko tovarimo. Ok, paprika još nije najsretnija, al’ biće. E sad, turšija bi trebala biti zimnica. Pitanje ostaje, da li ćemo mi imati zimnice ili će to biti dozimnica, pa nestati… Sve u svemu, konačno, moram da priznam, da kada je pogledam, TU turšiju, prvu našu zimnicu, osmeh se polako namešta i na moju facu, pa, što jes’ jes’ …baš sam ponosna na nas i kako smo to obavili 😉 Super je kad imaš u šta da zagrabiš 🙂

I koji je pametnjaković smislio onu da vreme leči sve?

Mislim, možda i leči, ali zaista ne ono do čega nam je zaista stalo. Mislim. Možda. A možda i grešim.

Elem…što jes’ jes’, bilo je nekih momenata u nekom periodu sada već dobrim iza nas koje je vreme izlečilo. Šta to znači? To znači da je sve trebalo da se desi baš tako kako jeste i da je, jednostavno, bez nekih ljudi zaista bolje živeti. Neka su oni nama živi i zdravi tamo gde jesu, ali što dalje od nas.

Postoje tako neki ljudi, koji jednostavno crpe energiju iz vas, čine vas nesretnim ljudima koji životare kroz svoj život. E, od takvih ljudi vreme zaista leči. I, kada vas vreme izleči, onda možete početi živeti svoj život, ne životariti.

Ali, uvek ono ali, kako da nas vreme izleči od udaljenosti ljudi koje volimo, koji nam obogate život, od nedostatka razgovora sa njima ili jednostavno – sedenja sa njima. Ili, zapravo, od tužnog saznanja da žive tamo negde, daleko od nas i to je tako, pa je tako do daljnjeg. Familija na daljinu. Ne znam. Ne mogu da se naviknem. Čak, mogu reći, kako vreme ide, meni je sve teže, a ne lakše.

Neki ljudi to jednostavno nadomeste Skypom ili Viberom ili ko zna kakvim drugim programom. Neću program. Hoću moju familiju. Hoću da su ovde. Znam da ne mogu biti. Znam da će proći godine dok opet budu. Znam da niko zapravo ne zna šta će biti i kako će biti. A ipak, želim da znam.

Nedostaju. Svi nedostaju. Svi jako nedostaju. A od svega, najviše mi nedostaje da vidim njih četvoro zajedno (no dobro, 3+1 😉 ko razume, shvatiće 😉 ). Da ih vidim kako se šale, kako se zabavljaju ili – dosadjuju, ali, da ponovim, zajedno. Tako, na jednoj gomili 🙂 stvaraju neku posebnu atmosferu i to je ono što ništa ne može zameniti, njihov osećaj povezanosti. Ili to samo ja tako doživljavam…20160802_174114

Fali mi da razvlače mačka, kao da pokušavaju od njega napraviti tigra…fali mi da smaraju Anku i Mazu, fale mi ultra pevačke sposobnosti moje najbolje nećake 🙂 E da, nedostaje mi Ružna Ružica Ruža Rupić (verovali ili ne!!!). Fali mi šutanje lopte u kući, fali mi da nerviraju tetku i fali mi da padnem preko hrpe papuča, cipela, patika, pa opet…papuča u hodniku 🙂 I još mi fali da ih vidim razvaljene kao sardine kako spavaju, svako u nekoj „uobičajenoj pozi“.

Da, život ide dalje, uživamo u svakom danu, u svojoj porodici koja je ovde 🙂 Volimo se i srećni smo, uživamo u nekim ostvarenim željama, neke se trudimo da ostvarimo…polako, biće…korak po korak.

No i onda, volela bih da su bliže, jer to bi tako trebalo biti. Ne bi trebalo da čekamo da godine prodju, pa da budemo opet zajedno. Da li uopšte znamo šta godine nose? Ko to uopšte zna? No, to je sve tako kako je. Za sada, tako i mora biti. Za sada, ponekad, progutaću knedlu, pa i onu drugu i treću (posle ću već uzeti kašiku 😀 ), pa ću nastaviti dalje. I tako…uživajući sa mojom porodicom na gomilici (prilično smanjenoj), čekaću na svaku udeljenu nam priliku da provedemo vreme zajedno sa onima, koje su okolnosti (ne život!) naterali da odu tamo negde…daleko od nas.

