Danas je tako lep dan. Sunce je obasjalo celu ulicu, dvorište…kuću. Svetlost zrači, izjutra…to je bila Dekijeva soba, kao da si ušao u potpuno obasjanu sobu, koja dalje zrači svetlost u hodnik. Bilo je prelepo. I terasa, pogleda na dvorište, crnu i belu četvoronožnu drugaricu, koje trčkaraju naokolo jer su se zraci sunca rasuli i po travi. Sada je dnevna soba u potpunom blještavilu. Obožavam to, iako retko imam priliku da uživam, pošto je ovih dana rano mrak…mada sada sve kasnije.

Ustali smo prepuni energije, svako sa svojim planovima. Šta su čiji zadaci. Ali, nije nam bilo teško, neka posebna energija ispunjavala nas je i podsticala da sve sa osmehom na licu uradimo.

Navratio je i tata. Sretan. Pozitivan. To je dodatna radost. Od nedavno, imamo novu ljubimicu, malu patuljastu jazavičarku. Znam, mala i patuljasta govori isto, ali ona je zaista i mala i patuljasta. Pomalo je i mršava, ali…ugojiće se. Dali smo joj ime Lenka, da bi na kraju ipak bila Anka 🙂

Uživali smo i u prizoru da je sretna. Trči radosno po dvorištu, ravnopravno sa Mazom, sad već starosedeocem u našoj kući.

Naša kuća…nisam skoro pisala o njoj. Ne znam zašto. Zaslužuje milion reči i više.

Znate, to je stara kuća…ako ću iskreno, mislim da je 57-mo godište, naravno prošlog veka, u ovom još nismo dotle dogurali. Ne bih sad o kvalitetu gradnje…solidna je. Da vam pravo kažem, nije baš ni moderna. Znate ono nekad, kada se lamperija stavljala na polovinu visine zidova – e…imamo i taj zastareli momenat u hodniku. Ali, mogu vam reći…uopšte mi ne smeta, naprotiv, odiše nekom starinskom toplinom…

E da…imamo i očajne, kvadratne, jednobojne, sjajne, bledozamalovanila boje pločice u celoj kuhinji, tu negde, opet, do pola visine zida, pa u celoj prostoriji. Čak mi ni to ne smeta, uopšte. Sem toga, tu je, u centru pažnje, i stari kotao za loženje, tu, baš u kuhinji, a pored njega, uz pločice, gusto naslagana drva za loženje. Da, u kuhinji, XXI vek 😉 Pa onda kante za drva, a u drugom ćošku, papagaji na starinskoj mašini za šivenje, bez mašine, uspomena na mog dida Peru. Ti papagaji stravično rasipaju semenke i perje…e, to mi malo smeta 😀

Prozori, veliki, ogromni, starinski, dupli, znate ono, otvorite, pa još jednom otvorite, a kad brišete prašinu, tek posle usisavate jer opada farba, traže remont ili zamenu (što će im, jednom kada do toga dodje, oduzeti dušu). Ali – dihtuju, ne duva vetar kad stojite pored njih 😀 Ni oni mi baš ne smetaju.

Parket je sasvim solidan, doduše, u hodniku malo lopta ide sama, pa stane na uzbrdici, ali – znate vi kad je bila 57-ma godina 😉 A možda i nije od onda…nije me briga.

Cile, mačak koji ima tako nesretan život. Donešen da bude dvorišni mačak, oduzete muškosti iz tog cilja 😀 , a završio kao kućni, bez izlazaka bez nadzora. Nema gde nije, sedi sa nama za stolom čim neko oslobodi stolicu, ima svoje igralište, krevet, loptice, drvo, spava na trosedu, dvosedu, lejzi begu i sisa polar ćebe kao da mu je majka rodjena. Jadan, šta reći…

Deca, kad koji dečak gde. Svaki ima svoj kutak, i…mogu kako hoće. Uživaju, mislim da uživaju. Izgledaju sretno, i mi smo veoma sretni sa njima. Polagacko se navikavaju na neke obaveze. Mislim da im ne padaju teško. Uče da pomažu. Uživaju sa kućnim ljubimcima: Maza, Cile, Anka, Kiki i Lili (oni što razbacuju perje). Na proleće će im se pridružiti još barem dva papagaja, u dvorištu, voalijeri koju smo nasledili od dide i majke, pošto su se oni ponovili za veću. Mislim da će lepo biti čuti ih kako cvrkuću (ili se deruckaju) u dvorištu.

Polagacko se i ozelenjavamo. Uživamo čak i u šupi za koju mi je prva misao bila – treba je srušiti. Preživela je, zahvaljujući mudrijima od nas 😉

Terasa, nazovi terasa, koja je u stvari predsoblje, najsvetlija je tačka kuće. Stvarno, puna je prozora i trenutno – puna cveća. Uživam u tome. Čak mi ni roletne koje blago ne podnosim ne smetaju.

Da ne zaboravim – najzad imamo dnevni boravak – nešto što nam je do sada jako nedostajalo – mesto gde možemo zajedno da uživamo u filmovima i serijama, koje su naš omiljeni deo razonode.

Da ne propustim – Dejanova rasveta 😀 Led sijalice tu, tamo i na TV-u!! Ali, nisu to obične led sijalice, to su led sijalice čiju boju menjate na daljinski. Dakle, ne udjete u sobu, puknete prekidač i upalite svetlo. Jok, udjete u sobu, dohvatite daljinski, pa tamo nešto vrtite da podesite boju. Ni to mi ne smeta, cooool je jer njih trojica uživaju u tome, pa šta ću, i ja, kuhinjski moljac, pridružujem se ekipi. One ledice na tv-u…to vam dodje nešto kao produženi efekat sa ekrana, što više akcije, to više boja na zidu, a koje prate ritam akcije – šta da vam kažem, kompletan doživljaj, pa još kad uključite zvučnike…

Dok ovo kucam, mačak se na stolici kraj mene razbija od spavanja. To zato što mu je teško, kao što ranije napomenuh. Mangup skuplja tragove Maze i Anke po dvorištu, Deki je stigao sa treninga, mazi dvorišne životinje, Boki nosi drva koja je mangup nacepao. A ja – čekam da mi narastu kiflice koje neće biti kiflice nego pita – stvar snalažljivosti 😉 jer trošim vreme na kucanje teksta 😀

I onda, kada miris kolača ispuni kuću, koja baš i nije najfensi kuća u gradu – ona za nas poprima ukus i miris najlepšeg doma na svetu. Zato – što odiše toplinom, zato što zrači neku pozitivnost, zato što se u njoj osećamo jako dobro i od prvog dana – kao kod kuće. Zato, što se osećamo kao porodica koja se voli i poštuje, koja iz dana u dan uči kako treba da funkcioniše. I…polagacko idem, jer, uskoro će i Kraljica Majka da zaturira mašinu iza ćoška 😉

I zbog svega ovoga se kaže, dome slatki dome!