Komentari na: Oni koji su nas ispratili na put

Od: Sanja

Sanja — Mon, 14 Sep 2009 07:28:29 +0000

Žao mi je što vidim da delimo i ovo iskustvo. Ne znam…ne razumem ih. Za dve nedelje se spremam na sud, pošto ih je isti otac (mora njih, jer njima plaća) tužio da mu bila manja alimentacija. Ne znam,…ponovo i ne razumem! Nije roditeljstvo napraviti dete, često je veći roditelj onaj ko brine o deci, a da nije njegov spermić ni uleteo u ono jajašce iz kojeg je naraslo dete za devet meseci. Izem li ga…to je valjda bio najlakši deo. Ne znam….i dalje, nemam pojma!!! Razmišljaće o tome (možda) kada shvate da im je život prošao u njihovom sebičluku i razmišljanju o sebi samima. Nama ostaje da uživamo u deci, u svakom momentu koji nam je dat da budemo deo njihovih života, da uživamo u svakoj njihovoj sreći ili plačemo uz svaku njihovu nevolju. A oni, pa serem im se (da izvineš) na tom nemanju vremena….više su uplašeni, jer nemaju pojma šta bi sa decom, ne znaju ni šta ih pitati, jer…ni ne znaju ništa o njima. Laž…jedna za drugom. Žalosno je jedino, što su ti udaljeni – nazovi roditelji…obično ideali deci, valjda zato što su uvek – nedostupni…Teši me to, da ćemo mi napraviti od njih ljude i briga me za one koji gube najviše od života – gube svoju decu ni ne znavši to…

Od: Charolija

Charolija — Mon, 14 Sep 2009 02:00:35 +0000

Da li se taj roditelj koji se posle dva meseca odsustva posveti svojim dečecama ili roditelj devojčice koji ima toliko obaveza da je ni telefonom ne pozove, ikada zapitaju koliko propuštaju?

Od: grande

grande — Tue, 25 Aug 2009 18:04:57 +0000

Premda ih ja više nemam, slažem se s tobom.

Od: Sanja

Sanja — Tue, 25 Aug 2009 16:04:17 +0000

Na žalost, tako je. Ali valjda je to deo života koji nas još više uči da ono što nam ostaje cenimo jer ne znamo dokle ćemo to nešto imati.

Od: grande

grande — Mon, 24 Aug 2009 22:09:18 +0000

Da, i s’ jednima i sa drugima puna kuća; kad nema jednih ili drugih svaka kuća je prazna… sve dok se ne vrate; ali kad jedni odu zanavek teško da se kuća ponovo napuni…