Ko hoće, neka me ‘besi, al’ meni je ovo nepravda!

Vidite ovako, ja ću sada da kažem, ovako javno…pa ako stradam, stradala sam. Ne volim nepravdu i tačka. A ovo je nepravda. No, moram prvo malo da vas uvedem u priču…

Ko me poznaje, zna da nisam od onih kojima je važno šta je ko. Je li crn, beo, žut, crven, zelen… Da ‘prostite, zabole me… Takodje, nisam od onih kojima je bitno ko na koju stranu skreće kada se krsti i da li se krsti ili nešto drugo. Da ponovim, i to me baš zabole. Pa onda, kojim se jezikom sporazumeva. Nebitno, dokle god mi ne nanosi zlo (ili bar ne razumem, jer što ne znaš – to ne boli),  i to me baš zabole.

Ali nepravda – e to me baš bolE.

Živimo u multifunkcionalnoj, pardon, multinacionalnoj sredini. Ne bih sad ulazila u prava ovih i onih, jer, nije da sam baš upućena do te mere da bih mogla da komentarišem. Apsolutno sam za da bi svi ljudi na ovom svetu, a kamoli u ovoj sredini, trebali da imaju ista prava. Naravno, oni dobri 😉

Elem, na konto toga, mislim da bi i sva deca, svi djaci, trebali da imaju ista prava ili mogućnosti u školovanju. Kako smo stigli do ove teme? Polagacko i sigurno.

Imam djaka u trećem razredu srednje škole. Nemam primedbi. Nisam od onih roditelja koji pri svakom nezadovoljstvu odlukom profesora ili mrkim pogledom nekog drugog djaka, kucaju na vrata direktora škole tražeći prava za svoje dete. Jok.

Moj stariji djak jako je dobro znao šta želi da upiše i u tome je uspeo. Bez problema. Glatko.

Moj mladji djak tek treba da se odluči u kojem smeru da krene. On zaista ne zna koji je to smer, a ja bih volela da mu pomognem. No, izgleda ću prvo morati sebi da pomognem.

O čemu je reč? Krenuh u obilazak, online turu po obrazovnim profilima. I tako, bude tu zanimljivih izbora, sa nekima bih doduše ja lečila svoje neostvarene snove, ali, ajd’, pokušala bih da se oduprem. I, tako, u šetnji, naidjem na sasvim zanimljiv smer, u kojem mi se čak čini da bih mogla da vidim svoje mladje dete. I, eto nevolje. Lepo sam ja njemu rekla:“Uči sine, trebaće ti.“ Ok, svi znamo da ima puno toga što nam nikada nije zatrebalo. Ali, prilikom upisa, trebalo je. Zbog brojke. Brojka koja odlučuje da li možeš da učiš na tom smeru ili ne.

Nije moj mladji djak fantastičan djak. Vrlo dobar. Ne mogu svi biti ni odlični, zar ne (ovo baš i nije ispravan stav roditelja … mene … složićete se)? On je, kako bih rekla, praktično dete 🙂 Nije baš da ima strpljenja da ugreje stolicu. Mislim da je to generalno veoma česta pojava. No, nemojte misliti da želim nešto nemoguću za njega. Naprotiv. Mislim da sam dosta realna. Nije stvar u tome. Želim samo jednake uslove pri upisu.

I onda, naidjem na ovo, ne bih želela da navodim konkretnu školu, smer, pošto je ovo samo uzorak, a koji se na dosta obrazovnih profila ponavlja:

  • kvota djaka za 1. razred tog i tog obrazovnog profila, a koji uče na madjarskom jeziku je 30
  • kvota djaka za 1. razred tog i tog obrazovnog profila, a koji uče na srpskom jeziku je 30

Pošteno. Fer. Sredina smo u kojoj je to neophodno.

