Nošena pa ispuštena…

„’alo, Dano, jel’ dolaziš na roditeljski?“ šaljem poruku…

„’alo, Sanja, kakav bre RODITELJSKI?!!!“ zove ona odmah potom…

Hmmmm, trebalo je odmah da mi postane sumnjivo…

„Ma ženo bre, roditeljski, posle časova, reče mi dete mi moje starije u petak još…a danas je ponedeljak (čisto da je obavestim, jel, ako ne zna, jel…jednom i ja da budem upućena, jel…)“

„Auuu, pa meni moje ništa ne reče!“ na to će ona sva zbunjena. „Pa kako to da moje dete ni spominjalo nije?!“ i dalje ona u neverici ali ipak – ima da mi poveruje, nego šta…

Ja – sva sretna, najzad jednom da i ja budem tačna informacija. Navikla da obično sve poslednja saznam ili…čak ni ne saznam…

„Pa dobro da si mi javila, kad ono izlaze klinci…16.45? pita ona, sretna što me ima, da joj se nadjem, da ne izostane…

„Auuu, pa ja sam dobila informaciju od deteta mi mog da izlaze u 17.35“ opet ja, sva sretna što uopšte imam informaciju!!!

Sad već počeh misliti…no dobro, zajedno ćemo usložiti tačan odlazak na roditeljski sastanak. Kaže ona – čućemo se kada stigne kući i proveri tamo u njenoj evidenciji kada izlaze…ja, crvenim…sreća, ne vidi me, ja ni nemam evidenciju, ima dete u peronici…zašto se i ja nisam setila zamoliti ga da mi ostavi raspored, nego svaki dan, svake nedelje, svakog meseca (u svakom pogledu ne napredujem sve više…) ispitujem kad će doći kući…

„Dakle, totalno si u pravu!“ Dana će meni. „Ženo…dobro da si mi javila!“ ona će zahvalno…

„Ma super bre, jel sedimo zajedno?“ pitam ja, kao djak prvak, ne volem bre tamo da se motam sa roditeljima, onim mamicama što rasipaju pamet iz džepova…Ovo je Dana, nije bre od onih…hoću da je rezervišem, ne moramo u prve redove, al’  nek se nadje i ona meni, kao ja njoj, jel…

„Pa naravski da sedimo“ pada dogovor sa njene strane.

I onda ja tu još dodam, uglavim, nepromišljeno i neusaglašeno sa planovima u mojoj pometenoj glavi, kako mogu njena deca biti kod nas dok traje roditeljski. Nego šta, nego sam fantastičan organizator vremena sa kojim nikako ne raspolažem!!!

Sve se odvija po planu, krećem sa posla na vreme, ne mogu produženo raditi, jel…imam roditeljski, neću da izostajem, spremam se na temu – vakcina, primiti ili ne primiti. Odakle mi ta ideja? Pa sigurno zato što sam jako bistra, jel…Stigla kući, zbrzala kafu, ostavila mami i mangupu u amanet da pogledaju kraj emisije o ujedu pauka crne udovice sa peščanim satom na stomaku (apropo toga – ne pitah ih za ishod…), žurim, jurim, kasnim, krećem, vraćam se…proradio stomak, trema čuda čini…žurim, nije u redu, organizovala ženu a zadnja ću stići!!! Stižem ja, čak išla peške!!! čitavih, pa…sigurno i 300 metara do škole, izduvavam malo ispred škole i ulećem sva hepi,  ja stigla! Osvrćem se malo, no…ne posvećujem baš neku pažnju neprepunom hodniku roditelja. Sreća – odbor za doček je tu. Ugledah Ženu, ugledah moje starije i odgovorno dete, ugledah njeno dete, veće, manje…super, svi smo tu, sad još samo ostali roditelji i učitelj. Uh…pade mi kamen sa srca.

„Zdravo cico!“ ona će meni i neki neobičan osmeh igra joj na usnama…Šta sam sad naradila, mislim se ja?!…

„Na roditeljski si pozvana samo ti…“ nastavlja ona i ne može da zadrži osmeh, “…učitelj ti je u onom pravcu…“ i dobrodušno se smeje, sad već polako počinje da konta sa kako pouzdanom lujkom ima posla. Ja se o’ladih u momentu! Šta je sad opet?! Taman sam mislila da stvari na bolje idu. Naročito od kada moje dete sedi sa njenim detetom. Kaže ona – nadopunjuju se! Kažem ja – nadopunjuje njeno dete moje dete odgovornošću, zato je i naučio da me obavesti o dešavanjima u školi! Dakle, noge mi se odsekoše, ono malo pameti i zdravog razuma što mi osta, sakri se negde u mali džep na gaćama koji nemam i … muuuuu, mozak mi otkazao saradnju…

„Šta ćemo onda sad, hoće doći tvoje dete kod nas da se igraju i urade domaći?“ pita sasvim logično, jer ovamo, ja ih pozvala kod nas dok se nas dve budemo družile u djačkim klupama. Zaboravih u medjuvremenu na razgovor sa Lakumićkom mi mojom, sestrom mi dragom, da ćemo otići ako ne završi kasno roditeljski…

