Kada bi mogao da vidiš dušu svog deteta, kada bi mogao da shvatiš da joj nema kraja, da li bi se ti, „oče“, zapitao: „Čime si zaslužio da mu budeš roditelj“? Ja nisam sigurna da zaslužujem, ali…makar iz srca i duše radim na tome…zajedno sa nekim ko roditelj nije a zaslužuje roditeljem da se zove!
Ma, otkud lupetaš. Ovo si fenomenalno sročila, iskreno, iz srca i duše, svoje.
I pitam se ja, dokle će taj „otac“ ćutati a toliko si ga puta prozvala!
Mogu i ja malo da ga pljujem: djubre jedno! I znam još mnogo takvog djubreta. Prave se velike gomile oko mene, znaj i veruj mi. Trenutno, samo u mom neposrednom okruženju, dve velike gomile djubreta. Jedna gomila je peti put spakovala kofere i otišla i povela svoje starije dete, koje je želelo da ide sa njim. Drugo djubre je IZBACILO svoju ženu sa njihovom zajedničkom decom, iz stana. Ja sam mislila da takva djubrad ne postoje, bar u civilizovanim zemljama!
Prema tome, draga moja, izgleda bi trebala da ga IZBRIŠEŠ iz života dece, jer, nije zaslužio tim imenom da se zove: OTAC!
Duduška, zamisli kada se udostojio pojaviti nakon punih godinu dana…naravno…uz blagi podstrek svojih roditelja. No, nema veze, deca su barem bila sretna i ne mogu ga izbrisati iz njihovog života…Sranja ima na sve strane, no, neka smo mi živi i zdravi, znaš već…sve će drugo lakše biti 🙂 Bubam te i hvala ti na podršci 🙂