  • minimalni broj bodova za upis u 1. razred tog i tog obrazovnog profila, a djaka koji će nastavu pohadjati na madjarskom jeziku je 55,72
  • minimalni broj bodova za upis u 1. razred tog i tog obrazovnog profila, a djaka koji će nastavu pohadjati na sprskom jeziku je 80,76

Osetite razliku? Ne? Kako ne?

Kako ja to razumem, onaj ko će učiti na madjarskom jeziku, mogao je biti dobar djak i loše uraditi maturski ispit.

Onaj ko će učiti na srpskom jeziku, morao je biti odličan djak i solidno uraditi maturski ispit.

Nemojte me shvatiti pogrešno. Jako dobro razumem mehanizam i kako je došlo do ovoga. Nije to nigde propisani broj bodova. To je tako oformljeno sistemom ponude i tražnje 🙂 Koliki broj djaka koji se primaju po odredjenom obrazovnom profilu, kolika zainteresovanost, sa kakvim uspesima su djaci konkurisali na taj obrazovni profil… Kapiram, nisam totalni tunto… Ali ne kapiram zašto se ne oformi neka zajednička lista po broju bodova, a koja ne bi bila razvrstana po jeziku na kojem će se pratiti nastava. Pa onda…u odnosu na tražnju, jel’…oformi se i broj djaka koji se primaju na konkretan profil na konkretnom jeziku. Ok, trebalo bi to još malo razraditi, ali… Pretpostavljam da je nemoguće, jel?

E, tako je i meni nemoguće objasniti detetu zašto za istu školu nije trebalo jednako učiti ili neučiti.

I sad, ja nešto mislim, biće da znam gde sam najviše pogrešila. Trebala sam usmeravati dete da uči madjarski jezik. Do perfekcije. Imao bi mnogo lakši izbor. Sve je drugo u ovom primeru manje važno. Kako ja to čitam. A možda čitam loše. Ispravite me. Budite nežni. Nemojte vikati.

E da, a mogao bi dobiti i madjarski pasoš, pa lepo „zapaliti preko grane“… i to bi mogao.

P.S: za sve kojima i pokuša da padne na pamet da pomisle da osećam neku netrepeljivost prema madjarskom jeziku ili ljudima koji govore istim, neka se odmah povuku, jer uopšte nije o tome reč.  Ako ste već pomislili, samo se vratite na početak, i ponovo pročitajte uvod u priču.

P.S: takodje, molim sve, da se suzdrže od netrepeljivih komentara. Ovde im neće biti mesta.

Znam da si ponosna!

Draga seko,

Neću te dugo zadržavati. Kasno je. Ili bolje, rano je…mislim da je tu negde, oko 3 sata, onih ujutro.

Nego, da ti kažem, još dok ne legneš spavati…Znam da si ponosna. Neću ni reći: „Da si bila tu, bila bi ponosna na njih!“ Neću, jer znam da si bila tu. Zato ti i kažem. Idi sad, odmori se, biće dana, razmenićemo utiske.

Da ti kažem, sve je bilo super! Ma, i čorba je bila odlična…i torta, i muzika…i znaš, čini mi se da se niko nije čak ni posvadjao. Znaš kako to ide sa svadbama. Ne, sve je bilo savršeno, baš onako kako si zamislila. Da, možeš biti ponosna, oženila si sina!

I jeste, dobro kažeš, izgledali su tako sretno,  želim im da tu sreću zadrže zauvek, jer i ti im to želiš, zar ne, više od svega na svetu…

Seko, znam da si sretna, možeš sad malo odmoriti, ali nemoj previše, imaš još jednog sina da oženiš, pa ćemo se videti opet! Bubam te, odmaraj! Volimo te!