Ja počeh da mucam:

„Pa ne znam, pa muuu, pa ovo, pa ono, šta sad, pa zašto samo ja, pa šta je bilo, pa kako, pa ićemo kod sestre, pa mogu se sutra igrati, pa…“ konta ona, ova se polupala negde na putu do pameti! Kaže ona (sreća pa je reč o veoma strpljivoj, razumnoj, smirenoj i uvidjavnoj ženici – malo bi me njih takvu istrpilo, sem familije mi moje koja – šta će, ne može me se ratosiljati):

„Ma nema veze, mi smo ti OK, ima dana, družićemo se, samo ti obavi što treba“ ja, sva zahvalna i u bunilu, šta će učitelj da mi saopšti.

„Eeee, eno ga učitelj, stiže!“ obavesti me ona, još pri pameti, za razliku od nekih, ja – pucam, kao pred pismeni zadatak za koji nisam vežbala.

Oni se pozdraviše, odoše svojoj kući, ispratiše i moje dete sa kojim se i zaboravih pozdraviti ili mu reći uopšte da li da me čeka ili krene svojim putem. Ja, za učiteljem. Pitam ga, zašto samo ja, zar ima neki problem? Na stranu što inače uredno odlazim jednom mesečno, kako bi malac video da mi je stalo do njega i njegove škole…On me obaveštava kako nema problema ali nema ni roditeljskog ni prijemnog ali dobro što sam došla, pa da popričamo, neobavezno…Ja – zbunjena…kako nema?!!!

„Pa zar nije trebao biti danas roditeljski?“ pitam ga.

„Ma ne, to je ono što je bio prijemni, pa niste bili“ kaže on, nasmejano, ko veli, bolje da se osmehnem ili će da mi se prostre tu kolika je velika.

„Ajoj, to je onda bilo sigurno još u decembru!“ ja ću postidjeno.

„Ne…to je bilo još u novembru“ on će, pa…recimo, strpljivo.

„Auuu, pa ne kasnim mnogo, samo dva meseca“ koja konstatacija sa moje strane.

„Nije važno, bitno je da ste došli“ on će sa mišlju, ko čeka – taj dočeka.

Kaže on da ga je moje drago i nadasve, kao što rekoh, odgovorno dete, pitalo u petak da li još važi ono što piše u svesci…Šta da mu kaže, pa naravno da važi…pazite, mogao je i da ne primeti obaveštenje o prijemu roditelja. Važno je da mi je preneo poruku.

Daljim se razgovorom, na sreću, ispostavilo da je moje dete ok, da je ponašanje u redu, da su domaći zadaci u redu i da nema razloga za brigu. Teški su dani iza nas, sad samo treba zadržati trenutnu poziciju u trci za mestom u razredu i razumevanjem vršnjaka. Pitam ga za ocene, kaže on – eno odoše sa njim kući. Svi su izgledi da bi mogla biti čista petica ali treba malo više truda. Joooj, koliko se trudimo svi oko njega, ostaće trudni i oni kojima je priroda dala tu mogućnost, ali bogami i oni kojima nije!

„A šta ćemo sa vakcinom?“ pitam ja hrabro.

„Kojom vakcinom?“ on će, sa značajnim osmehom.

„AAAA vi ste samo dužni da nas obavestite da će se deliti“ pametnica je najzad shvatila.

„Pa naravno“ i još uvek ima strpljenja za mene.

„Pa znate, ja sam već utripovala i temu roditeljskog“ sad već ne mogu da sakrijem svoju glupost.

Svaka čast čoveku na razumevanju, kakva mama, takav sin, nema tu šta. Dogovorismo sledeći susret za mesec dana i podjoh kući.

Tamo, kaže dete mi moje starije, eno i kolačića, ja ga iskuliram, sva sretna, jer videh prosek 4,71. Odem u kuhinju, kad ono,…kolačići. Jeeee, odakle ovo ovde?!!! Mljac!!! I onda mi se rolna poče odvrtati!!! Ja sam ženu koja je povela decu, spakovala torte, slanih grickalica i čokolade a sve u cilju da se družimo, ’ladno otperjala kući a da to nisam ni primetila!!! Lujka nad lujkama. Izvinuh se ja usmeno, pismeno, kaže ona:

„Ma opusti se, ženo!“ ma šta da se opustim, pa nisam normalna, bre!!! Kako sad iz ovoga da se vadim?!!!

