Skrivena suza

Zaljubljene patkicePonekada voliš, jer misliš da voliš. Voliš, jer si navikao. Voliš, jer te je strah da ne budeš voljen.
Voliš, a da ni sam ne znaš šta. I na pitanje „Zašto me voliš“ više ne postoji pravi odgovor. Izmišljaš razloge, a znaš, nisu dovoljni za ljubav. To bi jednostavno bila, silovana ljubav. Nešto silom osećano, nešto silom postojano.
I onda shvatiš…zašto je bilo lako odbolovati nešto, što si godinama mislio da voliš. Jer nisi voleo. Jer nisam volela. Samo smo bili tu…onako kako si i prvi put odgovorio…sa tobom sam..jer si bila tu…
Jednostavno, život je krenuo nizbrdo…
I sada razmišljam, ljubav se gradi godinama, neguje, i, šta kada te neko povredi, kako to preboliš, kako to oprostiš? A misliš da si voleo…I onda ode, jer ga ti zamoliš da ode…jer misliš, ne možeš više da izdržiš tu bol…i onda, na tvoje iznenadjenje shvatiš, kako je sa njim otišla i sva bol…sva tuga, i shvatiš, da sreća odavno nije bila tu…i, da li je bila, uopšte?
I zapitaš se, šta je to u stvari, što volimo jedni u drugima? Ne šta je zaljubljenost, ne da li se dopadamo, ne da li je svaki cm na svom mestu, nego baš to, šta volimo? Šta je to što je dostojno da izgovoriš te reči „Volim te“? Da ih izgovoriš, ili makar pomisliš, čak i ako ne smeš da izgovoriš….
Da ih osetiš, da te ugreju, da ti prodju telom, da u momentu znaš, ako ode, patiću…ovaj put hoću…i da poželiš da nikada ne ode…a opet, da te bude strah, neopisivi strah, koji jednako zagreva telo, drhtajima, da će otići nekim boljim, nekim lepšim, nekim jednostavnijim putem…
…da ti suze krenu na oči, kada te privije uz sebe, i kada, u polusnu, ipak osetiš skriveni poljubac na ramenu, …ali, prikriješ suzu, da ne primeti…jer otkrila bi da voliš, a to je opasno, zar ne?
Da zavoliš ono, što nisi znala da postoji…da zavoliš čoveka u nekome, da zavoliš oslonac, da zavoliš iskrenost, da zavoliš osmeh, sreću da je tu, pa čak i ozbiljnost, tako vešto upakovanu uz šaljivost. Da zavoliš umetnost izazivanja, iščekivanja…koja boli, ali posle čini da i malo bude mnogo…
Da strahuješ, a opet, veruješ…
Da si nemiran, a opet smiren…
Da uhvatiš momenat pružene ti sreće, i svaki naredni čuvaš u srcu kao blago, jer nikada ne znaš, koliko ti je sreće sudjeno…
Volim…i to je moja sreća!!!