Dani i godine

I dodje momenat kada suze same krenu, nekontrolisano, teku, kao neslane, a slane su…osetiš im ukus, jer se slivaju, klize niz obraze, usne…dok ne kapnu i trgnu te, sada se možeš opustiti, sve je u redu, nisi ponovo sama…

Kada uzimamo ono što imamo zdravo za gotovo…i onda shvatimo da ništa nije zdravo za gotovo. To nam nekako dodje tek kada se uhvatimo kako šetamo po ivici. Ne zato što nas je neko doveo na tu ivicu, nego smo se tu doveli sami. Strahom, panikom, neizvesnošću. I onda, par slova koja reše sve. Opuštanje, mir, spokoj…sada je sve dobro, imam te i dalje, uživaj samo, važno je da si dobro…

Onda, nekako, proleti ti film glavom, ali tako, nepovezano, šta je bilo, šta će biti, kako će biti. Pa ti se jedna slika zadrži malo duže. Hodnik, bolnički…ti nisi u njemu, nego negde, iza nekih vrata. Dvoje ljudi u hodniku, čekaju, jedna žena i jedan čovek. I ti misliš, nije ništa strašno, samo da se malo lenčarim, biće super, odmaram. A dvoje ljudi – ne zna i brine. Jedna i jedina mama i jedan i jedini čovek, oni koji su uvek uz tebe…i tata, koji ne može ni da dodje, jer…jednostavno…ne može.

Shvatiš, imaš tako mnogo. I možda nezasluženo, imaš nekoga ko brine, ko je tu, uvek, ko te trpi, ko te voli, ko te prihvata…I pomisliš, zaslužuješ li to? Zaslužuješ li svu pruženu ljubav, svaki nežan dodir, pogled, svaki gest tebi na radost?

I onda, jednostavno, znaš – imaš nešto što nikada menjala ne bi, ni za šta i ni za kog. I ništa, ali ništa u svom životu ne bih promenila, jer sve je tako kako je moralo biti. Sve se nekako namesti i uplašiš se jedino kada pomisliš da bi to mogla da izgubiš.

Jedna pesma, par stihova, a govore sve…kada želiš da sačuvaš to što imaš…

Lamperija na pola zidova

Danas je tako lep dan. Sunce je obasjalo celu ulicu, dvorište…kuću. Svetlost zrači, izjutra…to je bila Dekijeva soba, kao da si ušao u potpuno obasjanu sobu, koja dalje zrači svetlost u hodnik. Bilo je prelepo. I terasa, pogleda na dvorište, crnu i belu četvoronožnu drugaricu, koje trčkaraju naokolo jer su se zraci sunca rasuli i po travi. Sada je dnevna soba u potpunom blještavilu. Obožavam to, iako retko imam priliku da uživam, pošto je ovih dana rano mrak…mada sada sve kasnije.1-IMG_2667

Ustali smo prepuni energije, svako sa svojim planovima. Šta su čiji zadaci. Ali, nije nam bilo teško, neka posebna energija ispunjavala nas je i podsticala da sve sa osmehom na licu uradimo.

Navratio je i tata. Sretan. Pozitivan. To je dodatna radost. Od nedavno, imamo novu ljubimicu, malu patuljastu jazavičarku. Znam, mala i patuljasta govori isto, ali ona je zaista i mala i patuljasta. Pomalo je i mršava, ali…ugojiće se. Dali smo joj ime Lenka, da bi na kraju ipak bila Anka 🙂

Uživali smo i u prizoru da je sretna. Trči radosno po dvorištu, ravnopravno sa Mazom, sad već starosedeocem u našoj kući.

Naša kuća…nisam skoro pisala o njoj. Ne znam zašto. Zaslužuje milion reči i više.