DANO, JEL’ VREDE OVI REDOVI KAO JEDNO VELIKO I ISKRENO ONLINE IZVINJENJE?!!!!  🙂

28 thoughts on “Nošena pa ispuštena…

  1. He, he , jos da dodam u svom tom zbunjenom stanju ona ispred zgrade uzima telefon i najavljuje se da ce da dodje i da je ispred zgrade :). Zatim zvoni na interfon da kaze da je usla u zgradu :). He, he , a sve to moglo da prodje bez toga , pre bi stigla do treceg sprata :). 🙂

    1. Stevo, stvar je u tome da sam ja jedna pogubljena mama koja uvek sve poslednja sazna, napujda ženu da dodje na roditeljski, a ono bio pre dva meseca, pozove čitavu familiju na kafu i onda ih nesvesno otkači…imam tremu od škole u koju više ne idem, fobiju od domaćih zadataka. Najvažnije od svega u ovom postu je bilo da Žena pročita i vidi da mi je jako žao što sam se tako kretenski ponela. Ona je pročitala i razume me i to je suština :yes: :pozz:

      1. Ahhhaaaa! Kapiram B-) Ja sam jedan jedini put bio na roditeljskom i zamolili me da više ne idem :maul: Tako je to sa onima bez dlake na jeziku :med: :pozz:

  2. Pa dobro Sanjočka i ti si pretrpana poslom ovih dana, pa nije ni čudo da si napravila sranjce! Nije to ništa strašno. Shvatila je žena, sigurno, i oprostiće ti, nema frke!

    A Deki je sve bolje i bolje, vidi se ko mu je majka, a nije ni Mangup na baciti! :namig:

    1. Ima nešto u tom što kažeš, no ja Dudo sranjca pravim i kad mi prazna glava :wacko: Mangup, ne da nije za baciti, nego čuda čini :yahoo: hoću reći, super je sa klincima. Jedino mala ispravka, dečak iz priče je Boki, stariji momak :namig:

  3. Sanja,kako ne oprostiti nekome ko je nosen pa ispusten…na glavu verovatno :wacko: Slatko si me nasmejala,najvise naslovom.
    To sto si neobavestena kao neki politicari to je posebna prica :namig:

    1. Što se tiče nošene pa ispuštene, nije me zaobišao potres mozga, tako da za sve :wacko: gluposti što napravim imam valjano opravdanje :yahoo: A političari i neobaveštenost, hehe, oni su još i plaćeni da budu neobavešteni, kome ja da se obratim za platu po tom pitanju, bila bih u prvim redovima! :namig: :whistle:

    1. :good: shvatila nego šta, sreća pa brzo konta sa kime ima posla. Izvinjenje primila, ali kaže…nije trebalo ni I od njega…a ja kažem…ih da sam ja barem toliko tolerantna! Klinac ok, ma…sve ok :good: Bilo bi nam dosadno da nema ovakvih ispada :whistle:

  4. Jao, pa na Bokija sam i mislila. Vidiš da ne praviš SAMO TI sranjca, vidi mene!!! :wacko: Meni je tako i kad je puna i kad je prazna, a više je prazna! :doh:

    1. :yahoo: dakle, mangup misli na momenat kada sam imala nekih 2-3 godine (nije za zameriti što ne znam tačno koliko…) pa se otela mami i odlučila da se skotrljam naglavačke sa petog na četvrti sprat, komšiji pravo u vrata :yahoo: Zamislite njegov zbun!!! No…ni to nije izazvalo potres mogza. Izazvao ga je neki drugi pad dobrote koja je kuljala iz mene…Aliiiii, nije to razlog naslovu, razlog je tepanje naše nam Kraljice Majke, ona to meni tako….iz milošte voli reć „Nošena pa ispuštena…“ što bi reklo…jel…da baš nisam uvek sva svoja :whistle:

  5. :beg: a vidi, dok sam te čitala vidjela sam te kako juriš baš kao ovaj smajlić .. uživala sam te čitati.. u svoj toj zbunjenosti tvojoj kao da sam vidjela sebe.. :frka: sve je to život.. a ovi smajlići su ti sjajni.. pozdrav draga i drago mi je što si me pronašla prva.. sad ja brišem.. gle.. :beg:

    1. Nattaly, nemoj jako brzo, da se ne spotakneš… :frka: Nego, drago mi je da si na ovim stranama. Videćeš da nas tu ima svakakvih u svakakvom raspoloženju. Svi nekada puknemo dole ili se pak radujemo, smejemo. Podelimo i lepe i tužne momente. Pročitala sam tvoj komentar na moj na tvojim stranama. Budi tu, uz blogere naše, ume to da bude prijatno i u momentima kada ti je teško…taman i virtuelno, oslobodiš malo svoju dušu…
      I…drago mi je da si uživala…svi smo mi nekada zbunjeni i pobrkani :wacko: :wacko:

  6. Ovo sam pročitala još kada si napisala i iz tri puta nisam uspela da ostavim komentar, zezao me komp. :frka: Napišem, a on zatrokira. Grrr… Šta li sam to htela da kažem i ne sećam se, ali verovatno… Šta te briga za sve, važno je da je dete dobro, da te učitelj nije bacio u nesvest i da te tvoja okolina razume. Super si ti, da znaš samo. :good:

Ostavite odgovor na malabreskva Odustani od odgovora