1-IMG_2668Znate, to je stara kuća…ako ću iskreno, mislim da je 57-mo godište, naravno prošlog veka, u ovom još nismo dotle dogurali. Ne bih sad o kvalitetu gradnje…solidna je. Da vam pravo kažem, nije baš ni moderna. Znate ono nekad, kada se lamperija stavljala na polovinu visine zidova – e…imamo i taj zastareli momenat u hodniku. Ali, mogu vam reći…uopšte mi ne smeta, naprotiv, odiše nekom starinskom toplinom…

E da…imamo i očajne, kvadratne, jednobojne, sjajne, bledozamalovanila boje pločice u celoj kuhinji, tu negde, opet, do pola visine zida, pa u celoj prostoriji. Čak mi ni to ne smeta, uopšte. Sem toga, tu je, u centru pažnje, i stari kotao za loženje, tu, baš u kuhinji, a pored njega, uz pločice, gusto naslagana drva za loženje. Da, u kuhinji, XXI vek 😉 Pa onda kante za drva, a u drugom ćošku, papagaji na starinskoj mašini za šivenje, bez mašine, uspomena na mog dida Peru. Ti papagaji stravično rasipaju semenke i perje…e, to mi malo smeta 😀

Prozori, veliki, ogromni, starinski, dupli, znate ono, otvorite, pa još jednom otvorite, a kad brišete prašinu, tek posle usisavate jer opada farba, traže remont ili zamenu (što će im, jednom kada do toga dodje, oduzeti dušu). Ali – dihtuju, ne duva vetar kad stojite pored njih 😀 Ni oni mi baš ne smetaju.

Parket je sasvim solidan, doduše, u hodniku malo lopta ide sama, pa stane na uzbrdici, ali – znate vi kad je bila 57-ma godina 😉 A možda i nije od onda…nije me briga.

Cile, mačak koji ima tako nesretan život. Donešen da bude dvorišni mačak, oduzete muškosti iz tog cilja 😀 , a završio kao kućni, bez izlazaka bez nadzora. Nema gde nije, sedi sa nama za stolom čim neko oslobodi stolicu, ima svoje igralište, krevet, loptice, drvo, spava na trosedu, dvosedu, lejzi begu i sisa polar ćebe kao da mu je majka rodjena. Jadan, šta reći…

Deca, kad koji dečak gde. Svaki ima svoj kutak, i…mogu kako hoće. Uživaju, mislim da uživaju. Izgledaju sretno, i mi smo veoma sretni sa njima. Polagacko se navikavaju na neke obaveze. Mislim da im ne padaju teško. Uče da pomažu. Uživaju sa kućnim ljubimcima: Maza, Cile, Anka, Kiki i Lili (oni što razbacuju perje). Na proleće će im se pridružiti još barem dva papagaja, u dvorištu, voalijeri koju smo nasledili od dide i majke, pošto su se oni ponovili za veću. Mislim da će lepo biti čuti ih kako cvrkuću (ili se deruckaju) u dvorištu.

Polagacko se i ozelenjavamo. Uživamo čak i u šupi za koju mi je prva misao bila – treba je srušiti. Preživela je, zahvaljujući mudrijima od nas 😉

Terasa, nazovi terasa, koja je u stvari predsoblje, najsvetlija je tačka kuće. Stvarno, puna je prozora i trenutno – puna cveća. Uživam u tome. Čak mi ni roletne koje blago ne podnosim ne smetaju.

Da ne zaboravim – najzad imamo dnevni boravak – nešto što nam je do sada jako nedostajalo – mesto gde možemo zajedno da uživamo u filmovima i serijama, koje su naš omiljeni deo razonode.

Da ne propustim – Dejanova rasveta 😀 Led sijalice tu, tamo i na TV-u!! Ali, nisu to obične led sijalice, to su led sijalice čiju boju menjate na daljinski. Dakle, ne udjete u sobu, puknete prekidač i upalite svetlo. Jok, udjete u sobu, dohvatite daljinski, pa tamo nešto vrtite da podesite boju. Ni to mi ne smeta, cooool je jer njih trojica uživaju u tome, pa šta ću, i ja, kuhinjski moljac, pridružujem se ekipi. One ledice na tv-u…to vam dodje nešto kao produženi efekat sa ekrana, što više akcije, to više boja na zidu, a koje prate ritam akcije – šta da vam kažem, kompletan doživljaj, pa još kad uključite zvučnike…

Dok ovo kucam, mačak se na stolici kraj mene razbija od spavanja. To zato što mu je teško, kao što ranije napomenuh. Mangup skuplja tragove Maze i Anke po dvorištu, Deki je stigao sa treninga, mazi dvorišne životinje, Boki nosi drva koja je mangup nacepao. A ja – čekam da mi narastu kiflice koje neće biti kiflice nego pita – stvar snalažljivosti 😉 jer trošim vreme na kucanje teksta 😀

I onda, kada miris kolača ispuni kuću, koja baš i nije najfensi kuća u gradu – ona za nas poprima ukus i miris najlepšeg doma na svetu. Zato – što odiše toplinom, zato što zrači neku pozitivnost, zato što se u njoj osećamo jako dobro i od prvog dana – kao kod kuće. Zato, što se osećamo kao porodica koja se voli i poštuje, koja iz dana u dan uči kako treba da funkcioniše. I…polagacko idem, jer, uskoro će i Kraljica Majka da zaturira mašinu iza ćoška 😉

I zbog svega ovoga se kaže, dome slatki dome!

Pogled unazad

Prelistavam (mada…nema papira da šuška…) ove stranice poslednjih dana. Nema nekih novina na njima. Šteta! Znate koliko se toga lepog desilo u poslednje vreme? Sve je nekako krenulo prijatnijim, mirnijim vodama, sve se nekako…“namestilo“. Desile su se stvari, preokreti, za koje sam mislila da nikada neće doći na red.

Spring EquinoxSada, kada se osvrnem, ne žalim ni jedno nakuckano slovo, jer sada, čitajući neke ranije napisane priče, vidim, mogu da se setim, šta smo sve prošli i sa koliko uloženih emocija, truda, strpljenja, suza, osmeha, radosti, tuge, svega…

Radost mi je da mogu da vratim deo detinjstva svoje dece vraćajući se na ove strane, radost mi je da se mogu prisetiti nekih zabavnih momenata provedenih sa svojom porodicom.

Radost mi je da mogu da obnovim sećanje na to, kako smo sa mangupom stvarali jednu novu, zdraviju porodicu. Radost – jer deca najzad imaju porodicu kakvu zaslužuju. Porodicu u kojoj se trudimo da poštujemo jedni druge, da pazimo jedni druge.

Nije to sve savršeno, ali upravo je u tome i čar…da se trudimo svi zajedno da učimo i napredujemo.

Izduvni ventil…

 

Na žalost…u potpunosti sam zapustila svoj svet. Ne navraćam na ovu stranu, ne pišem, ne delim svoje osećaje, dešavanja, uzbudjenja, razočarenja….

Eto danas…možda ipak…poželeh ostaviti traga ovom osećaju koji me izjeda.

Hvala dragom Bogu…svim smo dobro, svi smo zdravi, imamo jedni druge i to je najvažnije.

Ali ljudi…oh bože…ljudi…kako li smo samo teški u odnosima jedni sa drugima. Pri tome ne mislim da ja uvek činim sve ispravno i baš kako treba.

Ne. Ne činim. Grešim. Mnogo grešim. Pogrešim – izvinem se. Od srca se izvinem. A baš i ne bih morala…retko se kada meni neko izvine. Ali i onda…šta vredi izvini ako nije od srca.

Vrednovanje ljudi…po čemu cenimo nekoga kao prijatelja, nekoga kao roditelja, nekoga kao radnika?

Da vam kažem iskreno – nikada nisam volela ljude koji se samo smeškaju i sa svima su ok. Ne verujem im. Nikako im ne verujem. Malo je ljudi koji su iskreno dobri prema svima i koji uvek mogu da budu iskreno nasmešeni. Jednostavno – to ne ide…

prev Different Funny Smiles

Volim ljude sa kojima se mogu posvadjati i posle terati dalje. Reći što mislim i čuti šta taj neko misli. Da se razumemo – neću to prihvatiti mirne duše, biće tu rasprave, borbe, teranja pravde….ali konačno, ljudi smo od krvi i mesa, svi imamo neke svoje stavove za koje se borimo.

Borba za istinu i teranje pravde prati me od malena. Ne baš korisna pratnja. Dobro bi je se bilo „otresti“. Tako činim sebi život mnogo težim. Zašto?

Zato što se nisam naučila folirati. To je moja buduća misija. Naučiti se „keziti”, a iza ledja opanjkavati. E to je posao. Tako se dobro prolazi u životu.

Pri tome, treba naučiti družiti se u životu sa pravim ljudima. E – tek to je posao!

Nije bitno šta dobro činite, bitno je ono loše što učinite. Jer znate…dobro se ne ceni, a loše se beleži….pa čak i ako je to loše imalo svoju opravdanu podlogu…

I tako…..nebitno su ove moje pisanije…ali korisne…za dušu i telo 😉 Mali izduvni ventil….

Draga učiteljice

12121211

Draga učiteljice,

Znam da, ako se sretnemo i kada se sretnemo, neću biti u prilici…niti ću moći reći, ono što bih htela da Vam kažem. Oprostite mi, zato bih Vam želela napisati par reči.

Bio je dan kada smo Vam mogli reći: „Hvala što ste nam učili decu i hvala što ste brinuli o njima.“ Vi ste se tog dana oprostili od nas, a mi smo, nekako, propustili da Vam kažemo makar jednu jedinu reč. Da li od knedle u grlu zbog onoga što ste podelili sa nama ili od same činjenice da se, koliko i naša deca, toliko i mi, rastajemo od Vas, no…desilo se, tj. nije se desilo…

Rekli ste: „To je moj posao, niste trebali!“ Ali, znate li Vi, da ako je to Vaš posao – tako ga divno obavljate. I – mislim da je greška reći obavljate. Vi ga živite! Živite sa svakim detetom, živite sa strahom za svako dete, jednako kao da ste mu roditelj. To se vidi i to se oseti…Sva briga koju ukazujete za njih, našu i Vašu decu, govori o tome da su deca za ove 4 godine provedene sa Vama, bila sigurna, bila u divnim i brižnim rukama. Govori o tome da su naša deca toliko toga mogla naučiti od Vas, samo ako su htela čuti.

Ono što je najvažnije – učili ste ih da budu ljudi i da je zdravlje najvažnije! Na žalost, podelili ste sa njima i jednu od najvećih tuga, koja čoveka stavlja na probu koliko toga može da izdrži…Iako uvek sa suzom koja čeka da krene iz oka, Vi ste to izdržali i naučili ih da su i tuga i bol deo života.

Nadamo se da ste sa njima doživeli i mnogo sreće, kao i lepih momenata koji će Vam ostati urezani u srcu. Sa Vama smo uvek imali zanimljive roditeljske sastanke. Meni  je uvek bilo zabavno (i ako roditeljski nije predvidjen za zabavu…) i hvala Vam na pozitivnom duhu koji ste širili kada bismo bili u Vašem društvu.

Ono što najviše želim, jeste da Vam se zahvalim na strpljenju koje ste imali za moje dete (verujem za svako dete…), osećaj da uvek primetite kada nešto u njegovoj glavici polazi putem kuda ne treba i da odreagujete na vreme, kako bismo mu pomogli da to prebrodi. To je nešto što ste kao učitelj mogli, a niste morali. Vi ste odabrali da mu pomognete i zbog toga Vas cenimo još više, kao čoveka, učitelja i prijatelja.

Na svemu što ste učinili za našu decu, od srca i iskreno Vam hvala! Puno Vas pozdravljam i želim Vam mnogo zdravlja, ljubavi i snage, da nastavite da usrećujete neku drugu decu i neke druge roditelje, ali prvenstveno, da pružite šansu sebi da i dalje budete sretni!

Za Vas od srca i iskreno, Sanja, Dekijeva mama.

Subotica, 11.06.2013. godine

🙁 I to je prošlo 🙁 ni mali dečak više nije u okrilju učiteljice,…i, to me čini pomalo tužnom 🙁